Tatin sin Quotes

“Neki etnolog budućnosti će jednog dana izložiti madrac, plastičnu, plavu Ikea-vrećicu i laptop kao simbole moje generacije u ovom trenutku. Te tri stvari su naš posjed, pokretno sklonište. Sve drugo moramo naučiti ostaviti iza sebe.”
― Dino Pešut, Tatin sin

“El futuro es algo que no nos pertenece porque las generaciones anteriores lo acaparan con crueldad, lo arrastran hacia guerras y desastres tanto económicos como ecológicos.”
― Dino Pešut, Tatin sin

“Lo único que libera una declaración de amor hecha demasiado tarde es rabia.”
― Dino Pešut, Tatin sin

“Porque, como entendí mucho después, un niño no puede saber por sí mismo cuándo y por qué necesita a un adulto.”
― Dino Pešut, Tatin sin

“Comprendí que madurar es, ante todo, una cuestión de clase. Madura quien no tiene otra.”
― Dino Pešut, Tatin sin

“Fuck. Un trío así jamás lo habría visto venir. Los dos se cepillarán mi mente y se correrán sobre mi ego reventado.”
― Dino Pešut, Tatin sin

“Moj se otac počeo javljati sve redovitije zadnjih par godina. Na mom mobitelu bi se sve češće otisnuo jedan sramežljivi propušteni poziv. Prvo sam se pravio da to ne primjećujem, a onda opravdao njegovim starenjem. Svaki bi taj poziv ostavio mali osjećaj grižnje savjesti. Isto grizodušje koje osjećam sada jer ga ne mogu nazvati i pitati kako je. Loš sam sin lošeg oca.”
― Dino Pešut, Tatin sin

“[...] Moj otac je zahtijevao istinu, ali nije razumio da za istinu treba stvoriti odnos, povjerenje. Metoda je to izbjegavanja koju je vjerojatno naučio od svoga oca. I ostavio mi u nasljeđe.

Kada tebi nešto treba, ti dođi do mene. I tako bi se uvjerio da je uvijek tu za mene i bio siguran da ću ga pustiti na miru, istovremeno. Jer, kao što sam shvatio puno kasnije, dijete ne može samo od sebe znati kada i zašto treba odraslu osobu. Roditelj bi to trebao pretpostaviti. Za to je potrebno razgovarati. Uspomene s ocem su duge šutnje u autu.”
― Dino Pešut, Tatin sin

“[...] Moj otac je zahtijevao istinu, ali nije razumio da za istinu treba stvoriti odnos, povjerenje. Metoda je to izbjegavanja koju je vjerojatno naučio od svoga oca. I ostavio mi u nasljeđe.

Kada tebi nešto treba, ti dođi do mene. I tako bi se uvjerio da je uvijek tu za mene i bio siguran da ću ga pustiti na miru, istovremeno. Jer, kao što sam shvatio puno kasnije, dijete ne može samo od sebe znati kada i zašto treba odraslu osobu. Roditelj bi to trebao pretpostaviti. Za to je potrebno razgovarati.

Uspomene s ocem su duge šutnje u autu.”
― Dino Pešut, Tatin sin

“Najmanje promjene u ponašanju stanodavaca treba odmah uočiti i pripremiti se na najgore. To sam naučio u zadnjih deset godina podstanarstva. Sve te babe, usidjelice, udovice i vjerske fanatkinje, pa onda disfunkcionalne obitelji i svi ti nesposobni sinovi kojima daju posao da ubiru stanarinu (pa je zapiju), samci koji su preračunali svoje kreditne sposobnosti, čine posebnu kastu ljudi u našem društvu i vremenu. I oni imaju svoja pravila ponašanja. Osim branja novca, tu je stalna potreba za zastrašivanjem, od poskupljenja ili izbacivanja. Na Zapadu, umjesto fizičkih osoba, to rade pravni entiteti. I cijelo se vrijeme u toj transakciji zanemaruje jedna bazična nepravda. Netko ima viška nečega što je drugom neophodno za život. I zato cijena podstanarskog stana uvijek može biti viša.
Naime, svima nam treba sklonište.”
― Dino Pešut, Tatin sin

