“Једноставност и незаштићеност човековог живота у примитивном добу имају бар ту предност што га чине само намерником у природи. Кад би се окрепио храном и сном, поново би се спремао на пут. Живео је у шатору на овом свету, газио долине, прелазио равнице, или се пењао на планинске врхове. Али гле! Људи су постали оруђе својих оруђа. Човек који је самостално брао воће кад је био гладан, постао је фармер, а онај што је тражио заклон под дрветом, домаћин. Не разапињемо више шатор за једну ноћ, него смо се сместили на земљи и заборавили небо. Прихватили смо хришћанство само као усавршен метод агри-културе. Саградили смо породичну кућу за овај свет, и породичну гробницу за онај. Најбоља уметничка дела су израз човекове борбе да се ослободи таквог стања, а једино дејство наше уметности је да то јадно стање учини удобним, да се узвишеније заборави.”