Knjigom u glavu discussion
Kutak za članove
>
RANT POST
message 151:
by
Glass
(new)
Feb 17, 2013 02:01PM
Može biti.:))))
reply
|
flag
Mod
Jel nije to naopako? Ne bi li vi cure trebale bit više verbalne, a mi muški više vizualni? Opet su me sve krivo učili na faksu :-p
Razbijamo predrasude. Također su rekli kako muškarci više misle o seksu od žena - mislim da sam pobila tu tvrdnju davno!;)
Mod
Ne da mi se ići na posao, ali moram - eto!:DDD
Mod
Nu nje... =D na posao se mora ići, a ne mora se učiti baš svaki dan :P
Mare wrote: "Nu nje... =D na posao se mora ići, a ne mora se učiti baš svaki dan :P"Baš me zanima dal ćeš ostat pri tom stavu kad se zaposliš.
A moj radni dan je gotov...
Četvrtak mi je smor jer sam "treća smjena" - imam samo jedan čas, u 18,30!!! Tada već počnem razmišljati o toploj dekici, mom čupavom jastuku i spavanju! :DDD Ni djeca nisu ništa bolja. Mislim da lakše izdržim prva tri dana sedmice sa po šest časova i dežurama.
Tazitazitazi wrote: "Mare wrote: "Nu nje... =D na posao se mora ići, a ne mora se učiti baš svaki dan :P"Baš me zanima dal ćeš ostat pri tom stavu kad se zaposliš.
A moj radni dan je gotov..."
Dobro si joj rekla!:)
Mod
Mare, kao studentica rado bih ti pomogla, ali još više od konstantnog štrebanja i obaveza na faxu se užasavam posla i ˝stvarnog sveta˝. Tako da mislim da je sve bolje od toga kada moraš ustati i ići raditi. Kada si student najgore što se može dogoditi je pad godine, a znam dosta ljudi koji su prošli to i živi su i zdravi i imaju diplomu u rukama. Kada radiš i odlučiš ne otići na posao jer ti se ne da...pa, ne znam nikog ko to radi, a i ako radi verovatno više nema posao :)
Mod
evo ja ti se pridružujem ko moralna potpora. hladno je, pada snijeg, bila od 8 ujutro na faksu, i neću učit danas. :P idem u krevet pod deku, s onom velikom šalicom od 3 deci čaja i naravno nekom čokoladom. samo da još odlučim šta čitati. a debela lijena mačketina mi već grije mjesto :D (ovo bi možda bilo prikladnije pod brag topic ^^)al inače potpisujem ovo što je Novenda rekla. faks>>posao definitivno.
I ja sam Novendom u ovome :D Ne da mi se inace uciti, ali moram :P
Potpuno se slažem XD ispit možeš preskočiti, predavanja isto... ali na poslu te ne pitaju baš je li bilo teško ustati jutros ;)
Mod
Ma znamo, mislim da svi studenti imaju isti problem. Meni je ovaj ispitni rok manje natrpan nego do sada i iako imam vremena za učenje meni se jednostavno ne da.Ali opet kad se setim da ću jednoga dana morati svaki dan na posao, ne bih menjala ovaj studentski mučni život ni za šta :) Ali svako razdoblje ima svojih prednosti.
Novenda wrote: "Ali opet kad se setim da ću jednoga dana morati svaki dan na posao, ne bih menjala ovaj studentski mučni život ni za šta :) Ali svako razdoblje ima svojih prednosti. "Tako je. Uživaj dok možeš. Ja bih rado mijenjala svoj posao za stipendiju i studentski život... Al' mi onda drugi kažu da nisam normalna, pa u ovoj krizi da se vraćam na faks? Ljudi to ne kuže nikako... :( smrc
Zgodno je ovo. Dečko mi dolazi sutra kući, a nećemo se vidjeti onoliko koliko bih htjela,a ide za 10 dana i to me živcira uvijek i uvijek i uvijek i uvijek :S
Mod
da ga otmeš =D [moglo bi upalit :P]
Tihana wrote: "Zgodno je ovo. Dečko mi dolazi sutra kući, a nećemo se vidjeti onoliko koliko bih htjela,a ide za 10 dana i to me živcira uvijek i uvijek i uvijek i uvijek :S"Moj zbog posla putuje već četvrti vikend za redom, ostalim danima se ne možemo provesti puno vremena zajedno jer ja radim, a i kad se vidimo, on samo razmišlja o obavezama koje ga čekaju, stalno ga zovu ili mora nešto brzo provjeriti na netu i onda zaglavi dva-tri sata. Tako... suosjećam s tobom i znam kako ti je.
