Knjigom u glavu discussion
Kutak za članove
>
Jedna priča koju sam ja napisao ( 1 dio )
date
newest »
newest »
Ivana wrote: "sviđa mi se"Hvala. Nadam se da to ozbiljno misliš ;)
jel se nećes ljutiti ako ti ukazem na neke greške?
naravo da neću.samo pročitaj prvo cijelu priču.
ubaciću je na kindle pa ću je pročitati kompletnu sutra, inače zamerke nisu biile vezane za radnju :)
Nego samo pravopis? Pa reci i šta misliš o radnji ;) Ako se malo većem broju ljudi svidi ova priča objavit ću ih još.
ne pravopis nije bitan zato postoje lektori, objasnicu ti sutra, pročitao sam samo prvi deo pa da završim prvo
ok. jedva čekam :D . znam da se priču može još puno doraditi. svaka pomoć je dobro došla.
Ako si raspoložen imaš jednu moju kratku priču na mom profilu možeš pročitati svi komentari su dobrodošli
pročitao sam je. ostavio sam ti komentar tamo.
Kao što obećah pročitao sam je danas celu i na radnju zaista nemam nikakve zamerke kao što si rekao u početku deluje kao Ya priča ali posle postaj zanimljivo. Zamerke se uglavnom odnose na realizaciju. Jedno od osnovnih pravila pisanja je da pokažeš, a ne da nam govoriš, na primer u ovj rečenici si odlično počeo Kroz tmurne ulice, naoblacene zbog kise koja je trebala pasti svakog trena, djevojka tamne raspustene kose je zamisljena prolazila.
To je pokazivanje, ali onda pisac zastane okrene sa ke nama i počne da nam se obraća : Imali ste osecaj da kada vas pogleda, da u njenim ocima vidite svetlost mora i bistrinu rose.
Lepše bi bilo da si to takođe opisao kroz radnju na primer : u njenim prekrasnim plavim očima prolaznici su videli svetlost i bistrinu rose...
Kada nam mnogo govori, a manje pokazuje kroz radnju priča teče u trzajevima umesto glatko, a ti to ne želiš.
Druga zamerka: moraš da izbegavaš da u prečesto ponavljaš reči u bliskim rečenicama i istim pasusima kao ovde: (obelešiću ti borjevima da vidiš našta mislim)
bila 1 je nesvesna okoline kroz koju prolazi.
Bila2 je to neobicna devojka,pomalo bleda, sto se posebno isticalo zbog kontrasta tamne kose, i sa prelepim svjetlo plavim ocima 1, koje su bile 3 zaista neverovatne.
Imali ste osecaj da kada vas pogleda, da u njenim ocima 2 vidite svetlost mora i bistrinu rose.
Njeno lice je bilo 4 lepo, jednostavno, a opet nekako posebno, imala je prelepe pune usne koje su nekako tom licu dali odredjeni akcenat, nesto sto vam je misli vodilo na greh,i oci koje su vas zbog te pomisli vodile na pokajanje.
I na kraju kada pišeš upravni govor ako pre rečenice navedeš ime onoga ko govori pa dve tačke onda pišeš scenario za film ili pozorišnu predstavu a ne priču.
Toliko od mene nadam se da sam ti pomogao
OK. Shvaćam šta misliš. Gledat ću da to ispravim.
Kroz tmurne ulice, naoblacene zbog kise koja je trebala pasti svakog trena, djevojka tamne raspustene kose je zamisljena prolazila.Stezajuci kaput zbog hladnoce i pruzajuci ruke kao da zeli da samu sebe zagrli, u kaputu prljavo bele boje, bila je nesvesna okoline kroz koju prolazi.
Bila je to neobicna devojka,pomalo bleda, sto se posebno isticalo zbog kontrasta tamne kose, i sa prelepim svjetlo plavim ocima, koje su bile zaista neverovatne.
Imali ste osecaj da kada vas pogleda, da u njenim ocima vidite svetlost mora i bistrinu rose.
