Status Updates From Düşüş

Na svu sreću, preterano uživanje slabi maštu i naše rasuđivanje, tako da patnja tada biva uspavana koliko i muževnost. Iz tog razloga, mladići prestaju da osećaju metafizičku strepnju sa prvom ljubavnicom, a određeni brakovi, koji su samo birokratizovani blud, pretvaraju se u jednolični pogreb smelosti i invencije. Da, prijatelju, našoj državi je građanski brak navukao papuče i brzo će je dovesti u predvorje smrti.

Primetili ste da ljudima koji zaista pate od ljubomore ništa nije bitnije nego da legnu sa onom za koju veruju da ih je prevarila. Naravno, oni moraju da se još jednom uvere da im njihovo blago još pripada. Žele da ga poseduju, kako se kaže. Ali to rade i zbog toga što su odmah posle toga manje ljubomorni. Fizička ljubomora vam je u isti čas i posledica mašte i presuda samom sebi.

Jedina korist od tog iskustva, pošto sam već bio odustao od svojih noćnih avantura, bila je u tome što mi je život postao manje bolan. Umor koji je zagrizao moje telo erodirao je i mnogo živih rana u meni. Svako pretrivanje smanjuje vitalnost, pa prema tome i patnju. Blud nema ničeg pomamnog, nasuprot onome u šta se veruje. To je samo jedan dugi san.

Znate da se čak i veoma inteligentni ljudi hvale sposobnošću da mogu da popiju makar jednu bocu više od suseda. Trebalo je da najzad, u toj srećnoj raskalašnosti, pronađem mir i spasenje. Ali opet sam naišao na prepreku u sebi. To je ovoga puta bila moja jetra i neki tako strašan umor od kojeg se još nisam oporavio. Igramo se besmrtnosti, a nekoliko nedelja kasnije ne znamo ni da li ćemo se dovući do sutrašnjeg dana.

Mesta gde se on upražnjava odvojena su od sveta. Kad u njih ulazimo, za sobom ostavljamo i strah i nadu. Tamo nije obavezan razgovor; i bez reči možemo dobiti to što tražimo, a često i bez para. Ah! Molim vas, dopustite mi da odam priznanje nepoznatim i zaboravljenim ženama koje su mi tada pomogle. Čak i danas, moje sećanje na njih sadrži nešto nalik poštovanju. Ja sam se u svakom slučaju oslobađao bez uzdržavanja.

Budimo realni, alkohol i žene su mi davali jedino olakšanje kojeg sam bio dostojan. Govorim vam ovu tajnu, prijatelju, a vi je slobodno iskoristite. Tada ćete videti da pravi blud oslobađa jer ne stvara nikakvu obavezu. U njemu posedujemo jedino sebe, on stoga ostaje omiljeno zanimanje velikih zaljubljenika u sebe same. Blud vam je džungla bez budućnosti i prošlosti, a pre svega bez obećanja i bez neposredne kazne.

Ali pošto u budnom stanju i bez samospoznaje ne vidimo uverljive razloge zbog kojih bi besmrtnost bila podarena na jednom razuzdanom majmunu, mi sebi jednostavno treba da obezbedimo zamene za besmrtnost. Pošto sam želeo večni život, odlazio sam u krevet sa kurvama i pio noćima za redom. Svakako, ujutro mi je na usnama bio gorak ukus smrtnosti. Ali lebdeo sam satima, blagosloven. Smem li to da vam priznam?

Na neki način, oduvek sam živeo bludno jer nikad nisam prestao da želim da budem besmrtan. Zar to nije bila moja prava priroda, a i posledica velike ljubavi prema sebi o kojoj sam vam govorio? Da, umirao sam od želje da budem besmrtan. Toliko sam voleo sebe da nisam želeo da skupoceni predmet moje ljubavi zauvek nestane.

Od ljubavi i neporočnosti očajan, setio sam se najzad da mi je ostalo bludničenje, kojim većina odlično zamenjuje ljubav, utišava smeh, vraća tišinu i koje nam, pre svega, daje besmrtnost. U određenom stepenu visprenog pijanstva, kasno u noći ležimo između dve prostitutke, nema neostvarenih želja, očekivanja prestaju da muče, duh vlada svekolikim vremenom, a životna tuga nestaje zauvek.

Tada sam pokušao da se odreknem žena i da živim u stanju neporočnosti. Trebalo je da mi njihovo prijateljstvo bude dovoljno. Ali to je bilo jedanako odustajanju od igre. Ako izuzmemo požudu, žene su mi preko svakog očekivanja bile dosadne, a očigledno je osećanje bilo uzajamno. Nije više bilo igre, nije više bilo pozorišta, verovatno sam bio u carstvu istine. Ali istina vam je ubistveno dosadna, dragi prijatelju.

