Status Updates From The Fall

Nešto mora da se dogodi, to je objašnjenje većine emotivnih veza. Nešto mora da se dogodi, pa makar i robovanje bez ljubavi, makar i rat, ili smrt. Dakle, živele sahrane!

Poznavao sam čoveka koji je poklonio dvadeset godina života jednoj šarlatanki i zbog nje žrtvovao sve, svoje prijatelje, svoj posao, samu pristojnost svog života, sve dok jedne večeri nije shvatio da je nikada nije ni voleo. Dosađivao se, to je sve; dosađivao se kao i većina ljudi, pa je zbog toga sebi stvorio život pun komplikacija i dramatičnosti.

A tek kad je u pitanju samoubistvo! Bože, kakav divan dar-mar! Telefon zvoni, srce je prepuno, namerno kratke rečenice, ali teške zbog insuinacija, uzdržanog bola i da, ima tu čak i malo samooptuživanja!

Takav je čovek, dragi gospodine, ima dva lica: ne može da voli, a da ne voli sebe.

Imao sam tako jednog prijatelja koga sam najčešće izbegavao. Bio mi je pomalo dosadan, a bio je, pored toga, i moralan čovek. Budite bez brige, ponovo me je našao na samrti. Nisam propustio nijedan dan da ga obiđem. Umro je zadovoljan, stežući mi ruke. Jedna žena koja me je prečesto i besmisleno progonila bila je toliko učtiva da umre mlada. Kakvo je mesto odmah zauzela u mom srcu!

Ali znate li zašto smo uvek pravedniji i velikodušniji prema mrtvima? Razlog je jednostavan! Prema njima nemamo obaveze. Oni nam ostavljaju slobodu; imamo vremena, možemo im odati poštu u naše slobodno vreme. Ako bi nas i obavezivali na nešto, to je na pamćenje, a naše je pamćenje kratko. Ne, među prijateljima, mi najviše volimo svežeg mrtvaca, onog mrtvaca koji boli, naša osećanja i konačno nas same.

Jer je prijateljstvo nepažljivo ili barem nemoćno. Ono ne može šta hoće. Možda nedovoljno to želi? Da li ste primetili da jedino smrt budi naša osećanja? Kako samo volimo prijatelje koji su nas tek napustili, zar ne? Kako samo cenimo one svoje učitelje koji više ne pričaju, čija usta su puna zemlje! Tada im sasvim prirodno upućujemo poštovanje; ono na koje su oni možda od nas čekali ceo svoj život.

Oni, štaviše, znaju pravu reč, ali je ta reč metak; oni telefoniraju kao što se puca iz puške. I dobro gađaju.

Ma ne, ne brinite, ako se i jave, biće to baš one večeri kad niste sami i kad vam je život lep. Pre bi vas oterali u samoubistvo zbog onoga što, po njima, samom sebi dugujete. A oni čija je uloga da nas vole, hoću reći roditelji, saveznici (kakav izraz!), to je već druga priča. Nek nam je Bog u pomoći, dragi gospodine, ako prijatelji imaju previše dobro mišljenje o nama!

Prijateljstvo je manje jednostavno. Stiče se dugo i teško, ali kada se stvori, ne možemo više da ga se rešimo, moramo da se sa njim suočimo. Naročito nemojte da mislite da će vam prijatelji telefonirati svake večeri, kao što bi trebali, da bi saznali da li ste baš tad odlučili da se ubíjete ili da li vam je tek potrebno društvo, da li ste raspoložení za izlazak.

Sve mi je, istina, išlo od ruke, ali me u isto vreme ništa nije zadovoljavalo. Dešavalo mi se da igram po čitave noći, sve luđi za ljudima i životom. Ponekad, u sitne sate, kad su me igranje, blaga opijenost, moja neobuzdanost i nasilno odbacivanje inhibicija bacali u neku iscrpljenost i prijatnu zanesenost, činilo mi se, na zenitu umora i samo za trenutak, da sam najzad otkrio tajnu bića i sveta.

home adult processant empatia bàsica (peak de l'existencialisme)

heb ik dit boek geschreven?