Labirynt nad morzem Quotes

“Ubrzo sam shvatio da u meni postoje dva Akropolja, dnevni i noćni. Prvi je bio analitičan, s vodičevom glavom. Provera plana, istraživanje strukture celine, dodirivanje kamenja, zamišljanje onog što je propalo - poput studije anatomije iskopane životinje.


Prvi pokušaji privikavanja, uspostavljanja ličnog odnosa prema spomeniku kulture. "Za sebe" sam izabrao Propileje i Partenon. Zbog njihove energije, mase i reda. Hram Nike je bio suviše filigranski da bih osetio njegovu kamenu materijalnost - pre je na mene ostavljao utisak uspešne kopije, Dobro urađenog zadatka na klasičnu temu. Najteže mi je bilo da uspostavim vezu s Erehtejonom. Portik karijatida ružile su metalne cevi podupirača koji su građevini oduzimali smisao i planiranu lakoću. Same karijatide, ubogaljene i lišene šarma, kao da su se zaustavile na pola puta između ljudskog oblika i stuba. Nad tamnim jezerom starih atinskih kultova ovaj jonski hram kao da govori o nemogućnosti povezivanja drevne vere s novim arhitektonskim izrazom.


Drugi Akropolj - noćni, upaljen na nebu, koji se u celosti prepušta pogledima. Sedao bih na Brdo Muza, kraj samog spomenika Filopapu. Odozdo, iz sirotinjske četvrti Plaka, dopirala je banalna, svakodnevna vreva. U mraku se sjajio kreč belih kuća. U vazduhu se dizao miris ovčetine, maslina i belog luka. Akropolj u vencu mirisa crnog luka. Levo, među drvećem, svake večeri izvođena je predstava 'Son et Lumiere'. Sofoklovi horovi plakali su čas na francuskom, čas na engleskom. Svetlost je iz noći izvlačila fragmente svetog brežuljka. Crveni sjaj reflektora imitirao je požare.


Tada je za mene Akropolj bio skulptura; ne arhitektonski kompleks, već skulptura. Ruinirana južna kolonada Partenona, nisko posečena stabla stubova izazivali su grč u mom srcu. Kamenje se borilo s napadom pustoši.
S estetskog plana Akropolj se u mojoj svesti prebacio na plan istorije. Nisam mogao da ponovim ni uzbuđenje, ni molitve humaniste iz prošlog veka.(...) Akropolj koji mi se nalazio pred očima, sveden na skelet, odran od tela, za mene je istovremeno bio delo volje, reda i haosa, umetnika i istorije, Perikla i Morosinija, Iktinoja i lupeža. I, dodirujući pogledom njegove rane i ožiljke, osetio sam kako se u meni mešaju divljenje i sažaljenje.


Ako sam crpeo posebno osećanje sreće u opasnosti, po svoj prilici to je proisticalo iz svesti o toj neobičnoj činjenici da sam "uspeo da stignem", pre nego što podelimo sudbinu svih ljudskih tvorevina na mračnom poluostrvu vremna, pre nepoznate budućnosti.”
― Zbigniew Herbert, Lavirint nad morem

“Svoje dogodovštine zabavno opisuje engleski crtač Edvard Dodvel. Radio je na Akropolju, koristeći camera obscura - prototip fotografskog aparata koji je davao umanjenu sliku građevina, mada je na crtežu omogućavao očuvanje proporcija reprodukovanih spomenika kulture. 'Jednoga dana, dok sam crtao Partenon svojom camera obscura, vidno uznemireni komandant garnizona upitao me je kakve to čarolije izvodim svojom neobičnom mašinom.' Dodvel pokušava da mu objasni, demonstrirajući rad svoga aparata. Turski oficir je i time preneražen. 'Videći to (...) promenih ton i zapretih mu da ću ga staviti u svoju crnu kutiju ako mi bude smetao i malretirao me.' Od tog vremena Dodvel je neometano radio.”
― Zbigniew Herbert, Lavirint nad morem

“Sa teme pejzaža pero mi je često klizilo u oblast legendi i istorije. Tu vezu koja postoji između pejzaža Grčke, njene umetnosti i verovanja ne uspevam ni samom sebi da objasnim. Samo mi snažna intuicija govori da grčki hram, skulptura i mit organski izrastaju iz zemlje, mora i planina.

