Status Updates From Notes from Underground

Es git z'viel, wo ich zu dem buech sege chönt, aber z'wenig, wo am inhalt entspreche wür. ich wür sege, dass es en guete iistieg i sini literatur isch, da s'buech nöd ganz so wiir isch, wie verbrechen und strafe (was au en guete iistieg isch), aber trotzdem sehr "dostojewski" mässig isch.
5/5 stern:)

Озбиљно вам кажем: сигурно бих умео наћи у томе неку врсту насладе - наравно, насладу очајања, али у очајању се и налазе најватреније насладе, нарочито кад си потпуно свестан безизлазности свог положаја.

Кунем вам се, господо, да је прекомерно сазнање болест, права и најтежа болест.

Уосталом: о чему поштен човек може да говори са највећим задовољством?

Одговор: о себи.

Онда ћу и ја говорити о себи.

Да, паметан човек деветнаестог века мора, и чак је морално обавезан, да буде, углавном, бескарактерно створење: а човек који има карактера и ради већином је ограничен. То је моје убеђење стечено у току четрдесетогодишњег живота.

И ето, сад таворим последње дане у свом куту, дражећи себе злобном утехом која ничему не води: да паметан човек доиста и не може постати нешто, то може само будала.

Ја сам болестан човек... Зао човек. Несимпатичан човек. Мислим да ме боли јетра. Истина, ја немам појма о својој болести, и не знам тачно шта ме боли.

Не лечим се и никада се нисам лечио, иако поштујем медицину и лекаре.