Sasha Yurodiver's Blog
April 24, 2024
Kome?
Tako je Helena počela da se bavi politikom.
Stavili su joj na glavu kapicu na kojoj piše „Vladimir Gord – Amija u sigurnim rukama!“ i dali joj liflete i upaljače da deli ljudima “od vrata do vrata”. Princip rada je bio sledeći: prvo pozvoniš, malogradska nadžak-baba ti otvara vrata; pogledaš babu pravo u oči samouverenim, ali ljubaznim i toplim pogledom, nasmeješ se i tutneš joj u ruke liflet sa Gordovim licem; ako ne pusti besnog psa na tebe i ne tuži te zbog narušavanja privatnosti, procenjuješ je, ćaskaš sa njom, ubeđuješ je da glasa za Gorda; baba tvrdi da već zna da je samo Vladimir Gord može spasiti od nuklearnog rata, najezde skakavaca i horde pobesnelih bubašvaba; nagrađuješ babu robnim poklonom, tačnije upaljačem jer ne postoji ništa jeftinije od toga, a da na isto može da se naštampa ponosno, rodoljubivo lice Vladimira Gorda u visokoj rezoluciji. Baba srećna, ti srećan, šef malogradske filijale PPS-a srećan, svi srećni. Sreća se širi nebom kao praznični vatromet.
Nema ni trunke sumnje - prvo što izgubiš je stid.
Helena nije osetila gubitak stida kao kidanje dela svog bića ili suštine, već pre kao olakšanje u datim okolnostima. U svetu koji hvali one koji plešu goli na krvlju koju ne vide, kao salemske veštice na groblju u gluvo doba, stid je ionako suvišna emocija, ako bi se uopšte mogao nazvati emocijom. Gubitak stida je za Helenu pre bio korak ka povratku korenima nego nekakav kancer duha koji bi nagovestio njegove nadolazeće metastaze. Ipak, ona je tada osetila neku gorčinu koju je svom silinom potiskivala. Bila je to orvelovska gorčina, mržnja prema Velikom Bratu koji traži da ga gledaš kao boga i batinu, iako nikakvog boga tu nema. Naravno, da li ima boga ili nema nije ni bilo važno – ima batine. I batina bi radila posao sasvim dobro i slomila bi čak i duh Helene Vajs, da se u njoj nije probudila orvelovska gorčina. Ta gorčina je civilizaciji oduvek bila inicijalna klica stvaralaštva, njome su malterisali budućnost oni koji nisu umeli da grade zidove. Prosto rečeno, oni koji nisu umeli ništa drugo da rade, pisali su knjige. Ali, zašto danas pisati knjige? Helena je oduvek smatrala da su knjige pisma pobunjenog čoveka zbunjenom usamljeniku u budućnosti. Knjige su pisma adresirana na drugi vek, poslata čoveku među neljudima kom omča jednog istog sivog dana već steže vrat smrću, pisma prijatelja kog ne poznaješ, a koja ne prelaze samo prepreku prostora, već i vremena. U sivilu koje se nadvijalo nad nebom smoga i teških metala, Helena je shvatila sav značaj koji prava knjiga može da ima za čoveka koji je sam, potpuno, večno i besmrtno sam. Ali, ipak je ostalo otvoreno pitanje, kome pisati pismo u zemlji u kojoj budućnost ne postoji?
Stavili su joj na glavu kapicu na kojoj piše „Vladimir Gord – Amija u sigurnim rukama!“ i dali joj liflete i upaljače da deli ljudima “od vrata do vrata”. Princip rada je bio sledeći: prvo pozvoniš, malogradska nadžak-baba ti otvara vrata; pogledaš babu pravo u oči samouverenim, ali ljubaznim i toplim pogledom, nasmeješ se i tutneš joj u ruke liflet sa Gordovim licem; ako ne pusti besnog psa na tebe i ne tuži te zbog narušavanja privatnosti, procenjuješ je, ćaskaš sa njom, ubeđuješ je da glasa za Gorda; baba tvrdi da već zna da je samo Vladimir Gord može spasiti od nuklearnog rata, najezde skakavaca i horde pobesnelih bubašvaba; nagrađuješ babu robnim poklonom, tačnije upaljačem jer ne postoji ništa jeftinije od toga, a da na isto može da se naštampa ponosno, rodoljubivo lice Vladimira Gorda u visokoj rezoluciji. Baba srećna, ti srećan, šef malogradske filijale PPS-a srećan, svi srećni. Sreća se širi nebom kao praznični vatromet.
Nema ni trunke sumnje - prvo što izgubiš je stid.
Helena nije osetila gubitak stida kao kidanje dela svog bića ili suštine, već pre kao olakšanje u datim okolnostima. U svetu koji hvali one koji plešu goli na krvlju koju ne vide, kao salemske veštice na groblju u gluvo doba, stid je ionako suvišna emocija, ako bi se uopšte mogao nazvati emocijom. Gubitak stida je za Helenu pre bio korak ka povratku korenima nego nekakav kancer duha koji bi nagovestio njegove nadolazeće metastaze. Ipak, ona je tada osetila neku gorčinu koju je svom silinom potiskivala. Bila je to orvelovska gorčina, mržnja prema Velikom Bratu koji traži da ga gledaš kao boga i batinu, iako nikakvog boga tu nema. Naravno, da li ima boga ili nema nije ni bilo važno – ima batine. I batina bi radila posao sasvim dobro i slomila bi čak i duh Helene Vajs, da se u njoj nije probudila orvelovska gorčina. Ta gorčina je civilizaciji oduvek bila inicijalna klica stvaralaštva, njome su malterisali budućnost oni koji nisu umeli da grade zidove. Prosto rečeno, oni koji nisu umeli ništa drugo da rade, pisali su knjige. Ali, zašto danas pisati knjige? Helena je oduvek smatrala da su knjige pisma pobunjenog čoveka zbunjenom usamljeniku u budućnosti. Knjige su pisma adresirana na drugi vek, poslata čoveku među neljudima kom omča jednog istog sivog dana već steže vrat smrću, pisma prijatelja kog ne poznaješ, a koja ne prelaze samo prepreku prostora, već i vremena. U sivilu koje se nadvijalo nad nebom smoga i teških metala, Helena je shvatila sav značaj koji prava knjiga može da ima za čoveka koji je sam, potpuno, večno i besmrtno sam. Ali, ipak je ostalo otvoreno pitanje, kome pisati pismo u zemlji u kojoj budućnost ne postoji?
Tyler Darden na Balkanu
Sneg je vejao sve jače, a poslednji autobus odlazio je u pola četiri. Helena je sa sobom ponela nekoliko vrednih knjiga koje bi mogla prodati i otišla na stanicu. U autobusu se promenila smena i vozio ga je drugi vozač, ćutljiv i izolovan. Prijatna tišina i sveža zima su, uz sve što se dogodilo, oborile Helenu nezaustavljivim umorom. Zadremala je u malogradskom autobusu i ponovo sanjala jedan od onih snova tipičnih za nju.
U snu je radila noćnu smenu na benzinskoj stanici, za kasom, prebrojavala je sitniš i zevala. Bilo je, reklo bi se, 01:30 kada je u stanicu upao mladić sa pištoljem i mnogo dobrom frizurom. Izveo ju je iza pumpe i prislonio joj pištolj uz glavu. Nebo je bilo vedro, sveže i mirisno.
- Danas je dan kada ćeš umreti. - rekao je.
- Okej. - odgovorila je smireno Helena.
- Nisi me čula, danas je dan kad ćeš umreti. - ponovio je.
- Dobro jebaga ja, rekla sam okej. - kaže mu ona pomalo drsko.
Pretura joj po novčaniku i vadi njenu ličnu kartu. Helena Vajs, govori. Helena Vajs, ponavlja. Trudi se da celoj scenografiji da snažnu, ličnu notu. Helena primećuje da su zvezde posebno lepe kad je noć hladna i vedra.
- Pa dobro, hoću li ja umreti ‘sada’ danas, ili ‘moram da čekam još tri sata do kraja smene’ danas. Nije da mi se žuri, nego...ono... - mrmljala je.
- Helena Vajs... - ponavlja tip sa dobrom frizurom - ...imam tvoju ličnu kartu. Imam tvoju adresu. Znam gde živiš. hoću da u roku od godinu dana završiš fakultet i postaneš veterinar, inače ćeš umreti. -
- Ali ja sam već završila fakultet. -
- Hmm, a radiš noćnu smenu na pumpi, kako to? - pita mršteći obrve. Ona primeti da se on baš trudi i bilo joj ga je nekako žao. On ovde pokušava da razvije jedan emotivni momenat sa njom, a Helena Vajs je, kao i uvek, tako frigidna. Možda, kad bi bila malo besna, malo ubedljiva, možda tad on ne bi bio toliko razočaran neuspehom svoje male bitke za revoluciju, mislila je.
- Čoveče, šta ti misliš, gde si došao? Ovo je Amija, majstore. - kaže Helena trudeći se da izgleda manje hladno, manje malogradski i, uopšte, manje kao beznadežan slučaj.
- Izvini, mislio sam da si neko drugi. Da si nešto drugo. - šapuće popuštajući stisak, držeći pištolj tek toliko da mu ostane u ruci.
- I šta sad, neću umreti? -
- Nećeš, ne večeras. -
- Onda me oženi. - kaze mu Helena.
- Molim? -
- Oženi me zbog zelene karte. Treba mi zelena karta. -
Tip se smeje.
- Kada bi ovo bio film i kada bi me glumio neki holivudski frajer koji dobija tri prosidbe dnevno, tvoja prosidba bi i dalje bila najbolja. Ali, ja se ne ženim, ja dižem revolucije. -
- Oženi me ili me ubij. - govori uporno Helena i ustima hvata hladnu cev pištolja.
- Ipak...znaš...revolucija... - mumla on.
- Tvoja revolucija će propasti. - šapuće mu Helena. - Tvoja revolucija ce popušiti kurac i za nekoliko godina ti ćeš se zvati Sebastjan, imaćeš ženu Marlu koja će ti roditi sina. Radićeš u kancelariji. Bićeš ono što mrziš. Bićeš bela kragna. Bićeš svakodnevni život. Bićeš pun love i pisaćeš romane u kojima opisuješ kako se skidaju fleke od trešanja sa pamučne posteljine. "Fleke od mačjeg urina skidaju se pastom za zube u koju je dodata mala količina soli". Ili neko takvo sranje. Bićeš priručnik za domaćice. Zvaće te "andergraund spektakl". Snimiće film o tvojoj smrti i o smrti tvoje velike ideje, a glumiće te lik koji jednom nedeljno izvlači plave pramenove i beli veštačke zube dvanaestoprocentnim hidrogenom. -
Tip gleda u nju kao da ne razume o čemu ona govori. Ne mogu to da mu urade. Ne mogu tako da mu sjebu koncepciju. Ne mogu da mu sjebu besmrtnost. - Ja sam legenda. - kaže.
- Oni mogu sve. - objašnjava mu Vajs. - Uostalom, sam si kriv sa tim tvojim ambivalentnim nadjebavanjem doktora Džekila i mistera Hajda. Ovo je Amija, majstore. Ovde izgubiš sebe do kraja i više se ne vraćaš nazad. Nema vise doktora Džekila. Samo mister Hajd, hladan, lud i izgubljen. Nema dobrog dečka koji samo noću radi loše stvari, a zatim se budi u udobnom zagrljaju amnezije. Ovde se ujutro sećaš svega. Znaš, druže, u Amiji prave pića sa 48 promila alkohola, a mi i dalje ne zaboravljamo. -
Tip okreće ručku pištolja prema Heleni i pruža joj ga. Okreće se ka vratima, hodajući nogu pred nogu, sagnute glave. Zvezde su naročito lepe noćas, kaže. I svanuće će biti očaravajuće, kaže. - Videćeš najlepše boje neba za tri sata kad ti se završi smena. - kaže. Kaže joj i da ne mora da umre i ne mora da postane veterinar, niti bilo šta drugo. Ne mora više ništa. Može da se probudi, učinila je sasvim dovoljno za jednu noć, kaže.
