“Они који извршавају на различите начине организовану моћ у држави неће се никада моћи уверити у то да опасна размишљања не треба на неки начин потчињавати. Тамо где право говора није отворено спречавано, јединство мнења се постиже моралним терором са којим су поштовани у друштву изричито сагласни. Следити мишљење владајућих значи ићи стазом мира. Нека су скретања допуштена, друга која важе као несигурна, забрањена. Она су различита у различитим земљама и различитим епохама, али ма где био: ако је познато да припадаш табуисаној вери можеш бити сигуран да ће с тобом поступати с окрутношћу која је мање брутална, али рафинованија од лова на вука. Највећи духовни доброчинитељи човечанства никада се нису усудили а и данас се не усуђују да изнесу своје мисли. Сенка сумње прима фацие пада на свако размишљање које се чини важним за сигурност друштва. По правилу прогањање долази само споља: човек се сам раздире и често је преплашен тиме што заступа ставове против којих су га његовог мишљења ауторитету учили да се бори. Мирном и добронамерном карактеру стога тешко пада да се супротстави покушају потчињавања.”