Mein Kampf Quotes

“Potreba za kretanjem slična je heroinskoj zavisnosti. Prostor te ne ostavlja na miru. Nikada on neće reći: dobro, ovaj je otpao, ima dovoljno njih koji me gaze, neka ga, neka miruje. Ne! Umesto da za bogalja postane beznačajan, prostor mu se neprestano nameće, pokazuje svoju prividnu širinu, a opet, paradoksalno, počinje da steže obruč oko tebe. S vremenom bar znaš na čemu si. Ono protiče isto i za olimpijskog pobednika u sprintu na 100 metara i za čoveka u invalidskim kolicima i za morski krastavac.”
― Svetislav Basara, Mein Kampf

“Na oltar okrutnog idola boljeg života svakodnevno se prinose životi stotina devojaka i mladića. I - što je još gore - težnja za boljim životom neprestano spušta ionako niske duhovne kriterijume. Bolji život je apsolutno obezvredio patnju i smrt. Odgurnuo ih je na krajnju društvenu marginu. Na smrt se popreko gleda, niko neće da pati, niko o smrti ne misli, niko je ne razmatra, makar kao mogućnost i na kraju dolazimo do toga da više niko ne ume da umre.”
― Svetislav Basara, Mein Kampf

“Razlikovanje neurologije i neuropsihijatrije još uvek nije uhvatilo korena u našem narodu - narodu koji usled zatucalosti nije u stanju da razlikuje ni mnogo važnije stvari - pa se na pacijente sa neurološkim dijagnozama gleda kao na psihopate. Često s pravom.”
― Svetislav Basara, Mein Kampf

“Trojica su bili šlogirani i nepokretni. Ništa drugo nisu radili niti su bili u stanju da rade osim da bez prestanka vrše nuždu u one odvratne posude nazvane imenima pernate živine. Da smo bili na filmu - što bi našoj medicinskoj sestri sasvim odgovaralo - ta trojica bi bili statisti, prosto su morali da budu tu, jer osim na VMA, gde nisam imao pristupa, bolničke sobe u kojima leže samo dvojica srodnih duhova, praktično ne postoje.”
― Svetislav Basara, Mein Kampf

“Ležao je tu jer na onkologiji nije bilo mesta. Na neurologiji uvek ima mesta. Pacijenti na neurologiji brzo umiru i ustupaju lebensraum sledećoj grupi nevoljnika na koje je došao red da umru.”
― Svetislav Basara, Mein Kampf

“Naša nevolja je što smo pod velikim pritiskom sabijeni u narod. Mi smo narod - ekspres lonac. Ventil ekspres lonca je naše nebo. Mi, dragi Aprcoviću, tradicionalno živimo pod pritiskom od sedam atmosfera. Pritisak je deo našeg identiteta. Naša istorija je povest o periodičnim puštanjima narodne pare 'radi oduška' i povremenim eksplozijama narodnog ekspres lonca.“ „Nisam o tome razmišljao“, rekao je Aprcović. „Ima nečeg u tome. Zaista, kad bolje razmislim, ne sećam se razdoblja, bar ne dužih i bar ne vrednih pomena, u kojima nacionalni pritisak nije bio povišen. Stalno neki mitinzi, stalno neki protestni skupovi ili skupovi podrške, uvek neke barikade, uvek neke parade, uvek neki mimohodi. Ako slučajno nema rata, onda se snimaju filmovi o ratu. Uvek tako. Uvek neka uzbuna. Uvek neka povišena borbena gotovost!”
― Svetislav Basara, Basara's "Mein Kampf"

