“....чуда никад не збуњују реалиста. Чуда не доводе реалиста вери. Прави реалист, ако не верује, увек ће наћи у себи снаге и способности да не поверује ни у чудо; а ако чудо стане пред њега као неуклоњива чињеница, онда он пре неће поверовати својим осећањима него што ће допустити чињеницу. А ако је и допусти, онда ће је допустити као природну чињеницу, која му само до сада није била позната. Код реалиста се не рађа вера услед чуда, него чудо услед вере. Кад реалист једном поверује, он баш услед свог реализма мора допустити и чудо. Апостол Тома је изјавио да неће поверовати док не види, а кад је видео, он рече: “Господ мој и бог мој!” Је ли га чудо нагнало да верује? Највероватније је да није, него је поверовао једино стога што је желео да верује, и што је можда већ веровао потпуно, у дубини своје душе, чак и онда кад је говорио: “Нећу веровати док не видим.”