Jelena, žena koje nema Quotes

“Dan je....
samo bijela hartija, na kojoj se sve biljezi
i ispisuje....
a racun se placa nocu..
na velikim, mracnim poljima nesanice.
Ali tu se sve rijesava i brise...
konacno i nepovratno..
Svaka preboljena patnja,
nestaje tu kao rijeka ponornica
ili sagori bez traga i spomena...”
― Ivo Andrić, Jelena, žena koje nema

“Možda bi se moglo reći da svak voli putovanje, ili bar misao o njemu, kao svoj drugi, lepši, život.”
― Ivo Andrić, Jelena, žena koje nema

“Mali ljudi, koje mi zovemo "deca", imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle kao odrasli i mudri ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.”
― Ivo Andrić, Jelena, žena koje nema

“Tek jesen je pokazala kako su plitkog korena i kratkog veka bile moje obmane. I ne samo jesen. Jelene je nestalo iz svih mojih godišnjih doba.”
― Ivo Andrić, Jelena, žena koje nema

“Nikad nisam voleo preteranu osećajnost ni ta polusjajna, sumnjiva stanja duha u kojima nas uobrazilja tako lako odvodi na na svoje pogrešne i jalove puteve.”
― Ivo Andrić, Jelena, žena koje nema

“Ono od čega bih hteo da pobegnem ide sa mnom, pre mene stiže u mesto koje je cilj mog puta, i dočekuje me na stanici, vodi u hotel i prati po gradu.”
― Ivo Andrić, Jelena, žena koje nema

“Čim počne da zri leto, neka snaga, za koju ne znam da li dolazi iz mene ili iz svetova oko mene, digne me kao vlaga klicu put svetlosti, i ja putujem, vozim se, plovim, letim. Drugim rečima, srećan sam, jer ne bih mogao kazati gde sam.”
― Ivo Andrić, Jelena, žena koje nema

“Preda mnom je noć bez sna, nedogledna, jarosna, ubilačka pustinja. Čini mi se da je živo biće neće preživetini videti joj kraja. A meni valja živeti i čekati. Živeti sa nadom, u čekanju. Pa i bez nade.”
― Ivo Andrić, Jelena, žena koje nema

“Dan je samo bela hartija na kojoj se sve beleži iispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i vrelim poljima nesanice. Ali tu se i sve rešava ibriše, konačno i nepovratno. Svaka preboljena patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori beztraga i spomena.”
― Ivo Andrić, Jelena, žena koje nema

“Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran, i mogu da čekam. Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić, sunčevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih i nepoznatih mogućnosti i prilika.”
― Ivo Andrić, Jelena, žena koje nema

“Poučen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u čudesnom logu iz kog ustaje i javlja mi se neredovno i neočekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj. Ćudljivo i nepredvidljivo, kako se samo može očekivati od stvorenja koje je i žena i avet. I potpuno isto kao sa ženom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga, bez leka i objašnjenja.”
― Ivo Andrić, Jelena, žena koje nema

“...Ništa nije pomagalo.
Ostajala je postelja, koja kao grob pokriva zaboravom i leči svaku muku, iako manje savršeno. Ah, kad bi leći bilo isto što i zaspati, život ne bi bio ovo što jeste: smrt bez mira i izvesnosti. Dalji i nedostižniji od najvećeg blaga i najsmelijeg svetskog rekorda, san je ležao negde u daljini, okean sna, a ja sam ginuo za jednom jedinom kapi njegovom. Zaspati, spavati snom bez snova, mrtvim snom, u kom nema ni kofera, ni plača, ni ženske kose, ni žena, stvarnih ni avetinjskih.”
― Ivo Andrić, Jelena, žena koje nema

“Jer radost zbog njenog sve osetnijeg prisustva, zbog toga što ona postoji takva kakva jest, i što je meni dano da je gledam i imam pored sebe, tolika je i tako strahovito brzo raste, da plavi i briše naše likove, predele i daljine oko nas, preliva se preko oštre crte na kraju vidika i daždi negde po svima svetovima. A veliko čudo te radosti i jeste u tome što svakog trena mogu da zaustavim tu plimu sreće i da je vratim i ograničim na naša dva tela i na uski prostor kupea u kojem se vozimo. A već nekoliko sekundi posle toga, poplava sreće počinje ponovo, i u njoj iščezavamo nas dvoje, i kupe, i vaskoliki beli svet sa nama.”
― Ivo Andrić, Jelena, žena koje nema

“A kad god mi tako mislimo da su nam se za nešto otvorile oči, to obično znači da smo ih za stotinu drugih stvari zatvorili.”
― Ivo Andrić , Jelena, žena koje nema