Glass wrote: "Ne da mi se ići na posao, ali moram - eto!:DDD"ooo znam kako ti je...mrzim radne dane :D
Glass wrote: "Tihana wrote: "Zgodno je ovo. Dečko mi dolazi sutra kući, a nećemo se vidjeti onoliko koliko bih htjela,a ide za 10 dana i to me živcira uvijek i uvijek i uvijek i uvijek :S"Moj zbog posla putuje..."
Ma meni najbolje kad odem do njega, onda samo nas dvoje, ovako sve mora vidjeti, na sve mora otići ...
Prokleti GR mi ne radi kako treba već 3.dan! Jel to samo do mene i mog kompa ili je i vama tako? Mogu slati komentare i dobijam notifikacije, ali mi je izgled profila sav u linkovima i izgleda kao neka osnovna web stranica od pre 10 godina! (totalno informatički challenged pa ne znam kako bolje da opišem problem)
E nisi jedina - dosta se ljudi žali da imaju isti problem. Ja za sada nemam, mada danas nešto zezaju komentari, pokaže da nije objavljen, a ustvari jeste.
Meni isto se to desava s komentarima, ali sve ostalo radi normalno.
Ajde dobro, bar nisam jedina. Nadam se da će uskoro ukloniti ovaj problem jer sad kad ne radi normalno GR, odmah sam našla hrpu stvari za koje mi treba. Čim proradi verovatno ću biti meh :D
Evo dokaz da nas GR sve čuje i vidi - proradio mi malopre :D
Ja uopće ne dobivam notifikacije, a zaboravim gdje sam što i s kime razgovarala, pa sam baš isfrustrirana zbog toga!
Hm, pa ovo baš nije dugo korišteno....Nema veze, želim da se iskukam.
Ja sam se zaljubila. Ne znam šta da radim. :-(
Mod
Nema veze, želim da se iskukam.
Ja sam se zaljubila. Ne znam šta da radim. :-("
Ovo si tribala napisati u BRAG =D pa budi hrabra, to ti je najpametnije =D meni je upalilo
Mare wrote: "Ivana wrote: "Hm, pa ovo baš nije dugo korišteno....Nema veze, želim da se iskukam.
Ja sam se zaljubila. Ne znam šta da radim. :-("
Ovo si tribala napisati u BRAG =D pa budi hrabra, to ti je najp..."
Nije u BRAG zato što je nemoguća misija. Bila sam hrabra, zna on to, all...Samo koristi tu činjenicu, taj podatak u svoju korist, emocionalno i fizički me iscrpljuje...
Ne znam kako da ga izbrišem iz glave.
Mod
Nema veze, želim da se iskukam.
Ja sam se zaljubila. Ne znam šta da radim. :-("
Ovo si tribala napisati u BRAG =D pa budi hrabra, ..."
ajajaj... =(
Ide li neko večeras do SKC-a (dakle Beograđani i okolina) na druženje (ili već) sa Ljosom?
Ja sam bila i moram priznati da je bilo grozno. Grozan odnos prema citaocima. Samo potpis i sledeci,kao na pokretnoj traci.
Stvarno je bilo jezivo ali treba ga razumeti. Red je bio do Nemanjine, bilo je milijardu ljudi. Sa mnom je bio baš pristojan, razmenili smo čak ;) par rečenica pošto mu rekoh (misleći da piše još nešto osim potpisa) da može na španskom (Da li ste Španac? -Nisam. - Stvarno? Španski vam je baš "iberijski" bez akcenta. - Oh hvala) i pružio mi je ruku, dečko koji je pored stajao (redar) nas je fotografisao i to je to. I tačno, sve je bilo kao na pokretnoj traci ali kako drugačije sa onoliko ljudi (neki su čekali satima). Ne bih rekao da je grozan odnos prema čitaocu. Naprotiv, mislim da se on samo uklopio u taj predviđeni koncept najbolje što je mogao (svakom se nasmejao, sa nekima rukovao, zahvaljivao se). U Novom Sadu je bila prava stvar, gde je bilo njegovo veče dok je u Beogradu ovakav koncept upravo i bio najavljen.
