Eseji, beleške, misli Quotes

“Neka se ne zaboravi: poezija je jedna, poetike bezbroj mnoge, ... ali sa istovetnom svrhom, da se sila što moćnije oslobodi i što potpunije ostvari u svoj oblik.
…
Novi talas Poezije svaki put drukše poremeti, svakodnevnu sitnu reč pomeri ili joj značenje izvitoperi, i dovoljno bude. Najednom kroz maločas škripavo, kristalno bistri zvuk zazavuči. Iz oveštalih saobraćajnih izraza čudom se izvije neslućena melodija. Time nam se otvara pogled unazad: posigurno s početka je bilo da pesma i melodija istovremeno, iz istog poleta, nerazdvojno nastanu (narodne popevke); u odsudnom trenutku nešto se iskaže ustalasalim glasom, u kome pulsira neka dublja, dublja sadržina; kroz reči prostruji tajanstvena sila, i kao opiljci u magnetnom polju, usklade se smerom nje. A što se muzika, našav sebi šire i čistije mogućnosti ostvarenja, izdvojila iz Poezije rečju, to ne znači da ova i dalje ne nosi u sebi osnovno, ali skrivenije fluidno bivanje muzike.
*
(Beleške za apsolutnu poeziju, 1924)”
― Momčilo Nastasijević, Eseji, beleške, misli

“Umetnik je prvobitno sveštenik, mag, čovek koji ima veze sa nadstvarnošću, sa onim što stvarnost delimično, ili, ako hoćete, simbolično predstavlja. Ali njegov je značaj i u tome što je on posrednik između Boga Univerzuma i ostalih ljudi; on ima moć izraza koji otkriva, te slepi vide, a gluvi čuju, bez njega bi hod čovečanstva naviše bio veoma, veoma spor, a možda doveden i u pitanje
*
(Nekoliko refleksija iz umetnosti, 1922)”
― Momčilo Nastasijević, Eseji, beleške, misli

“Poezija je da prožme, a ne samo dodirne.
I možda bi načelo samovaspitanja za Poeziju moglo ovako glasiti: Bez trunke uticaja posrednika, dugim i neposrednim primanjem pronaći prema njoj lični ugao najmanje otpornosti.
*
(Beleške za apsolutnu poeziju, 1924)”
― Momčilo Nastasijević, Eseji, beleške, misli

“I reč je tada, ne da se njome zavara ćutanje, ne da se jeftino u sebi što skuplje proda, već da se kroz nju otvori ono što je najmuklije u biću, već da samo ćutanje progovori.
I kroz koga god progovori suština, u radosnom je to porazu sebe. Jer do u beskraj premaša granice i moć uboge jedinke. Jer, obelodanjujući se, donese vrhunac štete u odnosu na ja - sopstveno uništenje.
[…]
PISANJE SVEO BIH U GRANICE NUŽNOSTI.
Čemu još veći napor, pisati, kad je i napor praznog govora izlišan.
Čemu ritmovati, čemu stavljati u prozu ono što ni za sebe lično nije otkriće. Jer je misao najčešće samo slabi odsev prave misli. Jer je raspoloženje samo nejasni odjek pravog bivanja; samo dim suštinske vatre.
Te bi načelo stvarne reči, a tim više beleženja njenog, moglo glasiti: gde nije neophodna reč, ćutati; gde je neophodno ćutanje, na izgled i po svemu, tek tu progovoriti.
*
(Beleške za stvarnu reč, 1931)”
― Momčilo Nastasijević, Eseji, beleške, misli