“Да бисмо човека упознали и приказали, морамо га разумети. А да бисмо некога разумели, морамо да имамо сличност с њим, морамо да будемо као он. Да бисмо могли да репродукујемо и оценимо његове поступке, морамо да будемо кадри да у себи самима поново створимо психолошке претпоставке које су ови код њега имали. Разумети човека значи: имати га у себи. Треба личити на дух који хоћемо да схватимо. Стога лупеж увек добро разуме само лупежа. Потпуно безазлен човек опет никада није у стању да га појми, већ само себи равну добродушност. Позер тумачи поступке другог човека скоро увек као позу и брже прозре другог позера него прост човек, у кога опет позер са своје стране никада није кадар да верује. Разумети човека значи, дакле: бити он сам.
Али би, према томе, сваки човек најбоље морао да разуме себе самог, што зацело није тачно. Нико себе самог никада не може разумети, јер би за то морао да изађе из себе самог, за то да би субјект сазнања и хтења морао да има могућност да постане објект. Потпуно исто као што би за разумевање васионе било неопходно неко становиште и изван васионе, а стицање таквог није могућно према појму васионе. Ко би могао да разуме самог себе, тај би могао да разуме свет.”