Dole u uglu sobe stajao je on, bled i prozracan. Nije vise sijao onim snaznim sjajem kao pre, bio je isuvise slab, i delovao je kao duh, samo sto on nije bio nemirna umrla dusa, on je bio njen andjeo cuvar, i bio je tu samo da bi je video poslednji put. Bio je uz nju od one noci kad je rodjena, one noci kad je on dobio novu sancu za popravku svojih gresaka, sansu da je vodi jer ona nije bila bilo ko. Ona je bila njegova malena djevojcica, previse dobra i naivna, previse nezna da bi mogla sama da se bori sa okrutnoscu ovoga sveta, previse dragocena da dopusti da se ponove iste greske.
Ali ipak mozda je bio previse zastitnicki nastrojen, mozda je previse pokusavao da je vodi na nacin na koji je zeleo, mozda je previse uticao na nju, jer bitno je da ona ipak ostane svoja. Bolelo ga je to sto ga odbacila, sto se toliko zatvorila od njega da joj on vise nije imao pristup, nije bio tu vise potreban, i morao je da ide. Ipak nekako dok je gledao u tom trenutku dok je bacala tu casu, shvatio je nesto jako bitno. Svaka osoba ima dva pratioca u zivotu, dve strane koje je vuku ka dobru ili zlu, ali ipak, svaka odluka koju oni donesu vise je odraz njih samih, i odraz onoga sto jesu, jer podsvjesno svako u dubini duse zna sta zeli. I zato, zato se nije bojao njega, nije se brinuo zbog njegovih mracnih strana, niti zbog toga sto bi je mogao odvuci na dno, jer znao je dobro da je odluka samo na njoj. A znao je i da taj mracni mladic, je nista drugo do zalutala neshvacena dusa, jer njegove oci su pokazivale ono sto je u dubini duse zeleo, a to je prihvatanje. Nasmesio se, i dok mu je lik bledeo, ostavljao je u sobi nadmenog pobednika tame, i izgubljenu devojcicu, ali znao je da ni jedno ni drugo nisu zapravo takvi kakvima deluju.
*****************************
Ameli se probudila veoma rano, nije mogla da spava. Ali sve u svemu osecala se dobro, osecala je neku unutarnju snagu, neki impuls prkosa, i zelela je da ucini nesto novo.. Nije joj se islo u skolu, nije zelela da vidi ono dvoje, ali nije ni zelela da im pokaze da se oseca lose. Nije joj trebalo da misle da trenutno pati u osami svoje sobe. O ne, to je posljednje sto je zelela. Ustala je i odlucno otvorila ormar, ali nije izvukla iz njega klasicne odevne predmete koje je uvijek nosila. Ne, imala je tu snaznu zelju za promenom, i umesto obicnih sirokih hlaca i dzempera, odlucila se za nesto drugo. Obukla je tamne teksas hlače, one uske, koje su po prvi put pokazale da je to nesto sto definitivno treba da nosi, a gore je obukla uski crni korset i bjelu vestu, tako da se sama iznenadila svom odrazu u ogledalu. Da, samo jos promjena frizure i neka sminka, da da akcenat tom licu, i to ce biti druga osoba, upravo ta nova djevojka.
U bucnim skolsim hodncima prepunim tinejdzerima, svaka vest se sirila kao zaraza, a posebno one socne ili sokantne. Prosirila se prica kako neka atraktivna crnokosa “riba” ide sa njima u razred, i cudili su se kako to da niko nije cuo da im stize nova ucenica. Ono sto oni nisu znali je da to nije bila nova ucenica, i da ta devojka koja se svima smesila i koketno namigivala nije bila niko drugi nego ona cudakinja iz odjeljenja III.
*******************
Ameli je sedela iza skole, na onom uobicajenom mjestu. Mada to je bilo jedino sto je bilo uobicajeno, sve ostalo je izlazilo iz okvira. Sa njom je sedeo jedan od najlepsih momaka u skoli, znate onaj tip momka koji je uglavnom lep, fudbaler, i na koga se lozi 80% zenskog roda. Pa tako nekako. I da, koliko je samo bio glup. Svaka recenica koju je izgovorio uzrokovala joj je novi talas glavobolje, ali to nije bio razlog sto su bili tu. I zato da ga vise ne bi slusala, zacepila mu je usta svojim poljubcem, koji je on spremno docekao. I zaista bio je savrseno tempiran, vreme je bilo izabrano bez greske jer vec u sledecem trenutku cula je sokirani glas koji ih je prekinuo. - „ Ameli, da li si to ti?“ – bio je to Azam ‚ – „ sta to radis?” Samozadovolji smesak joj je presao licem kada je podigla pogled prema njemu i svojoj bivskoj drugarici i osetila neverovatnu radost, kada je videla njihova lica. - “ Cekaj malo, pa ti si ona frikusa iz skole?”- oglasio se glupi deo muskog roda, gledajuci u nju u soku. - “ O da, sreco. Mislim da bi to bio odgovor obojici na njihovo pitanje.” – rekla je tako nadmeno, na sta su ova dvojica ostala u cudu. - “ A sada me izvinite, imam nekih obaveza” – ustala je, i odlazeci je palila cigaretu, koju je to jutro ukrala od starog. Svih troje je ostalo u cudu gledajuci za njom, a niko nije znao koliko je samo glumila, i kako je tesko podnosila ovaj dim od cigarette, ali prkos je bio jaci, a njena transformacija tek uspesno zapoceta.