- Učinila si i više nego dovoljno, Vajs. - kaže.
- Šta sam uradila? - pitala je pokazujući da ona zaista ne shvata kako pogubno njena frigidna istina deluje na ljude. Tip zastade, okrenu se ka njoj sa izrazom dubokog razočarenja i, onako tipično muški osetljivo, uzdahnu kao da udiše svoj mali slom, a zatim promrmlja:
- Slomila si mi srce večeras, Vajs. -
U snu je radila noćnu smenu na benzinskoj stanici, za kasom, prebrojavala je sitniš i zevala. Bilo je, reklo bi se, 01:30 kada je u stanicu upao mladić sa pištoljem i mnogo dobrom frizurom. Izveo ju je iza pumpe i prislonio joj pištolj uz glavu. Nebo je bilo vedro, sveže i mirisno.
- Danas je dan kada ćeš umreti. - rekao je.
- Okej. - odgovorila je smireno Helena.
- Nisi me čula, danas je dan kad ćeš umreti. - ponovio je.
- Dobro jebaga ja, rekla sam okej. - kaže mu ona pomalo drsko.
Pretura joj po novčaniku i vadi njenu ličnu kartu. Helena Vajs, govori. Helena Vajs, ponavlja. Trudi se da celoj scenografiji da snažnu, ličnu notu. Helena primećuje da su zvezde posebno lepe kad je noć hladna i vedra.
- Pa dobro, hoću li ja umreti ‘sada’ danas, ili ‘moram da čekam još tri sata do kraja smene’ danas. Nije da mi se žuri, nego...ono... - mrmljala je.
- Helena Vajs... - ponavlja tip sa dobrom frizurom - ...imam tvoju ličnu kartu. Imam tvoju adresu. Znam gde živiš. hoću da u roku od godinu dana završiš fakultet i postaneš veterinar, inače ćeš umreti. -
- Ali ja sam već završila fakultet. -
- Hmm, a radiš noćnu smenu na pumpi, kako to? - pita mršteći obrve. Ona primeti da se on baš trudi i bilo joj ga je nekako žao. On ovde pokušava da razvije jedan emotivni momenat sa njom, a Helena Vajs je, kao i uvek, tako frigidna. Možda, kad bi bila malo besna, malo ubedljiva, možda tad on ne bi bio toliko razočaran neuspehom svoje male bitke za revoluciju, mislila je.
- Čoveče, šta ti misliš, gde si došao? Ovo je Amija, majstore. - kaže Helena trudeći se da izgleda manje hladno, manje malogradski i, uopšte, manje kao beznadežan slučaj.
- Izvini, mislio sam da si neko drugi. Da si nešto drugo. - šapuće popuštajući stisak, držeći pištolj tek toliko da mu ostane u ruci.
- I šta sad, neću umreti? -
- Nećeš, ne večeras. -
- Onda me oženi. - kaze mu Helena.
- Molim? -
- Oženi me zbog zelene karte. Treba mi zelena karta. -
Tip se smeje.
- Kada bi ovo bio film i kada bi me glumio neki holivudski frajer koji dobija tri prosidbe dnevno, tvoja prosidba bi i dalje bila najbolja. Ali, ja se ne ženim, ja dižem revolucije. -
- Oženi me ili me ubij. - govori uporno Helena i ustima hvata hladnu cev pištolja.
- Ipak...znaš...revolucija... - mumla on.
- Tvoja revolucija će propasti. - šapuće mu Helena. - Tvoja revolucija ce popušiti kurac i za nekoliko godina ti ćeš se zvati Sebastjan, imaćeš ženu Marlu koja će ti roditi sina. Radićeš u kancelariji. Bićeš ono što mrziš. Bićeš bela kragna. Bićeš svakodnevni život. Bićeš pun love i pisaćeš romane u kojima opisuješ kako se skidaju fleke od trešanja sa pamučne posteljine. "Fleke od mačjeg urina skidaju se pastom za zube u koju je dodata mala količina soli". Ili neko takvo sranje. Bićeš priručnik za domaćice. Zvaće te "andergraund spektakl". Snimiće film o tvojoj smrti i o smrti tvoje velike ideje, a glumiće te lik koji jednom nedeljno izvlači plave pramenove i beli veštačke zube dvanaestoprocentnim hidrogenom. -
Tip gleda u nju kao da ne razume o čemu ona govori. Ne mogu to da mu urade. Ne mogu tako da mu sjebu koncepciju. Ne mogu da mu sjebu besmrtnost. - Ja sam legenda. - kaže.
- Oni mogu sve. - objašnjava mu Vajs. - Uostalom, sam si kriv sa tim tvojim ambivalentnim nadjebavanjem doktora Džekila i mistera Hajda. Ovo je Amija, majstore. Ovde izgubiš sebe do kraja i više se ne vraćaš nazad. Nema vise doktora Džekila. Samo mister Hajd, hladan, lud i izgubljen. Nema dobrog dečka koji samo noću radi loše stvari, a zatim se budi u udobnom zagrljaju amnezije. Ovde se ujutro sećaš svega. Znaš, druže, u Amiji prave pića sa 48 promila alkohola, a mi i dalje ne zaboravljamo. -
Tip okreće ručku pištolja prema Heleni i pruža joj ga. Okreće se ka vratima, hodajući nogu pred nogu, sagnute glave. Zvezde su naročito lepe noćas, kaže. I svanuće će biti očaravajuće, kaže. - Videćeš najlepše boje neba za tri sata kad ti se završi smena. - kaže. Kaže joj i da ne mora da umre i ne mora da postane veterinar, niti bilo šta drugo. Ne mora više ništa. Može da se probudi, učinila je sasvim dovoljno za jednu noć, kaže.
- Učinila si i više nego dovoljno, Vajs. - kaže.
- Šta sam uradila? - pitala je pokazujući da ona zaista ne shvata kako pogubno njena frigidna istina deluje na ljude. Tip zastade, okrenu se ka njoj sa izrazom dubokog razočarenja i, onako tipično muški osetljivo, uzdahnu kao da udiše svoj mali slom, a zatim promrmlja:
- Slomila si mi srce večeras, Vajs. -
April 18, 2024
Kad porastem biću Maradona
Kad porastem želim da budem pisac. To je bilo prvo što mi je palo na pamet kad je učiteljica pitala šta želimo da radimo u životu. Želim da budem tvorac priče o crnom konju koji beži ka horizontu, sam i slobodan. Svi su se smejali. Tako sam odustala od ideje da pišem autobiografske basne i sledeće godine, na isto pitanje, odgovorila sam da želim da budem vozač podmornice. Želim da sedim u komori pod zemljom, ne radim ništa tri meseca i dobijem novac za to. Ljudi koji rade pod pritiskom, na velikim visinama, u svemiru ili pod vodom, dobijaju posebne tri pilule koje im u toku dana zamenjuju obroke: roza pilula doručak, žuta pilula ručak i plava pilula večera. Moj drugar iz razreda Ivan kaže da i njegova mama pije pilule koje zamenjuju obrok, a nije pilot. Ivan kaže i da njegov otac ne radi ništa tri meseca, a takođe nije pilot. Uostalom, učiteljica kaže da sve podmornice, kao i rakete i vojne letelice, imaju automatskog pilota. Sledeće godine opet se predomišljam. Kad porastem želim da postanem bogata. Šta ti drugo i treba u životu? Učiteljica kaže da su samo uspešni ljudi bogati. Učiteljica laže i nije je sramota. Uspešni ljudi, kaze ona, od malih nogu znaju čime žele da se bave u životu i ne predomišljaju se svake godine. Stvarno se trudim da dam zadovoljavajući odgovor na njeno pitanje, kazem joj, ali pitanje je teško jer ja pre svega i ne želim da odrastem. Niko zaista ne postane kosmonaut ili predsednik kad poraste. Postajemo đubretari, kasiri, računovođe, birokrate i konobari. Postajemo sluge uspešnijima od sebe, a onda zbog toga postajemo alkoholičari, šizofrenici i HIV pozitivni. Jedino u čemu postajemo profesionalci, to je obmana.
Moje ime je Helena Vajs i mnogo sam besna.
Imam osam godina i želim da postanem kosmonaut i da odletim u nebo.
Imam sedamnaest godina i želim da postanem starleta.
Imam dvadeset i dve godine i želim da postanem diplomirani inženjer.
Imam dvadeset i pet godina i želim dobar posao.
Imam dvadeset i osam godina i želim bilo koji posao.
Imam trideset godina i želim da svi ostali postanu kosmonauti i da odlete u nebo.
Imam četrdeset i dve godine i muka mi je od vaših sranja kojima me celog života trujete.
Imam četrdeset i pet godina i želim da svi odjebete.
Ne znam koliko imam godina i ne želim ništa.
Probudiš se tako jednog jutra, trideset ti je, ili četrdeset, mozda čak i četrdeset i pet, nisi siguran, i shvataš da si se probudio mrtav. Hladan, otečen, siv kao ptica i ćutljiv kao bog. ‘Šta sam uradio sa životom’, pitaš, a osećaš se krivim i smešnim i suvišnim. Umesto da se upucaš u glavu kao što to radi svako smisleno biće koje teži da fizički dosegne svoju duhovnu smrt, ti radiš nešto što će ubiti stotine i stotine generacija posle tebe. Ti kupuješ. Kupujući i kupujući i kupujući, ti hraniš mašinu koja te konstantno čini nesrećnim da bi mogla da ti prodaje sreću da bi ti ponovo kupovao, kupovao i kupovao. Hraniš mašinu koja od tebe pravi gubitnika da bi mogla da ti naplati knjigu mantri koja se zove ‘To što nisi pobednik ne čini te gubitnikom - moć pozitivnog razmišljanja’. Kupi odmah za 0,99$. Kindle subscribers read for free.
Moje ime je Helena Vajs i mnogo sam besna.
Moje ime je Helena Vajs i moj život je magla. Dešava mi se sve i ne dešava mi se ništa. Kod mene nema zapleta, radnje, sinopsisa, plana. Poslovi dolaze i odlaze. Ljudi kao horda stranaca smenjuju jedni druge u magli toksične, zelene svetlosti. Blitzkrieg veze, www seks, Facebook prijatelji.
Moje ime je Helena Vajs i ja znam da ni u tvom životu nema cilja koji krvari prste, nema basova koji pomeraju želudac, nema pobednika da napiše istoriju. Pank je mrtav. Postoji samo jutarnji alarm, brzi sendvič i spisak za supermarket. Minut vesti, minut pire i minut kafa. Šizoidan si, depresivan i to je okej jer ionako nisi imao neke velike planove za sebe. Hladan si, apatičan i boli te dupe. Spava ti se i ne zanimaju te prve letnje trešnje, distorzija koja diže divlju prašinu zaborava, ni pijane zvezde u novogodišnjoj noći. Mrziš svoj posao komercijaliste na terenu, svoju višu školu za menadžment koju si završio jer je školarina bila povoljna, mrziš sto vidiš ogledalo u svakom čoveku koji ti na ulici dolazi u susret, promašen i prevaren. Mrziš to što ipak voliš svoju zemlju iako je kompletno njeno stanovništvo, svojim ulizivanjem promašenim vođama, svojim primitivnim strahom, a najviše od svega, svojom ropskom pomirenošću, rešilo da te ubije. Izgubljen i apatičan, svake večeri čitaš vesti o događajima na Bliskom Istoku i infantilnim, perverznim smicalicama imperija nedostojnih da se nazovu tim imenom. A onda se, jednog jutra, samo probudiš besan.
