Beaa

“Svoje dogodovštine zabavno opisuje engleski crtač Edvard Dodvel. Radio je na Akropolju, koristeći camera obscura - prototip fotografskog aparata koji je davao umanjenu sliku građevina, mada je na crtežu omogućavao očuvanje proporcija reprodukovanih spomenika kulture. 'Jednoga dana, dok sam crtao Partenon svojom camera obscura, vidno uznemireni komandant garnizona upitao me je kakve to čarolije izvodim svojom neobičnom mašinom.' Dodvel pokušava da mu objasni, demonstrirajući rad svoga aparata. Turski oficir je i time preneražen. 'Videći to (...) promenih ton i zapretih mu da ću ga staviti u svoju crnu kutiju ako mi bude smetao i malretirao me.' Od tog vremena Dodvel je neometano radio.”
― Zbigniew Herbert, Lavirint nad morem

“Ubrzo sam shvatio da u meni postoje dva Akropolja, dnevni i noćni. Prvi je bio analitičan, s vodičevom glavom. Provera plana, istraživanje strukture celine, dodirivanje kamenja, zamišljanje onog što je propalo - poput studije anatomije iskopane životinje.


Prvi pokušaji privikavanja, uspostavljanja ličnog odnosa prema spomeniku kulture. "Za sebe" sam izabrao Propileje i Partenon. Zbog njihove energije, mase i reda. Hram Nike je bio suviše filigranski da bih osetio njegovu kamenu materijalnost - pre je na mene ostavljao utisak uspešne kopije, Dobro urađenog zadatka na klasičnu temu. Najteže mi je bilo da uspostavim vezu s Erehtejonom. Portik karijatida ružile su metalne cevi podupirača koji su građevini oduzimali smisao i planiranu lakoću. Same karijatide, ubogaljene i lišene šarma, kao da su se zaustavile na pola puta između ljudskog oblika i stuba. Nad tamnim jezerom starih atinskih kultova ovaj jonski hram kao da govori o nemogućnosti povezivanja drevne vere s novim arhitektonskim izrazom.


Drugi Akropolj - noćni, upaljen na nebu, koji se u celosti prepušta pogledima. Sedao bih na Brdo Muza, kraj samog spomenika Filopapu. Odozdo, iz sirotinjske četvrti Plaka, dopirala je banalna, svakodnevna vreva. U mraku se sjajio kreč belih kuća. U vazduhu se dizao miris ovčetine, maslina i belog luka. Akropolj u vencu mirisa crnog luka. Levo, među drvećem, svake večeri izvođena je predstava 'Son et Lumiere'. Sofoklovi horovi plakali su čas na francuskom, čas na engleskom. Svetlost je iz noći izvlačila fragmente svetog brežuljka. Crveni sjaj reflektora imitirao je požare.


Tada je za mene Akropolj bio skulptura; ne arhitektonski kompleks, već skulptura. Ruinirana južna kolonada Partenona, nisko posečena stabla stubova izazivali su grč u mom srcu. Kamenje se borilo s napadom pustoši.
S estetskog plana Akropolj se u mojoj svesti prebacio na plan istorije. Nisam mogao da ponovim ni uzbuđenje, ni molitve humaniste iz prošlog veka.(...) Akropolj koji mi se nalazio pred očima, sveden na skelet, odran od tela, za mene je istovremeno bio delo volje, reda i haosa, umetnika i istorije, Perikla i Morosinija, Iktinoja i lupeža. I, dodirujući pogledom njegove rane i ožiljke, osetio sam kako se u meni mešaju divljenje i sažaljenje.


Ako sam crpeo posebno osećanje sreće u opasnosti, po svoj prilici to je proisticalo iz svesti o toj neobičnoj činjenici da sam "uspeo da stignem", pre nego što podelimo sudbinu svih ljudskih tvorevina na mračnom poluostrvu vremna, pre nepoznate budućnosti.”
― Zbigniew Herbert, Lavirint nad morem

“Lord
I thank you for creating the world beautiful and various

and for allowing me in Your fathomless goodness to visit places which were not the sites of my daily torments”
― Zbigniew Herbert, The Collected Poems, 1956-1998

“Sa teme pejzaža pero mi je često klizilo u oblast legendi i istorije. Tu vezu koja postoji između pejzaža Grčke, njene umetnosti i verovanja ne uspevam ni samom sebi da objasnim. Samo mi snažna intuicija govori da grčki hram, skulptura i mit organski izrastaju iz zemlje, mora i planina.

Iskušenje da ga opisujem završava se neuspelom deskripcijom. Nije mi čak pošlo za rukom da izrazim oblik i boju masline. A dobro mi je poznata bar jedna koja raste pored zida koji ograđuje Minosovu palatuu Knososu. Pogledom sam izbrojao svaki njen list i u sebi nosim precizno njene obrise. Međutim, treba biti Direr i od tog doživljaja sazdati predmet.

Opisati samo jednu padinu planine: kresavo zelenilo žbunja, sa donje strane srebrnkasto. Tri bele kuće. Vinograd koji podseća na dugačak, nizak venjak. Odozgo zelenilo posuto plavetnilom, a između špalira vinove loze hladna, safirna stud. Mali pravougaonik veoma zvučne bronzane boje, kakvu ujesen ima lišće grab. I konačno, malčice iznad toga - kamen i retka trava.

Htedoh to da opišem.”
― Zbigniew Herbert, Lavirint nad morem