Stevan Šarčević's Blog, page 21

NOVO U KNJIŽARI S

NEOČEKIVANA GOZBA

Kažu da se umirućima čitav prohujali život obrne u umu i mogu vam potvrditi da je to istina. Možda i nisam prava osoba koja pouzdano može potpisati tvrdnju da se to dešava u trenutku, jer ovo traje već predugo i ne nazirem da će se ubrzo završiti.
Sa nesumnjivom sigurnošću se mogu prisetiti raspopa Đurice kao svog nespornog i jedinog vodiča do ove golgote. Ako ga ne znate, moram napomenuti da se radi o izuzetno dragom čoveku koji je svojim pričama obeležio moje detinjstvo. U neku ruku upravo je njegova zasluga što za svojih dvadeset godina nikad nisam poželeo ni devojke niti žene, ali nemojte nipošto pomisliti da sam ljubavisao s njime. Đurica nikad nije ni pokušao da me zavede, a i nisam siguran da je gajio naklonost prema mladićima. Priroda moje strasti ima sasvim drugačije korene. Sad dok otvoren i rasparan ležim na kamenu ove drevne tvrđave, sa utrobom rasprostrtom za gozbu mojim ljubavnicima, počinjem da shvatam u čemu sam pogrešio. Ono što zasigurno znam je da su moje patnje neopisive i da ću noćas umreti.