Moje ime je Helena Vajs, mnogo sam besna i nisam jedina.
Moje ime je Helena Vajs i mnogo sam besna.
Imam osam godina i želim da postanem kosmonaut i da odletim u nebo.
Imam sedamnaest godina i želim da postanem starleta.
Imam dvadeset i dve godine i želim da postanem diplomirani inženjer.
Imam dvadeset i pet godina i želim dobar posao.
Imam dvadeset i osam godina i želim bilo koji posao.
Imam trideset godina i želim da svi ostali postanu kosmonauti i da odlete u nebo.
Imam četrdeset i dve godine i muka mi je od vaših sranja kojima me celog života trujete.
Imam četrdeset i pet godina i želim da svi odjebete.
Ne znam koliko imam godina i ne želim ništa.
Probudiš se tako jednog jutra, trideset ti je, ili četrdeset, mozda čak i četrdeset i pet, nisi siguran, i shvataš da si se probudio mrtav. Hladan, otečen, siv kao ptica i ćutljiv kao bog. ‘Šta sam uradio sa životom’, pitaš, a osećaš se krivim i smešnim i suvišnim. Umesto da se upucaš u glavu kao što to radi svako smisleno biće koje teži da fizički dosegne svoju duhovnu smrt, ti radiš nešto što će ubiti stotine i stotine generacija posle tebe. Ti kupuješ. Kupujući i kupujući i kupujući, ti hraniš mašinu koja te konstantno čini nesrećnim da bi mogla da ti prodaje sreću da bi ti ponovo kupovao, kupovao i kupovao. Hraniš mašinu koja od tebe pravi gubitnika da bi mogla da ti naplati knjigu mantri koja se zove ‘To što nisi pobednik ne čini te gubitnikom - moć pozitivnog razmišljanja’. Kupi odmah za 0,99$. Kindle subscribers read for free.
Moje ime je Helena Vajs i mnogo sam besna.
Moje ime je Helena Vajs i moj život je magla. Dešava mi se sve i ne dešava mi se ništa. Kod mene nema zapleta, radnje, sinopsisa, plana. Poslovi dolaze i odlaze. Ljudi kao horda stranaca smenjuju jedni druge u magli toksične, zelene svetlosti. Blitzkrieg veze, www seks, Facebook prijatelji.
Moje ime je Helena Vajs i ja znam da ni u tvom životu nema cilja koji krvari prste, nema basova koji pomeraju želudac, nema pobednika da napiše istoriju. Pank je mrtav. Postoji samo jutarnji alarm, brzi sendvič i spisak za supermarket. Minut vesti, minut pire i minut kafa. Šizoidan si, depresivan i to je okej jer ionako nisi imao neke velike planove za sebe. Hladan si, apatičan i boli te dupe. Spava ti se i ne zanimaju te prve letnje trešnje, distorzija koja diže divlju prašinu zaborava, ni pijane zvezde u novogodišnjoj noći. Mrziš svoj posao komercijaliste na terenu, svoju višu školu za menadžment koju si završio jer je školarina bila povoljna, mrziš sto vidiš ogledalo u svakom čoveku koji ti na ulici dolazi u susret, promašen i prevaren. Mrziš to što ipak voliš svoju zemlju iako je kompletno njeno stanovništvo, svojim ulizivanjem promašenim vođama, svojim primitivnim strahom, a najviše od svega, svojom ropskom pomirenošću, rešilo da te ubije. Izgubljen i apatičan, svake večeri čitaš vesti o događajima na Bliskom Istoku i infantilnim, perverznim smicalicama imperija nedostojnih da se nazovu tim imenom. A onda se, jednog jutra, samo probudiš besan.
Moje ime je Helena Vajs, mnogo sam besna i nisam jedina.
Julija se obukla (odlomak)
- Prvo pravilo Čistača glasi... - šaputala je Julija.
- Prvo pravilo Čistača glasi... - gutala je krupne čvorove pljuvačke pokušavajući da se natera da zaplače. Ali, u njoj više nije bilo ničeg ljudskog. Posle takvog divljačkog rata, u kom su se najplemenitija bića pretvarala u kanibale zbog gladi i osvetnike zbog očaja, u njoj je ostala samo suva zbunjenost. Igla moralnog kompasa u njoj poludelo se okretala ukrug i ona više nije mogla da razlikuje dobro od zla. Zapravo, dobra kao da više nije bilo, i u očajničkom traženju ljudskosti Julija je postala jedan od ponosnih vođa Čistača. Ali, sada se zapitala: ko su uopšte Čistači? Šta ako su njihove vođe isti oni duhovni bogalji koje ona sve vreme smatra svojim neprijateljima? I ona zapravo, sve vreme misleći da se bori protiv njih, radi za njih!
Adam se nije plašio smrti. Čekao je da revolver opali o njegovu vrelu glavu i ćutao. Julija mu je stiskala hladnu cev o čelo pokušavajući da ga natera da kaže nešto što će umiriti emocionalni haos u njoj. Nije mogla da ode sa njim na ostrvo i da se ne bori, nije mogla da opravda takav kukavičluk ni sebi ni bogu. Opet, nije mogla da ostane, jer sada više nije znala za koga se bori i šta će od svega toga ispasti. U jednom trenutku pomislila je da ipak pobegne sa Adamom ubeđujući sebe da jedan čovek ionako nije bitan. Ali i ona je znala da je jedan čovek itekako bitan i da je "mala grupa ljudi jedina koja može da promeni svet"...
U daljini se čulo kako neko svira gitaru pevajući drevne pesme. Čuli su se stari stihovi: "To je nama naša borba dalaaa..." koje je prekinula jednolična sirena za prestanak vazdušne opasnosti.
Julija popusti stisak revolvera. Adam, pun nade, pogleda u nju.
- Srešćemo se tamo gde nema tame. - rekla je i neverovatnom brzinom, kao da je odluka doneta u deliću sekunde, stavila cev revolvera sebi i usta i - opalila.
Beživotno telo Julije Romanove palo je na ponosnu vizantijsku zemlju. Adam je vrisnuo i potrčao ka mrtvom telu iz kog su curile izlučevine, taj poslednji znak života na zemlji, života u roblju slobodnog tržišta koje zna gde ti je mesto bolje i od samog boga.
Čuli su se glasovi. Adam je u trenutku shvatio da mora da beži da ga ne optuže za Julijinu smrt. Trčao je kroz šumu, žedan kao vuk, ali ne posustajući. Nekako je uspeo da se ukrca u brzi voz u Megalopolisu. Do sledećih sirena za vazdušnu opasnost, već je bio u Kijevu. U Kijevu je uspeo nešto da pojede i popije, te da se, sa još novca u džepu, nekako doveze do okupiranog Sankt Petersburga. Ponovo su se oglasile sirene za vazdušnu opasnost. U gužvi uspaničenog naroda, gledao je kako da se dokopa bezbednog moskovskog asfalta. Budući da je bio jedan od retkih koji su imali dolare u džepu, lako je pronašao taksistu koji će ga odvesti do moskovskog aerodroma, pre nego što Čistači krenu u poteru za njim zbog "ubistva" Julije Romanove.
Tokom višečasovne vožnje, Adam Krajzer gotovo da nije progovorio ni reč. Samo je u jednom trenutku zaplakao i taksista ga je pokretom glave pitao šta ga muči, "što slučilas, tavariš".
- Ubili su mi ženu. - rekao je Adam.
- Eta strašna... - promrmljao je taksista i ponudio Adamu duvan umotan u rizlu tako da liči na cigaretu bez filtera.
- Moji...vse mertvij. Eta voina. - govorio je taksista. Ostatak puta su samo ćutke pušili.
- Prvo pravilo Čistača glasi... - gutala je krupne čvorove pljuvačke pokušavajući da se natera da zaplače. Ali, u njoj više nije bilo ničeg ljudskog. Posle takvog divljačkog rata, u kom su se najplemenitija bića pretvarala u kanibale zbog gladi i osvetnike zbog očaja, u njoj je ostala samo suva zbunjenost. Igla moralnog kompasa u njoj poludelo se okretala ukrug i ona više nije mogla da razlikuje dobro od zla. Zapravo, dobra kao da više nije bilo, i u očajničkom traženju ljudskosti Julija je postala jedan od ponosnih vođa Čistača. Ali, sada se zapitala: ko su uopšte Čistači? Šta ako su njihove vođe isti oni duhovni bogalji koje ona sve vreme smatra svojim neprijateljima? I ona zapravo, sve vreme misleći da se bori protiv njih, radi za njih!
Adam se nije plašio smrti. Čekao je da revolver opali o njegovu vrelu glavu i ćutao. Julija mu je stiskala hladnu cev o čelo pokušavajući da ga natera da kaže nešto što će umiriti emocionalni haos u njoj. Nije mogla da ode sa njim na ostrvo i da se ne bori, nije mogla da opravda takav kukavičluk ni sebi ni bogu. Opet, nije mogla da ostane, jer sada više nije znala za koga se bori i šta će od svega toga ispasti. U jednom trenutku pomislila je da ipak pobegne sa Adamom ubeđujući sebe da jedan čovek ionako nije bitan. Ali i ona je znala da je jedan čovek itekako bitan i da je "mala grupa ljudi jedina koja može da promeni svet"...
U daljini se čulo kako neko svira gitaru pevajući drevne pesme. Čuli su se stari stihovi: "To je nama naša borba dalaaa..." koje je prekinula jednolična sirena za prestanak vazdušne opasnosti.
Julija popusti stisak revolvera. Adam, pun nade, pogleda u nju.
- Srešćemo se tamo gde nema tame. - rekla je i neverovatnom brzinom, kao da je odluka doneta u deliću sekunde, stavila cev revolvera sebi i usta i - opalila.
Beživotno telo Julije Romanove palo je na ponosnu vizantijsku zemlju. Adam je vrisnuo i potrčao ka mrtvom telu iz kog su curile izlučevine, taj poslednji znak života na zemlji, života u roblju slobodnog tržišta koje zna gde ti je mesto bolje i od samog boga.
Čuli su se glasovi. Adam je u trenutku shvatio da mora da beži da ga ne optuže za Julijinu smrt. Trčao je kroz šumu, žedan kao vuk, ali ne posustajući. Nekako je uspeo da se ukrca u brzi voz u Megalopolisu. Do sledećih sirena za vazdušnu opasnost, već je bio u Kijevu. U Kijevu je uspeo nešto da pojede i popije, te da se, sa još novca u džepu, nekako doveze do okupiranog Sankt Petersburga. Ponovo su se oglasile sirene za vazdušnu opasnost. U gužvi uspaničenog naroda, gledao je kako da se dokopa bezbednog moskovskog asfalta. Budući da je bio jedan od retkih koji su imali dolare u džepu, lako je pronašao taksistu koji će ga odvesti do moskovskog aerodroma, pre nego što Čistači krenu u poteru za njim zbog "ubistva" Julije Romanove.
Tokom višečasovne vožnje, Adam Krajzer gotovo da nije progovorio ni reč. Samo je u jednom trenutku zaplakao i taksista ga je pokretom glave pitao šta ga muči, "što slučilas, tavariš".
- Ubili su mi ženu. - rekao je Adam.
- Eta strašna... - promrmljao je taksista i ponudio Adamu duvan umotan u rizlu tako da liči na cigaretu bez filtera.
