Andrea Popov Miletić's Blog, page 3

Значај града и литературе у прози Слободана Тишме (1. део)

Значајграда и литературе у прози Слободана Тишме: Urvidek(2005), Quattro stagioni (2009) и Бернардијева соба (2011) (I део)
Апстракт: Испитујући бивствовање приповедача/књижевног јунака у урбаном простору у три прозна дела Слободана Тишме, рад има за циљ да дефинише хронотоп и идентитет приказаног  града. С освртом на реминисценције других дела светске књижевности присутних у датим Тишминим причама и романима, рад покушава да компаративном анализом  утврди функцију детектованих литерарних веза значајних за поетику новосадског аутора.Кључне речи: Град, Другост, урбано, топоним, хронотоп, Пишта Петровић, Леополд Блум
Град, литература, шума, музикаТрилогија о Новом Саду, Квадрати троуглови, представља чудесно путовање у себе, улицама и литературом (читањем и писањем), кроз рефлексије, снове и фантазије, скитањем, спајањем, саживљавањем са градом и шумом да би се појмило Ништа, да би се вратило у Праокеан.  Град у Тишминој прозифункционише као повлашћени простор који се не напушта ни по коју цену, док шумица служи као својеврсна оаза у самом граду и јунак је свакодневно посећује у потрази за мисаоном тишином, спокојем и идејама, где обитава и његов Doppelgänger – Зелени човек (прети му прстом, боре се за превласт). Поред сентименталне везаности за град који је потонуо у вечни Abendland, он је описан и као поприште презрених, последњих људи и њихових дремежа и слабости, али и свакаквих малверзација и прљавих радњи.  Град се не велича, за разлику од природе, но ни она није некакав рурални крајолик у којем све пуца од здравља и љубави, пасторала која подстиче човека на рад. Приповедач покушава да достигне природност у таоистичком смислу, примордијално стање, у вези са скромношћу, спонтаношћу и креативношћу, да буде једно са непосеченим дрвећем и осети ослобођење од себичности и пожуде. Фрушку гору назива Шумом (тамо приповедач често посећује девојкуSchmitzу местуПровалије), а предео на Лиману, у близини Филозофског факултета (низ кеј,уз обалу), у који приповедач (уједно и јунак) свакодневно залази,његова је Шумица, locus amoenus. У причи Никитакоја, у поређењу са другим Тишминим причама, у највећој мери представља критику друштва и говори о злу, јунак бежи од насиља и агресије, хрли у природу која има лековито дејство, где жена и он постају налик на животиње са младунчетом. Пролазак кроз шуму на крају романа Бернардијева соба представља нарочит ритуал иницијације. Главни јунак од Безименог из Урвидека и романа Quattro stagioni, у Бернардијевој соби постаје Пишта Петровић, све ближи трансцеденцији и музици сфера, али увек фрагментаран, у обрисима, његово причање увек је недовршено, као да га умара или намерно оставља тишину да се у њој прича слегне. Кретње и радње главног јунака никад нису уобичајене, увек су уметнички чин (увек тих, нечујан, другима неприметан), подсећају на ауторове некадашње интервенције: концептуално, продадаистичко, неоанархистичко деловање, флуксус дешавања у урбаном простору (нпр. коцка обешена над улицом илиаутопортрет на плочнику који може представљати Свакога и Никога). Његов живот је невидљива уметност, маргина, панк,комуна у„улици Теслиних девојака“ (нигдина!), он маневрише по субверзивном простору и ободу матријархалне мреже са латентном тежњом да у њу и упадне. У прози Слободана Тишме додуше има и путовања, али су она у поређењу са обитавањем у граду незнатна и не описују се подробније – актер нпр. одлази у комуну и у Београд („Бегеристан“, „Бегрифенштајн“) код психијатра („врача“), па и на море у Несебар (што је спрам унутрашњег осећаја мора које га преплављује ништавно искуство), но, приметно је да је у првом плану увек доживљај, а не догађај. Под велом сатканим од фикције и аутобиографије, Тишма, између осталог, пише и о животу у градској комуни (коју су осим његау стварном животучинили још и М. Мандић, Ч. Дрча, А. Раковић, М. Радојичић, С. Богдановић и др.) и сарадњи са другим комунама тог типа. Ауторово уметничко деловање карактерише оснивање два урбана новоталасна бенда „Луна“ и „Ла Страда“, акције (често шокантне) у јавном градском простору (Трибина младих), припадност групама КÔДи „Јануар-Фебруар-Март“ (сродно деловању словеначке групеОХО), но о свему томе у његовој прози говори се скривено, у назнакама и у најмању руку скромно. Тишма је од града неодвојив (и нераздвојан), обраћа се урбаном читаоцу градским жаргоном, говором који поседује шарм баш зато што није чист, а шаролики дијалекатски идиоми употребљени су ради иронијског ефекта. Често се спомиње жал за трамвајима, а улице и људи аутентични су и уздигнути на ниво култа. Кад су мотиви у питању, приметне су константе као што су типична градска доколица, неделатност, отпадништво, глуварење, слобода, те фасцинација Африком и матријархатом, али и инфантилност, Едипов комплекс, нелагода и уопште слабости разних врста. Доколица је драгоцена, то је време кад се појављује Други, из доколице се ствара (и опет доколица је најближа Ничему), потребно је прекратити време, бити одсутан из њега, појести годишња доба, испричати причу, а аутор нашу радозналост и жељу за њом испуњава (исмева, као и све остало) на најневероватније начине нудећи безброј опција поигравајући се идентитетима и могућим фабулама које произилазе из чисте пишчеве игре, што често одлази у беспредметност/есејизацију/апсурд. Приметна је манипулација позицијама интрадијегетичког (и метадијегетичког) приповедача, ауторске публике, имплицитног аутора, те фикционалним приповедањем и променљивом унутрашњом фокализацијом, а cвакако најфреквентније јестепоигравање коментарима (аукторијалним упадицама).
Књижевне и топонимске алузије (илузије?)“Недељом, поготово после подне, на крају седмице, скоро редовно ме преплави неко чудно расположење, осећам топлину у грудима, натопим се есенцијом, срећан сам што сам уопште жив и тада имам неодољиву потребу да будем сам, да се скитам некуд, обично по Телепу или Петроварадину.”Мирко Радојичић, Структура раста, 1975. Преузето са: http://www.avantgarde-museum.com/en/m...
Тишма пише писцима, пардон, читаоцима са намером да их збуни и доведе у заблуду њихово расуђивање. У својој прози показује велико читалачко искуство, барата подацима из разних грана уметности (класична музика, сликарство, филм), но опет његовом јунаку није нимало лако ходати тим градом-литературом (или се кроз њега брзо возити), плутати океаном пуним речи (мачева), поставља он себи велика питања док носи тај тешки терет креације, док сâм са собом води вечни дијалог о читању и писању као са „пријаптељем“: Пријапом/(не)пријатељем.  Доводи он сâм себе у сумњу (а тек нас!), износи често ниско, а још чешће ниподаштавајуће мишљење о сопственом читању и писању, oпомиње се, преиспитује се. Интересантнису и поднаслови његових дела: “нискобуџетна проза” или “старомодерна травестирана исповест с ону страну гроба“.Поиграва се он са невиношћу нашег поимања, рачуна на наше (не)препознавање наивности, испитује да ли нам се свиђа кич, сервира нам препричану радњу, препоручује којим редом да читамо,  увлачи нас у језичке игре и бајке за велику децу (Бернардијева соба садржи све функционалне улоге наведене код ПропаЛиман, Нови Сад
SummaryЕxamining the existence of the narrator / literary hero in an urban area in three prose works by Slobodan Tišma, the paper aims to define the chronotope and the identity of the depicted city. With reference to the reminiscences of other works of world literature present in a given Tišma’sstories and novels, the essay tries to establish a comparative analysis of the function of detected significant literary connection to poetics of  Novosadian author.Key words: City, Other, urban, toponym, Pišta Petrović, Leopold Bloom
Библиографија:Гербран, Ален; Шевалије, Жан: Речник симбола, Stylos/Киша, Нови Сад, 2004.Лаоце, Чуангце, Конфуције,  Изабрани списи, избор, превод, предговор и белешке Светозар Бркић, Београд : Просвета, 2006 (Бор : Бакар)Мелетински, Јелеазар Мојсејевич, Поетика мита, Нолит, Београд, 1983.Принс,Џералд,  Наратолошки речник, Београд: ЈП Службени гласник, 2011.Тишма,Слободан, Квадрати троуглови, Београд: Чаробна књига, 2014.Тишма, Слободан, Велике мисли малог Тишме, интервјуи 1994-2014, Зрењанин: Градска народна библиотека Зрењанин, 2014.Џојс Џејмс, Уликс, прев. Зоран Пауновић, Геопоетика, Београд, 2004.Џојс Џејмс, Портрет уметника у младости, прев. Петар Ћурчија, Новости, Београд, 2004.
Електронска издања: http://www.maticasrpska.org.rs/wordpress/assets/temat-Vladimir-Gvozden.pdf http://www.slobodantisma.blogspot.com/search/label/b%29%20poezija%20i%20proza

