Beket Books

“Beketa smo zatekli nešto posle sedam sati u kafani “Closerie des Lilas” i K. Ga je pomilovala po obrazu, on se zbunio i čini mi se, pocrveneo malo. Isti je kao kad sam ga video poslednji put u Beogradu, samo izgleda još utučeniji, ali ne dalek odviše. Ne vidi dobro, kad je plaćao u kafani, prinosio je šaku s novcem do očiju da bi video. Isto čini i kad treba nešto da pročita. Ne govori mnogo i uglavnom stvari koje ne kazuju ništa naročito. Pošto se raspitivao za moj rad (ništa nije rekao o dramama koje mu je K. poslala, posle “Svedoka”), razgovarao je sa K. O svemu i svačemu, nevažno, uglavnom. Učinilo mi se da je željan da čuje dobru reč o sebi: bar to prima srdačnije nego pre. Sada ima automobil (“deux chevaux”), odlazi na imanje gde ima, kako kaže, dosta drveća. K. Mu je predala moj esej “Gde je Tolstoj” i poklone za njega i Suzanu, a zatim nas je odveo na večeru u jednu preskupu kafanicu. Tu nam je još rekao da sada opet prevodi sebe na engleski i kako je to mučno; zatim da je njegova majka živela u Dablinu još 17 godina posle smrti njegovog oca, da je imao još jednog brata, koji je umro u svojoj 52. godini, od raka, da je ilustrator njegovih pripovedaka neki Rumun, čiji život je tragičan i koga on mnogo voli; da je njegov nećak kod majke glumca Žana Martena (koji je trenutno u Španiji), dok je Rože Bilen, njegov režiser, otišao u Đenevu da postavi Fin de Partie. Oprostili smo se oko 11:30. Pošto smo se već rastali i pošli kući, on je zovnuo K. Da joj se još jednom zahvali za poklone. Ja sam se malo pijan vratio kuči. On je sam, nesrećan, izgubljen čovek.”
― Radomir Konstantinović, Pohvala putovanju