Zajedno sami Quotes

“Ta i ta devojka, recimo, kao i svi drugi, ima svog idealnog muškarca; samo, nevolja je ta što ona živi u Rumuniji, a on je Eskim. Koje su šanse da se sretnu? A znali bi, sve bi im bilo jasno kad bi se samo sreli...ali se naprosto neće sresti. Njihovi životi postaće ljubavno promašeni. A kad promašiš ljubav, šta onda uopšte možeš da pogodiš?”
― Marko Šelić, Zajedno sami

“Postade mi jasno da ono što živi ne mora sa sobom imati i dušu. I da nešto može imati dušu, čak i ako nije živo.”
― Marko Šelić, Zajedno sami

“Jer, o apsolutno svemu smeju govoriti samo oni koji svašta znaju i oni koji ne znaju maltene ništa - s tim što ovi drugi polažu veće pravo, jer znanje u nekoj tački počinje da te ograničava, a neznanje - nikad.”
― Marko Šelić, Zajedno sami

“...znanje u nekoj tački počinje da te ograničava, a neznanje - nikad.”
― Marko Šelić, Zajedno sami

“Bio je jedan od onih pasmurnih dana;
htedoh da uđem, a onda se uskolebah:
Kuda to voziš, majstore? - Do Kalemegdana
ili do crnog neba?

Unutra je bio, kao i vazda, krkljanac.
Ipak se reših: zna on kud treba.
Prigušili me sa svih strana
dok leteh put olovnog neba.

Iziđoh, nasred belih zatekoh se poljana,
sakat i slomljenoga rebra.
Beše to, rekoh, jedan od onih sivih dana
što vode k provedrici neba.”
― Marko Šelić, Zajedno sami

“To ti ja pričam, mantijo!" - sada Jovan preuze loptu. "To! Izvlače iz sebe najveće nečoveštvo onda kad misle da zastupaju Boga, spaljuju veštice, vidi ti to! A što? Što ne puste Boga, kad već ima taj lepi tačni kantar? Što ga ne puste da on odmeri ko je kol'ko kriv? Ti reče da ima i bič, pa neka onda on izbičuje koga treba kad mu odu gore na istinu, a ne ljudi to da rade! E, zato ja ne dajem ni dve pare na to sve šta ti propovedaš! Ja živim svoje i ne diram nikoga, a Bog i dobro i zlo neka rade šta god oće. A ne da lajem u prazno ki ovi što se zovu dobri ljudi, a kad na njih daš taj božji bič u ruke... Tad su gori od svakog dušmana, jer im se može, to je za dobro dobra, a? Nije, nego nemaju u sebe snagu da budu stalno zli, to čuči u njih tako... i onda glume dobrotu. Čekaju opravdanje da se pokažu kak'i su. Takvi isti ki ti, mantijaši debeli!”
― Marko Šelić, Zajedno sami

“Sa druge strane tog praga je školska učionica. Ona iz srednje škole. I prazno mesto u prvoj klupi reda do prozora. Uvek sam u njoj sedeo. Sam. Lagano hodam ka njoj. Prepoznajem dečja lica. Niko me ne pozdravlja. Nikoga ni ja. Baš kao i nekada. Nečujno sedam na svoje mesto. Razdvajanje nogu velikog metalnog šestara nesnosno škripi i poziva na pažnju. 'Danas radimo krugove!' - snažnim damskim glasom vikne razredna. 'Valja dobro naučiti i shvatiti krugove!' Tad me prostreli pogledom, a ja se osetim kao da mi je zabola pikado-strelicu u čelo. Zašto? Zašto uvek to čini, kao da se lekcije odnose posebno na mene? Postiđen sam, propada mi se u zemlju. Ne volim poglede. Ne volim ih. I još ta devojčica iz druge klupe koja me ćuška olovkom u vrat da se okrenem, baš sad kad razredna govori. Okrenem se da dreknem na nju, ali ne mogu. Ona me gleda čudno. Milo. Zašto ona nešto hoće od mene? Zašto ti ne želiš da se družimo?' - šapne mi jednostavno i blago. Ja... ne znam. Odjednom mi se učini da ne znam. Duboko mi se učini da ne znam. Ne znam zašto se ne družim ni sa kim. Sladak si mi. Evo ruke, drugar!' - veselo kaže ona i pruži mi ruku. Šta sad to znači? Možda joj je ruka prljava! Možda to hoće da mi priredi neku šalu! Smeška se! Evo, sva deca zlokobno se cere, to je neki dogovor! Jedno dete je uperilo svoj šestar u mene i taj šestar je blesnuo. Očima tražim razrednu; ona demonski pilji u mene. Opet se okrećem prema devojčici iz klupe iza i sudaram se sa istim licem kао u ostale dece, neprijateljskim i pretećim. 'Zašto ti ne želiš da se družimo?' - ponovo pita, ovog puta nekakvim robotskim glasom, i tada vidim da iz njenog rukava ka meni hrli pipak sa dlakavim svinjskim papkom na kraju. U trenu se preznojim, vrisnem... i san tu skonča.”
― Marko Šelić, Zajedno sami

