Dnevnici 1-6 Quotes

“Čim je žito stovareno, opraštam se od Svete; on nastavlja put. Pozdravljamo se na čudnovat i neuobičajen način koji ovde, usred voćnjaka i gorostasne blizine Bezdeta, i sred mumlanja mlinskih kamenova i siktanja transmisionih kajiševa, i u reskom vazduhu propetom u beskraj, ima svoj neobjašnjiv ali potpun smisao. I ne samo to. To je jedini moguć, jedini iskren pozdrav ljudi čije su svesti opijene agresivnom prisutnošću prirode. Uzvikujemo jedan drugom nešto što najviše liči na neobjašnjivu riku životinja koje osećaju svoje prisustvo, i koje su zadovoljne što se ničim međusobno ne ugrožavaju, i koje su sretne što neugrožavane čine izvestan sklad koji je lišen svakog *estetskog* karaktera, koji je u tom trenutku veoma daleko od bilo kojih ljudskih kategorija, ali koji, van svake sumnje, predstavlja aktivan sklad fizičke snage, nastale iz združenosti: *povećana moć*. Gledamo se licem u lice, a ne videći se, ne zapažajući ni oči ni konture lica, zavijamo sred neke duboke, naglo razbuđene unutrašnje gladi koja hoće da nadjača tutanj mlinskih kamenova, kao da smo u nekom intuitivnom dosluhu sa mrcvarenim zrnevljem čiji smo najednom postali krik i poslednji izdisaj. A, u stvari, ne osećamo nikakav bol; samo se šakama udaramo po ramenima, naizmence, i ti tupi udarci kao da postaju dopuna zvucima što, gotovo neartikulisani, izviru iz naših razjapljenih vilica. Udaramo se prijateljski, i ne osećamo ispod šaka ništa definisano, ništa što je koža ili meso; to je samo nešto što se zove *materija*; toliko. Bejasmo zadovoljni što nam zamasi šaka podlivenih krvlju naleću na nešto čvrsto, nešto stabilno, u isto vreme i prisno, ali neznano šta.”
― Živojin Pavlović, Dnevnici 1-6