“[...] To je priroda tako napravila jer kad bi svatko sebe propitao je li za roditelja, na svijetu bi bilo jako malo ljudi. U trenutku kad si spreman priznati si da tvoja obitelj ne može ili ne zna ili naprosto neće pružiti ono što treba svakoj osobi, možeš otići u svijet i tražiti neku novu, odabranu obitelj. Kad bih mogao, rekao bih mu da ima nade za njega.”
― Dino Pešut, Tatin sin

“[...] Ne želim biti ovdje. I ne bih trebao biti tu. Zidovi su ovdje uvijek malo uži, uvijek malo hladniji, ukošeni. Stan gleda na jato vrana i parkiralište. Tek negdje u pozadini šarmantan gradić. Ne želim biti ovdje. U ovom krevetu u kojem sam toliko noći maštao bijeg uz zvukove jecanja i povraćanja. Nije moj dan, jebiga.
Kući se vraćaju propalice, razmetnici, razvedenice, mamini sinovi i tatine princeze, serijski ubojice, oni kojima se nije posložilo, kockari, psihički bolesnici, oni na samrti, liječeni alkoholičari. Kući se vraćaju oni koji su pokušali i nisu uspjeli. Ja nisam uspio. U krevet sam legao s osjećajem neuspjeha, izdaje.”
― Dino Pešut, Tatin sin

“Neutješna je točno onako kako je bila neutješna moja majka. Sada vidim da je tada još bilo nade, snage i prkosa da se nešto postigne. Kasnije je samo odustala. I ja joj više nisam mogao pomoći.

Jedina stvarna razlika između moje majke i Zoje jest što njoj pokušava pomoći odrastao muškarac, a ne sedmogodišnje dijete.
- Ti si najsnažnija žena koju poznajem.
- Ja sam ništa. Kad rodiš... Dođeš u bolnicu s imenom i prezimenom... Čim rodiš, sestre ti govore mama, mama, mama, vidi dijete. Postaneš mama. Ja... Ja to ne znam. Ja to ništa ne znam. Probala sam i tako sjebala. Što ću s tim djetetom? Onaj kreten se ne može brinuti za njega. Otišao je na otok da si sabere misli. da si sabere jebene misli... Ne mogu više gurati. Nemam snage.”
― Dino Pešut, Tatin sin

“Moj otac i ja se pogledamo. Nismo mi krivi što nas je krivo spojilo. Moj otac je dobar čovjek i dobar otac. Samo nas nije dobro uparilo. I ne mogu ga ni za što više kriviti. Ni sebe. Tako se dogodilo. I možemo živjeti. Zatvorim prozor. Podignem čašu. I on. Iscrtam usnama još jedan živio. Namignem.”
― Dino Pešut, Tatin sin

“- Pa uvijek najsjebaniji ljudi postanu gurui - dodam.
- Karmen! Karmen u pičku daje bioenergiju. Zadnje sam je vidjela kad je pekla svoj ketamin doma. Sad mi objašnjava kak da se spojim u svemir.
- Kako? - pita Janko.
- Poslala sam je u kurac. Neće meni jedna narkomanka srati da sam alkosica.
I još malo smijeha, spasa.”
― Dino Pešut, Tatin sin

“I kad bih mogao, rekao bih mu da nisu svi ljudi stvoreni da budu roditelji. No ne stignu se to pitati, ne stignu promisliti. To je priroda tako napravila jer kad bi svatko sebe propitao je li za roditelja, na svijetu bi bilo jako malo ljudi.”
― Dino Pešut, Tatin sin

“Kako bi izgledao svijet kada bi roditelji priznali svojoj djeci da su nastali zbog straha od samoće, za utjehu.”
― Dino Pešut, Tatin sin

“Svaka manjina hoda ulicom i zna da postoji mogućnost da će umrijeti. U određenim vremenima, više ili manje. U određenim mjestima, više ili manje.”
― Dino Pešut, Tatin sin