Meni je bilo žao što nije moglo više od jedne knjige da se potpiše (ali i to je naravno razumljivo) jer sam prijateljici hteo da poklonim za rođendan potpisanu.
S obzirom da nije bilo vremena za posvete, jako je lepo što su svakom od nas dali onaj potpisan pokazivač sa lepom "ličnom" posvetom i potpisom.
Naravno da bi bilo fantastično da je mogao da se posveti svakom od nas malo više ali u tom slučaju bi još uvek bio tamo ;)
Moje iskustvo bas i nije bilo takvo,jer mene ni pogledao nije,a nisam ni dobila taj pokazivac o.o Meni se vise svideo odnos Parsonsa prema citaocima,ali dobro,svakome drugacije odgovara :)
Očigledno niko nije očekivao da će interesovanje biti onoliko. I sam Ljosa je rekao da to nigde nije doživeo i da je samo jednom govorio pred većim auditorijumom i to u Peruu po povratku sa uručenja Nobela. Stvarno šteta za pokazivač ali to je ipak do organizatora i njihove procene koliko će biti ljudi.
Dok sam stajao u redu i posmatrao ga, stvarno niko nije prošao kao ti. Baš je bio srdačan ali tačno, niko se nije preterano zadržavao. Pretpostavljam da se ni ti njemu nisi obratila već samo pružila otvorenu knjigu kako su i insistirali redari. Da jesi, sumnjam da bi te oladio. Na b92 stoji da na kraju preko hiljadu ljudi nije uspelo da dođe na red (on je izašao na ulicu da im se izvini).
Trebalo je da odeš u Novi Sad jer, tamo je bilo književno veče i razgovor sa čitaocima dok je u Beogradu i bilo predviđeno upravo samo potpisivanje.
Kad je Orhan Pamuk bio ja sam sam proveo u razgovoru sa njim bar 5 minuta za koje vreme mi je sa posvetom potpisao 5-6 knjiga ali Pamuk je bio 30 godina mlađi (a Parsons pogotovo) a i bilo je bar 50 puta manje ljudi.
Naravno da bi svakom odgovaralo da je mogao da pročavrlja sa njim koliko bi želeo ali to nije bilo moguće. Koliko se sećam (a nisam siguran pošto me ne oduševljava previše), Parsons je ostavio na desetine potpisanih knjiga u Delfima za one koji su hteli da imaju takvu dok Ljosa nije stigao da potpiše knjigu svakom ko je bio zainteresovan tako da nije baš uporedivo.
Moj utisak je očigledno pozitivan ali je najpozitivnijie u njemu onoliki broj ljudi i u Novom Sadu i u Beogradu koji su ga (videlo se) ostavili zapanjenim. Ovo je bilo najmasovnije potpisivanje knjiga koje je doživeo. I to sve u zemlji "Farme" i "Parova" i raznih grandovskih pinkova.
Meni jeste mnogo drago sto je bilo toliko ljudi,jer to stvarno jeste uspeh,posebno u Srbiji :) Bitno je da je mnogo ljudi bilo zadovoljno,a i bolje da se cita to nego razne neke gluposti :)
U zadnjih godinu dana zivot mi je izgubio smisao.Odustala sam od uciteljskog faksa u petom mjesecu jer se nisam mogla vidit da radim taj posao a i nije da ljubim djecu nesto previse.
Isto tako zadnja dva mjeseca me opet sve vuce nazad na faks i zao mi je sto sam pustila ali kad se isplacem onda me sve pusti dok opet ne stisne.
Probala sam upisat ponovo kroatistiku i povijest umjetnosti i nisam upala i od tad imam love-hate relationship with my future. Imam osjecaj da nisam dovoljno dobra za faks i da nemam dovoljno discipline. Isto tako mi i decko govori da faks u Hr ne vrijedi. Pogotovo humanisticke znanosti.
Iako sam odustala od uciteljskog, opet bi isla na uciteljski i to nema pretjeranog smisla jer nisam toliki karakter koliko mislim da jesam i vodim se s tim da mogu sve sto hocu i da sam sad ja gazda svom zivotu a ne neka pretenciozna institucija.
Zadnjih 5 mjeseci ne izlazim iz kuce, tesko mi je i po kruh otic, izadjem samo na koncerte i tu i tamo na neku juice votku jer mi se piva ogadila ko kola.
