Julija se obukla (odlomak)

- Prvo pravilo Čistača glasi... - šaputala je Julija.
- Prvo pravilo Čistača glasi... - gutala je krupne čvorove pljuvačke pokušavajući da se natera da zaplače. Ali, u njoj više nije bilo ničeg ljudskog. Posle takvog divljačkog rata, u kom su se najplemenitija bića pretvarala u kanibale zbog gladi i osvetnike zbog očaja, u njoj je ostala samo suva zbunjenost. Igla moralnog kompasa u njoj poludelo se okretala ukrug i ona više nije mogla da razlikuje dobro od zla. Zapravo, dobra kao da više nije bilo, i u očajničkom traženju ljudskosti Julija je postala jedan od ponosnih vođa Čistača. Ali, sada se zapitala: ko su uopšte Čistači? Šta ako su njihove vođe isti oni duhovni bogalji koje ona sve vreme smatra svojim neprijateljima? I ona zapravo, sve vreme misleći da se bori protiv njih, radi za njih!
Adam se nije plašio smrti. Čekao je da revolver opali o njegovu vrelu glavu i ćutao. Julija mu je stiskala hladnu cev o čelo pokušavajući da ga natera da kaže nešto što će umiriti emocionalni haos u njoj. Nije mogla da ode sa njim na ostrvo i da se ne bori, nije mogla da opravda takav kukavičluk ni sebi ni bogu. Opet, nije mogla da ostane, jer sada više nije znala za koga se bori i šta će od svega toga ispasti. U jednom trenutku pomislila je da ipak pobegne sa Adamom ubeđujući sebe da jedan čovek ionako nije bitan. Ali i ona je znala da je jedan čovek itekako bitan i da je "mala grupa ljudi jedina koja može da promeni svet"...
U daljini se čulo kako neko svira gitaru pevajući drevne pesme. Čuli su se stari stihovi: "To je nama naša borba dalaaa..." koje je prekinula jednolična sirena za prestanak vazdušne opasnosti.
Julija popusti stisak revolvera. Adam, pun nade, pogleda u nju.
- Srešćemo se tamo gde nema tame. - rekla je i neverovatnom brzinom, kao da je odluka doneta u deliću sekunde, stavila cev revolvera sebi i usta i - opalila.
Beživotno telo Julije Romanove palo je na ponosnu vizantijsku zemlju. Adam je vrisnuo i potrčao ka mrtvom telu iz kog su curile izlučevine, taj poslednji znak života na zemlji, života u roblju slobodnog tržišta koje zna gde ti je mesto bolje i od samog boga.

Čuli su se glasovi. Adam je u trenutku shvatio da mora da beži da ga ne optuže za Julijinu smrt. Trčao je kroz šumu, žedan kao vuk, ali ne posustajući. Nekako je uspeo da se ukrca u brzi voz u Megalopolisu. Do sledećih sirena za vazdušnu opasnost, već je bio u Kijevu. U Kijevu je uspeo nešto da pojede i popije, te da se, sa još novca u džepu, nekako doveze do okupiranog Sankt Petersburga. Ponovo su se oglasile sirene za vazdušnu opasnost. U gužvi uspaničenog naroda, gledao je kako da se dokopa bezbednog moskovskog asfalta. Budući da je bio jedan od retkih koji su imali dolare u džepu, lako je pronašao taksistu koji će ga odvesti do moskovskog aerodroma, pre nego što Čistači krenu u poteru za njim zbog "ubistva" Julije Romanove.
Tokom višečasovne vožnje, Adam Krajzer gotovo da nije progovorio ni reč. Samo je u jednom trenutku zaplakao i taksista ga je pokretom glave pitao šta ga muči, "što slučilas, tavariš".
- Ubili su mi ženu. - rekao je Adam.
- Eta strašna... - promrmljao je taksista i ponudio Adamu duvan umotan u rizlu tako da liči na cigaretu bez filtera.
- Moji...vse mertvij. Eta voina. - govorio je taksista. Ostatak puta su samo ćutke pušili.