- Moji...vse mertvij. Eta voina. - govorio je taksista. Ostatak puta su samo ćutke pušili.
Gola Julija (odlomak)
Vrt je bio bogat tropskim zelenilom, biljkama debelog, mesnatog lišća tirkizno zelene boje, prošaran žbunovima raznobojnih divljih ruža. Noć je bila tamna kao katran, ali prožeta slatkim i teškim mirisom cveća, egipatske sandalovine i vizantijske smirne. Iznad vrta uzdizao se balkon. Prizor je ličio na nekakvu subtropsku Veronu, pozornicu Šekspirovog ljubavnog zanosa, ali sa mnogo više orijentalne vreline i strasti. U pozadini, kroz maglu i mir prirode, čula se ciganska muzika. Gospodin sa crnim, kožnim rukavicama, u dugom kaputu, grlio je Juliju oko pojasa i šaputao joj da "nijedna, nijedna više nikad neće probuditi ovog đavola, a ona druga, njegova žena...sa njom je u svojim mislima i srcu već raskrstio, i kraj je samo pitanje vremena..." I buncao je, zanet i lud, dok mu je poluduga kosa padala na lice. Julija ga je samo gledala svojim krupnim očima dok joj je skidao haljinu. Ona, potpuno gola, klečala je na mekom tropskom lišću pritiskajući ga kolenima. Lišće je širilo prijatan miris nalik na bor dok je postajalo lepljivo i hladno od belog soka. Njegove hladne, kožne rukavice prelazile su joj po celom telu, pažljivo istražujući svaku zaoblinu, svaki nežni ožiljak života na koži, svaku vlažnu i toplu uvalu. On je i dalje bio obučen, u rukavicama, i buncao je, buncao je kao da ga je obuzelo nešto vanzemaljsko, nekakav trans i božanska vatra. Julija je instinktivno izvila svoje telo, isturila golu zadnjicu, mrdala se od nestrpljenja, od toplote, od gladi. Nikada nije bilo ovako. Nikada nije...Nikada...i Julija, ne mogavši da se suzdrži, pusti glas iz sebe. Bio je to skroman, ali vreo vrisak, iskren i divlji. Osetivši to što davno nije osetila, ona poželi da se okrene ka svom ljubavniku i poljubi ga, ali, umesto toga, Julija se probudila.
Sela je na krevet i zapalila cigaretu. Bio je to prijatan, orgazmičan san, ali ju je činio tužnom. Pitala se zašto na javi nikada ne može da bude tako. Možda je krivo njeno telo koje se grči, ta suvoća njenog grla, njene kože i njenih telesnih uvala, ili neko grubo gađenje koje je osećala prema Demijanovom telu, njegovoj hladnoj i lepljivoj koži, njegovim retkim maljama. Ali, nije li tako bilo i pre Damjana, i to daleko pre, nije li tako bilo od početka? Njihove kože nisu mirisale, ni njihove sobe nisu mirisale, osim na plesan, pivo i grubu kolonjsku vodu. I na javi, ona nije osećala ništa.
Utom, neko joj je pokucao na vrata. Ustala je, otvorila i ugledala zanimljivu bočicu nekakvog ulja na kom je bio zakačen natpis "sorry". Iza natpisa je skromno virio Marko. Julija se nasmešila.
- Julija, Julija, zašto si Юлия... -
- U redu, u redu, znamo to. - prekinula ga je.
- Vizantijo, Vizantijo, zašto si Vizantija, pa puštaš da tvoji ljudi rade za 5 dolara na dan, i da ratuju i pišaju gnoj i crvaju se i, opet, iznova i iznova, ničemu naučeni, žive u prividnom miru kolektivnog nepodnošenja i čine svoje žene dalekima i hladnima. Prljavi, smrdljivi Istoče, štroko i sramoto sveta, Istoče u kom ljudi puše po bolničkim čekaonicama i piju afteršejv da zaborave kakvi su i ko ih je takvima oblikovao... -
- Dobro, pesniče, uđi na kafu. - nasmejala se i širom otvorila vrata.
Sela je na krevet i zapalila cigaretu. Bio je to prijatan, orgazmičan san, ali ju je činio tužnom. Pitala se zašto na javi nikada ne može da bude tako. Možda je krivo njeno telo koje se grči, ta suvoća njenog grla, njene kože i njenih telesnih uvala, ili neko grubo gađenje koje je osećala prema Demijanovom telu, njegovoj hladnoj i lepljivoj koži, njegovim retkim maljama. Ali, nije li tako bilo i pre Damjana, i to daleko pre, nije li tako bilo od početka? Njihove kože nisu mirisale, ni njihove sobe nisu mirisale, osim na plesan, pivo i grubu kolonjsku vodu. I na javi, ona nije osećala ništa.
Utom, neko joj je pokucao na vrata. Ustala je, otvorila i ugledala zanimljivu bočicu nekakvog ulja na kom je bio zakačen natpis "sorry". Iza natpisa je skromno virio Marko. Julija se nasmešila.
- Julija, Julija, zašto si Юлия... -
- U redu, u redu, znamo to. - prekinula ga je.
- Vizantijo, Vizantijo, zašto si Vizantija, pa puštaš da tvoji ljudi rade za 5 dolara na dan, i da ratuju i pišaju gnoj i crvaju se i, opet, iznova i iznova, ničemu naučeni, žive u prividnom miru kolektivnog nepodnošenja i čine svoje žene dalekima i hladnima. Prljavi, smrdljivi Istoče, štroko i sramoto sveta, Istoče u kom ljudi puše po bolničkim čekaonicama i piju afteršejv da zaborave kakvi su i ko ih je takvima oblikovao... -
- Dobro, pesniče, uđi na kafu. - nasmejala se i širom otvorila vrata.
O skiptru i biču
Propaganda. To je sve što je potrebno. Ali, da bi se sprovela savršena propaganda, nije dovoljno samo napraviti tv emisiju punu seksa, alkohola, reklama i skandala. Potrebno je razumeti psihološku razinu na kojoj se odvija propagandno delovanje.
Naime, u dubinskoj podsvesti sva bića se dele prema osi x, na sadiste i mazohiste, i prema osi y, na voajere i egzibicioniste. Sadistima je lako manipulisati: napravimo kojekakve poslovne organizacije i imenujemo ih za šefove. Voajeri takođe nisu problem - lako ih je okupirati bezazlenim televizijskim sadržajem. Problem su egzibicionisti snažnog ega i visoke inteligencije, takozvani Hiperstrofi. Njih ima malo, ali sasvim dovoljno da upropaste čitavu koncepciju. Zato se sa njima treba boriti na tri efikasna načina:
1. Rušenje samopouzdanja. Kompletna umetnost, slikarstvo, muzika, gluma i književnost postoje zbog Hiperstrofa. Oni se obično, u vrlo ranom detinjstvu, kada čuju neku pesmu ili pročitaju knjigu, zaljube u određenu granu umetnosti. Tada oni sve svoje napore ulažu da se ostvare kao umetnici. A to je besmisleno i uzaludno jer o tome ko je luzer, a ko genije, odlučuje Velika Loža i niko drugi. Publika samo guta servirano. I ako Hiperstrof ne uspe, a neće uspeti jer Loža smatra da on ne treba da uspe, otpočeće žalostan proces njegovog samooptuživanja i samoprezira. A to je tako smešno gledati!
2. U slučaju da gorenavedeni proces ne uspe, te grupa Hiperstrofa organizuje pobunu, Loža će se prvo odlučiti da ih potplati. Ako ne uspe u tome, staviće ih u zatvor.
Ali, treba se malo zadržati na samoj instituciji zatvora jer se mnogi pitaju zbog čega zatvori uopšte postoje. Postoje, naime, iz dva razloga. U zatvore stavljamo psihopate, ne zato jer smo humani ili civilizovani, već prosto zato što nam psihopate trebaju. Oni, vrhunski sadisti, mučitelji i zveri, čine zatvore idealnim okruženjem za Hiperstrofe kojima treba malo prevaspitavanja. A u slučaju da narod postane isuviše neposlušan, jednostavno otvaramo zatvore i - puštamo zatvore napolje. Sa oružjem u rukama, da prave ratove. Oni su pioni naših ratova i druga važna uloga zatvora je da ih drži na okupu i pod našom kontrolom.
3. Najveća moć Velike Lože je zapravo u tome što ume da ceni mržnju svojih neprijatelja i zbog toga je jača od bilo koje vlasti pre nje. Loža treba uvek da bude spremna da se pokloni pred dostojnim protivnikom jer će ga naklon, najlepši i najvredniji poklon njegovom egu, u trenutku od neprijatelja pretvoriti u saradnika...
Poslednja opcija, svakako neomiljena, jeste eliminacija i koristi se u krajnjoj nužnosti.
Naime, u dubinskoj podsvesti sva bića se dele prema osi x, na sadiste i mazohiste, i prema osi y, na voajere i egzibicioniste. Sadistima je lako manipulisati: napravimo kojekakve poslovne organizacije i imenujemo ih za šefove. Voajeri takođe nisu problem - lako ih je okupirati bezazlenim televizijskim sadržajem. Problem su egzibicionisti snažnog ega i visoke inteligencije, takozvani Hiperstrofi. Njih ima malo, ali sasvim dovoljno da upropaste čitavu koncepciju. Zato se sa njima treba boriti na tri efikasna načina:
1. Rušenje samopouzdanja. Kompletna umetnost, slikarstvo, muzika, gluma i književnost postoje zbog Hiperstrofa. Oni se obično, u vrlo ranom detinjstvu, kada čuju neku pesmu ili pročitaju knjigu, zaljube u određenu granu umetnosti. Tada oni sve svoje napore ulažu da se ostvare kao umetnici. A to je besmisleno i uzaludno jer o tome ko je luzer, a ko genije, odlučuje Velika Loža i niko drugi. Publika samo guta servirano. I ako Hiperstrof ne uspe, a neće uspeti jer Loža smatra da on ne treba da uspe, otpočeće žalostan proces njegovog samooptuživanja i samoprezira. A to je tako smešno gledati!
2. U slučaju da gorenavedeni proces ne uspe, te grupa Hiperstrofa organizuje pobunu, Loža će se prvo odlučiti da ih potplati. Ako ne uspe u tome, staviće ih u zatvor.
Ali, treba se malo zadržati na samoj instituciji zatvora jer se mnogi pitaju zbog čega zatvori uopšte postoje. Postoje, naime, iz dva razloga. U zatvore stavljamo psihopate, ne zato jer smo humani ili civilizovani, već prosto zato što nam psihopate trebaju. Oni, vrhunski sadisti, mučitelji i zveri, čine zatvore idealnim okruženjem za Hiperstrofe kojima treba malo prevaspitavanja. A u slučaju da narod postane isuviše neposlušan, jednostavno otvaramo zatvore i - puštamo zatvore napolje. Sa oružjem u rukama, da prave ratove. Oni su pioni naših ratova i druga važna uloga zatvora je da ih drži na okupu i pod našom kontrolom.
3. Najveća moć Velike Lože je zapravo u tome što ume da ceni mržnju svojih neprijatelja i zbog toga je jača od bilo koje vlasti pre nje. Loža treba uvek da bude spremna da se pokloni pred dostojnim protivnikom jer će ga naklon, najlepši i najvredniji poklon njegovom egu, u trenutku od neprijatelja pretvoriti u saradnika...
Poslednja opcija, svakako neomiljena, jeste eliminacija i koristi se u krajnjoj nužnosti.
Uspavana lepotica
Jutra su najgora.
Ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak. Buđenje je teskobno, mučno, prazno, nalik buđenju u paklu. A buđenje u paklu u svemu je nalik buđenju u mestu kom ne pripadaš, u vremenu koje proždire samo sebe.
I sva jutra su takva. Crna, zagušljiva i sa dahom zle slutnje nadolazeće budućnosti. Sva osim, naravno, nedeljnog jutra.
Bila je nedelja, 27. avgust,2017. godine, tačno 9AM.
- Dobro jutro! - vikao je princ Filip dok mi je spuštao vlažan poljubac na obraz. Probudila sam se gledajući u njegovo izobličeno lice koje ostavlja bale na meni u trenutku kada sam najmanje raspoložena za bilo kakvo društvo.
Pokušavala sam da se setim svih sinoćnih događaja. Sećam se da smo igrali poker, da sam ostala bez love i ponudila ulog "u naturi". Dobio je fleš i pobedio me je. Onda smo uzeli kristalni met i otišli kod mene. Nismo imali kondome. Oh, kako divno! Ovo očajno, misionarsko, bezdušno tucanje na metu verovatno ću platiti i nekom glupom posledicom koja svrbi. C'est la vie.
Zovem se Roza. Za razliku od princa Filipa koji mi upravo stoji nad glavom i ne da mi da dišem, nisam oduvek imala novca. Radila sam za to. Propišala sam krv za ovo malo novca koji mi kaplje u pravilnim razmacima. I sad, umesto da se osećam smireno, sređeno i planiram porodicu, ja planiram samo nove načine da se bilo kako dignem iz mrtvila otupljenosti, dosade i želje za večnim spavanjem.
Posmatram princa Filipa: lep je, mlad, bogat, vrlo poželjan. On je sin uglednih roditelja čije se mesto na dvoru podrazumeva. Pet godina ranije bila sam sumanuto i manijački zaljubljena u njega. Zašto, ne znam ni sama. Verovatno sam želela da se oslobodim svog dotadašnjeg života. Filip je imao nekoliko imanja i 50 hiljada u kešu i to je bio jedini razlog zbog kog se, u našoj bajci, princeza zaljubila u princa. Ali, nije bila stvar samo u novcu. Bio je to vapaj za spasom od savremenog sveta i svih njegovih manifestacija.
Naime, moja priča počinje tačno pre pet godina, kada me je princ Filip odgurnuo od sebe i kada sam ostala bez ikakve nade da ću moći da radim posao koji volim ili živim život slobodnog čoveka. Zaposlila sam se na dvoru kao telefonski operater.
Naime, ovo moram malo bolje objasniti. Živim u zemlji koja se zove Daleko Kraljevstvo i njome vlada kralj Stefan. To je savremena, parlamentarna monarhija. Nažalost, stopa nezaposlenosti i siromaštva u njoj je visoka i čovek jednostavno nema izbora sem da se uvlači u dupe Lordovima Dalekog Kraljevstva i samom kralju Stefanu da bi opstao na okrutnom tržištu biznisa, politike i ljudskog mesa. I dok se običan čovek bori sa drugim običnim ljudima za opstanak, Lordovi kradu tuđe zlato i kriju ga ispod dušeka, zašivaju ga u jastuke i guraju ispod tepiha. Kada nakupe dovoljno zlata, oni ga predaju kralju Stefanu. Za sebe zadržavaju svega mali deo zlata, a i to krišom od svevidećih očiju kralja Stefana. Kada bi kralj znao da Lordovi zadržavaju deo zlata za sebe, izbacio bi ih sa dvora i strogo kaznio.
Dalji put zlata je prilično neobičan. Naime, kada me je kralj Stefan pre pet godina izvukao iz blata i doveo na dvor, ja sam se, poput svakog prostog čoveka, zapitala šta će bilo kome toliko zlata. A onda sam saznala. Kralj Stefan najveći deo zlata prinosi kao žrtvu Velikom Faraonu, vladaru sveta. Veliki Faraon nije ljudsko biće i ni malo ga ne zanima zlato kao takvo. On se zapravo hrani ljudskom patnjom. Velika količina otetog bogatstva koju Faraon prisvaja znači da mnogo ljudi ostaje bez ijednog jedinog novčića, zbog čega ljudi pate, stvarajući tako hranu za Faraona.
Ovde postoji još jedna interesantna stvar. U Dalekom Kraljevstvu, dvor nije siromašan. Siromašan je samo narod. Zato Faraon mora da iznađe drugi način da bi i ljudi na dvoru patili. Zato, on ljude na dvoru deli da dve grupe: vlast i sluge. Ja, naravno, spadam u sluge. Za sluge važe stroga pravila. Oni uvek moraju da izvršavaju sva naređenja Lordova. Sluge moraju biti poput robota: ćutljivi, kruti i vojnički poslušni. Mimo radnog vremena, koje je vrlo često produženo, svaki sluga mora da bude potpuno neprimetan. Nikakvi hirovi, kreativni izlivi, ni bilo kakav akt koji se može protumačiti kao čudan - nisu dozvoljeni. Ukratko, zabranjeno je ne biti apsolutno prosečan. Zato je na dvoru u našem Dalekom Kraljevstvu nemoguće čak i maštati.
Za vlast važe drugačija pravila. Vlast je manje brojna od slugu i u neposrednom je kontaktu sa zlatom koje se prinosi kao žrtva Velikom Faraonu. Zbog toga, vlastima je dozvoljeno sve. Zbog lažne slike koju monarhija mora da održi u javnosti da se ne bi raspala, dozvoljeni hirovi vlasti dele se na javne i tajne. Droga i seks se konzumiraju tajno, a ono što je dozvoljeno javno su bezobrazne količine alkohola i bezazleni ispadi sa ciljem da utole onu poznatu i u narodu tvrdo ukorenjenu žeđ za skandalima.
Sluge su u boljoj poziciji od običnog naroda. Osim što su više plaćene, nekada im je dozvoljeno da učestvuju u žurkama koje vlast organizuje na dvoru. Naravno, uslov prisustva žurci je da sluga u svakom trenutku zna svoje mesto i da u svakom momentu bude pripravan da služi kada neko od Lordova to od njega zatraži. U džungli monarhije i udobnosti njene sigurne vlasti ima obilja, ali je sve toliko bezdušno i suvoparno usled gluposti i nedostatka mašte njenih podanika da se sluga više ni po čemu ni ne razlikuje od prosečnog roba, ali je isuviše zaslepljen zlatnim sjajem dvora da bi to primetio.
Zapravo, svi smo bili sluge. Jedino po čemu su se dvorani razlikovali od naroda bilo je to što dvorani još uvek nisu izgubili volju da vode ljubav i gore u strasti. Nasuprot savremenim tendencijama, dvorani su ostali verni tradiciji da muški polni organ treba da se dodiruje sa ženskim i pored samodovoljnosti usled postojanja interneta.
Nažalost, seks tradicionalnog dvorana isti je kao i Filiposeks – društveno prihvatljiv i umno zaostao. Gonjen nekakvom pogrešnom predstavom o seksu kao utakmici u kojoj je jedini cilj oboriti rekord, muškarac kvalitet seksa obično meri kvantitetom. Verovatno je i njemu samom nejasno kako ponavljanje nečega tako dosadnog može promeniti suštinu tog mučnog i bezdušnog procesa. Ali, opet, kao idiot, čini istu stvar iznova i iznova očekujući drugačije rezultate.
I zaista, Daleko Kraljevstvo i nije ništa drugo do kraljevstvo gluposti, foliranja i lošeg tucanja. Osnovni princip našeg postojanja je nedostatak mašte. Stvoreni smo iz siromaštva uma, bez sanjalačke i stvaralačke inteligencije koja bi nagonima dala neki poseban ukus, i kao takvi, bezglavo srljamo za lovom. Za to vreme se svaka praznina zapušava litrama i litrama vinjaka i kajsijevače koja je možda bila i šljivovica, ali niko nije primetio razliku.
U takvim okolnostima, zanosila sam se idejom da se moram dokopati vlasti po svaku cenu. Prošlo je tri godine mog služenja kada sam se, ustiju punih besa i duše zacrnjene gorčinom, zaklela da nikada više nikome neću biti sluga. To je bio magični trenutak kada sam se pogledala u ogledalo i videla svoju umobolnost: u meni je rasla volja za moć po svaku cenu. Dobila sam sindrom Kleopatre. Sa suvog peska svog malog Egipta, gledala sam u veličanstveni Rim želeći ga iz sve snage i svom dubinom svog bića.
Ali, jedna stvar je u svemu tome bila nejasna: gde je i šta je bila moć? Za razliku od ustaljenog mišljelja, moć nije bila samo novac. Filip je imao novac pa je opet bio smešan. Moć je nešto neopipljivo, nešto izvanzemaljsko, nešto što jednostavno osetiš gledajući u stopala svih onih koji dodiruju tron. I dok su druge žene sanjale o belim venčanicama, ja sam sanjala o prećutnom i dobro naplaćenom tucanju u hotelskoj sobi sa direktnim otelotvorenjem moći koje me može povesti u Rim.
Nažalost, Neron je spalio Rim, a ja nikad nisam bila Kleopatra. Bila sam, u najmanju ruku, smešna. Osim toga, da bih bila Kleopatra, morala bih da budem naročito lepa, a ja to nisam bila. Zatim, u celoj zamisli naročito je važna i pozadina, to jest ono što poznavaoci iluzije nazivaju background. Kao na fotografiji, velika je razlika u tome da li se lepotica u kupaćem kostimu nalazi okružena palmama ili okružena snegom. U prvoj varijanti ona budi želju, a u drugoj podsmeh. Kod mene je background bio jeftin i neukusan. Praktično je nemoguće dovesti otelotvorenje moći u buđavu dvorsku sobicu jedne sluškinje jer je ona jedino što imaš da ponudiš. Na svu sreću, celo naše kraljevstvo nije bilo daleko od jeftine i neukusne sobice, a otelotvorenja moći u Dalekom Kraljevstvu baš i nisu nešto što bi se moglo nazvati bogovima i vladaocima velikog Rima. U našem kraljevstvu je sve što sam zamislila izgledalo kao izuzetno duhovita karikatura. Poput loše obrađene fotografije u fotošopu, background je jeftina soba u nekom seoskom motelu koji se zove „O'tavern“, naš Cezar je lokalni psić koji se nije očešao ni o kraljev mali nokat i koji se svake noći moli bogu da ga kraljevi dobermani ne oteraju nazad u blato odakle je i došao. A naša Kleopatra? Naša Kleopatra ima salo na stomaku, jeftine plastične nokte i čipkasti push-up grudnjak brenda „Mao ling chi“. Magareće mleko videla je samo u „Avon“ brošuri kod svoje koleginice koja, osim kozmetike, prodaje još i bižuteriju i životno osiguranje. Na ovoj našoj fotografiji, Cezar osvajač verovatno ima ožiljak od operacije slepog creva zbog koje je mesec dana kukao dok mu je žena kuvala pileću supicu i donosila mu je u krevet. Kakva moćna, veličanstvena Rimska Imperija!
Znate onaj trenutak kada je nešto toliko izopačeno da pomislite: pa, zašto da ne? E baš to mi se dogodilo. Nemirna i puna očekivanja, ušla sam u dvor u terminu popodnevne zabave. Trgnula sam čašicu šljivovice koju su mi dali i razgledala okolinu. Okolina je bila naročito raskošna. Pravi kraljevski ornamenti izvijali su se po visokom plafonu dajući dvoru atmosferu drevne veličanstvenosti. Jedino što je u celoj toj slici kvarilo idilu bila su jeftina gospoda i još jeftinije dame, te čudan, moderan natpis koji je visio iznad ulaznih vrata. Na njemu je pisalo: „welcome to the machine“.
