“Градоначелник прекиде песму и повуче градског стражара на бину. Одатле је свако могао лепо да га чује.
- Ваша екселенцијо, у наш град је јутрос рано дошао Министар за сатове и календаре.
Градоначелник прогута кнедлу.
- Рекао је: Јавите Градоначелнику да вам доносим нешто треће. Онда су његови помоћници показали једну дугачку и врло танку казаљку. Рекао је: Ово је трећа казаљка и сваки градски сат у земљи мора да је има.
-  Трећа казаљка?! - запрепастише се грађани.
-  Трећа? - узнемири се и Градоначелник.
- Па ми смо и ону другу скинули!
-  Јесте, трећа - настави градски стражар. - То је веома брза казаљка која показује секунде.

Људи први пут чуше за ту реч. Нису знали шта значи, али осетише да су у страшној опасности.
- Недопустиво! - узврте се Градоначелник. - То се мора спречити! Време ће онда летети као лудо!
Саветник додаде, ништа мање узнемирен:
- Време ће у нашем граду почети брже да тече, а ми нисмо тамо. Може се десити да закаснимо у своје животе.
- Велика невоља! Велика невоља! - викао је слуђен народ.

Нико није желео да закасни у свој живот. Људи са ужасом замислише ту ситуацију - дођу по свој живот, а он им каже: Жао ми је, закаснили сте. Ја сам сада један туђи живот.
- А ципела и богатство? - упита неко.
- Шта ће нам богатство ако нам живот прође без нас?
- Хоћемо назад, у свој живот! - одјекнуше повици и гомила се ускомеша. Очајни људи похиташе према граду. Био је то правцати стампедо.”