Nemam pojma kako se stimulirat da se vratim u tzv normalan zivot bez susretanja debila i retardiranih ljudi i bivsih prijateljica. Zivcira me sama pomisao da zive u istom gradu ko i ja.
Se trebam odselit u sumu ili koji vrag jer osjecam da i uz citanje mi iq opada i osjecam se retardirano i glupo? Imam kormilo u rukama al ne znam di da idem i sta da radim jer iskustva imam tocno nula. Negativnog imam napretek.
Mod
Odustala sam od uciteljskog faksa u petom mjesecu jer se nisam mogla vidit da radim taj posao a i nije da ljubim djecu nesto previse.
Isto tako zad..."
Bravo za odustajanje od faksa za koji nisi bila sigurna da ga želiš :) Za to je trebalo puno hrabrosti, posebno u našoj sredini gdje ljudi misle da je diploma jedino mjerilo za vrijednost čovjeka. Nije i ne treba biti. Možda ti to još nisi primjetila, ali hrpa (možda i većina) ljudi koji završe faks, tih 5 godina ne nauči ništa, a samim time samo bude još nesretniji kada poslije ne nađu posao "u struci" i smatraju da su prokockali svoj život. Život ne završava u 23. Ne znam kome takve ideje :P
Nemoj se brigat, lezi još koji tjedan u krevetu i čitaj neke glupe knjige :) tko je rekao da je to loše?
Neću te pitat šta voliš, to vjerojatno znaš ili ne znaš sama, ali ako trebaš sredit svoju budućnost i osjećat se korisnom i pokušat nać posao u bliskoj budućnosti, ili probaj unovčit svoj hobi (jedna cura koja je studirala matematiku sa mnom i odustala je sad izvrsna slastičarka, a druga organizira vjenčanja) ili se nauči nešto novo, a to ti može uvijek bit gušt, čak i onda ako se odlučiš opet upisat neki faks (i možeš ponovno na učiteljski, to ima smisla ako si zaključila da ipak želiš :))
Ja sam već par ljudi navukla na "učenje novih stvari", a sada ću probat i tebe na Coursera gdje možeš slušat i polagat tečajeve. Ja ti preporučam da probaš neke početničke tečajeve programiranja. Taj posa se nenormalno traži, a uz malo truda može biti super zabavan, posebno uz hrpu startup tvrki u kojoj rade samo mladi ljudi kojima je sve zezancija (zvuči nevjerojatno, al moj dečko radi u jednoj pa znam da je to istina). I nemoj mislit da ti je sve gotovo i kasno, npr. u toj tvrki je najbolji programer lik koji je završio pravo, vidio je da nema posla s tim, i nakon što je proveo 5-6 godina na studiju koji je želio je sam naučio nešto novo i ima super posa :)
Samo guštaj, nemaš šta puno sad radit do 6. miseca kad su opet upisi, ako se odlučiš za upise. Kopaj po internetu, čitaj kul knjige (ja nikako dovršit The Lies of Locke Lamora serijal, jesi čitala? ako bi nešto lakše super je i First Grave on the Right serijal).
Znam da je teško radit nešto što drugi ne rade i da je teško sebe uvjerit da je to pravi izbor kad nemaš potvrdu od drugih, al evo imaš moj bezvezni veliki odgovor u kojem ti malo pametujem, i ostale članove koji će sigurno imat nešto pametno za reć. Možda neko ima slično iskustvo pa će podijelit s tobom :) Samo nemoj bit tužna. Mi smo tu 0-24 , pošalji nam u inbox nešto, dodaj nas na fejs (evo ti mene ako ti zatrebam www.facebook.com/fairy.tailed).
Mod
Osjecaj koji te sad preplavljuje je potpuno normalan. Sto se manje kreces, manje imas volje za kretanje. Nisi jedina, bilo nas je jos tu. I nedostatak izazova uspava mozak, nisi gluplja za to, iako se mozes osjecati takvom.
Nema univerzalnog lijeka za to, bar ga ja nisam nasla. Jednostavno mi jedan dan bude puna kapa i ustanem se unatoc tome sto mi se ne da i izadjem van, gdje nebo bude zanimljive boje ili se pas u parku zeli igrati i neki mali detalj bude dovoljan da me pokrene. Ali potrebno je ustati za to.
Ne moras si raditi pressing. Ne moras biti dobro samo zato jer svijet ocekuje da si dobro. Ali kada pozelis biti bolje, morat ces jednom kontrirati sebi. I pronalazak hobija i drugih zanimanja je stvarno najbolji nacin da te rutina, koja je sada malo prazna obvezama, ne povuce natrag.