Njeno lice je bilo lepo, jednostavno, a opet nekako posebno, imala je prelepe pune usne koje su nekako tom licu dali odredjeni akcenat, nesto sto vam je misli vodilo na greh,i oci koje su vas zbog te pomisli vodile na pokajanje.
Imala je jaku unutarnju licnost, iako je odrastala u nestabilnoj porodici ona je uporno rusila prepreke ka boljoj sebi, i svakim danom iz te bitke izlazila bolja, ali ne prevashodno i snaznija.
Nesto je mucilo, samo sto nekako nije uspevala da objasni sebi sta to zapravo:
Da li cinjenica da ne zna sta zaista cini od svog zivota, da li cinjenica da joj je potrebna neka promena, da li cinjenica da joj je potreban neko..
Bila je na granici, bila je na odlucujucoj klackalici odluka, trenutku kada je trebala da bira da li i dalje da se bolji protiv prepreka, ili da te prepreke ucini svojom snagom.
Da li je ona zaista dobrica, ili se ipak u njoj krije ona druga i snaznija djevojaka kojoj se oduvek trebala prepustiti.Ona djevojka koja bi od njenih padova napravila prednosti, od njenih slabosti moci, i od njene tude snagu, koja bi ucinila da na povrsinu ispliva prava Amelia.
Nema tisina, i prazno setaliste, kapi kise koje polako padaju jedna za drugom, sve brze, i sve hladnije, a njeni koraci u istom ritmu nastavljaju u neodredjenom pravcu..
Da secala se da treba do cekalista za bus, ali nije joj se zurilo, jer isla brze ili sporije pokisnut ce, pa joj je svejedno.
Dole na kraju ulice cekalo je njeno odrediste, mala nadstresnica kao skloniste od kise, prazna i tiha u veceri koja se polako spustala, i bus koji ce sigurno kasniti, kao i uvek.
Na stajalistu nije bilo nikoga, sem nekog skitnice ili pijanice, nije mogla da odredi, tacnije nije ni zelela da zna, pijan ili u dubokom snu ( pre komiran ) sedeo je da stolici glave klonule na ramenima, ali on je bio poslednje sto je zanimalo, jer imala je ona svojih problema.
Bilo je zaista hladno, a njen mokri kaput je bio slaba zastita od hladnoce, pa je pokusavala da potisne to cvokotanje zuba.
Opet bus, samo sta li je ov pomislila je, i to crni bus, potpuno crn.
Svasta, nikada nisam videla ovakav bus, pomislila je, ko li se samo vozi ovakvim busom, tacno mi ulijeva strah.
- “ Ja se vozim takvim busom..”
Glas koji je cula bio je tako neobican, tako dubok i zvucan, glas koji ucini da se najezite u trenu, glas koji se pamti, a poticao je od neobicnog skitnice, koji je ogrnuo svojim kaputom, nasmesio se, pogledao je neodoljivim tamnim ocima, i pre nego je dosla sebi, nestao u istom crnom busu.
Ni sama ne zna koliko dugo je gledala za njim, samo bila je sigurna da je nestao i pre nego je trepnula.
Bilo je to jako neobicno, stajala je ogrnuta crnim kaputom razmisljajuci da li je to on njoj maloprije procitao misli ili je ona slucajno izrekla naglas nesto za sta je bila ubedjena da samo pomislila, da li joj je poklonio kaput, i zasto se tako jasno secala njegovog glasa, mada je bila ubedjena da to sto je cula nije izgovorio naglas jer mu se usne nisu pomakle, pa kako onda da je cula tako jasno njegov glas..
Sve je ovo toliko zaintrigiralo da nije ni primetila da je njen bus upravo stigao, ali uspela je da se trgne na vreme da sedne u bus pre nego mrzovoljni vozac ne ode, a o ovome svemu ce da razmislja kada dodje kuci..
