Rudnik Quotes

“Nema previše momenata vrednih sećanja, ali kada naiđu, budi sposoban da ih prepoznaš. To su trenuci vredni rađanja.”
― Miodrag Majić, Rudnik

“Neko je rekao kako se ništa ne istopi tako brzo kao što je to slučaj sa dometima civilizacije. U nekoliko meseci, ponekad i dana, nestanu vekovi. Potrebno je samo postaviti ljude u dovoljno teške uslove.”
― Miodrag Majić, Rudnik

“Uvek postoji Rubikon. Trenutak posle kojeg nema povratka. Do tada, sve se još može zaustaviti, popraviti... Može to biti samo jedna epizoda u životu čoveka, nešto čega će se sa setom sećati jednom kad starost zakuca na vrata. Svi smo imali padove. Ali ako se na vreme ne stane, ako se blagovremeno ne uoči da odabrani put vodi u provaliju... Hm... stvari mogu postati nepopravljive. Skakutanje po simsu je opasno, ali je tek iskorak u ambis nepopravljiv.”
― Miodrag Majić, Rudnik

“Neshvatljivo je da oni koji žive u izobilju nikada ne pomisle na to da postoje ljudi koje osim novca pokreću i drugi motivi.”
― Miodrag Majić, Rudnik

“Odluke donete u afektu često su jedine prave. Rađaju ih signali čistog srca, emocije neopterećene trezvenošću koja čoveka gura u kandže trpljenja i stida. Osećaj odbojnosti, gnušanje spram stiska ruke ili zagrljaja, nikad se ne javi slučajno. Sva naša uveravanja da je potrebno promisliti, prespavati i preispitati srcem donetu odluku samo su manja ili veća odustajanja od istine, prouzrokovana strahom.”
― Miodrag Majić, Rudnik

“Boli je potrebno vreme. Ne treba je požurivati. Pustite je da sazri, prihvatite je i objasnite i sebi i njoj da je poštujete. Sve drugo je nipodaštavanje tog osećaja.”
― Miodrag Majić, Rudnik

“U početku, bila je to samo praznina. Okean ravnodušnosti i besmisla. Trajanje koje je izgubilo značaj jer su nestala očekivanja. A onda su, kako je vreme ispunjavalo pukotine, počinjala da se roje pitanja. Da li je baš sve podložno stihiji? Da li je zaista ono što deli postojanje od večite tmine samo neka od milijardi kosmičkih slučajnosti?”
― Miodrag Majić, Rudnik

“Stajao sam kraj njenog kreveta kao drvo nad humkom, kao osuđenik pred strojem dželata. Bez glasa, bez misli koje bi imale značenje, bez ideje koja bi bila vredna pomena. Možda je i osetila. U trenutku, kao da pomera velike kapije zamka, otvorila je oči. Isušena usta su se pokrenula. Rukom sam joj pokazao da ćuti. Bio joj je potreban odmor. Ponovo je kratko sklopila oči, a onda me je još jednom pogledala.”
― Miodrag Majić, Rudnik

“Zašto je svaka generacija osuđena na sličnu vrstu patnje?”
― Miodrag Majić, Rudnik