Epska fantastika discussion
To kill or not to kill? That is the question...
date
newest »
newest »
Slažem se Milice sa tobom. Već duže vreme se dešava da naslovi iz domena fantastike obiluju nasiljem u raznoraznim oblicima, a da je pri tome nasilje samo sebi cilj, da je bitno samo šokirati čitaoca.Osim toga, imam utisak kao da je Martin postavio trend giljotiranja glavnih likova ili likova koji na neki način figuriraju kao heroji. Pa se čini kao da je glavni element iznenađenja postalo to ko će prvi izgubiti glavu, naravno što surovije to bolje.
Ja se jako puno vezujem za književne likove, ali moram da primetim da sam počela da reagujem pomalo malodušno i ravnodušno na sve te momente, što mislim da nije dobro. Jednostavno više ništa me ne iznenađuje i ne dovodi do iščekivanja i divnog pitanja : A šta sad ?
A to je upravo ono što najviše volim kod čitanja, element iznenađenja, kad zaplovite u divni svet mašte gde je sve moguće i ništa nije nemoguće.
Sad je sve postalo u neku ruku predvidivo, već viđeno...
Kad pogledamo unazad, mi smo svi još kao deca postali ljubitelji fantastike upravo kroz magični svet bajke:čarobni pasulj, Biberče, Zlatna jabuka i 9 paunica (moja omiljena)...vremenom neki od nas su ostali u istoj priči, dok su drugi otišli u drugom pravcu. Ali, svi smo uživali u tim magičnim momentima.
Osim toga, čini mi se da su danas upravo zbog tehnoloških mogućnosti svi postali instant i pisci i čitaoci. Tako dolazimo u situaciju da današnji klinci od nekih 13,14,15 godina npr.pogledaju film Hobit, a da prethodno nisu pročitali knjigu. I onda se desi sledeće : zbog mogućnosti koje kinematografija danas ima na raspolaganju, dobiju priču koja u velikoj meri ne odgovara književnom predlošku, pa onda kad uzmu da istu pročitaju ostanu možda razočarani kad shvate da nije baš sve kao na filmu.
Ili ljubitelji vampirskih priča, konkretno tinjedžeri kojima je sinonim za vampira svetlucavi Edvard, koji su eto čuli da postoji knjiga koja se zove Drakula, pa reše da je pročitaju, i onda dođu u situaciju da im je Stoker dosadan i spor.
Otišla sam previše široko, a moja poenta je sledeća: velika odgovornost za to u kome pravcu se kreće danas fantastika leži i na čitaocima, koji su kao jedna velika crna rupa koja usisava sve i koja usled stresnog i brzog života koji se danas živi,video igrica, filmova sa specijalnim efektima itd. nema strpljenja niti volje da čita nešto gde nije prisutno nasilje, gde sve ne pršti od krvi.
Od mene za sada toliko :)
Milica wrote: "http://notexactlyhip.files.wordpress....Sve češći osećaj anksioznosti pre otvaranja i gorčine posle..."
"Kada potražim korene ovog problema čini mi se da su mediji I dostupnost svih mogućih informacija izrodili generaciju zbunjenih čitaoca. Oni sve analiziraju, tumače , traže nedoslednosti. Ne pristupaju knjizi kao proizvodu fikcije namenjenom da obogati nečiji život već kao traktatu o životu i smrti ili kakvim ratnim hronikama..."
Nekako ste obje pogodile u srz problema,u metu,samo sto bih ja termin "generacija zbunjenih citaoca" prosirio na "generacija zbunjenih ljudi".
U pitanju je jedan veliki drustveni problem gdje izgubljeni pojedinci ,(kojih ima sve vise,i koji se udruzuju u grupe istomisljenika-valjda im je tako lakse sa se zaludjuju ili dobiju uvjerenja da su u pravu jer nisu jedini koji tako misle),sve one knjige koje procitaju,filmove koje vide,igrice koje odigraju-analiziraju,procjenjuju,i kao sto kazete traze nedoslednosti,mane,omaske autora,a sve to cini mi se da bi se na kraju konstatovalo-"Pa dobra je knjiga/film/igrica/serija,ali nije to bas to".U prevodu -NE MOZE TO DA MI ZAMJENI MOJ ZAPOSTAVLJENI DRUSTVENI ZIVOT.A JA TRAZIM BAS TO!NOVU RELIGIJU ZA OTUDJENE LJUDE.
Knjige se citaju iz pogresnih razloga,tv serije se gledaju iz jos pogresnijih razloga i sl.Znam grupe istomisljenika koji kazu-pa vidi nakon 300 sati igranja igrice smatram da bas i nije nesto,i da je tim programera koji je to pravio pogresio,i to tamo negdje na 145 levelu npr.treba li neko da im kaze da nije pozeljno provesti 300 sati na igrici?
Takvima preporucujem da ako ikako mogu povrate svoj drustveni zivot jer igrica/knjiga/film nije nova religija koju treba preispitati vec malo umjetnicko djelo koje treba da nas zabavi/razonodi//poduci/oplemeni.Jednostavno za sve
koji nisu zadovoljni nekim sadrzajima porucujem da napisu/snime/naprave bolje,pa cemo to sa odusevljenjem da analiziramo dok nam se tastature ne raspadnu!
Drugi problem koji spominjete je giljotina svih bitnih likova u romanima.To je po meni jedini nacin da kada autoru ponestane imaginacije utice na citaoca-sok i zaprepastenje koje i nemaju drugu svrhu vec da na takav nacin fasciniraju(kad vec ne mogu da zainteresuju) citaoca.