Isto tako, ne trebas znati sto zelis od svog zivota. Ja imam 27 godina i fakultet i nemam pojma hocu li na kraju zavrsiti u struci ili ne. Improviziraj, usudi se probati sve sto ti se cini zanimljivim i usudi se odustati ponovo, ako to ipak ne bude to.
I slobodno se javi kada god hoces ;)
Situacija sa "persepektivnim" fakultetom je i sa ove strane ista. Većina mojih prijatelja je završila upravo društvene nauka (uglavnom istoriju umetnosti ili filozofiju, svetsku književnost...) i naravno da niko ne radi u struci. Pojedini ne rade uopste pa u čekanju Godoa završavaju postdiplomske. Sa "perspektivnijim" pozivima je gotovo ista situacija. Svega nekoliko mojih kolega (veterina) radi u struci i uglavnom za neke jako male pare.Ja sam u jednom trenutku otišao sa faksa i zaposlio se. Radio nešto što nema nikakve veze sa bilo čim za šta sam se (zvanično) školovao ali je plata bila nenormalno visoka. I tako sam počeo da radim stvari o kojima sam maštao a bio gotovo siguran da mi se neće ukazati prilika da ih ostvarim (uglavno su to putovanja na neka daleka mesta na kojima sam ostajao po mesec dana živeći kao lokalac jer to je sve bilo deo maštarija), svaki moj hobi je bio podržan najskupljom opremom, porodici i prijateljima koji su bili u problemu sam mogao da pomognem... ali je posao koji mi je sve to omogućavao bio nešto što nisam želeo da radim. Da skratim priču: nezadovoljstvo poslom i stanje u kom sam se nalazio jako liči na ovo gde se ti sada nalaziš. S˙ tom razlikom što sam ja imao nekih desetak+ godina više. Napustio sam posao (bolje srcem za životom neko trbuhom za kruhom), vratio se na faks i nije išlo kako sam očekivao da će. Pauza je bila prevelika, to je bio izvor frustracija koje su dovele do toga da mi dani prolaze ni u čemu. Što je opet bilo izvor novih frustracija i tako u krug.
"Opusti se" ... "Biće sve u redu" i sl reči podrške mi od tad dižu pritisak u trenutku. Takav vid podrške meni podrška nije bio. Meni je bio potreban neko da me dobro protrese i otvori oči. Takvi ljudi postoje i školovani su za drmanje i lupanje šamara (ne nije policija). Imaš razne vidove i škole psihoterapije. Dve koje su meni najviše pomogle su Geštalt (samo bez tzv. ordera ili polja ili kako li se već zove) i transakciona analiza. Naravno, možeš razgovarati sa "pravim" psihologom koji zastupa onu tradicionalnu školu. Svejedno, šta god da izabereš je bolje nego sedeti u sobi ne raditi ništa. Ti ljudi napolju niti su debili niti su retardirani (verovatno su samo napravili lapsus dok su telefonirali u prevozu a na kraju krajeva zar je toliko strašno ako ne koriste baš svih sedam padeža? Ili govore nekim neknjiževnim akcentom? Naravno da nije!) a ti bivši prijatelji? Zašto su bivši? Moji, u to vreme, bivši prijatelji su bili kolateralna šteta stanja u kom sam se nalazio i kad sam to osvestio uzeo sam telefon u ruke i obavio dug razgovor. Prestali su da budu bivši.
Svakako da je dobro da se aktiviraš (Coursera je odlična) i nametneš sebi obaveze. Previše slobodnog vremena je meni bio najveći problem.
Danira wrote: "U zadnjih godinu dana zivot mi je izgubio smisao.Odustala sam od uciteljskog faksa u petom mjesecu jer se nisam mogla vidit da radim taj posao a i nije da ljubim djecu nesto previse.
Isto tako zad..."
Ne brini i ja se ponekad isto tako osjećam, tako da nisi sama. Ja imam završen fakultet (povijest) posao u struci tražim malo više od godinu dana i još ga nisam našla. Još ne mogu naći ni školu za staž/stručno od 2400 kn.