Obuzela me je tako artificijelnija strast prema jednoj vetropirki načitanoj ženskih magazina da je o ljubavi govorila sa sigurnošću i uverenjem intelektualca koji najavljuje besklasno društvo. Bilo je tako do momenta dok mi nije postala ljubavnica, kada sam shvatio da nas ženski magazini uče da govorimo o ljubavi, ali ne i kako da je i vodimo. Pošto sam zavoleo papagaja, morao sam da vodim ljubav sa zmijom.

Hvatao sam sebe kako često postavljam pitanje koje sam do tada, kao iskusan čovek, uvek izbegavao. Čuo sam sebe kako pitam: „Da li me voliš?" Vi znate da se u takvim slučajevima obično odgovara: „A ti mene?" Ako bih odgovorio „Da", obavezivao bih se van granica istinskih osećanja. Ako bih se usudio da kažem „Ne", rizikovao bih da ne budem više voljen i patio bih zbog toga.

Čini mi se da sam u to vreme zaista osetio potrebu za ljubavlju. Sramotno, zar ne? Kako god da okrenem, osećao sam neku potmulu patnju, neku vrstu lišenosti, a ona me je učinila praznijim i dopustila mi da se pomalo zainteresujem i upustim u nekoliko veza. S obzirom na to da sam imao potrebu da volim i da budem voljen, poverovale su da sam zaljubljen. Drugim rečima, pravio sam se blesav.

Jednostavno sam se sklonio kod žena. Kao što već znate, nijednu slabost one istinski ne osuđuju: pre će pokušati da ponize i razoružaju našu snagu. Žena je zato nagrada ne za ratnika nego za zločinca. Ona je njegova luka, njegovo sklonište, kriminalca obično uhapse u njenom krevetu. Zar nije žena sve što nam od zemaljskog raja ostaje? Potpuno izgubljen, pohitao sam u svoju prirodnu luku. Ali više nisam držao govore.

Samo razmislite, gospodo porotnici, koliko je oprostiv bes koji nas obuzme kada našu urođenu dobrotu testira opakost ženskog pola. Nije li teže sagrešenje kad se čovek nađe sa ove strane ograde, na klupi gde ja sedim, a da pritom nikad nije ni bio dobar niti je patio što je prevaren? Ja sam slobodan, izuzet od vaše strogosti, a ipak, ko sam ja? Prepotentni Luj XIV, pohotni jarac, mahniti faraon, kralj lenjosti.

Prizvao sam se pameti. Šta je značila laž jednog čoveka u istoriji sveta i zbog kakve sam to uobraženosti želeo da na svetlost istine iznesem jednu bednu podvalu, izgubljenu u okeanu vremena kao zrno soli u moru! Takođe sam govorio sebi da je smrt tela, sudeći po onima koje sam video, sama po sebi dovoljna kazna koja rešava sve. Zarađivali smo spasenje (to jest, pravo da konačno nestanemo) u znoju samrtničkih muka.

Ne bogu ili nekom njegovom predstavniku, to vam je i jasno. Ne, to je, na primer, trebalo priznati ljudima, prijatelju ili voljenoj ženi. Inače, kada bi ostala skrivena samo jedna laž u nečijem životu, smrt bi je učinila definitivnom. Niko nikad više ne bi saznao istinu o određenom pitanju jer je jedini koji ju je bio znao mrtav, zaspao nad svojom tajnom. Od takvog apsolutnog ubistva istine hvatala me je vrtoglavica.

I tada je misao o smrti provalila u moj svakodnevni život. Brojao sam godine koje su mi ostale, tražio sam primere ljudi koji su u mojim godinama već bili mrtvi i uznemiravala me je misao da neću imati vremena da ispunim svoj zadatak. Koji zadatak? To nisam znao. Iskreno govoreći, da li je vredelo nastaviti ono što sam radio? Proganjao me je zaista smešan strah: čovek ne može da umre, a da ne prizna sve svoje laži.

U znaku dvostrukosti sam proveo ceo život i često su moja najozbiljnija dela bila ona za koja sam se najmanje angažovao. Na kraju, da moja glupost bude veća, verovatno me je to što nisam mogao sebi da oprostim navelo da se najbrutalnije opirem suđenju koje sam osećao da se sprema u meni i oko mene, što me je nateralo da potražim izlaz.

Nikada nisam bio istinski iskren i oduševljen, osim dok sam se bavio sportom i kada sam igrao u komadima a koje smo postavljali radi sopstvenog zadovoljstva. U oba slučaja postojalo je određeno pravilo igre, koje nije bilo ozbiljno, i zabavno je bilo prihvatiti ga takvo. I dan-danas, nedeljne utakmice na prepunom stadionu i pozorište, koje sam voleo sa neuporedivom strašću, jedina su mesta gde se osećam nevino.