Kratko poredjenje- Igra prokletsvtva Klajva Barkera(u pitanju je horor roman) me je toliko puta zaprepastila,a skoro niti jedan put zastrasila,kao recimo Pekicevo Besnilo i realan strah koji zivot ljudi u karantinu izaziva.
Apsolutno se slažem sa oboma. Sa svime što ste rekli. Što ti Jadranka kažeš za instant čitaoce, upravo tako. Skoro od svakog ko gleda GoT a nije čitao, sam morala da otrpim komentar u fazonu: "Baš je super, ali nekako je sporo, ništa se ne događa!" Ništa se ne događa?! Pobogu i zaboga, ko normalan može to da kaže. U redu mi je da se nekome ne dopada jer jednostavno ne vidi čari u tom žanru,ali takva zapažanja oslikavaju površnost publike. Ili za seriju Battlestar Galactica isto to, kao baš je super samo ima previše priče... Stvarno čovek ogugla na tragediju. Ali, zato što je sve po istom principu, sve ide super i onda CAP, ako je neko srećan i zadovoljan znači na sledećoj strani ode glava. Ili da se opet vratim na Martina (ko o čemu ja o njemu), skoro sam čula komentar glumaca koji više nisu u seriji iz već pomenutih razloga, kako su sada puni zebnje i neizvesnosti jer ne znaju šta će da bude. Hmm, pa postoje knjige, right? Mada to je sad već druga tema, koliko su čitaoci/gledaoci/igrači zbunjeni i neispunjeni. Mada je svakako usko povezana za prvom temom, jer tačno je da tržište diktira "umetnost".
"NE MOZE TO DA MI ZAMJENI MOJ ZAPOSTAVLJENI DRUSTVENI ZIVOT.A JA TRAZIM BAS TO!NOVU RELIGIJU ZA OTUDJENE LJUDE."
Sve si rekao ovom rečenicom! Potpisujem!
I za kraj jedan offtopic @Jadranka:
Zlatna jabuka i 9 paunica je bila omiljena priča mom bratancu, ali mu je bila naročito dobra ako mu je ja pričam i tako sam je ja ponavljala i ponavljala kao pokvarena ploča sigurno nekoliko godina kad god mi dodje :)
Sve češći osećaj anksioznosti pre otvaranja i gorčine posle sklapanja korica su me neminovno dovele do toga da se zapitam kada je fikcija postala realnost. Možda sam ja predstavnik sada već endemske vrste romantika, ali kao knjigofil ne mogu da se pomirim sa količinom tragedije u gotovo svakom žanru. Slažem se da bi trebalo da knjige poseduju određenu količinu zdravog razuma pa koji god žanr da je u pitanju. Takođe mi je jasno da neki žanrovi sami po sebi neminovno nose, u većoj ili manjoj meri, tužne ishode. Ne želim da kažem, da knjiga sa tužnim krajem nije dobra knjiga, uostalom I sam pojam “tužnog kraja” je relativan, ono što meni smeta je tendencija da delo bude “originalno”, a kao sredstvo za postizanje toga se koristi kasapljenje, silovanje, mučenje I u krajnem slučaju, mada ne uvek I najgore, ubijanje aktera za koje smo se veoma vezali. Mislim da niko ko čita nije imun na život likova iz knjige. Čak i kada se ne posvećuje posebna pažnja njihovim mislima i dilemama, kroz radnju se svakom rečenicom sve više vezujemo za njih. Kada na to dodamo unutrašnje borbe koje proživljavaju, a kojima se sve češće pisci posvećuju pisanjem iz perspektive gotovo svakog lika (hvala Martinu na tome) šavovi između čitaoca i lika nisu jednostavno proštepani već zaheftani. I svaka književna smrt je udarac za čitaoca, kada se saberu sve priče koje smo pročitali I svi likovi koje smo oplakali sve je manje knjiga kojima se možemo vraćati sa iskrenim osmehom I poletnošću. Ovde pre svega mislim na oblast fantastike, manje na klasičnije žanrove književnosti koji ipak u sebi nose određenu ozbiljnost kako tema tako i pouka. Ali fantastika bi trebalo da bude bajka. Kada potražim korene ovog problema čini mi se da su mediji I dostupnost svih mogućih informacija izrodili generaciju zbunjenih čitaoca. Oni sve analiziraju, tumače , traže nedoslednosti. Ne pristupaju knjizi kao proizvodu fikcije namenjenom da obogati nečiji život već kao traktatu o životu i smrti ili kakvim ratnim hronikama. Koliko sam samo puta na nekom forumu videla negativne komentare za neku seriju, film ili knjigu u smislu nerealnosti. Budimo realni, Suki Stekhaus za koju su skoro svi čuli, ne bi uspela da preživi ni prvo prebijanje, a ne pedeset i prvo. Ali Suki nije obična konobarica, ona je telepata vilinske krve, e sada što vile I telepate ne postoje, nema veze, bitno je da je nerelano koliko batina neko može da podnese. A tek vampiri, hiljadugodišnji nemrtvi-neživi predatori koji zaziru od obične ljudske bubašvabe. Primera ima u izobilju, zajedničko im je da su imaginacija. Pa kada je dozvoljeno zamišljati da Noćni hodači postoje, nije li onda dozvoljeno maštati da će ljudi uspeti da pobede zlo oko sebe i u sebi , a da se pritom populacija ne desetkuje. Dosta je realnosti i surovosti u svetu koji nas okružuje. Za to imamo vesti, Internet I crne hronike. Knjige bi trebalo da imaju drugu namenu.
Život nije bajka? E pa, dragi moji, ni bajka više nije bajka.
Da čujem vaše mišljenje kao ljubitelja fantastike o tome :)