Iskušenje da ga opisujem završava se neuspelom deskripcijom. Nije mi čak pošlo za rukom da izrazim oblik i boju masline. A dobro mi je poznata bar jedna koja raste pored zida koji ograđuje Minosovu palatuu Knososu. Pogledom sam izbrojao svaki njen list i u sebi nosim precizno njene obrise. Međutim, treba biti Direr i od tog doživljaja sazdati predmet.

Opisati samo jednu padinu planine: kresavo zelenilo žbunja, sa donje strane srebrnkasto. Tri bele kuće. Vinograd koji podseća na dugačak, nizak venjak. Odozgo zelenilo posuto plavetnilom, a između špalira vinove loze hladna, safirna stud. Mali pravougaonik veoma zvučne bronzane boje, kakvu ujesen ima lišće grab. I konačno, malčice iznad toga - kamen i retka trava.

Htedoh to da opišem.”
― Zbigniew Herbert, Lavirint nad morem

“Grčki pejzaž mi se obratio patetičnim glasom mita i tragedije. Bio je to dominantan utisak. Nametljivo prisustvo gole zemlje, veoma izreckanih stenovitih masa, pojačano je oskudnošću biljnog pokrivača. Veliko drveće - topola, tisa, hrast - raste u dolinama, mada se šuma uvek povlači pred pritiskom niskog, bodljikavog žbunja koje nadvladava sve.

Iz istorijskih predanja znamo da su danas gole padine kritskih planina nekada pokrivale kedrove i kiparisove šume. Okolina Olimpije bila je bogata topolama, međutim one su završile kao žrtva propisa koji je glasio : "To je jedino drvo koje se sme koristiti za prinošenje žrtava." Zbog toga je današnji grčki pejzaž divljiji i lišeniji zelenila nego u drevna vremena.

Naravno, postojanje malih oaza tišine - gajeva, u kojima možemo zamišljati Sokrata kako razgovara sa Fedrom. Čak u centru Atine, gradu punom buke i grozničavog trčkaranja, može se skrenuti sa prometne Ulice Leoforo Dioniziju Areopagitu koja vodi duž podnožja Akropolja i uroniti u zavojite staze Brežuljka Muza. Dobro je doći tu uveče i bluditi između mirti, lovorovog žbunja i kiparisa. Drveće nije veliko, otprilike je u visini muškarca, u mraku je čovekoliko, tako da dobijaš želju da ga pozdravljaš, zastaješ i razgovaraš s njim.

To posebno osećanje bratimljenja sa prirodom, prirodna lakoća s kojom ova poprima ljudske oblike, nisam iskusio ni u jednoj drugoj zemlji. Zbog toga mi se čini da metamorfoza drveća u šumske boginje (drijade) nije bila samo rezultat bujne mašte Grka, već pre oštroumne opservacije i preciznog razumevanja znakova koje šalje okolni svet.”
― Zbigniew Herbert, Lavirint nad morem

“W gimnazjum panował kult rozumu, ale, jak wiadomo, nic bardziej nie wpływa na rozwój okultyzmu niż urzędowy racjonalizm.”
― Zbigniew Herbert, Labirynt nad morzem

“O duhovnom stanju stanovnika Atine s krajem XII veka govore sačuvane poslanice Mihajla Akominatosa koji je tridesetak godina bio atinski arhiepiskop. Rezidirao je na Akropolju, a službu služio u Partenonu - prema tome, može se smatrati da je postigao vrhunac snova svih humanista. Taj erudita, hrišćanin i poštovalac antike i svojim kitnjastim propovedima mešao je mitologiju sa Svetim pismom, egzaltirano nazivajući svoje ovčice "zlatnim semenom", odnosno da su verom dužne da moralno nadvise Ajaksa, Diogena, Perikla i Temistokla.

Sirote nepismene ovčice (osim toga etnčki prilično složena mešavina koja govori jezikom veoma udaljenim od klasičnog grčkog) slušale su i ništa nisu razumele. Arhiepiskom Mihajlo nije mogao da se uzdrži i ne izrazi razočarenje: "O, Atino - majko mudrosti, kako si nisko skliznula u neznanje! Kada čitam svoje propovedi, tako jednostavne i lišene izveštačenosti, čini mi se da govorim nerazumljive stvari, na stranom jeziku nekakvih Persijanaca ili Skita.”
― Zbigniew Herbert, Lavirint nad morem