**********
Bus je isao uobicajenim tempom i prolazio istom monotonom putanjom sa istim uglavnom dosadnim putnicima.
Kada biste usli u taj bus jedina osoba koja ne bi podignula ispitujuci pogled, i procenjivacki vas osmotrila bila je ona.
Ona cak ne bi ni primetila da ste usli, ali zato bi vi sigurno primetili nju.
Bilo je nesto u tom licu sto je cinilo da vam privuce paznju, nesto sto je bilo tesko definisati, u jednom trenutku biste pozeleli reci da je to lice andjela, a u drugom trenutku biste otisli u krajnost i na tom istom licu ugledali takvu tamu da bi ste ostali u cudu.
Nije ona bila ni jedno ni drugo, u njoj se vodila snazna bitka, bitka kojoj je samo ona uspela doneti kraj, ali nije bas sigurno da li je izabrala pravu stranu, ispravnog pobednika.
Sedela je u zadnjem delu autobusa, ogrnuta neobicnim tamnim kaputom, gledala je kroz prozor.
Nije uopste posmatrala kroz njega jer su njene misli bile negdje drugo..
**************************
Bio je to jedan divan dan, barem je tako poceo, sjecala se dobro svake pojedinosti, jer je to bilo nesto sto se ne zaboravlja tako lako.
Bila je vesela, i nije skidala sa lica onaj budalasti ali ocaravajuci osmeh dok je isla prema skoli, nesvesna da se brojni muskarci okrecu za njom, i da ih razoruzava sjaem kojim je isijavala.
Sreca joj je prelepo stajala, i cinila da od neobicne devojke postane misticno privlacna.
Utrosila je vise vremena na spremanje za skolu, sto nije bilo karakteristicno za nju, jer nije bila opsjednuta svojim izgledom i oblacenjem, ali i ovaj dan nije kao i svaki drugi.
Osmjehivala se iduci prema skoli dok je razmisljala o toj zabavi na koju je odvukla njena otkacena prijateljica.
Bila je to obicna zabava, za nju neobicna jer se nikada nije pojavljivala na njima, ali Kajla je bila uporna, one njene oci uokvirene debelim tamnim kreonom nisu triple ne.
Kajla je bila darkerka, znate one djevojke uvek obucene u crno, sa jakom tamnom sminkom, i cudnim muzickim ukusom, e pa to je ona.
Nekako su se nasle, one su bile one osobe koje nisu nasle svoje mjesto u drustvu, sa onom etiketom CUDNE, bilo je dovoljno da jedna u drugoj nadje onu preko potrebnu osobu koja te razumije takvu kakva jesi.
I mada im je to bila osobina koja ih je spajala, one su bile susta suprotnost, jer se Kajla vec jako dugo drzala one tamne strane, dok je ona jos balansirala na taknkoj zici licnosti, i isto vreme i dobre i zle.
I tako su otisle na tu zabavu na kojoj je upoznala njega, Azam je bio drugaciji, i to je bio trenutak kada je zaboravila na tu igru vecitog balansa, na tu prokletu etiketu cudakinje, i ne sve svoje probleme koje su je vukli na dno, jer je tad osetila da je stala na tvrdo tlo, koje joj ne moze izmaci pod nogama.
Oh, kako se samo prevarila.
On je bio njihov treci clan druzine, njena druga polovina, i osoba kojoj je vjerovala, a njihov preko potrebni treci musketar.
Sedeli su iza skole i dogovarali se da markiraju sa casa..
Kajla : “ Ja taj koncert ne planiram da propustim zbog glupog casa iz istorije“ – rekla je puseci vec trecu ciraretu .
Ameli koja je sjedela pored Azama se pobunila.
Ameli: „ Ali tada ce biti vazan test, a tvoj koncert ce biti ponovo, ja ne zelim da bezimo“.
Kajla : “ Mala gospodjica dobrica se boji markirati sa casa, ponekad se upitam zasto se druzim sa tobom kad nemamo nikavih zajednickih osobina.” –rekla je ovo ljutito, ali Amelia to nije cula prvi put, pa se nije uvredila.