***

Najranije sećanje do koga mogu jasno dosegnuti odnosi se na prvomajske vašare i datira negde u moje najnežnije doba, kad sam mogao imati tek tri ili četiri godine. I dan danas mogu prizvati mirise šećerne vune i roštilja, te se jasno prisetiti bižuterije izložene po drečavo uređenim tezgama. U svoj toj gužvi, najjači dojam na mene ostavilo je kad se jednom, sred sve te gungule, pojavio neki Ciganin koji je udarao u kožno rešeto, a uz njega je koračao jedan ogromni medved, koji se na Ciganinove povike „De, meco, de! Poigraj, Martine, dej, dej!” propinjao na zadnje noge. Ta scena mi je priredila neviđen šok, možda ponajviše upamćen po tome što je mama od medveda ukrala malo dlaka, pa me je iste večeri njima okadila. Đuricu sam vrlo rano upoznao. Bio je porodični prijatelj i često smo ga susretali. Kad sam ga prvi put video, još uvek je bio sveštenik na službi u crkvi Ružici na Kalemegdanu i sećam se da me je njegova crna odora neopisivo privlačila. Uvek je imao zanimljive priče i susreti s njim su za mene bili neopisivo zadovoljstvo. Kad god bi ga moji roditelji ugostili, redovno bi me uzimao u krilo i voleo sam da se igram njegovom bradom. Jednom sam mu pomenuo moju opčaranost vašarskim medvedom i nikada neću zaboraviti pogled kojim me je tom prilikom ošinuo. Mada mi je objasnio da je ono što sam video bila mečka, a ne medved i da je sve to obična vašarska lakrdija, od tada me je često zabavljao pripovestima u kojima su glavnu ulogu igrali medvedi. Po njemu je medved bio šumski car koji se brinuo o životinjama i šumskim plodovima, pa i o šumi samoj. Naročito dobro se sećam dve njegove priče. Jedna je govorila o tome kako je jednom neka cura zatrudnela, pa je od sramote pošla da se udavi u reci. Međutim voda je stala bežati od nje, tako da nije nikako mogla prići i skočiti. Najzad je iz reke izašao nekakav čovek i rekao joj: "Devojko, ne žali što si zatrudnela! Ti ćeš roditi životinju koja će znati da radi kao čovek". Devojka se vratila kući i rodila medveda. Imala je ta priča i neku poentu, ali ovo je sve što sam upamtio. Druga je priča govorila o nevaljaloj devojčici koja je pobegla od kuće i sakrila se u pećini koja je bila dom trojici medveda. Kako oni nisu bili kući, pojela im je obed, izlomila nameštaj i zaspala. Kad su se medvedi vratili, zatekli su je tamo i primili su je u svoj dom kao naložnicu. Možda on i nije baš sve tako ispričao, ali u mojoj nezreloj glavi je to baš tako zvučalo i često sam zamišljao devojčicu koja u krevetu spava sa tri medveda. Godine su prolazile, svaka teža od prethodne, pa su se porodični susreti sa Đuricom proredili, a prvomajski praznici postali drugačiji. Sve se manje praznovao rad, a sve više prepodobni Jovan i tezge su sve više povlačile, ali je prvi maj za mene zanavek ostao vrlo intiman praznik. Možda zato što se računao kao moj rođendan, iako sam se rodio po noći i nije baš sigurno da je u trenu mog rođenja ponoćno zvono označilo prvi maj. Osamnaestu godinu napunio sam dvehiljade i prve godine i sećam se da je to bilo vreme prepuno optimizma. Ratovi su se završili, nekakvo je veselje posvuda vladalo i činilo mi se da život tek počinje. U stvari, ako ćemo pošteno, sve je ovo upravo i počelo u sam cik zore na prvi maj te sudbonosne godine. Bio je to već period kad se vašar na Kalemegdanu pretvorio tek u roštiljanje i beskrajnu pijanku, pa sam se i ja s nekoliko prijatelja prilagodio tim novonastalim običajima. Ušatorili smo se već uveče na dobrom mestu i sve pripremili za predstojeći praznik. Uz opravdanje kako osamnaesti rođendan ne biva svakog dana, te smo noći dosta popili i zaspali smo kao zaklani. Kad sam se uz snažnu glavobolju probudio, moji su ortaci još uveliko hrkali. Sedoh ja tako i stadoh zuriti u pomrčinu, a oko nas sve pusto. Jes' da je u neposrednoj blizini bilo još izletnika, ali ošamućeni od bančenja svi su spavali kao klade, pa je delovalo kao da nigde ni žive duše nema. Izgubio sam se u mislima, pa više i ne znam kako su se stvorili tako blizu, tek su najednom bili predamnom, kao da su iz nekakvog tuđeg sveta izronili. Moje je iznenađenje bilo utoliko veće što već godinama nisam video mečkara. Još je neobičnije bilo to da medveda nije vodio muškarac, nego žena i to veoma mlada i lepa žena. Ukočih se i stadoh da zapažam detalje. Nije bilo lanca niti alke u medveđem nosu. Zver je bila slobodna i jeza mi jurnu niz kičmu, ali sam se suzdržao i nastavio da osmatram njihovo sporo napredovanje. Devojka je bila odevena u nekakav lagani ogrtač i hod joj je delovao nesigurno, gotovo kao da nije ona vodila životinju. Začudo, to nije bila Ciganka. Bila je sitna i put joj je bila svetla. Medved je, naprotiv, koračao sigurno i posmatrajući ga, nisam mogao a da se ne prisetim Đuričine vizije o šumskome caru. U jednom trenutku zver se stade osvrtati oko sebe i pogled mu prelete preko mene. Moram priznati da sam se nemalo prepao, zaključivši na brzinu da me je taj ogromni stvor primetio, međutim, njegovo ponašanje baš ničim nije potkrepljivalo moje strahove. Valjda ubeđen da ih niko ne vidi, munuo je glavom svoju družbenicu i ona zastade. Ono čemu sam potom bio svedok zauvek mi je promenilo život. Medved se uspravio na zadnje šape i cura je najednom delovala poput igračke, što je postalo još izrazitije kad je sa sebe zbacila ogrtač i ostala gola pred čudovišnom prikazom. Medved joj je spustio šapu na glavu i taj je njegov pokret nesumnjivo izražavao naredbu, jer ženska je klekla i stala mu je celivati spolovilo. Ne znam kako bih opisao ono što sam u tom trenutku osetio. Umesto da oglasim uzbunu među pospalim izletnicima, što bi svako pri zdravom razumu videvši bizarni prizor učinio, ja sam tiho i sebično gledao kako devojka udovoljava pohoti goleme zveri. Moje je uzbuđenje svakim trenom raslo i pantalone se stadoše napinjati pod pritiskom neočekivano probuđene strasti. Ne znam koliko je trajala ta neverovatna igra potčinjavanja, ali sam siguran da je prošlo podosta vremena pre no što je medved svoju ljubavnicu besno dokačio šapom tolikom silinom da se prevalila na bok i kliznula par metara dalje. Tiho je skviknula, pa se osovila na sve četiri i poput neke male životinje se vratila i zaustavila pred svojim gospodarom, onako četvoronoške poput kuje. Medved je neko vreme posmatrao to krhko telo, a onda se golema telesina nadnela nad devojku i tren potom ju je opasao. Ona stade ječati, ali zver više nije imala nikakvih obzira. Pokreti njegovih bokova postajali su sve bešnji i celo joj se biće nekontrolisano trzalo pod naletima njegove strasti. Ne mogu opisati uzbuđenje koje me je obuzelo i samo tren pre no što se moje seme izlilo u gaće, zver je dohvatila curinu šiju u svoje ogromne čeljusti. Pomislih da će je ubiti u trenutku dok sam svršavao, ali samo ju je odbacio dalje od sebe. Dok sam pokušavao da se sredim, neobični ljubavni par je mirovao, a onda se medved pokrenuo. Devojka u prvi mah nije primetila da je zver pošla dalje, a zatim se hitro osovila na noge i ja ugledah njeno uplakano lice. Dohvatila je svoj ogrtač i potrčala za medvedom. Nisam potpuno siguran šta se potom dogodilo jer sam bio zbunjen neredom od prosute sperme koja mi se unutar pantalona uveliko razlivala po butinima, pa sam na tren spustio pogled. Kad sam nanovo pogledao, više ih tamo nije bilo. *** Tog sam dana bio van sebe i prijatelji se nisu mogli načuditi mojoj povučenosti i ćutljivosti. Piće ipak nisam odbijao, pa sam