Ako se trenutno ne želiš puno družiti s drugim ljudima postoji puno hobija u kojima možeš uživati sama. Čitanje je svakako jedan od najboljih, a nekada je knjiga stvarno najbolji prijatelj. Meni nekad dosta pomaže trčanje. Odem trčati sat vremena s omiljenom muzikom u ušima i već se osjećam bolje. :) Na You Tubu imaš dosta korisnih videa iz kojih možeš nešto naučiti Npr. ja sam preko hair tutorialsa naučila plesti razne vrste pletenica. Nije nešto posebno ali je super osjećaj kad naučiš nešto novo za što si prije mislila da nikada nećeš moći ili da je previše teško za tebe. :)
Sve ovo bi bilo bezazleno da sam iz dobrostojece obitelji i da nisam svoje teenage godine provela u domu gdje sam navukla jos milijun negativnih iskustava sa ljudima. Sa 19 su me "izbacili" iz doma i bilo je ili faks ili se vrati od kud si dosla a to je znacilo prezivljavanje i batine svaki put kad bi se posvadala ili sa starom ili sa starim, da ne spominjem da ce stari rade pare dat za alkohol nego za hranu. Izvukla sam stipendiju, i to vrlo dobru da sam mogla komotno zivjet ko bubreg u loju 5 godina. I kad sam prvi put dosla doma sa faksa, poslje Nove smo se stari i ja pokacili di me on opet htio tuc i samo sam izasla van i nisam se vratila sljedeca 3 dana osim da pokupim stvari i odem. Od tad zivim i sa deckom s kim sam u vezu usla naprasno. Jos uvijek sam rezervirana prema njemu zbog svih sranja otprije samo sad imamo i ovrhu na stan zbog neplacanja pricuve jer on vec godinu i pol ne moze nac stalan posao. Krpamo se nekako i planiramo prodat stan i zapocet neki svoj posao.Zavrsila sam umjetnicku skolu i ne crtam svojevoljno najmanje 5 godina. Nekad je to bio izlaz iz depresije ali skola je to ubila u meni i sad su mi ruke vec ruzinave a da ne kazem masta.
Jedino sto radim je citanje po cijele dane i noci. Dizem se u 6 popodne a zaspem kad me prekine.
Jedino me ponekad izvuku psi van (imamo 2 psa i 2 macke) ali to samo preko vikenda kad mi decko radi/ volontira na ulazu kluba udruge metalaca i kad ja ostanem doma jer imam averziju prema imbecilima i pijancima od 35 godina koji me ponekad provociraju ako su pili konjak.
Imam 20 godina i ne zelim zavrsit kao vecina domske djece. Ne zelim zavrsit kao cigani i sretna sam sto bar nemam trbuh do zuba da se moram udat.
Isto tako ne zelim vise ikad otic kod psihologa ili psihijatra jer sam ih se nagledala sa 15 i mislim da mi treba neki prijatelj. Sve moje bivse prijateljice su bivse upravo zato jer su ocekivale da se maknem iz depresije preko noci ili su same pukle i pocele klosarit okolo napljugane. Osim nerazumijevanja tu je i glupost a i nisu me slusale. Uvijek bi bila uz njih kad su imale probleme a kad bi se ja isplakala jednoj od njih, onda bi me ignorirale sljedecih mjesec, dva... Jednoj je bio najveci problem u zivotu sto ona nije imala profi fotic, a druga njena poznanica je imala 2 i onda bi plakala kako ova druga nesto ima a ona ne. Vjerujem da se sokirala kad mi je jednom usla u roditeljsku kucu i vidila u kolikoj rupi zivim i kako frizider nije krcat hranom. Na kraju sam makla sve slicne ljude iz svog zivota i rijesila se sranja. Naravno da me jos uvijek boli saznanje kako ja njoj nisam nista znacila osim osobe koja ima slican modni i glazbeni ukus da joj "kontriram" medu njenim kvazieklekticnim drustvima u kojima ima svacega a najvise ljudi koji su plitki i suplji i koji joj daju osjecaj da je popila svu pamet svijeta jer je ona svasta nesto a zapravo je nista.
Zao mi je sto se ovako jadam, dosadila sam i bogu i vragu sa premetanjem iz supljeg u prazno. Mozda rad ipak oslobada, ali 4 zivotinje ne pomazu previse u tome.
Knjigom u glavu
Books mentioned in this topic
Uprooted (other topics)Uprooted (other topics)
Clockwork Angel (other topics)
Mehanički anđeo (other topics)
Uprooted (other topics)
More...