Bolje sam razumeo onog prijatelja koji je sebi uvrteo u glavu da treba da prestane da puši, i uspeo u tome zahvaljujući snazi volje. Jednoga jutra otvorio je novine, pročitao da je eksplodirala prva hidrogenska bomba, saznao za njene čudesne posledice i požurio u prvu prodavnicu duvana.

Nikada nisam duboko verovao da su ljudski odnosi nešto ozbiljno. Gde je bila ozbiljnost nisam znao, ali nije je bilo u onome što sam video oko sebe i što mi je delovalo samo kao zabavna ili dosadna igra. Postoje i napori i uverenja koja zaista nikada nisam razumeo. Uvek sam začuđeno i pomalo sumnjičavo posmatrao one kreature koje očajavaju zbog gubitka „položaja" ili se puni važnosti žrtvuju zarad porodičnog dobra.

Ali dosta: prevelika simetrija bi štetila dokazivanju. Za ime boga, glumio sam strogog čoveka, a nikad nisam bio u stanju da odbijem ni čašu ni ženu! Važio sam za aktivnog, energičnog čoveka, a u krevetu sam imao svoje kraljevstvo. Pričao sam na sva zvona o svojoj lojalnosti, a nema bića, među onima koja sam voleo, da ga na kraju nisam izdao.

Lice svake od mojih vrlina imalo je svoje manje veličanstveno naličje. Istina je, u jednom drugom smislu, da su se moje mane okretale u moju korist. Obaveza sakrivanja poročne strane svog života davala mi je hladan izgled koji su, na primer, ljudi brkali sa izgledom vrline; moja indiferentnost donosila mi je ljubav, a moj egoizam dostizao je vrhunac u mojim velikodušnostima.

Na primer, nikad se nisam žalio kad bi zaboravili moj rođendan; čak su se čudili, ne bez izvesnog divljenja, mojoj tajnovitosti povodom te teme. Ali razlog moje nezainteresovanosti bio je još tajnovitiji: želeo sam da me zaborave kako bih mogao da se samom sebi žalim. Nakon što je moja usamljenost bila na taj način dokazana, mogao sam da se prepustim dražima muških suza.

Kako kod da bilo, posle dugog samoispitivanja, spoznao sam duboku dvoličnost bića. Kopajući po svom sećanju, shvatio sam da mi je skromnost pomagala da se ističem, smernost da pobeđujem, a vrlina da tlačim. Miroljubivim sredstvima vodio sam rat, a na kraju je ravnodušnost bila sredstvo pomoću koga sam dobijao sve što sam želeo.

Jeste li čitali Dantea? Stvarno? Dođavola! Znate onda da Dante u sukob između Boga i Sotone postavlja neutralne anđele. On ih smešta u limb, neku vrstu predvorja svog pakla. Dragi prijatelju, mi smo u tom predvorju.
Strpljenje? Vi ste nesumnjivo u pravu. Potrebno nam je strpljenje dok čekamo Strašni sud. Ali eto, nama se žuri. Istine koje otkrivamo posle svih ostalih nazivamo očiglednijim istinama, to je sve.

Najčešće se, međutim, poveravamo onima koji su nam slični i dele naše slabosti. Dakle, mi ne želimo da se popravimo, da budemo bolji: to bi samo značilo da su nas prethodno procenili kao nesavršene. Samo želimo da nas sažaljevaju i hrabre na putu koji smo izabrali. Zapravo, mi bismo u isto vreme hteli i da ne budemo grešni i da ne ulažemo napor da se popravimo. Nemamo mi snage ni za zlo, ni za dobro.

Istinoljubivost po svaku cenu je strast koja nikoga ne štedi i kojoj ništa ne odoleva. To je porok, a ponekad i užitak ili egoizam. Ako se, stoga, nađete u takvoj situaciji, ne oklevajte: obećajte da ćete govoriti istinu i lažite što bolje umete. Njihova skrivena želja biće ispunjena i dvostruko ćete im dokazati svoju naklonost. Živa je istina da se retko poveravamo boljima od sebe. Radije bismo od njih pobegli.

Bogatstvo, dragi prijatelju, to još nije oslobađajuća presuda, ali odlaganje je uvek dobrodošlo... Naročito nemojte verovati prijateljima kada traže od vas da budete iskreni prema njima. Oni se samo nadaju da ćete podržati lepo mišljenje koje imaju o sebi, pružajući im tako dodatnu sigurnost koju će naći u vašem obećanju da ih nećete lagati. Kako uslov prijateljstva može biti iskrenost?