uskoro bio toliko pijan da nisam mogao ni da stojim, a veče sam dočekao bljujući na sve strane. Čak se i ne sećam kako sam stigao kući, ali znam da sam sledećeg dana bio bolestan. Roditelji mi se nisu obraćali i odisali su dubokim prezirom prema mojoj pojavi. Ništa novo. Nikad se i nisu baš nešto satirali od roditeljske ljubavi. Sledeće dane sam proveo kao u bunilu. Ono što sam video nije mi davalo mira. Danju me je opsedalo, noću dolazilo u snove. Samozadovoljavao sam se sanjareći o ljubavisanju medveda i devojke, izgarao od želje, ludovao. Najgore je bilo što se nisam usuđivao da sa nekim podelim svoje maštarije, mada sam povremeno bio u žestokom iskušenju da se ispovedim nekom od svojih prijatelja, ali, u poslednjem trenutku bi se prisetio da mi to niko pod kapom nebeskom ne bi poverovao i da me posle takvog izliva iskrenosti više niko ne bi uzimao za ozbiljno. Bio bih srećan da ne zaglavim u ludari. U potrazi za utehom neko vreme sam se usred noći izvlačio iz kuće, kako bih odlazio na mesto gde sam sreo dvoje bestijalnih ljubavnika. Zalud, ništa se zanimljivo nije dešavalo, barem ništa slično onom događaju, a onda su me jedne noći isprebijali nekakvi huligani. Preplašen time, najzad sam odustao od noćnih izleta. Međutim, olakšanje mi je bilo potrebno, pa ne znajući kako bih umirio prenapregnuti libido, stadoh posezati za alkoholom. Tačnije, počeo sam da donosim kući rakiju, ili preciznije, najgoru brlju, pa sam je u miru svoje sobe gutao u neverovatnim količinama. Tek mi je blaženstvo pijanstva pružalo kakvo - takvo privremeno smirenje. Začudo, moji roditelji uopšte nisu primetili tu novu zanimaciju. Zaposleni, večito kao nešto zabrinuti i prepuni obaveza, jednostavno nisu obraćali pažnju na mene. Jesu li ikad išta primećivali, a da se to ticalo mene i mog života? Sve je to potrajalo do narednog Božića, kad nas je posetio Đurica, za koga se pričalo da je napustio službu zbog nekakvog zlata koje je netragom nestajalo iz crkvenog trezora. Nikad nisam razumeo da li je i sam Đurica bio umešan u te nepodobštine ili je njegov postupak bio tek gest zgađenosti zbog zloupotreba unutar klera, mada je Đuričino siromaštvo potvrđivalo njegovu neumešanost u te nečasne i sveštenom licu nedolične radnje. On je odmah primetio da sa mnom nije sve kako treba, ali pametan je Đurica bio. Ništa nije rekao sve dok nismo ostali nasamo. A kad mi se obratio, lavina je krenula iz mene i sve sam mu ispričao. Ozbiljno me je saslušao, a onda me je pozvao kod sebe da porazgovaramo o svemu. Nije me morao predugo nagovarati i već sutradan smo sedeli u njegovoj toploj sobici. Đurica mi nije dozvolio ni da beknem. Nalio je u dve čaše vino i rasprostro po stolu nekoliko starinskih i od vremena požutelih sveski, kao i gomilu daščica s nekakvim urezima po njima.- Tražeći nešto sasvim drugo, pronašao sam jedan neobičan kovčežić, zazidan u jednoj od podzemnih skrivnica. Način skrivanja je bio vrlo neobičan, navodeći me na pomisao kako je namera vlasnika pre bila da se od njega uklone nečastive sile nego ljudi. Da ne duljim mnogo, kao svešteno lice uspeo sam da neutrališem kletve i bajalice, a u kovčegu sam pronašao ove spise. - reč “kovčeg” me je asocirala na blago, pa mi pade na pamet da bi razlog njegovih istraživanja moglo biti ono zlato iščezlo iz crkvene blagajne.- Znaš, crkva Ružica je najstarija beogradska crkva, blagoslovena zbog izvora Svete Petke koja je štiti od demonskih sila. Pretpostavljam da je upravo to patrijarha i navelo da ove pločice budu pohranjene tamo.- otpi Đurica iz svoje čaše, pa uzdahnuvši, nastavi: - Fjodor Arturovič Izenbek je bio pukovnik carske ruske vojske koji je u Ukrajini pronašao ove daščice i kao članu Ruske akademije nauka nije mu bilo teško pretpostaviti kako urezi na drvenim pločicama nisu tek puka dekoracija. Smatrajući ih velikom vrednošću, poneo ih je sa sobom kada je pred crvenoarmejcima izbegao iz Rusije, pa stigao u Beograd, gde mu je utočište pružila naša pravoslavna crkva. Uglavnom je poznato da je potom nastavio put ka Zapadnoj Evropi, gde su njegovi zapisi kasnije prevedeni kao "Velesova knjiga". - nastavi Đurica izlaganje. - Manje je poznato da je Izenbek upoznao jednog ovdašnjeg monaha nesvakidašnjih sposobnosti, te ga je počeo nagovarati da dešifruje tekst na pločicama, na šta je ovaj ubrzo i pristao. Međutim, saznavši sadržinu pojedinih poglavlja, monah se konsultovao sa najvišim crkvenim vlastima, koje su mu naložile da se prevod i sporni delovi ni po koju cenu ne smeju obnarodavati, zbog čega ni samom Izenbeku nije saopšteno da je posao završen. Izenbeku su umesto ovih pločica koje ovde vidiš podmetnute lažne, zbog kojih je kasnije i sama “Velesova Knjiga” proglašena falsifikatom. - odmeri me Đurica ozbiljno. Otpih malo vina i pre no što sam uspeo da se oglasim, Đurica produži: - Pre no što nastavim, moram ti reći da si itekako povezan sa stvarima koje ćeš sada čuti. Da ti je duša u opasnosti znao sam od trenutka kad su te doveli na krštenje, jer si rođen u noći između 30. aprila i 1. maja, noseći prezime Beronja koje potiče od reči bira ili ber, što znači medved. Noć u kojoj si rođen je u ovoj knjizi opisana kao Velesova noć, odnosno noć u kojoj Crnobog konačno predaje Kolo godine Belobogu, a vrata Nava su do prvih petlova širom otvorena ka Javu. Pitaš se zašto je to važno, zar ne? Možda te i ne bih pozvao kod sebe i sve ti ovo pričao da prema ovim zapisima Veles nije zakleti neprijatelj Peruna, boga gromovnika, zbog čega mu je ukrao stada, žene i podanike. Pa opet, Veles plenom može raspolagati samo jednu noć u godini.- Na Velesovu noć? Moj rođendan? - dosetih se smesta.- Tačno. Tada Veles odabira svog roba za iduću godinu među omladinom rođenom na tu noć i ponavljam ti još jednom kako to ništa ne bi značilo da događaji koje si doživeo nisu toliko bliski tvrdnjama koje sam pronašao u ovim zapisima. Moraš znati da se Veles, kao bog zveri, među smrtnicima viđa isključivo u obliku medveda.- Bože!- zavapih na šta se Đurica kiselo osmehnu.-Bog? Čiji Bog? Veles je jedan od drevnih bogova i ne strahuje od hrišćanskog Boga. Popovi sakrivaju istinu, a istina je da su u ovim zapisima precizno evidentirane izjave izbezumljenih mladih ljudi, iz čijih se reči dadne razabrati da su služili Velesa koji ih je vratio pošto ih se zasitio. Još je gore što je Veles na neki način povezan sa ovim predmetima i otkako su oni skriveni u crkvi Ružici, Veles se pojavljuje upravo na Kalemegdanu. Žrtve su pronalažene u nekoliko navrata, ali se Sveti sabor pobrinuo da one smesta budu uklonjene, a svaka vest o njima zataškana. Nema nikakve sumnje da se radi o proverenim činjenicama.- I šta sad? - upitah sluđen njegovom besedom.- Ti si okađen medveđom dlakom i Veles ti se ukazao. Odabran si. Jedini ti je spas da te odvedem nekom visoko rangiranom sveštenom licu koji bi te poslao na Svetu Goru. Tamo drevni bogovi nemaju nikakvih moći. - naže se Đurica preko stola, maltene mi se unoseći u lice. Mada sam bio potpuno zbunjen, nešto duboko u meni je vrištalo da u njegovim rečima ima istine.- Sveta Gora? I koliko bih vremena tamo proveo? - zapitah oprezno, na šta se Đurica smrknu.- Dok si živ. - odvrati, pa ispi čašu do dna. Ustadoh, pogledah ga pažljivo, pa se okrenuh i napustih njegov dom. Nikad ga više nisam video, niti znam šta se s njime posle toga dešavalo. Njegova je uloga u mom životu te večeri bila okončana, baš kao i moja vera u hrišćanskog Boga.