Lucio je bio u šoku, ova nova Amelie mu je bila jako neobična.. On nije uticao na njenu promjenu, nije uticao na to sto je uradila od sebe, niti na ijedan djelić nove nje. Nije to bila promjena kakvu je on priželjkivao i bio je spreman da je promjeni onako kako je on želio. Bio je bijesan, stajao je u sobi i gledao je, ali to nije bila ona. Promjena koju je učinila bila je ogromna, ona mirna, povucena devojka se kroz nekoliko dana transformirala u zavodničku bezdušnu kučku, a to joj nije stajalo. Gledao je pun bijesa, mrzio je tu novu djevojku u tijelu Amelie. Pušila je novu cigaretu. I on ju je posmatrao, detaljno i dugo. Posmatrao je to lice, koje je bilo prokleto lijepo, O da, to lice je zavodilo samo od sebe. A tek te usne koje su sa svakim udisajem dima u sebe bile sve provokativnije. Svaki taj elegantni pokret ruke, i taj dim koji je ispuštala kroz one pune usne činio je da bijes u njemu bude još veći, ali ne samo to.
Zelja koja se budila u njemu ga je plašila. To nije bila zelja da je promjeni, već da je tako promijenjenu zadrži. A te njene usne, svaki detalj mu se urezao u sjećanje i znao je da nešto nije uredu. Sjećao se početka svojeg novog „života“:
Dole u uglu sobe stajao je on, bled i prozracan.
Nije vise sijao onim snaznim sjajem kao pre, bio je isuvise slab, i delovao je kao duh, samo sto on nije bio nemirna umrla dusa, on je bio njen andjeo cuvar, i bio je tu samo da bi je video poslednji put.
Bio je uz nju od one noci kad je rodjena, one noci kad je on dobio novu sancu za popravku svojih gresaka, sansu da je vodi jer ona nije bila bilo ko.
Ona je bila njegova malena djevojcica, previse dobra i naivna, previse nezna da bi mogla sama da se bori sa okrutnoscu ovoga sveta, previse dragocena da dopusti da se ponove iste greske.
Ali ipak mozda je bio previse zastitnicki nastrojen, mozda je previse pokusavao da je vodi na nacin na koji je zeleo, mozda je previse uticao na nju, jer bitno je da ona ipak ostane svoja.
Bolelo ga je to sto ga odbacila, sto se toliko zatvorila od njega da joj on vise nije imao pristup, nije bio tu vise potreban, i morao je da ide.
Ipak nekako dok je gledao u tom trenutku dok je bacala tu casu, shvatio je nesto jako bitno.
Svaka osoba ima dva pratioca u zivotu, dve strane koje je vuku ka dobru ili zlu, ali ipak, svaka odluka koju oni donesu vise je odraz njih samih, i odraz onoga sto jesu, jer podsvjesno svako u dubini duse zna sta zeli.
I zato, zato se nije bojao njega, nije se brinuo zbog njegovih mracnih strana, niti zbog toga sto bi je mogao odvuci na dno, jer znao je dobro da je odluka samo na njoj.
A znao je i da taj mracni mladic, je nista drugo do zalutala neshvacena dusa, jer njegove oci su pokazivale ono sto je u dubini duse zeleo, a to je prihvatanje.
Nasmesio se, i dok mu je lik bledeo, ostavljao je u sobi nadmenog pobednika tame, i izgubljenu devojcicu, ali znao je da ni jedno ni drugo nisu zapravo takvi kakvima deluju.
*****************************
Ameli se probudila veoma rano, nije mogla da spava.
Ali sve u svemu osecala se dobro, osecala je neku unutarnju snagu, neki impuls prkosa, i zelela je da ucini nesto novo..
