“Не гледај пут Багдале. Храст је давно посечен.
Гледај косе зраке смираја како купају пусту
башту својим
раскошјем.
Заборави на кише и на снегове година.
Тихо у себи изговори само реч Багдала.
Плишана кап њена пада на ране
И на неспокоје.
Не! то не цепа страшна зебња ни просторе ни
дане
Ни чаме кад вребају нас и сумње и потсмех и боре
преко свега.
Да ништа није ништа нам било дано.
Да мира нам нигде нема.
Сети се још док изговараш у себи тихо реч
Багдала да немаш
шта да чуваш за себе сама.
И све ти је било дано.”