Ivan Cankar > Quotes > Quote > Jane liked it

“Једном сам пожелео црну кафу. Не знам како ми је то пало на памет; пожелео сам је. Можда само зато што сам знао да у кући немамо ни хлеба, а камоли кафе. Човек је у својој уобразиљи зао и немилосрдан. Мати ме је погледала великим,уплашеним погледом и није ништа одговорила. Пуст и зловољан, без речи и поздрава вратио сам се под кров да бих писао о томе како су се волели Милан и Бреда и како су обоје били племенити,срећни и весели.
''Руку под руку, обоје млади, јутарњим сунцем обасјани, росом умивени...''
Чуо сам тихе кораке на степеницама. Дошла је мати; пела се полако и пажљиво, у руци је носила шољицу кафе. Сад се сећам да још никад није била тако лепа као у том тренутку. Кроз врата је косо сјао зрак подневног сунца, право мајци у очи; биле су крупније и бистрије, сва небеска светлост сјала је из њих, сва небеска благост и љубав. Усне су се осмехивале као у детета које доноси радостан дар. Ја сам се осврнуо и рекао злобним гласом:
-Оставите ме на миру!...Сад ми не треба!
Још није била на врху степеница; видео сам је само до појаса. Када је чула моје речи,није се ни помакла; само је рука,која је држала шољицу задрхтала. Гледала ме је уплашено, светлост у очима је умирала. Од стида ми крв удари у образе,пођох према њој брзим кораком.
-Дајте,мајко!
Било је доцкан; светлости више није било у њеним очима, нити осмеха на њеним уснама. Попио сам кафу и тешио сам се:''Вечерас ћу јој рећи ону реч,ону добру реч коју је очекивала њена љубав...''
Нисам јој рекао ни увече, ни другог дана,па ни на растанку... Три или четири године доцније у туђини, туђа жена донела ми је кафу у собу. Претрнуо сам тада , заболело ме у срцу тако силно да ми је дошло да вриснем од бола.
Јер срце је праведан судија и на зна за ситнице...

Иван Цанкар, „Шољица кафе“ (одломак)”
― Ivan Cankar, Crtice iz moje mladosti