Teško je opisati mesece koji su usledili. Moje pijančenje je postajalo sve bezumnije, pa se na kraju više i nisam krio. U početku su roditelji pokušavali da me urazume, da bi na kraju potpuno digli ruke od mene. Umesto da pohađam predavanja, bavio sam se povremeno fizičkim poslovima kako bih obezbedio novac za rakiju, bez koje uskoro nisam mogao zamisliti ni jedan jedini bogovetni dan. Moji snovi su postali drugačiji i u njima medved nije karao devojku. Ne, u tim sam snovima ja bio onaj koji ljubi medveđu muškost i živeo sam za jednu jedinu noć. Velesovu noć. I ona je došla. Tog proleća na Kalemegdan sam izašao dan ranije, čim je svanulo. Kao što sam i mislio, vesela se družina već odavno okupila, pa je posvuda bilo razapetih šatora i vreća za spavanje po kojima su hrkale ustondirane junoše i njihove droljice. Bukvalno sam se saplitao o razbacane flaše i špriceve, pa je bilo i više no jasno da je prethodna noć bila vrlo razuzdana. Ekipa po ekipa se polagano budila i nije bilo naročito teško ogrebati se za piće, pa sam iskoristio tu bogom danu priliku kako bih umirio drhtanje nemirnih ruku. Pre no što sam krenuo dalje, ispišao sam se, ne obraćajući pažnju na devojke iz obližnjeg šatora koje su se kikotale razveseljene mojim neočekivanim potezom. Neka se smeju i prave se fine, ali meni se nije dalo još jednom gušiti u nekom od onih zapišanih, zasranih i ispovraćanih plastičnih klozeta koje je organizator strateški rasporedio po kompletnom prostoru predviđenom za prvomajsku žurku. Roštiljdžije su već potpaljivali vatrice kad sam ja krenuo uzbrdo ka tvrđavi. Pala je rosa i trava je bila prilično skliska, pa se društvo koje je tuda prolazilo posklizavalo, posrtalo i padalo, što zbog ranojutarnjeg pijanstva, što zbog neprimerenih štikletina koje su curice željne kurca nosile da bi privukle pastuve. Usput jedva izbegoh da dobijem po nosu kad je jedan uvređeni jebač stao mlatiti po frajerima koji su mu vaćarili ribu za dupe. Najzad stigoh do svog mesta gde sam se ukotvio. Divljanje ispod mene je trajalo čitav dan, ali Velesa i njegovu noć sam dočekao potpuno usamljen. Sve je bilo isto kao i prošlog puta i svi su razbludni uzvanici iscrpljeni orgijama već odavno bili usnuli kad se medved iznenada pojavio. Na moje razočarenje nije bio sam. Vodio je mladića golog k'o od majke rođenog i mesec je jasno obasjavao prizor. Nisam osećao ni strah, niti potrebu da se krijem, pa ustadoh da bolje vidim. Rob je bio nežne građe i poslušno je hodao ispred svog gospodara. Mošnice podvezane kanapom bile su pomodrele i znao sam da zbog toga pati, ali gotovo da sam u tome uživao. Oteo mi je ljubavnika! Medved okrenu glavu prema meni, pogledi nam se sretoše i u tim sam očima video požudu. Želeo me je. Načinih korak prema njemu, ali zver je preteći zarežala i ja se zaustavih. Posmatrao me je i kada su njegove kandže urezale brazgotinu na mladićevom boku. Rob je kleknuo i počeo ljubiti Velesa, ali ovaj nije skretao pogled sa mene. Zbacio sam odeću i podigao ruke na teme. Želeo sam da me vidi, da uživa u meni, da me uzme, ali on je samo gledao dok mu je onaj dečko udovoljavao. Onda ga je odbacio i poput one devojke od prošle godine i ovaj mu je rob prišao četvoronoške, da bih tren kasnije jasno video kako medveđe spolovilo prodire u njegov čmar. Skičao je poput šteneta dok je moje uzbuđenje raslo i krenuh rukom da olakšam sebi, kad medved opako zareža u mom pravcu. Vratih ruku na teme i ostadoh tako pred njegovim željnim pogledom, sve dok nije svršio u svog dečkića. Potom je jednostavno odgurnuo svog roba i više ga nisam zanimao. Pošli su dalje i uskoro su mi se izgubili iz vidokruga. Istinu govoreći, više se i ne sećam šta se posle toga dešavalo, ne samo te noći, nego gotovo čitave godine. Sve je bilo čežnja i pijanstvo. Znam da su me roditelji nervirali i čim sam uspeo da se zaposlim na nekoj benzinskoj pumpi, iznajmio sam sobicu, da ih više ne gledam. Posao sam izgubio krajem februara, jer gazda više nije mogao da me gleda večito pijanog. Alkohol me je već tada pretvorio u bledu senku mladića kakav sam nekada biо. Kad bih se pogledao u ogledalo, u mene bi iz njega zurila izmršavela, malokrvna i ubledela avet sa kolutovima tamnih podočnjaka ispod ispijenih očiju. Živci su me totalno izdali i pre no što me je stanodavac izbacio početkom aprila, pošto mu već drugi mesec nisam platio stanarinu. Da se vraćam kući nije mi padalo ni na kraj pameti, pa sam mesec dana proveo na ulici, preturajući po kontejnerima i spavajući po klupama i haustorima. Budio sam se u grčevima, ruke su mi podrhtavale, a zbog hronične neuhranjenosti mi je čak i najobičniji hod pričinjavao užasan napor. Sad, dok se svega prisećam, počinjem da verujem da je upravo ta etapa mog života izvukla finalni potez na trasi mog bespovratnog puta u pakao. Možda me je Ljiki već tada uočila i stavila na listu onih koji nikom neće nedostajati. Kakogod, još jedna Velesova noć je stigla. Bolje da nije.*** Kad sam stigao na Kalemegdan noć je već bila odmakla. Nisam gubio vreme i obišao sam razvratne grupe mladih ljudi koji su posvuda pijančili, ili su se mazili sa partnerkama kojih je tamo bilo u beskonačnom izobilju, da bih se najzad uspeo na već dobro poznato mesto. Ovo je ta godina, mislio sam, ovo je noć u kojoj će se moji snovi ostvariti. Spustio sam se u travu i sačekao da se galama odozdo umiri. Onda je najzad nastala tišina. Nebo je bilo vedro i osuto zvezdama što mi je dušu ispunilo gotovo religioznom smirenošću. Veles se nije pojavljivao, ali ja sam strpljivo čekao. Najednom mi pade na pamet da će Veles želeti da me pronađe golog, pa stadoh da se svlačim, da bih se potpuno nag uspravio, spreman da mu se predam. Stajao sam tako, ruku podignutih na potiljak i čekao da se svrha mog života najzad ispuni. Moje su misli putovale prostranstvima nesagledivo udaljenim od besmisla raskalašnog vašara usnulog istovremeno i nestvarno blizu i beskrajno daleko od mene. Toliko sam se zaneo da uopšte nisam primetio senovite prikaze koje su me neopaženo opkolile.- Šta to radiš manijače?! - vrisnu pre no što je stigao udarac otpozadi. Crnka, oštrih crta lica, sva utegnuta u skupocene krpice, prsnula mi je suzavac u lice i zarila mi koleno u prepone, a neću skoro zaboraviti ni njene prijatelje. Ćelavci, kožne jakne, martinke... Tukli su me pesnicama, šutirali, mlatili palicama... Osvestio sam se u nekakvom prtljažniku, pa su me opet tukli. Posle sam bio vezan lisicama i lancem u nekom podrumu. Ona crnka je bila glavna. Dovodila je drugare da se zabavljaju. Prebijali su me kaiševima, palili svećama i cigaretama, primoravali me da jedem izmetine. Teško je prisetiti se svih poniženja kojima su me podvrgavali. Oslovljavali su je sa Ljiki i obožavala je da priređuje takmičenja u kome bi se nadmetala sa prijateljicama u preciznom šutiranju mojih jaja. Ponekad bi fotografisala ono što su mi radili. Koliko je to moglo trajati? Nedelju dana? Dve? Srao sam i pišao krv oko sebe, kmečao od nepodnošljivih bolova i uzalud prizivao Velesa da dođe po mene. Možda su mu se moje muke dopadale, mislio sam, možda ovako i treba da bude. Policajce u podrum nije uvela Ljiki nego neki gospodin koga sam viđao po novinama i na TV dnevniku. Organima reda je smrad nabrao nosnice i strašno sam se stideo svoje golotinje. Mada sam bio prilično smušen, nekako sam razabrao da sam svojim vrištanjem iznervirao komšiluk, pa su to prijavili dežurnoj službi. Čovek koji je uveo policiju bio je nervozan i sve vreme se derao. Policajci su nelagodno slegali ramenima, pa su me najzad dohvatili i odvukli uz stepenice, ispraćeni strogim primedbama domaćina da ne gaze po travi. To je bila moja prva i poslednja poseta Dedinju. Prenoćio sam u stanici i ujutro potpisao nekakve papire, posle čega su me odveli u bolnicu. Naknadno sam obavešten da sam između ostalog potpisao i priznanje kako sam provalio u Ljikinu gajbu. Niko izuzev mene nije pozvan na odgovornost zbog onoga što se desilo. Deca velikih zverova. Nedodirljiva. U bolnici sam proveo dva meseca i baš lepo dobio na težini. Hrana je bila mnogo bolja od onoga što sam nalazio po kontejnerima. Kad su me otpustili dobio sam i nekakvu fensi odeću. Nove novcate farmerice, letnja košulja, tanana kožna jakna, adidas patike... Pravo bogatstvo u malom. Nisam se naročito smarao mozganjem kako je sve to najednom postalo moje, nego sam lepo sračunao koliko kinte mogu dobiti za sve te fine krpice. Dok sam se tako gubio u mislima, gotovo i nisam primetio da me kraj samog ulaza čeka osoba koju sam najmanje želeo da vidim ikada više u jebenom životu.- Ćao pičkice, jesi li bolje? - bio je to itekako poznati promukli glas. Podigoh pogled i stomak mi se istog trena skupio u gužvicu sira. Ljiki! Zastadoh pokušavajući da obuzdam drhtavicu, a onda proleteh pokraj nje i stadoh da jurim niz ulicu. Ništa nisam video, sudarao sam se sa prolaznicima i trčao, trčao, trčao. Preprečila mi je put svojim mercedesom na prvom sledećem pešačkom prelazu.- Prestani da se glupiraš. Šta misliš ko je platio tvoje lečenje, ko je namirio neplaćene račune tvojih roditelja i ko ti je poklonio tu odeću na tebi? - nije me zanimalo. Stadoh da se odmičem od nje koračajući natraške, znajući jedino kako ne mogu podneti pomisao na to da me ta cura ikada više bije. Nasmešila se, gotovo prijatno.- Hej, loše smo počeli naše poznanstvo. Slušaj, sviđaš mi se. Upadaj, vodim te na piće. - reče Ljiki mekano i ja zastadoh. Možda bih i mogao nešto da popijem. Odavno nisam imao prilike za to. Odvezli smo se na Kalemegdan gde je u toku bio nekakav vašar. Mnogo piva, mnogo ljudi, mnogo muzike. Počeo sam sa točenim pivom, Ljiki je gutala koka-kolu. Prešao sam na rakiju, ona nije prestajala s limunadom. Najzad sam bio omamljen, a Ljiki nasmešena. - Hej, hajde se vrati kod mene. Lepo ću brinuti o tebi. - reče Ljiki i ja je pogledah začuđeno. Za trenutak mi se učini da bi sve moglo biti drugačije.- Zašto?- upitah je proučavajući njen dvosmisleni osmeh.- Dopadaš mi se. - odvrati ona jednostavno i umalo pristadoh, kad krajičkom oka uhvatih lica za susednim stolom. Pogledah pažljivije. Njeni prijatelji su sedeli tamo i posmatrali su nas.- Kujo prevrtljiva!- dreknuh pa zaiždah kroz gužvu. Još sam toliko video da njeni drugari skaču sa stolica i polaze za mnom. Probijao sam se kroz svetinu, zamicao za štandove, pa se penjao uzbrdo nijednom se ne osvrnuvši za sobom. Preskakao sam nekakve ograde i jurio kao u bunilu gonjen nemerljivim užasom. Sve što sam znao i osećao bio je strah, užasan strah da ću im opet pasti u ruke, da će me kinjiti i kinjiti sve dok ne propišam krv. Ne, ne i ne! Kad sam najzad zastao, puta više nije bilo preda mnom. Nekakva useklina, provalija, pećina, šta li već, presekla mi je put. Najednom mi se zavrte u glavi i postadoh svestan da sam poprilično pijan. Predugo sam apstinirao i ovog puta me je baš uhvatilo. Podigoh glavu shvatajući da se veče već uveliko spustilo. Niže mene sam video svetla vašara, muzika je bučala i žagor se još uvek nije smirio, ali mojih progonilaca nije bilo nigde u vidokrugu.- Spasi me Velese.- prošaputah. Onda se nešto stade pomicati u onoj uvali poda mnom. Pogledah pažljivije i srce mi zakuca brže kad razaznah krupnu glavu i golemu telesinu. Niko drugi do Veles lično! Smilostivio mi se najzad! Ustadoh i on podiže glavu ka meni. Nikog nije bilo kraj njega i najzad sam mogao postati njegov. Samo njegov.- Dolazim, ljubavi.- odgovorih na njegovo potmulo brundanje i svukoh se go. Uspravih se i podigoh ruke da me pogleda. Stade se oglašavati jače i znao sam da me poziva. Učinio sam korak u prazninu i teško pao na beton tačno pred medveda. Oštar bol u nozi dao mi je do znanja da sam se opako povredio, ali mi je to bilo nebitno. Ljubavnik mi je lagano prilazio i moje je uzbuđenje raslo. Osetih njegov dah na povređenoj nozi, zatim njegov jezik kako prelazi preko rane. Muškost mi se ukrutila do neizdržljivosti, kad mi odjednom kroz nogu prostruja nova, mnogo jezivija bol. Vrisnuh i svladavši šok pogledah u Velesa. Nešto je žvakao, pa se ponovo sagao da bi mi opet naneo bol. Najednom mi prolete umom da mi ta zver ždere nogu. Zašto? Gde sam to pogrešio? Svoje je robove svaki put dobro pojebao, zašto mene tako gadno povređuje? Dok su me histerične misli opsedale, postadoh svestan da se iza Velesa pojavljuje još jedna senka... Još jedan... Veles? Pridošla zver tresnu šapom medveda nada mnom i među njima nastade kratka borba, posle čega se umiriše i priđoše mi. Pridošlica se počastila mesom s noge, a moj mi je nesuđeni ljubavnik prišao sa druge strane i zagrizao u stomak. Potom su se oba medveda stali zabavljati razvlačenjem creva naokolo, ignorišući moje vrištanje. Kažu da umirućima čitav život prođe kroz glavu, a ja tek sada znam da zveri što se zabavljaju mojom utrobom nisu i ne mogu biti Veles. Najednom znam gde sam pogrešio. Pa, nije ovo prvomajski vašar, niti Velesova noć, nego jebeni Bir fest! Ipak nečim još mogu sebi da ugodim. Dohvatam medveđi penis u usta i ljubim ga. Medved se ne otima. Prija mu. Baš lepa zadovoljština uz neočekivano posluženu gozbu.