“Stvarno, šta li sad misli jadna majka? I prijatelji? I celi svet? Plaču li? Toliko puta je o tome razmišljao ranije, mučeći se dilemom pitaju li se i ostali ljudi to isto, ili samo on: kad bi umro, ko bi sve došao na sahranu? Ko bi koliko žalio? Tada bi svi pokazali svoje pravo lice, ali hoće li on to moći da vidi? Hm.”
― Marko Šelić, Zajedno sami

“Bilo je to lice Isusa Hrista. Savršeno spokojno, gledalo je u jednu tačku, ali u isto vreme i svima njima u oči, svakome od njih ponaosob. Radoje Bakrač uzdahnu od ushićenja, no tada to presveto lice poče da iščezava i on ponovo oseti nemir. Ne prestajući da sija, lice izgubi oblik i nastavi da se preobražava. Onda ponovo stade da se uobličava, i, na kraju, ukaza se lice Bude. Zatim se ponovo nagužva, pa se ukaza lice Alaha. Pa Zevsa. Pa Peruna... Ljudi nikada ranije nisu videli ta lica, a opet, kako bi se koje pojavljivalo, tako su ga prepoznavali. Radoje Bakrač zbunjeno je gledao lica njemu znanih i neznanih bogova. Smenjivala su se velikom brzinom, a opet dovoljno lagano da svaki čovek koji je tu stajao ugleda svako lice. Onda počeše da se pojavljuju i neka druga lica. ...svakidašnja lica, lica običnih ljudi! Radoje stade da zvera oko sebe i, zaista, poznade da su to lica ljudi koji su ga okruživali. I neka od lica iz autobusa. A onda nastaviše da se menjaju u mnoga druga, u beskonačno mnogo drugih, u sva moguća ljudska lica... Radoje Bakrač oseti mir celom svojom dušom i uzdrhta. Potekoše mu suze. Uskoro je ugledao i svoje lice. Ono mu se blagosloveno osmehnu i namignu mu.”
― Marko Šelić, Zajedno sami

“Neko je jednom rekao da je umetnik u isto vreme nešto mnogo manje i nešto mnogo više od običnog čoveka. U današnje ljubomorno vreme, ti ljudi, ti obični ljudi, oni pate zato što se boje da je umetnik to drugo. A umetnici pate jer se boje da su ipak ono prvo. Ranjivi, preosetljivi, nesposobni da zagrle stvarnost onakvu kakva ona jeste. Netalentovani za život, talentovani za nešto drugo. Nešto drugo, ha. Bez ikakve garancije da je to drugo zaista nešto istinito. Srećni i nesrećni jer vide dalje i više nego ostali. Večito prljavi od tragova tuđih šaka na sebi, šaka šakala koji ih vuku dole, u svet pod libelom. Umetnik nikada ne zna da li više voli život ili smrt, zato. On večito luta između te dve krajnosti. Neko drugi je pak rekao da je umetnost kompenzacija za stvarnost, jer nastaje iz onoga što nemaš. Umetnici, naravno, nikad nemaju ništa. Njihove ruke love vazduh, zato svima izgledaju prazno. Umetnik nema dokaza da nisu prazne. Nikad nema dokaza. Nikad ne zna da li je od neba dobio dar ili prokletstvo. Da li je njegov tajanstveni sufler muza, ili demon? Da li on stvara ili samo prenosi? Znanje je imanje, vele ljudi - pa tako, kako umetnik nikad ništa od ovoga ne zna, logično, on ništa i nema. On je tu da pred svetom bezrezervno brani nešto u šta ni sam nikada ne može biti siguran. Nikad do kraja. S vremenom, on postaje zavisnik - uslov njegovog življenja postaje činjenica da li je priznat ili nije. Onog časa kada inspiracija počne da ga napušta, on je gori paćenik od svakog zaljubljenog balavca. On ne može da preživi činjenicu da je ostavljen. On ostaje nenadoknadivo napušten. On umre bedan i jadan. Ono malo vazduha što je zarobio prstima tada proklizi i nestane, kao da ga nikada nije ni bilo. I on nestane sa ovog sveta ne znajući da li ga je uopšte bilo.”
― Marko Šelić, Zajedno sami