Nije joj se islo u skolu, nije zelela da vidi ono dvoje, ali nije ni zelela da im pokaze da se oseca lose.
Nije joj trebalo da misle da trenutno pati u osami svoje sobe.
O ne, to je posljednje sto je zelela.
Ustala je i odlucno otvorila ormar, ali nije izvukla iz njega klasicne odevne predmete koje je uvijek nosila.
Ne, imala je tu snaznu zelju za promenom, i umesto obicnih sirokih hlaca i dzempera, odlucila se za nesto drugo.
Obukla je tamne teksas hlače, one uske, koje su po prvi put pokazale da je to nesto sto definitivno treba da nosi, a gore je obukla uski crni korset i bjelu vestu, tako da se sama iznenadila svom odrazu u ogledalu.
Da, samo jos promjena frizure i neka sminka, da da akcenat tom licu, i to ce biti druga osoba, upravo ta nova djevojka.
U bucnim skolsim hodncima prepunim tinejdzerima, svaka vest se sirila kao zaraza, a posebno one socne ili sokantne.
Prosirila se prica kako neka atraktivna crnokosa “riba” ide sa njima u razred, i cudili su se kako to da niko nije cuo da im stize nova ucenica.
Ono sto oni nisu znali je da to nije bila nova ucenica, i da ta devojka koja se svima smesila i koketno namigivala nije bila niko drugi nego ona cudakinja iz odjeljenja III.
*******************
Ameli je sedela iza skole, na onom uobicajenom mjestu.
Mada to je bilo jedino sto je bilo uobicajeno, sve ostalo je izlazilo iz okvira.
Sa njom je sedeo jedan od najlepsih momaka u skoli, znate onaj tip momka koji je uglavnom lep, fudbaler, i na koga se lozi 80% zenskog roda.
Pa tako nekako.
I da, koliko je samo bio glup.
Svaka recenica koju je izgovorio uzrokovala joj je novi talas glavobolje, ali to nije bio razlog sto su bili tu.
I zato da ga vise ne bi slusala, zacepila mu je usta svojim poljubcem, koji je on spremno docekao.
I zaista bio je savrseno tempiran, vreme je bilo izabrano bez greske jer vec u sledecem trenutku cula je sokirani glas koji ih je prekinuo.
- „ Ameli, da li si to ti?“ – bio je to Azam ‚ – „ sta to radis?”
Samozadovolji smesak joj je presao licem kada je podigla pogled prema njemu i svojoj bivskoj drugarici i osetila neverovatnu radost, kada je videla njihova lica.
- “ Cekaj malo, pa ti si ona frikusa iz skole?”- oglasio se glupi deo muskog roda, gledajuci u nju u soku.
- “ O da, sreco. Mislim da bi to bio odgovor obojici na njihovo pitanje.” – rekla je tako nadmeno, na sta su ova dvojica ostala u cudu.
- “ A sada me izvinite, imam nekih obaveza” – ustala je, i odlazeci je palila cigaretu, koju je to jutro ukrala od starog.
Svih troje je ostalo u cudu gledajuci za njom, a niko nije znao koliko je samo glumila, i kako je tesko podnosila ovaj dim od cigarette, ali prkos je bio jaci, a njena transformacija tek uspesno zapoceta.
Lucio je bio u šoku, ova nova Amelie mu je bila jako neobična..
On nije uticao na njenu promjenu, nije uticao na to sto je uradila od sebe, niti na ijedan djelić nove nje.
Nije to bila promjena kakvu je on priželjkivao i bio je spreman da je promjeni onako kako je on želio.
Bio je bijesan, stajao je u sobi i gledao je, ali to nije bila ona.
Promjena koju je učinila bila je ogromna, ona mirna, povucena devojka se kroz nekoliko dana transformirala u zavodničku bezdušnu kučku, a to joj nije stajalo.
Gledao je pun bijesa, mrzio je tu novu djevojku u tijelu Amelie.
Pušila je novu cigaretu.
I on ju je posmatrao, detaljno i dugo.
Posmatrao je to lice, koje je bilo prokleto lijepo,
O da, to lice je zavodilo samo od sebe.
A tek te usne koje su sa svakim udisajem dima u sebe bile sve provokativnije.
Svaki taj elegantni pokret ruke, i taj dim koji je ispuštala kroz one pune usne činio je da bijes u njemu bude još veći, ali ne samo to.
Zelja koja se budila u njemu ga je plašila.
To nije bila zelja da je promjeni, već da je tako promijenjenu zadrži.
A te njene usne, svaki detalj mu se urezao u sjećanje i znao je da nešto nije uredu.
Sjećao se početka svojeg novog „života“:
*************************************