“Te godine je, dakle, u zvaničnu i prijateljsku posetu našoj zemlji došao car Abisinije, Haile Selasije. Visokog gosta, uticajnog člana pokreta nesvrstanih, Tito je carski, kako i dolikuje, ugostio u lovištu Karađorđevo. Sionski Lav, Negus Negasta, Car Careva, Haile Selasije, bio je strastan lovac. Svečana dvorana njegovog dvora u Adis Abebi bila je bogato ukrašena kožama lavova, risova, tigrova, leoparda, jaguara i kuguara, prepariranim glavama jelena, losova, antilopa, bivola i političkih neprijatelja. Svih, ukratko, divljih ljudi i životinja osim medveda. Medveda u Etiopiji, Africi uopše, naprosto, nema. Gospodine maršale, rekao je Selasije Brozu jednog jutra u Karađorđevu, vaše lovište je sjajno. Ulovili smo mnoštvo muflona, jarebica, tetreba, fazana, divljih svinja i zečeva. Ali ja bih voleo da odstrelim jednog medveda. Možete li mi izaći u susret? Kako uglednom gostu, takoreći caru careva, reći da u Socijalističkoj Autonomnoj Pokrajini Vojvodini nema medveda. Ugled zemlje je bio doveden u pitanje. U Jugoslaviji je, bar u statistici i bar na papiru, moralo biti svega. Tito je kao iz topa rekao: Rano sutra medvjed-kapitalac biti će vaš. Čim se negus povukao u svoje odaje, Tito je pozvao generala Đurića. Objasnio mu šta je na stvari. Rekao mu da će on, Tito, i car Selasije u pet i petnaest ujutru biti na čeki, a da u pet i petnaest očekuje da iz šipražja izađe medved. I da on, to jest Đurić, pazi šta radi. Jutra su tamo prohladna. Ne mogu oni dugo čekati. A on, Đurić, neka vidi što mu je činiti. General Đurić je bio čovek posebnog kova. Izlazio je on na kraj i sa težim zadacima. Rano ujutru, Selasije i Tito, obavijeni izmaglicom, s puškama na gotovs, stajali su na čeki prekraćujući vreme u srdačnom i prijateljskom razgovoru o bilateralnim odnosima dveju prijateljskih zemalja. Tačno u pet i petnaest, u zakazano vreme, iz magle je, vozeći bicikl, izronio medved. U prvi mah niko nije mogao verovati svojim očima. Zver je, ričući, slineći i benaveći se, nezadrživo nadirala na biciklu marke rog. Tito je odmah pomislio na diverziju. Na neprijateljsku emigraciju! Sasvim razložno, uostalom. Jer, medved koji ume da vozi bicikl sigurno ume i da puca. Lezite, Vaše veličanstvo, povikao je Tito. Atentat! Hteo je da pozove Rankovića. Ali Ranković je bio daleko, u Beogradu, i samo što nije bio smenjen. Selasije nije hteo da zalegne. Judejski Lav nikada ne uzmiče pred opasnošću. A medved je punom brzinom jurišao na čeku. Negusova naivnost privremeno je izvadila stvar. Gospodine maršale, rekao je Car Careva, znao sam da je u socijalističkoj Jugoslaviji životni standard izuzetno visok, ali da ovde i medvedi imaju bicikle, o tome nisam mogao ni sanjati. Tito je bio ponosan. A obezbeđenje je hitro reagovalo. Misleći da je tu reč o pokušaju atentata - ispalili su na medveda granatu iz ručnog bacača. Silina eksplozije sirotu je životinju raznela na komade od kojih je najkrupniji - glava - pala pravo negusu pred noge. Tito je kasnije, zbog pretrpljene sramote, hteo da smeni kompletan vojni i bezbednosni vrh, a da generala Đuriča degradira u čin zastavnika prve klase. Ali je od namere odustao kada se stvar takoreći razjasnila. General Đurić je, u stisci sa vremenom, nemajući pri ruci upotrebljivu životinju, iz cirkusa Adria rekvirirao medveda obučenog da vozi bicikl i da, kreveljeći se, zabavlja decu i odrasle imbecile. Medveda su nakljukali jakim sedativima i pravovremeno ga pustili u blizini čeke. Sve bi bilo u redu da medved nije naišao na lovočuvarev bicikl, po navici ga uzjahao i odvezao se pravo u preranu smrt.”
― Svetislav Basara, Basara's "Mein Kampf"