Sela sam i posmatrala situaciju u potpunoj tišini. Nema ničega što prava gospoda cene više od mudrog, ženskog ćutanja. Nažalost, ovo nisu bila prava gospoda. Ovo je bio detinjasti haos poroka. Iako se inače sve činilo poput kaste i muškarci više hijerarhije se generalno nisu mešali sa ženama nižeg nivoa, na dvorskim žurkama je sve bilo dozvoljeno. Tako je Veliki Vojvoda, inače nepristupačan, slučajno okrznuo svoju šaku o moje koleno. Posle dve litre vina koje je sasuo u sebe, počeo je da flertuje sa mnom prilično otvoreno.
Sutradan sam otišla kod Velikog Vojvode, misleći da je sve sasvim jasno i da je dovoljna samo jedna reč da bi igra počela. Možda bi i ta jedna reč bila suvišna, možda je trebalo da igra počne sasvim nemo. A, na kraju krajeva, nije ni bitno šta govoriš. Jednom kada ideja o seksu instinktivno proključa, muškarac ni ne sluša šta žena govori, a ni žena ne sluša njega. Komunikacija se odvija na nivou koji je intenzivniji i razumljiviji od reči. Na žalost, Vojvoda se, iako petnaest godina stariji od mene, nije naročito snašao u toj igri. Naime, našla sam se na stolici sramote, sedeći preko puta jednog Cezara koji nije umeo da igra svoju ulogu. Snebivao se, crveneo, blebetao u prazno, nemoćan da odbije ono što mu je ponuđeno. A želeo je da odbije, više od svega. Da bi sve bilo bolno uvredljivo kakvo i jeste, naš Cezar pobegao je brže nego što bi zdimio i najbrži miš.
Ali, ne treba se ljutiti. Nije to ništa lično. On je želeo samo malo da flertuje. Sav seks koji je želeo bio je verbalan. U predigru je spadalo diskretno i nenametljivo stavljanje do znanja da su žene bića sa kojima je i poslovna i privatna saradnja otežana. To je zato što su žene nekontrolisane, nedisciplinovane, lude, brbljive, vođene emocijama i glupe čak i kada to nisu. Ta čudna, aždajolika bića zvana žene su u svakom smislu lošija. Zato sa njima treba biti pažljiv i odmeren. E tako je govorio moj Cezar!
Tako je, dakle, govorio naš junak, Veliki Vojvoda, pre nego što je popio čaj od nane i pobegao što je dalje mogao od opasnosti tog opasnog stvorenja među ženskim nogama. Posle ovog smešnog stvora bila sam duboko razočarana svime što je ikada dotaklo prostorije našeg dvora. I tada sam počela da se vraćam unazad, daleko unazad, sve do Filipa. Ne shvatite me pogrešno: osim što je upražnjavao seks kao da ga je iz dna duše mrzeo, princ Filip je bio sasvim okej. Bio je to inteligentan momak, sitnih očiju i nesigurnog držanja. Bio je visok i vitak, tamne kose i kože i pomalo stidljiv. Bio je sklon drogama i alkoholu, ali i dalje prilično miran i okej momak. Ako izuzmemo činjenicu da je bio neverovatan licemer. Posle noći na metamfetaminu, rakiji i seksu, vratio se kući kod mame da pozira na popodnevnoj čajanci i ljubazno šapuće nežnosti svojoj ledi Meri. Da, Filip je bio sasvim okej, ako ignorišemo činjenicu da je on jedna velika uvreda aristokratiji i svemu što je ona ikada predstavljala. Zbog takve aristokratije spremni ste da se večno zaljubite u socijalizam i povedete narod u pohod na giljotiniranje tih i takvih ameba koji sisaju dvorsku sisu ne radeći ništa, čak ni ne razmišljajući.
Bila je nedelja, 27. avgust 2017., 9:30AM. Gledala sam čas u svoj odraz u ogledalu, čas u princa Filipa. Pitala sam se gde sam. On je pio jaku, crnu kafu i stavljao travu u pajp. I dalje sam sluga. I dalje mrzim svako jutro koje me tera da i dalje postojim. Dala sam svoju mladost, svoj život dvoru i kako mi je dvor uzvratio? I dalje sam sluga, na još nižoj poziciji nego što sam bila. Smanjuju mi platu. Seku troškove. Spašavaju budžet. Otimaju mi sve što imam u životu, gaze po svemu što im je pruženo, sve zarad profita. Zarad zlata. Zarad ljudske patnje kojom se hrani Veliki Faraon. Lupam glavom o zid. Filip odlazi u wc. Filip piša. Spasi me, prinče, mislim. Spasi me od svih Kraljeva, svih Lordova, Faraona,Vojvoda. Princ Filip i dalje piša. Ispisuje svoje ime i titulu šarajući urinom po unutrašnjosti wc šolje. Izlazi iz toaleta ne spuštajući dasku i kaže: - Ova trava je teško sranje. - Princ Filip je jedan od njih. On me neće spasiti. Moj život je rijaliti šou i nema izlaza.
Rekla sam Filipu da moram da idem na važan poslovni sastanak i gotovo sam ga izbacila iz stana. To mu nije naročito smetalo. - Ti me zovi kad budeš imala vremena. - rekao je i poljubio me na brzinu.
Čim sam se otresla Filipa i njegovog Filiposeksa počela sam da jedem. Rekreativno uzimanje droga je uvek tako delovalo na mene. Posle svake ture, usledile bi dve nedelje nekontrolisanog prežderavanja. Bilo je to kao da pokušavam da pojedem prazninu sopstvene duše. Užasna i vrlo glupa navika. Ali, nije više bilo ni bitno. Jedva sam imala snage i da se ujutro umijem.
Navukla sam duks preko gornjeg dela pidžame i otišla po cigarete. Neočešljanu kosu sam samo uvezala u nešto što bi se najblaže moglo nazvati estetska katastrofa. Da nakaznost bude kompletna, na nogama sam imala papuče koje dame sa dvora ne bi obule ni da odu do svinjca. A opet, kao da se Daleko Kraljevstvo, posle svega i može posmatrati bilo kako drugačije nego kao svinjac!
Na „Marlboro“ sam morala da čekam dobrih pola sata. Lordovi kralja Stefana pravili su još jednu žurku i naručivali su hektolitre alkohola, praveći zastoj na kasi. Jedan od njih me je srdačno zgrabio za ruku, drmajući je punih pet minuta, i pozvao me je da u šest dođem u šumu na open air party. Jedino što je bilo dobro u Dalekom Kraljevstvu bila je činjenica da se i najbogatiji i najsiromašniji slojevi društva provode na potpuno isti način. Potvrdila sam dolazak i - predomislila se u poslednjem momentu. U petnaest do šest sam sela u kočiju i mahnula kočijašu da vozi negde daleko, daleko od dvora dok se konj ne umori i ne posustane.
Bili smo daleko izvan kraljevstva kada je kočija stala tik uz stenovitu obalu okeana. Izašla sam iz kola i sela na liticu. Sve je bilo mrtvo. Čak ni voda nije disala svojim uobičajenim, dubokim nemirom. Sve je živelo bez ritma, bez mirisa, bez strasti, i nije čak ni stajalo već se kretalo unazad. Kao telo koje besciljno tone, sve me je vuklo nazad u propast. Sve me je vuklo u blato, u užase životnih kompromisa. Polako sam shvatala da ni Kralj ni Vojvoda, baš kao ni samo Kraljevstvo, nisu bili osobe. Bili su institucije. Pre pokušaja zavođenja Vojvode, trebalo je da mi bude jasno da niko i ništa ne može zavesti instituciju. Pred institucijom možeš samo da klečiš, zadovoljan Stokholmskim sindromom kog ti je pružila dok svi časovnici u tebi ne počnu da kucaju unazad. Ako i zavedeš osobu koja nosi titulu Vojvode, on će brzo ostati bez te titule, a tebi će ostati samo čovek. A kome treba samo čovek? U stanju u kom bi i bog jedva mogao da nam pomogne, običan čovek neće učiniti ništa osim što će živeti glupo i umreti još gluplje.
A koja je razlika između običnog čoveka i čoveka koji postaje institucija? Zar običan čovek, pitaćete se, nije bolji? Ne. Nije i ne ume da bude. Tako je jednostavno...Običan čovek se ne bori. On služi. On živi onako kako mora, umesto onako kako može. Nema ničeg goreg od čoveka koji se predao sistemu da mu služi na najnižoj grani prostog ljudskog bitisanja u nemoći i suvilu besciljne egzistencije. Nema ničeg goreg od muškarca koji je predao bitku. Boj se bije do smrti, do neba, do krvi i ludila, do pakla i večnosti!
I to je bio poslednji krik borca u meni. Bila sam poslednji vojnik svetlosti, onaj koji je ostao sam i konačno se predao. Devojačka fantazija o velikom osvajaču koji će me spasiti raspršila se kao dim „Marlbora“, nestala je kao pravda pred vlašću, kao lova u rukama Lordova, kao Veliki Vojvoda posle popijenog čaja od nane. Ušla sam u kočiju i vratila sam se u grad.
I šta me je dočekalo! Daleko Kraljevstvo bilo je spaljeno do temelja! Jedan od Lordova kralja Stefana bacio je pikavac na suvo lišće i čitava šuma je planula, da bi se požar odmah proširio na celo kraljevstvo. Vatra je prožderala prvo Velikog Vojvodu i njegove podanike dok su pokušavali da ugase vatru. Druge je plamen uhvatio dok su pokušavali da beže, i to prvo one koji su se vratili u grad po lovu, a zatim i one koji nisu imali po šta da se vrate. Open air party završila se katastrofom neslućenih razmera – šaka pomahnitalih idiota razrušila je veličanstvenost drevnog dvora građenog vekovima. Vatra je bila samo logična posledica i vrhunac destrukcije koja je već godinama puštala krv instituciji dvora, njenoj duši i njenoj tradiciji. Jedino što je ostalo bio je uključen radio, zakačen o jedan jedva preživeli bor , sa kog se čuo disk koji je preskakao:
„Kapi s oboda sada padaju na uže i gun
ja sam slobodan
a sa moga vrata viori šal od svile...“
Gledala sam u visoke zidine starog dvora, plačući prodrmana poslednjim dopom vlasti. Za čim žalim? Za institucijom koja je pokušala da ubije vreme? Za Filipom, Filiposeksom i metamfetaminom? Za zlatom i novcem što smo ga otimali i proždirali kao paraziti?
Ma jok.
Žalim za državom. Ne znam zašto. Možda zbog onog što je mogla da bude. Možda bi ono što je ona mogla da bude ugasilo vatre i uspostavilo makar delimično pravilan poredak koji bi i dalje sisao novac i zlato, ali bi bar pustio tradiciju da diše onom svojom starom herojskom dušom jedne drevne legende. A možda i umišljam. Možda me još uvek „radi“ met, možda me „radi“ dop vlasti, a verovatno me „radi“ onaj LSD koji je na sebi imao sličicu Kleopatre koja, u zanosu, guta veliki Cezarov mač.
Popila sam sve pilule koje su se našle u dvoru, a da nisu izgorele u požaru. Ušla sam u glavnu salu i sela na tron, dotičući ono što mi je uvek bilo tako daleko. Hladni simbol moći ledio mi se pod nogama, crn od gara i izlizan vatrom. Njegova hladnoća bila je tako smirujuća...
E, to je to.
Šteta je učinjena. Nema povratka.
Sad samo treba spavati, spavati sto godina, spavati čitavu večnost...
Ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak. Buđenje je teskobno, mučno, prazno, nalik buđenju u paklu. A buđenje u paklu u svemu je nalik buđenju u mestu kom ne pripadaš, u vremenu koje proždire samo sebe.
I sva jutra su takva. Crna, zagušljiva i sa dahom zle slutnje nadolazeće budućnosti. Sva osim, naravno, nedeljnog jutra.
Bila je nedelja, 27. avgust,2017. godine, tačno 9AM.
- Dobro jutro! - vikao je princ Filip dok mi je spuštao vlažan poljubac na obraz. Probudila sam se gledajući u njegovo izobličeno lice koje ostavlja bale na meni u trenutku kada sam najmanje raspoložena za bilo kakvo društvo.
Pokušavala sam da se setim svih sinoćnih događaja. Sećam se da smo igrali poker, da sam ostala bez love i ponudila ulog "u naturi". Dobio je fleš i pobedio me je. Onda smo uzeli kristalni met i otišli kod mene. Nismo imali kondome. Oh, kako divno! Ovo očajno, misionarsko, bezdušno tucanje na metu verovatno ću platiti i nekom glupom posledicom koja svrbi. C'est la vie.
Zovem se Roza. Za razliku od princa Filipa koji mi upravo stoji nad glavom i ne da mi da dišem, nisam oduvek imala novca. Radila sam za to. Propišala sam krv za ovo malo novca koji mi kaplje u pravilnim razmacima. I sad, umesto da se osećam smireno, sređeno i planiram porodicu, ja planiram samo nove načine da se bilo kako dignem iz mrtvila otupljenosti, dosade i želje za večnim spavanjem.
Posmatram princa Filipa: lep je, mlad, bogat, vrlo poželjan. On je sin uglednih roditelja čije se mesto na dvoru podrazumeva. Pet godina ranije bila sam sumanuto i manijački zaljubljena u njega. Zašto, ne znam ni sama. Verovatno sam želela da se oslobodim svog dotadašnjeg života. Filip je imao nekoliko imanja i 50 hiljada u kešu i to je bio jedini razlog zbog kog se, u našoj bajci, princeza zaljubila u princa. Ali, nije bila stvar samo u novcu. Bio je to vapaj za spasom od savremenog sveta i svih njegovih manifestacija.
Naime, moja priča počinje tačno pre pet godina, kada me je princ Filip odgurnuo od sebe i kada sam ostala bez ikakve nade da ću moći da radim posao koji volim ili živim život slobodnog čoveka. Zaposlila sam se na dvoru kao telefonski operater.
Naime, ovo moram malo bolje objasniti. Živim u zemlji koja se zove Daleko Kraljevstvo i njome vlada kralj Stefan. To je savremena, parlamentarna monarhija. Nažalost, stopa nezaposlenosti i siromaštva u njoj je visoka i čovek jednostavno nema izbora sem da se uvlači u dupe Lordovima Dalekog Kraljevstva i samom kralju Stefanu da bi opstao na okrutnom tržištu biznisa, politike i ljudskog mesa. I dok se običan čovek bori sa drugim običnim ljudima za opstanak, Lordovi kradu tuđe zlato i kriju ga ispod dušeka, zašivaju ga u jastuke i guraju ispod tepiha. Kada nakupe dovoljno zlata, oni ga predaju kralju Stefanu. Za sebe zadržavaju svega mali deo zlata, a i to krišom od svevidećih očiju kralja Stefana. Kada bi kralj znao da Lordovi zadržavaju deo zlata za sebe, izbacio bi ih sa dvora i strogo kaznio.
Dalji put zlata je prilično neobičan. Naime, kada me je kralj Stefan pre pet godina izvukao iz blata i doveo na dvor, ja sam se, poput svakog prostog čoveka, zapitala šta će bilo kome toliko zlata. A onda sam saznala. Kralj Stefan najveći deo zlata prinosi kao žrtvu Velikom Faraonu, vladaru sveta. Veliki Faraon nije ljudsko biće i ni malo ga ne zanima zlato kao takvo. On se zapravo hrani ljudskom patnjom. Velika količina otetog bogatstva koju Faraon prisvaja znači da mnogo ljudi ostaje bez ijednog jedinog novčića, zbog čega ljudi pate, stvarajući tako hranu za Faraona.
Ovde postoji još jedna interesantna stvar. U Dalekom Kraljevstvu, dvor nije siromašan. Siromašan je samo narod. Zato Faraon mora da iznađe drugi način da bi i ljudi na dvoru patili. Zato, on ljude na dvoru deli da dve grupe: vlast i sluge. Ja, naravno, spadam u sluge. Za sluge važe stroga pravila. Oni uvek moraju da izvršavaju sva naređenja Lordova. Sluge moraju biti poput robota: ćutljivi, kruti i vojnički poslušni. Mimo radnog vremena, koje je vrlo često produženo, svaki sluga mora da bude potpuno neprimetan. Nikakvi hirovi, kreativni izlivi, ni bilo kakav akt koji se može protumačiti kao čudan - nisu dozvoljeni. Ukratko, zabranjeno je ne biti apsolutno prosečan. Zato je na dvoru u našem Dalekom Kraljevstvu nemoguće čak i maštati.
Za vlast važe drugačija pravila. Vlast je manje brojna od slugu i u neposrednom je kontaktu sa zlatom koje se prinosi kao žrtva Velikom Faraonu. Zbog toga, vlastima je dozvoljeno sve. Zbog lažne slike koju monarhija mora da održi u javnosti da se ne bi raspala, dozvoljeni hirovi vlasti dele se na javne i tajne. Droga i seks se konzumiraju tajno, a ono što je dozvoljeno javno su bezobrazne količine alkohola i bezazleni ispadi sa ciljem da utole onu poznatu i u narodu tvrdo ukorenjenu žeđ za skandalima.
Sluge su u boljoj poziciji od običnog naroda. Osim što su više plaćene, nekada im je dozvoljeno da učestvuju u žurkama koje vlast organizuje na dvoru. Naravno, uslov prisustva žurci je da sluga u svakom trenutku zna svoje mesto i da u svakom momentu bude pripravan da služi kada neko od Lordova to od njega zatraži. U džungli monarhije i udobnosti njene sigurne vlasti ima obilja, ali je sve toliko bezdušno i suvoparno usled gluposti i nedostatka mašte njenih podanika da se sluga više ni po čemu ni ne razlikuje od prosečnog roba, ali je isuviše zaslepljen zlatnim sjajem dvora da bi to primetio.
Zapravo, svi smo bili sluge. Jedino po čemu su se dvorani razlikovali od naroda bilo je to što dvorani još uvek nisu izgubili volju da vode ljubav i gore u strasti. Nasuprot savremenim tendencijama, dvorani su ostali verni tradiciji da muški polni organ treba da se dodiruje sa ženskim i pored samodovoljnosti usled postojanja interneta.
Nažalost, seks tradicionalnog dvorana isti je kao i Filiposeks – društveno prihvatljiv i umno zaostao. Gonjen nekakvom pogrešnom predstavom o seksu kao utakmici u kojoj je jedini cilj oboriti rekord, muškarac kvalitet seksa obično meri kvantitetom. Verovatno je i njemu samom nejasno kako ponavljanje nečega tako dosadnog može promeniti suštinu tog mučnog i bezdušnog procesa. Ali, opet, kao idiot, čini istu stvar iznova i iznova očekujući drugačije rezultate.
I zaista, Daleko Kraljevstvo i nije ništa drugo do kraljevstvo gluposti, foliranja i lošeg tucanja. Osnovni princip našeg postojanja je nedostatak mašte. Stvoreni smo iz siromaštva uma, bez sanjalačke i stvaralačke inteligencije koja bi nagonima dala neki poseban ukus, i kao takvi, bezglavo srljamo za lovom. Za to vreme se svaka praznina zapušava litrama i litrama vinjaka i kajsijevače koja je možda bila i šljivovica, ali niko nije primetio razliku.
U takvim okolnostima, zanosila sam se idejom da se moram dokopati vlasti po svaku cenu. Prošlo je tri godine mog služenja kada sam se, ustiju punih besa i duše zacrnjene gorčinom, zaklela da nikada više nikome neću biti sluga. To je bio magični trenutak kada sam se pogledala u ogledalo i videla svoju umobolnost: u meni je rasla volja za moć po svaku cenu. Dobila sam sindrom Kleopatre. Sa suvog peska svog malog Egipta, gledala sam u veličanstveni Rim želeći ga iz sve snage i svom dubinom svog bića.
Ali, jedna stvar je u svemu tome bila nejasna: gde je i šta je bila moć? Za razliku od ustaljenog mišljelja, moć nije bila samo novac. Filip je imao novac pa je opet bio smešan. Moć je nešto neopipljivo, nešto izvanzemaljsko, nešto što jednostavno osetiš gledajući u stopala svih onih koji dodiruju tron. I dok su druge žene sanjale o belim venčanicama, ja sam sanjala o prećutnom i dobro naplaćenom tucanju u hotelskoj sobi sa direktnim otelotvorenjem moći koje me može povesti u Rim.
Nažalost, Neron je spalio Rim, a ja nikad nisam bila Kleopatra. Bila sam, u najmanju ruku, smešna. Osim toga, da bih bila Kleopatra, morala bih da budem naročito lepa, a ja to nisam bila. Zatim, u celoj zamisli naročito je važna i pozadina, to jest ono što poznavaoci iluzije nazivaju background. Kao na fotografiji, velika je razlika u tome da li se lepotica u kupaćem kostimu nalazi okružena palmama ili okružena snegom. U prvoj varijanti ona budi želju, a u drugoj podsmeh. Kod mene je background bio jeftin i neukusan. Praktično je nemoguće dovesti otelotvorenje moći u buđavu dvorsku sobicu jedne sluškinje jer je ona jedino što imaš da ponudiš. Na svu sreću, celo naše kraljevstvo nije bilo daleko od jeftine i neukusne sobice, a otelotvorenja moći u Dalekom Kraljevstvu baš i nisu nešto što bi se moglo nazvati bogovima i vladaocima velikog Rima. U našem kraljevstvu je sve što sam zamislila izgledalo kao izuzetno duhovita karikatura. Poput loše obrađene fotografije u fotošopu, background je jeftina soba u nekom seoskom motelu koji se zove „O'tavern“, naš Cezar je lokalni psić koji se nije očešao ni o kraljev mali nokat i koji se svake noći moli bogu da ga kraljevi dobermani ne oteraju nazad u blato odakle je i došao. A naša Kleopatra? Naša Kleopatra ima salo na stomaku, jeftine plastične nokte i čipkasti push-up grudnjak brenda „Mao ling chi“. Magareće mleko videla je samo u „Avon“ brošuri kod svoje koleginice koja, osim kozmetike, prodaje još i bižuteriju i životno osiguranje. Na ovoj našoj fotografiji, Cezar osvajač verovatno ima ožiljak od operacije slepog creva zbog koje je mesec dana kukao dok mu je žena kuvala pileću supicu i donosila mu je u krevet. Kakva moćna, veličanstvena Rimska Imperija!
Znate onaj trenutak kada je nešto toliko izopačeno da pomislite: pa, zašto da ne? E baš to mi se dogodilo. Nemirna i puna očekivanja, ušla sam u dvor u terminu popodnevne zabave. Trgnula sam čašicu šljivovice koju su mi dali i razgledala okolinu. Okolina je bila naročito raskošna. Pravi kraljevski ornamenti izvijali su se po visokom plafonu dajući dvoru atmosferu drevne veličanstvenosti. Jedino što je u celoj toj slici kvarilo idilu bila su jeftina gospoda i još jeftinije dame, te čudan, moderan natpis koji je visio iznad ulaznih vrata. Na njemu je pisalo: „welcome to the machine“.