Ameli: “ Ne, ne bojim se, samo jednostavno ne zelim.”
Azam : “ Ameli daj nemoj biti tako dosadna, opusti se, bice to super izlazak, moras malo se malo opustiti, evo uzmi dim.” – rekao je nudeci joj svoju cigaretu.
Ameli : “ Ne, hvala, znas da ne pusim.”
Kajla vec na granicama zivaca, mrzovoljno je imitira..
Kajla : „ Mala gospodjica, ne pijem, ne pusim, ne markiram sa casova, bla bla.. „
Ameli je odlicila i ovo da zanemari i pogledala je u Azama koji je ugasio ciragetu i uzeo je za ruku, i povukao u krilo.
Azam : “ Meni za ljubav, moze? Sta fali da odemo sa casa, taj koncert ce biti izuzetan, veruj mi.“
Ameli je bila slaba na njegove molbe i sa osmehom je klimnula pre nego ga poljubila, tako da nije ni primetila kako kajla prevrce ocima, i pali novu cigaretu.
Ameli je nosila beli kaput, doterana i sa osmehom isla je prema skoli, danas je taj dan, kada ce markirati sa casa, i ona je u isto vreme osecala i strah i uzbudjenje.
Cinilo se da se sve uklopilo kako treba, pronasla je ono sto je trazila, sad ima prijatelje, osobe kojima vjeruje, i osobe koje je nece izneveriti.
Da, naravno, prezrivo je odmahnula glavom setivsi se te pomisli.
Ko zna koliko bi bila u toj zabludi, zabludi u kojoj je drzao onaj nezni glasih u njenoj glavi.
Mozda dugo, da bas taj dan nije stigla ranije, i otisla da ih saceka na njihovom skrovistu iza skole.
Da vjerovatno bi zivela u toj zabludi da ih nije ugledala kako se zvale iza njenih ledja, njena najbolja drugarica i njen decko.
Smesno, zar ne, ocekivano, zar ne.
Nije joj rekao izvini, rekao joj je, ne znas da se opustis, a ja ne volim dobrice, to joj je rekao dok se ona, njena „drugarica“ smijaja na te reci.
I tako je zavrsen taj dan, dan koji je poceo suncano, a zavrsio se tako da ona sedi mokra u busu, prisecajuci se prozivljene oluje.
Taj trenutak kad ih je vidjela, bio je presudan, na njenu vecitu pricu balansa, na pricu o dva glasa u njenoj glavi, i na odluku koja je njena strana, a za to je trebalo hrabrosti.
O da, trebalo jeimati hrabrosti okrenuti svemu ledja, reci dodjavola, necu vise da slusam taj mali glasic u mojoj glavi koji mi uporno govori, smiri se, nemoj biti takva, ne mozes tako da se ponasas, budi dobra, budi ovakva, budi onakva..
Dodjavola, dosta joj je toga, ne zeli vise da bude dobra, zar joj je to ikada donelo ikakve koristi? Nije !
Zato je vise dosta sa tim, taj glas mi vise ne treba, treba mi onaj duboki tamni glas koji je nekada bio tako tih i nije se mogo čuti od tih groznih stalnih primedbi.
Treba mi taj glas koji ne zvoca konstantno i ukazuje mi na moje greske, treba mi glas koji izvlaci na povrsinu onu drugu mene, onu koja je spremna da svima kaze u lice sta misli, da bude zla, zavidna, surova, iznad drugih i jaca od svih.
Osetila je da se u njoj nesto promenilo.
Osetila je to potpuno i snazno, nestalo je onog neznog ali upornog i zvocajuceg glasa, i ona je osetila olaksanje, ogromno olaksanje, koje je ubrzo zamenio neki strah, ili je to mozda ipak bio neki drugi osecaj, nije ni bitno, jer odluka je doneta.