Priča je objavljena u najnovijem broju Argus Magazina

Mala galerija br.166

NOVO U KNJIŽARI S

IME MAJKINO

Godine gospodnje 1888.
Zorski fenjeri svukud su upaljeni i jošte je mrkli mrak. Bude me iz sna i izvlače iztoplog kreveta na silu.
- Ime majkino, oko majkino, još ti duša spava. - šapuće mama dok se moj nedosanjani san buni u meni i sluti na zlo. Ustati na levu nogu loš je predznak. Samo što su isušene baruštine i napravljeni kanali, a malo bolji atarski putevi izvučeni od sela do sela, da nekol'ko dana kiše ne bi sve u mulj i glib pretvorili. Po deštriktu Marije Terezije u svakom selu su iskopani arterski bunari i poljski nužnici postavljeni petnajes' metara od kopanih bunara, kako bi se oterala kolera od koje su čitave familije izumirale. Još uvek se sećam dana kad se dim spaljenih leševa vio po putevima i velikog zla što je pitomom ravnicom vladalo. Sećam se, noću se nije izlazilo bez preke potrebe, tama i jeza su celu zemlju obuzeli, a po mesečini su se tajni obredi izvodili. Nekako se najzad sve smirilo i ušorili su se seoski sokaci. Okrečile su se kuće iznutra i spolja, napravili veliki dimnjaci, a po kućama su zidane velike peći. Nije bilo više straha od zime, jer slame i kukuruzovine je bilo na pretek. Tek što je red nastao, zavladalo zdravlje i osmesi se napokon vratili na ispaćena lica, stigla je opet zla godina. Naišlo neko nevreme, oluja i kiša, crni oblaci se nadvili nad selom i doneli ogromne skakavce koji su za tili čas popasli zob. Muški svet se digao, pa ih ponjavama i motkama poterao, tamanio i palio gde god se moglo. Hrana za stoku i konje je nestala za par sati, samo je krompir opstao. Pošast je harala kao crna magija nad selom kad je stigao Velikogospojinski post, pa se narod okupljao u crkvi desetak dana moleći se da im Gospod oprosti grehe i ukloni zlo. Zvonila su zvona, u dušu prodirala, ali svi su nekakvo prokletstvo osećali. Ljudi su šaputali i bojali se gladi, ali Velikogospojinski vašar u Saću se nikad nije propuštao. Tamo se išlo svake godine, ma kakva bila, da se narod ponovi. Kupovalo se i preprodavalo, jer bi se na vašaru skupilo od svih vrsta zanatlija, trgovaca i nakupaca. Bude tamo stoke i živine, đinđuva i slatkiša, kol'ko hoćeš, svega. I tako se mi spremamo, a konji su već upregnuti. Putko i Zvezda, dedini paradni pastuv i kobila su tušta omršaveli, ali onako odmorni kopkaju kopitama po dvorišnoj kaldrmi od cigala. Taja u kola stavljasena, slame i posebno za put konjima sačuvane zobi. Deda ubacuje velike kofe za pojenje konja, a mama pokrovce, po koje jastuče napunjeno ovogodišnjim perjem i kotarice sa hranom, al‘ ne previše. Ipak, idemo na Velikogospojinski vašar, a tamo ima izvrsnog jagnjećeg pečenja! Sjajno! Svi smo već u konki. Devetoro junfera, a ja sedma. Biserka i Dana su najstarije, pa pomažu oko utovara i galame:- Udaćemo Maru, udaćemo Maru! - zadirkuju me sestre, a ja ih gađam zrnima zobi. Pakost mi je kanda upletena u kike i utišana crvenim svilenim trakama. Svi me se nekako klone jer imam plave oči i familija pomalo zazire od njih. Kažu da plavooke devojčice pogledima zadiru duboko i čitaju dušu. Crkveni ih oci krštavaju po treći dan i posvećuju ih da im zlo ne naudi, jer plavooke bebe se rađaju grešne. Meni se spava!!- Ime moje, zorski smo te digli iz kreveta, ma spavaćeš u kolima - tepa mi tajina mama. Prevrćem očima i bunim se ljutito. Mama se krsti, pa veli: - Ko se na vašaru rodi, vašar se useli u njega. Moja mala zloćo, žagoru vašarski! Nervoza nas vata pred put i jedva čekamo da se krene. Deda i taja su oko konja, dogovaraju ko će šta da kupi. Treba se obnoviti sersam i nakupovat zobi koje samo što nije nestalo. Srećom da za sve ima para, kol'ko treba. - Penj'te se u kola! Ti ime majkino, evo tu - pokazuje deda vrhom biča odmah iza sebe. On sedi sa tajom na sicu, a mati između njih. Svi ostali u šaraglje, pa kako se ko ugnezdi u seno i slamu, tako mu bude celim putem do Saća. Nismo još ni redovno zauzeli mesta i rasporedili se, kad puče osovina i razbije dve prečke od prednjeg točka. Konji se unezveriše i uz njištanje počeše da se propinju. Kere po dvorištu zalajale, a moj ti se pulin Crnja sklupčao, ni ušima da mrdne. Svukud strka, al’ ne i ja, samo sam se zdravo razbudila, otvorila oči i ne trepćem. Gužvam svoju crvenu kecelju obema rukama i gledam gde tajina jaka ruka sprečava nevolju. Zauzdava konje i oni se smiruju. Mama se krsti i moli, dok nas deda i taja organizuju. Ajd' sad, ispočetka, prebacuj sve u druga kola koja nisu tako paradna. Kaže deda da je dobro što smo rano ustali. Sunce je na istoku tek počelo da rumeni, nebo se spojilo sa ravnicom i napokon krenusmo.- Danas ti je rođendan - veli mama, dok me prolazi san. - Dobrog ti je ženika tajo naš'o, od Đorđevića iz Žednika - dodade i mog lepog raspoloženja nestade. Kola lagano drmusaju na putu ka Saću. Uvaljena u seno, polusedim, poluležim. Grickam koru leba i razmišljam. Eto, na današnji dan sam rođena. Svu je decu mama rodila kod kuće, samo je mene roda na vašarištu našla da spusti u mamine ruke. Vašar… Pa ja sam vašar. Sunce je fajinski poodmaklo na nebu, pa čim smo stigli smestili smo se malo odvojeno od vašarišta, ispod drveća bagrema i bresta, duda i divljeg stabla oraha, radi ladovine. Tu na korak je bunar sa đermom, pored njega valov za pojenje stoke. Vrba naslonjena na bunar štiti vodu. Mene su prvu istovarili, pa mi mama dade purenjak u ruke, gurnu krajcaru u džep i reče: - Eto, zabavljaj se do už'ne, a onda imamo ozbiljna posla. Prestara za igračke, premlada za udaju. Večito sam skitala naokolo sa svojim Crnjom, a sada je bome bilo razloga za bežaniju. Ma, kaki ženik, kaki bakrači! Pa ja sam vašar! Počim sam malo odmakla od šumarka, privuče me karuzel sa figurama konja. Progutala sam purenjak u jednom zalogaju i sela podalje u travu da posmatram kako mladići na drvenim čilašima lete u vis, pa se spuštaju. Glasna muzika sa orguljaške sprave orila se; ram-ta-ta, vrm-ta, ta-ram-ta-ta, vrm-ta-ta. Vergl je pokretao ćelavi čovek u pantalonama na kocke, sa crvenim tregerima preko bele košulje. Moglo se za šaku zobi, šolju pasulja il' za jaje provozati na karuzelu, al’ nije to moje veselje. Truckam se ja vazdan sa dedom u kolima. Onda se zvuci violine dotad zagušeni verglom primakoše, a Crnja poče režati i pokazivati zube, te se okrenuh. A taj sa violinom, prezgodan za cigu, prišao nam otpozadi i zapazih da odeća na njemu pomalo visi. Zatreptah, pa pogledah bolje. Ta ja sam ga odnekud znala! Nije smeo bliže od Crnje, pa nastavi da svira na primernom odstojanju. Malo je škripalo, no bilo mi milo jer je meni svirao. Pokušavala sam da se dosetim odakle ga znadem, al’ mi prebiranje po sećanju naglo dojadi. Odmerila sam cigu još jedared, pa krenula dalje, jer mi je ceo vašar bio primamljiv. Mora na njemu sve da se vidi, sve da se oseti i sve da se pipne. Pošla sam pravo po nekom ugaženom puteljku i ubrzo stigla do dela gde se prodavala krupna stoka, ovce s’ jaganjcima, kao i stado koza koje je čuvao crni jarac. Pokraj njega je stajao ćopavi pastir za koga kažu da ga je taj jarac udario u kuk i da od tada šepa. Šubara mu se najerila na tu stranu gde mu je kraća noga i učini mi se da me krivo i čudno gleda. Iskreno govoreći, njegov jarac i koze su mnogo smrdeli, pa me je sve to skupa vrlo brzo oteralo odande. Na svu sreću, zamaman miris pečenja sa ražnja me je uskoro naterao da sav taj vonj zaboravim. Pa opet, za mesa novaca nisam imala, a ona me krajcara u džepu svrbela. Zato sam rešila da odem na stranu di su se slatkiši prodavali. A tamo tek metež! Deca za rukave vuku svoje taje ka tezgama punim staklenih teglica sa svilenim bombonama i šećerlemama, iznad kojih vise slatke ispletene lule i liciderska srca. Čuje se cika i dreka: - ’Oću ovaj svileni roza! Ja bi šećerlemice! Mi bi karamelice! Kupi mi tajo, kupi mi dve lulice! Na to se bombondžije deci smeškaju i slatkiše im odma’u artijane fišeke pakuju, a na nji’ove taje ič ne zarezuju, sve dok im po koji groš ne uzmu. Obučeni onako u bele mantile, bombondžije me podsetiše na one lekare što su pre neku godinu svraćali u naše selo da prebroje i spale mrtve od kolere. Stresoh se od te pomisli, al’ me tak’e misli manuše čim dođoh na red ispred slatkišarske tezge, gde za trijes groša napazarih kiselih bombona. Stadoh ih u slast tamanit', sve se lepeć' po rukama i kosi, gledajući u medena srca ukrašena ogledalcima. Zamisli, sama sebe da gledam u tom malom srcu? To kao kad bi u svoju dušu zavirivala i sve na