Sela sam i posmatrala situaciju u potpunoj tišini. Nema ničega što prava gospoda cene više od mudrog, ženskog ćutanja. Nažalost, ovo nisu bila prava gospoda. Ovo je bio detinjasti haos poroka. Iako se inače sve činilo poput kaste i muškarci više hijerarhije se generalno nisu mešali sa ženama nižeg nivoa, na dvorskim žurkama je sve bilo dozvoljeno. Tako je Veliki Vojvoda, inače nepristupačan, slučajno okrznuo svoju šaku o moje koleno. Posle dve litre vina koje je sasuo u sebe, počeo je da flertuje sa mnom prilično otvoreno.
Sutradan sam otišla kod Velikog Vojvode, misleći da je sve sasvim jasno i da je dovoljna samo jedna reč da bi igra počela. Možda bi i ta jedna reč bila suvišna, možda je trebalo da igra počne sasvim nemo. A, na kraju krajeva, nije ni bitno šta govoriš. Jednom kada ideja o seksu instinktivno proključa, muškarac ni ne sluša šta žena govori, a ni žena ne sluša njega. Komunikacija se odvija na nivou koji je intenzivniji i razumljiviji od reči. Na žalost, Vojvoda se, iako petnaest godina stariji od mene, nije naročito snašao u toj igri. Naime, našla sam se na stolici sramote, sedeći preko puta jednog Cezara koji nije umeo da igra svoju ulogu. Snebivao se, crveneo, blebetao u prazno, nemoćan da odbije ono što mu je ponuđeno. A želeo je da odbije, više od svega. Da bi sve bilo bolno uvredljivo kakvo i jeste, naš Cezar pobegao je brže nego što bi zdimio i najbrži miš.
Ali, ne treba se ljutiti. Nije to ništa lično. On je želeo samo malo da flertuje. Sav seks koji je želeo bio je verbalan. U predigru je spadalo diskretno i nenametljivo stavljanje do znanja da su žene bića sa kojima je i poslovna i privatna saradnja otežana. To je zato što su žene nekontrolisane, nedisciplinovane, lude, brbljive, vođene emocijama i glupe čak i kada to nisu. Ta čudna, aždajolika bića zvana žene su u svakom smislu lošija. Zato sa njima treba biti pažljiv i odmeren. E tako je govorio moj Cezar!
Tako je, dakle, govorio naš junak, Veliki Vojvoda, pre nego što je popio čaj od nane i pobegao što je dalje mogao od opasnosti tog opasnog stvorenja među ženskim nogama. Posle ovog smešnog stvora bila sam duboko razočarana svime što je ikada dotaklo prostorije našeg dvora. I tada sam počela da se vraćam unazad, daleko unazad, sve do Filipa. Ne shvatite me pogrešno: osim što je upražnjavao seks kao da ga je iz dna duše mrzeo, princ Filip je bio sasvim okej. Bio je to inteligentan momak, sitnih očiju i nesigurnog držanja. Bio je visok i vitak, tamne kose i kože i pomalo stidljiv. Bio je sklon drogama i alkoholu, ali i dalje prilično miran i okej momak. Ako izuzmemo činjenicu da je bio neverovatan licemer. Posle noći na metamfetaminu, rakiji i seksu, vratio se kući kod mame da pozira na popodnevnoj čajanci i ljubazno šapuće nežnosti svojoj ledi Meri. Da, Filip je bio sasvim okej, ako ignorišemo činjenicu da je on jedna velika uvreda aristokratiji i svemu što je ona ikada predstavljala. Zbog takve aristokratije spremni ste da se večno zaljubite u socijalizam i povedete narod u pohod na giljotiniranje tih i takvih ameba koji sisaju dvorsku sisu ne radeći ništa, čak ni ne razmišljajući.
Bila je nedelja, 27. avgust 2017., 9:30AM. Gledala sam čas u svoj odraz u ogledalu, čas u princa Filipa. Pitala sam se gde sam. On je pio jaku, crnu kafu i stavljao travu u pajp. I dalje sam sluga. I dalje mrzim svako jutro koje me tera da i dalje postojim. Dala sam svoju mladost, svoj život dvoru i kako mi je dvor uzvratio? I dalje sam sluga, na još nižoj poziciji nego što sam bila. Smanjuju mi platu. Seku troškove. Spašavaju budžet. Otimaju mi sve što imam u životu, gaze po svemu što im je pruženo, sve zarad profita. Zarad zlata. Zarad ljudske patnje kojom se hrani Veliki Faraon. Lupam glavom o zid. Filip odlazi u wc. Filip piša. Spasi me, prinče, mislim. Spasi me od svih Kraljeva, svih Lordova, Faraona,Vojvoda. Princ Filip i dalje piša. Ispisuje svoje ime i titulu šarajući urinom po unutrašnjosti wc šolje. Izlazi iz toaleta ne spuštajući dasku i kaže: - Ova trava je teško sranje. - Princ Filip je jedan od njih. On me neće spasiti. Moj život je rijaliti šou i nema izlaza.
Rekla sam Filipu da moram da idem na važan poslovni sastanak i gotovo sam ga izbacila iz stana. To mu nije naročito smetalo. - Ti me zovi kad budeš imala vremena. - rekao je i poljubio me na brzinu.
Čim sam se otresla Filipa i njegovog Filiposeksa počela sam da jedem. Rekreativno uzimanje droga je uvek tako delovalo na mene. Posle svake ture, usledile bi dve nedelje nekontrolisanog prežderavanja. Bilo je to kao da pokušavam da pojedem prazninu sopstvene duše. Užasna i vrlo glupa navika. Ali, nije više bilo ni bitno. Jedva sam imala snage i da se ujutro umijem.
Navukla sam duks preko gornjeg dela pidžame i otišla po cigarete. Neočešljanu kosu sam samo uvezala u nešto što bi se najblaže moglo nazvati estetska katastrofa. Da nakaznost bude kompletna, na nogama sam imala papuče koje dame sa dvora ne bi obule ni da odu do svinjca. A opet, kao da se Daleko Kraljevstvo, posle svega i može posmatrati bilo kako drugačije nego kao svinjac!
Na „Marlboro“ sam morala da čekam dobrih pola sata. Lordovi kralja Stefana pravili su još jednu žurku i naručivali su hektolitre alkohola, praveći zastoj na kasi. Jedan od njih me je srdačno zgrabio za ruku, drmajući je punih pet minuta, i pozvao me je da u šest dođem u šumu na open air party. Jedino što je bilo dobro u Dalekom Kraljevstvu bila je činjenica da se i najbogatiji i najsiromašniji slojevi društva provode na potpuno isti način. Potvrdila sam dolazak i - predomislila se u poslednjem momentu. U petnaest do šest sam sela u kočiju i mahnula kočijašu da vozi negde daleko, daleko od dvora dok se konj ne umori i ne posustane.
Bili smo daleko izvan kraljevstva kada je kočija stala tik uz stenovitu obalu okeana. Izašla sam iz kola i sela na liticu. Sve je bilo mrtvo. Čak ni voda nije disala svojim uobičajenim, dubokim nemirom. Sve je živelo bez ritma, bez mirisa, bez strasti, i nije čak ni stajalo već se kretalo unazad. Kao telo koje besciljno tone, sve me je vuklo nazad u propast. Sve me je vuklo u blato, u užase životnih kompromisa. Polako sam shvatala da ni Kralj ni Vojvoda, baš kao ni samo Kraljevstvo, nisu bili osobe. Bili su institucije. Pre pokušaja zavođenja Vojvode, trebalo je da mi bude jasno da niko i ništa ne može zavesti instituciju. Pred institucijom možeš samo da klečiš, zadovoljan Stokholmskim sindromom kog ti je pružila dok svi časovnici u tebi ne počnu da kucaju unazad. Ako i zavedeš osobu koja nosi titulu Vojvode, on će brzo ostati bez te titule, a tebi će ostati samo čovek. A kome treba samo čovek? U stanju u kom bi i bog jedva mogao da nam pomogne, običan čovek neće učiniti ništa osim što će živeti glupo i umreti još gluplje.
A koja je razlika između običnog čoveka i čoveka koji postaje institucija? Zar običan čovek, pitaćete se, nije bolji? Ne. Nije i ne ume da bude. Tako je jednostavno...Običan čovek se ne bori. On služi. On živi onako kako mora, umesto onako kako može. Nema ničeg goreg od čoveka koji se predao sistemu da mu služi na najnižoj grani prostog ljudskog bitisanja u nemoći i suvilu besciljne egzistencije. Nema ničeg goreg od muškarca koji je predao bitku. Boj se bije do smrti, do neba, do krvi i ludila, do pakla i večnosti!
I to je bio poslednji krik borca u meni. Bila sam poslednji vojnik svetlosti, onaj koji je ostao sam i konačno se predao. Devojačka fantazija o velikom osvajaču koji će me spasiti raspršila se kao dim „Marlbora“, nestala je kao pravda pred vlašću, kao lova u rukama Lordova, kao Veliki Vojvoda posle popijenog čaja od nane. Ušla sam u kočiju i vratila sam se u grad.
I šta me je dočekalo! Daleko Kraljevstvo bilo je spaljeno do temelja! Jedan od Lordova kralja Stefana bacio je pikavac na suvo lišće i čitava šuma je planula, da bi se požar odmah proširio na celo kraljevstvo. Vatra je prožderala prvo Velikog Vojvodu i njegove podanike dok su pokušavali da ugase vatru. Druge je plamen uhvatio dok su pokušavali da beže, i to prvo one koji su se vratili u grad po lovu, a zatim i one koji nisu imali po šta da se vrate. Open air party završila se katastrofom neslućenih razmera – šaka pomahnitalih idiota razrušila je veličanstvenost drevnog dvora građenog vekovima. Vatra je bila samo logična posledica i vrhunac destrukcije koja je već godinama puštala krv instituciji dvora, njenoj duši i njenoj tradiciji. Jedino što je ostalo bio je uključen radio, zakačen o jedan jedva preživeli bor , sa kog se čuo disk koji je preskakao:
„Kapi s oboda sada padaju na uže i gun
ja sam slobodan
a sa moga vrata viori šal od svile...“
Gledala sam u visoke zidine starog dvora, plačući prodrmana poslednjim dopom vlasti. Za čim žalim? Za institucijom koja je pokušala da ubije vreme? Za Filipom, Filiposeksom i metamfetaminom? Za zlatom i novcem što smo ga otimali i proždirali kao paraziti?
Ma jok.
Žalim za državom. Ne znam zašto. Možda zbog onog što je mogla da bude. Možda bi ono što je ona mogla da bude ugasilo vatre i uspostavilo makar delimično pravilan poredak koji bi i dalje sisao novac i zlato, ali bi bar pustio tradiciju da diše onom svojom starom herojskom dušom jedne drevne legende. A možda i umišljam. Možda me još uvek „radi“ met, možda me „radi“ dop vlasti, a verovatno me „radi“ onaj LSD koji je na sebi imao sličicu Kleopatre koja, u zanosu, guta veliki Cezarov mač.
Popila sam sve pilule koje su se našle u dvoru, a da nisu izgorele u požaru. Ušla sam u glavnu salu i sela na tron, dotičući ono što mi je uvek bilo tako daleko. Hladni simbol moći ledio mi se pod nogama, crn od gara i izlizan vatrom. Njegova hladnoća bila je tako smirujuća...
E, to je to.
Šteta je učinjena. Nema povratka.
Sad samo treba spavati, spavati sto godina, spavati čitavu večnost...