svetu videla. Onda se trgoh. Sve? Ma ko zna šta bih u svojoj duši videla! Ustravih se, pa naglo okrenuh glavu od licederskih srca i produžih dalje, a kroz sećanje mi prođe kako sam se jednom prejela medenjaka i razbolela.Bila sam proždrljiva i uvek sam se bojala da ću ostati gladna. Nije da nismo imali hrane jer za dobrih je godina avlija bila puna pernate živine i obori su puni svinja bili, al' čak bi i tada sve to bivalo skromno raspoređeno, a kamoli u ovoj siromaškoj godini. Zamislite vi taj redosled deljenja obroka u porodici sa trinaj'st duša.Prvo bi deda dobij'o, pa majka; zatim taja, pa moja braća i sestre; a onda ja, plavooka. Mama bi sipala sebi tek naposletku. Krompire pečene u plehu sam volela da jedem, al’ dincovano pile nije imalo dovoljno delova, pa dodeljenim nogicama nisam bila zadovoljna. Govorili su: - Ti ćeš Maro ionako otići sa našeg salaša, zato su pileće noge zdravo dobre za tebe. - Da, bila sam skitnica, bila sam lutalica... Bila samvašar.Sećam se da mi je mama svakog proleća prve mlađare koprive pripravljala za jelo. Nisu te čorbe bile nešto ukusne, al' su se uz neko razbiveno jaje u njima mogle pojesti. Mama je govorila da mi to treba kako bi se oteralo zlo što se tokom zime nakupilo u meni. Sećam se i kako mi tajo jednom od popa doneo nekak'u pletenu torbicu izvezenu krstovima. Bila je napunjena bosiljkom, drenovom grančicom, glavicom belog luka i grudvom tamjana. Pop mu rek’o da je nosam ispod odeće da umirim nečastivog, al' je mene to grebalo i peklo, pa sam torbicu pod ambar zakopala. Ma, stalno su terali đavola iz mene, al' se nisam dala. Ta, ja sam za njih uvek vašar bila! Elem, sva u mislima, skitam ti ja tako po vašarskoj prašini međ' razne lalinske gaće;jedne usukane u čizme, druge raspasane od devet pola, ručno tkanog beza. Gospoda u cipelama, paori u opancima i zajapurene sose u narodnim nošnjama se mimoilaze sa mnom. Nehajno razgledam tezge sa svakojakim maramama na froncle, kitnjastim goblenima za dozidnice, štrikanim vunenim prostirkama za podove i jastučnicama k’o iz majkine baštice. Za tezgama stoje prodavačice, sve mlade žene u lepim haljinama, sa kosama upletenim u punđe. Sad il’ nikad da se kupi! - one uglas viču i nude svoju robu.. Taman sam zastala kod arterskog bunara za kafandžije iskopanog, pa se 'nako smućena od silnih nutkanja umal' nisam obeznanila, kad me kogod dirnu po ramenu. Ta je baba stajala tačno iza mene, visoka i tanana. Oči su joj bile bistre i plave, pogled blag, lice svo u borama, a usne razvučene u osmejak. - Došla sam da te posetim i da ti donesem nešto za rođendan - reče starica jednostavno. Izbečih se podrugljivo, al' njenog osmeha nije nestalo. Najednom me je privukla, zahvatila vode iz bunara, prošaputala nekak'u bajalicu i umila me tri puta 'ladnom vodom. Nisam stigla ni da trepnem! Dok sam žmirkala u čudu k'o pokisli miš, ona mi se obrati:- Danas je praznik Deve Marije. Dobri hrišćani kažu da Deva štiti ljude od zla - reče baba, pa me zapita bez ikakvog prelaza, - Znadeš li šta je zlo? - matora me je ljutila, i to ne baš malo.- NE! - odbrusih. Dovraga, postoji li išta što može ukloniti taj zastrašujući osmeh s njenog lica?!- Tako sam i mislila. Slušaj kćero, ima nešto što ne znadeš, a ustrebaće skoro. Tvoja je matera rođena kao sedma kći - reče, pa se okrete i nestade je u gužvi. Jedno sam vreme pokušavala da je pogledom pronađem, da mi objasni šta je šaputala, što me je umivala, kak'e sad veze ima koja mi je mati kći i ko je uopšte ona da me pozna, ali vašar ju je progutao. Produžih niz vrstu razgalamljenih trgovaca i naleteh pravo na majstora opančara, krupnog k’o od duda odvaljenog. Malo zastanem i nije mi svejedno. Razvuk‘o tezgu sa svim mogućim opancima, kakve god hoćeš, a jedni crveni sa kopčom po strani su mi se zdravo jako svideli. Uhh, samo da ih obujem, kanda bi mi krila dali, pa da poletim k'o lastavica, sve se u sebi premišljam. Nudim mu krajcaru, on tvrdi pazar.- Jes‘ da si prva mušterija, al’ ne dam za krajcaru, pa kraj! - rečeopančar i razvuče osmeh od uveta do uveta. Mašam se džepa, kad tamo sve sitnež zveči. Uh, ja ni krajcare više nemam! Trošila sam na bombone, al' sam opet besna jer opančar misli da se sa njim švotam. Ne veruje da sam pravi kupac. Kad sam već umal' odustala, odnekud se stvori moj brat Pera i dade mu tri krajcare.- Da mi za ženika lepa budeš - kaže mi sav nasmejan, a ja se mrštim.- Ajd’, mož' za tri, al' samo zato što se u tim opancima ne hoda, neg’ leti - veli opančar i pruža mi opanke. Hitro ih obuvam, čudeć’ se otkud li je on znao da ja moram da skitam i letim, kao da je prozorljiv taj opančar bio. Dok se Pera okrenuo, ja sam sa novim opancima koji lete šmugnula na drugu stranu, pravo pred lutkarsku tezgu! Jesam prestara za lutke, al' ih se nikad nisam zasitila. Zastanem, ne mogu pogled odvojiti od lutkica sa porcelanskim glavama i pravom kosom. Mame me i one jeftinije sa papirnatim glavama. A tek one rezbarene! Sve prelepo obučene, sve na njima uštirkano. Oči mi prelaze sa jedne na drugu, a srce udara sve brže i brže. E, rođendan mi je, zar ne bi trebalo poklon da dobijem? Neku od ovih lutaka? Jao, eno, onu tamo u plavoj haljini, onu, onu sa dugim kikama od konoplje, uh, al‘ bi je raščupala. Gle ti nje! Tamnog lica, sa zelenim očima i rumenim obrazima! Prava pravcata lepotica! Otvorila svoja crvena usta kroz koja vire majušni beli zubići, pa me zove: - Uzmi me, uzmi! - Ušla mi u glavu, kotrlja očima, grli me rukama, a iz dna stomaka čujem: - tvoja sam, tvoja! Vreme je tad stalo, izgubila sam se načisto. Stojim tu, pa ne mičem. Lutka se smeši, a meni duša velika k’o vašar. Ja sam vašar i vašar je ja. Narod se gura pored mene, muve zuje oko moje kose šećerom ulepljene, a ja ne mrdam, ne letim, skroz sam se zalepila za onu ledinu pred tezgom. Primeti to zdepasti lutkar Ciganin. Dukatima mu ukrašen prsluk, štraftaste pantalone, a oči samo što ne iskoče. Zalizao kao gavran crnu kosu, čelo mu veliko. Nos k‘o u kafanskog megdandžije, ispod mu debele usne skrivene brkovima. Zub mu fali, al’ prvi do te rupe zlatan, pa da ga nije, ni usta mu se ne bi videla. Gledimo se i merkamo.Pita lutkar mene - Čija si ti?Ja k'o iz puške - Tajina i mamina.Ne gubi on strpljenja - Kako se zoveš? - pita.- Kao majka - kažem.- A kako ti se zove majka? - vrtim glavom i smejem se, pa sve kike uvrćem.- Isto kao ja! - odgovaram odsečno. - A kako se obe zovete? - lutkar ne gubi nadu.- Jednako! - odgovaram, sad već pomalo ljuta. Lutkar se češe iza uveta, pa zagladi kosu i nasmeši se. Polako se povlačim, al' oči mi na lutki ostale, a ona kao da govori: - Zar ćeš da me ostaviš s’ njime? - Stanem kao ukopana, ni ovamo ni onamo, k’o da su vračke na mene bačene. Zavrte mi se tezga i sa njom čitav vašar. Crnja reži, pa se uzrvpolji i najednom poče da cvili. Nikada ga takvog nisam videla. Gledam u pravcu u kom gleda pseto, kad eto ti opet onog cige s violinom, pa mi sav nekako drčan. Šta li je sad Crnji, što li ga tako blizu pušta? Ja namah povratim drskost, uspravim se i lupnem nogom o ledinu:- TI! Ti sa violinom! Kupi mi lutku! - naređujem. - Koju ćeš? - pita cigo i za džep se prima, a osmeh mu u isti mah zaigra na golobradom licu. Ma šta li se svi tako smeše kad razgovaraju sa mnom?- Kupi mi onu s dugačkim kikama i plavom haljinom! - momak me odmeri, pa pogleda lutku i osmeha mu nestade s lica. Klimnu zamišljeno glavom, kao da je znao koju ću igračku odabrati i pobojah se da me neće poslušati, ali on izvadi kesu i odbroja novac. - Vrlo dobar izbor, čista orahovina, izvol'te - kaže lutkar i pruža mi je, taman kad me trgnu iz blizine Perin glas k'o naručen:- Dosta skitanja, ajd‘ nazad, sad će užina! - zgrabih lutku, spustih pogled i projurih kraj mladog Ciganina, da bih potrčala za bratom. Crnji od brzine uši stoje vodoravno, rep mu lebdi, a i ja letim, novi opančići me nose. Trčimo, ni roj muva ne može da nas stigne, al' mi nešto čudan pravac kud smo krenuli, jer umesto ka našem šumarku, idemo ka centru vašara. Ne pitam ništa, sve mi drago da sam od onih čergara pobegla. Stadosmo pred meanskom šatrom, kad tamo sva starija familija i svi nekako svečarski doterani. Tajo i deda se zarumeneli od silnoga vina, a međ' njima neki čovik, bože me sakloni, zadrig'o k'o nerast. Do'vatio se jagnjećeg buta, pa mu sve mast niz bradu curi i mrlja po svilenom prsluku što jedva pripitomljava stomačinu k'o u snaše pred porođaj. Na nogama gazdačke čizme, filcan šešir na glavi, popreko prsluka zlatan lanac, šarena poša oko vrata, al' džabe sveg' tog izobilja kad mu se škembe preko ovratnika razliva. Muški svet od silne diskusije i ne vidi da smo stigli, samo mati diže pogled na nas. Al' taj pogled, isprva radostan, zastaje na meni, pa joj se oči stadoše širiti, usta se rastvoriše k'o šaranu u meredovu, a rukom se stade krstiti. Ma, da joj je to poslednje u životu, ne bi izgledala prepadnutije. Nešto mrmlja, a pogled joj se prilepio za lutku u mojim rukama. Uto i deda vidi da smo stigli, pa ustaje i galami:- Aaaa, evo i naše M ... - ali ne dovršava jer mama skoči, pa viknu duplo jače od njega:- Evo naše mlade, evo naše neveste, eto imena majkinog! - e, kad mi se tada svet na glavu nije srušio, nikada i neće! Nisam mogla virovat' da je tako štogod moguće, a vidilo se da se ni drugi nisu mogli opasuljit'. Mati da prekine dedu u po riči, to ti na isto iziđe k'o da se pop po raspelu popišao! Tajo joj čak ni ćušku nije prilipio, samo je zinuo u nju k'o da je prvi put vidi. Još je gore bilo da sam najednom razumila da me je Pero samo zato pod meanu doveo kako bi me tome prascu dali! To li su ta njihova ozbiljna posla! E neće da može! Suze mi grunuše i vrelina mi jurnu u lice, pa dreknuh iz sveg mozga:- E, ne triba mi taj krmak, pa nek oma umrem! - ne čekajući odgovor jurnuh iz šatre, pa preko vašara preleteh, ništa od suza ne videći. Sudarajući se sa začuđenim svetom produžih ka našem šumarku. Ne znam ni kako sam stigla, ni kuda sam išla, samo se sećam da sam se bacila na slamu pod onim divljim orahom i gorko zaridala, grleći svoju lutku. Valjda sam i zaspala, ko bi ga znao, jer sad, dok ovo pišem, više i ne znam koja od nas dve plajvaz drži, niti kako se čitav kalambur što sledi dogodio. Sebnuh se kao iz grozničavog sna. Grane oraha iznad mene su gole, voda u valovu zamrznuta, a đeram prekriven tanušnom skramom inja. Ledina je pokrivena snegom i osvrćem se oko sebe. Nije mi neobično što je zima. Uostalom, nisam li ja Mara? Nije li zima moje doba? Ma... Jesam li? Pogledam u daljinu i vidim gde zavojitim drumom što prati Tisu ka meni pristižu drečavo molovana kola. Nazirem da konji uspaničeno jure, mogu čak odavde čuti pucnje biča i psovke vozara. I pre no što ih ugledam mogu naslutiti zavijanje čopora, koji najednom izranja iz magle i nadire prtinom što ju je čerga probila u polumetarskom snegu i sva ta strka sve mi je bliže i bliže i bliže. Sad već čujem vrisku dece i režanje zveri, tren potom tutnje kraj mene kao da me ne vide. Pre no što prolete, jedna od sivih prikaza skače i grabi vozara, pa dva obrisa padaju u sneg, a potera se nastavlja i sve se gubi u izmaglici. Ali kurjak i njegov plen se bore nedaleko od mene i ja ustajem, prilazim protivnicima što se ogorčeno valjaju po snegu i zastajem. Vuk podiže pogled i ja u tim žutim očima vidim prepoznavanje. Pušta vozara, zaklela bih se da se spušta u kniks i udaljuje se. Nestaje u magli, ali ja više ne hajem za njega, jer okrvavljenog mladića u snegu poznajem. To je onaj pristali Ciganin sa violinom što sam ga nedavno srela. Prilazim mu, njegove uplašene oči susreću moj pogled i pružam mu ruku. Prihvata, ustaje, grli me i usne nam se spajaju... Onda se slike stadoše smenjivati. Čas kroz stepu u sankama jurim, čas sam u ledenom dvorcu okružena dvorjanima, čas nad snežnom pustoši lebdim. U svakoj viziji je zima i noć, a mesec je pun. Uvek je u blizini onaj mladi Ciganin i večito čujem dozivanje vukova ... Najednom smo u sobi, kanda na nekakvom salašu. Vatra veselo pucketa u seljačkoj peći, vino i jabuke su na stolu, a mladi me cigo ljubi u vrat, odmah ispod uveta, raskopčava mi haljinu, ljubi mi ušnu resicu i već sam gola kad njegove usne nastavljaju niz vrat… Otvaram oči, snevam, ne snevam, budna sam, nisam budna... Telo mi gori, telo mi je požuda i vatra. Orah je u punom listu, nebo je osuto zvezdama i pun mesec srebrom ravnicu preliva i slama me bocka i... On me ljubi preko pupka, bedara, treperim, ne usuđujem se da pogledam, sve se plašim probudiću se, a on ne prestaje, usne mu klize niz moje butine. Osećam... Plamtim.. Uzbuđena sam... Topim se...- Obožavam te tvoje duge noge, - kaže ona, - hoću svu da te osetim... ONA?! Spuštam pogled i na mestu gde mi se butina spaja s kukom vidim svetlu kosu upletenu u kikice i znam da su usne što me izluđuju prelazeći uz taj nežni prevoj krvavo crvene. Ispod plave haljine nazirem da je tamnog tena, tek su joj obrazi rumeni kao u snaše... ali... to nije lutka... to... to je živa žena... to je... prelepa žena!- Sudbina nam je da se ponovo sretnemo, - šapuće ona između poljubaca - Svih sam ovih vekova znala da ću te ponovo videti - kaže i ja osećam da lutka ne zna moje ime. Nagađa. Najednom se njeni blještavo beli zubi zarivaju u moje meso i boli, boli, boli, ali ta bol samo još jače podgreva moju želju. Podiže glavu i susrećem njen otrovno zeleni pogled. Niz osmeh joj curi moja krv i želim je, želim je, želim je. Snivam, ne snivam, budim se, gubim se... Nad nama je pun mesec, nestajem, budim se... KO?! Ko se u meni budi?!- NE! NE! NE! Probudićeš je! - vrištim užasnuto i znam da je prekasno jer to u meni se otima.- Obeležila sam te, moja si - kaže lutka, pa spušta usne tamo gde sam najnežnija... Ljubi nežno... O, bože, umreću od lepote! Dodiruje me jezikom tamo... TAMO! Mazi me, ljubi me, ispija i znam da joj prija moj ukus... Poludeću! Ona ne prestaje da me dira, da me mazi i moji se sokovi komešaju, moje telo je oluja i vrhunac nevremena pristiže. TO dolazi! Grčim se, trzam, umirem... Lutka oseća moje titraje, uspravlja se. Ne uspevam da se saberem, grčim se na tlu i odozdo gledam njen samozadovoljni osmeh. Ali to više nisam ja, TO je snažno i podižući pogled ka punom mesecu najednom znam kakve je bajalice ona starica kraj bunara sricala i znam zašto mama nije dala da se moje ime pred lutkom izgovori. Moje drugo ja osmatra puni mesec i naprasno se svega prisećam.- Rođendan ti je danas. Imam poklon za tebe – kaže lutka i znam da smo odjedared usred vašarske gužve. Osećam! Beli vašar, srebrni vašar, crni vašar, zašto bi to bilo važno? Pa ja sam vašar, nije li tako? Ali ovo više nisam ja, ovo je neko drugi. Ovo sam ja i nisam ja, a moj poklon mi prilazi, za sobom ga na lancu vuče onaj ćopavi pastir, oko koga stado sve jedno na drugo naskače, ali to više nisu koze. Sabiram se, osvrćem, vidim majstora opančara. Navukaokožnu kecelju do zemlje, paokačio nekakvu curicu o dud naglavačke i još je živa dok joj dere kožu za nove opanke u kojima se ne hoda, nego leti. Karuzel sa okovanim mladićima se okreće i poskakuje sve gore i dole, a nekakvi ih majmuni jašu i podbadaju mamuzama, dok onaj ćelavi u pantalonama na kocke, sav pomodreo od verglanja svira bez prestanka - ta-ta-vrm, ta-ta-ram-ta. Bombondžije pomahnitale, pena im na usta udara, pa razapeli po krstovima decu i šećerom ih namazali da odvlače zunzare od svojih tezgi.- Kako se zoveš? - pita me ona što je bila lutka. Ona kojoj poznajem istinsko ime.- Kao majka - odgovaram dok pastir, sve motkom vošteći, priteruje moj poklon.- A kako ti se zove majka? - uporna je ona i meni je pomalo žao mladog Ciganina. Ti su lanci preteški za njegovo slabašno telo.- Isto kao ja! - odgovaram i gledam rastrganu kožu mladog Ciganina, svu u krvavim brazdama i podlivima od silnog batinanja. Mogla sam ga milovati da je bilo drugačije. Mogla sam ga voleti. Sad je ionako svejedno… - A kako se obe zovete? - besno će ona dajući znak pastiru. On spušta čakšire i dohvata mog Ciganina za bokove.- Jednako! - kažem ravnodušno i posmatram kako pastir guzi sirotana, sve mu se šubara najerila. Mali skiči, pastir ropće, aona što je bila lutkaod besa ciči:- Daću ga opančaru ako mi ne kažeš svoje pravo ime! - lice joj se iskrivilo, a meni smešno pa ustajem i podižem ruku. Oblaci se stadoše skupljati i žagor se stade stišavati, dok se okrećem maloj beštiji:- Pa dobro kad si toliko zapela, eto reći ću ti svoje ime, Mesečeva Kćeri! - tama postaje sve gušća i prve pahulje provejavaju oko nas - Ja sam Marija, sedma kći sedme kćeri! - viknuh nadjačavajući zavijanje čopora i hučanje vetra. Okrenuh se, pružih ruku i dveri se stadoše rastvarati dok su kurjaci grabili Mesečevu Kćer. - Znala si me pod imenom Morana - dodadoh gledajući prodavačice, sve baba do babe u dronjavim haljinama, kose im u punđe upletene, sa oraha podvriskuju i huču, a pod njima u kolu veštice igraju. Potom prekoračih prag senovitog sveta i osmotrih avgustovsko popodne one druge stvarnosti. Još malo i leto će umreti. Pravi vašar tek dolazi.

REČNIK MANJE POZNATIH REČI I IZRAZA:
zorski - ranojutarnji; deštrikt- dekret; junfer– mlad, omladinac; mama- majka; sersam – alat (mađarski); šaraglje- ograda na zadnjoj strani kola; majka– baba, baka; ženik - mladoženja; fajinski – baš dobro; purenjak– kolač od kukuruznog brašna; krajcara- Austrijski bakarni novac male vrednosti; karuzel- nepravilan izgovor reči "karusel". Tako zvuči kad je izgovore Mađari ili podunavski Nemci; čilaš– konj sive dlake; jedared, odjedared- jednom, odjednom; najerila- nakrivila; ič- ništa; zarezuju - obraćaju pažnju; groš- sitan novac; mlađare– mlade, mlađarije; nosam- nosim; zajapurene- zarumenele; švotam– zafrkavam, rugam se; šmugnula- pobegla; plajvaz- olovka, pisaljka; kalambur– cirkus, nered; sebnuh- trgoh, dođoh sebi; molovana– ofarbana, obojena; kniks - neka vrsta pozdrava koji se koristi po evropskim dvorovima, najčešće podređenog prema nadređenom (naklon uz blago povijanje u kolenima).

Priča je objavljena u najnovijem broju Argus Magazina

NOVO U KNJIŽARI S

Mala galerija br.165

MARSONIC 11

Odabrane su priče za Marsonic broj 11 s temom „Fantastika neengleskog govornog područja“. Urednik Leon Maglić je između preko pedeset priča odabrao dvanaest koje će se predstaviti na 6. konvenciji Marsonikon 17.06.2017. na prostoru Brodske tvrđave. Priče su: MARSONIC 11:Ana Jevtić Kos - Putem CresaJelena Perišić - TestKrešimir Čorak - SpojMira Satarić - Iza VodopadaRelja Antonić - Leto kod babe JevdokijeRobi Selan - Otriveni FosilStevan Šarčević - KišaTeo Kos - Crna Volga na slijepoj cestiVladimira Becić - USBZoran Petrović - HranilicaRatko Martinović - Kongnitivna disonancaNOVELA:Gordan Sundać - Sedma pričaSTRIP:Maja Perak - Anno 1868NASLOVNICA:
Milivoj Kostić - Kole

Mala galerija br.164

FANZIN METEOR - Zlatne godine