Nepodnošljiva težina socijalnog i virtuelnog postojanja

http://pulse.rs/nepodnosljiva-tezina/

Čovek koji nije video Deda Mraza

Čovek koji nije video Deda Mraza
Ja sam Indijanac i kada položim glavu na krevet kroz srebrne jone, opruge i penu iz NASA-e i daščice parketa do prizemlja, pa sve do podzemnih voda čujem kad neko ispusti kašiku i nevreme kada se sprema i kada kažem: mmmm moje brujanje čuje dečak u stanu iznad, ako isto ovako zna biti Indijanac kao ja.
***Dragi Džoni,Ovde je užasno. Dolazim uskoro, dovešću i sina. Ne brini, lepo će se slagati sa tvojom decom. Vidim da su to divna dečica.
***
Na ekranu mi se pojavljuje fotografija, na njoj su tri devojke, više gole nego obučene. Jedna od njih ima silikone u grudima, druge dve u ustima. Silikon je ekvivalent lažnoj fakultetskoj diplomi. Možda je čak i malo pošteniji, jer se vidi odmah. Sve tri su prekršile pravilo: ili veliki dekolte ili gole noge. Obrve kao da su im iscrtane crnim flomasterom, potezom koji predstavlja neki kučkasti lûk. Krivina, okuka. Che belle curve! Tri laste. Dve lopte. Dva ujeda pčele. Duga. Duga. Skočko. Pored fotografije stoje oznake: #mybitches #girlsnightout #domperignon #newyorknewyork. Lajkovi iskaču kao pečurke posle kiše. Batica Silni komentariše: Ajmoooo, a ispod njega i Samo Gaga: Mačke moje! Marija Kovačević ex Radovanović kaže: Srce tetkino <3 <3 <3 Napišem: „Legalizovali prostituciju?“ pa ipak obrišem. Jedna od njih mi je bila cimerka u studentskom domu, ona u sredini. Delile smo parče hleba kad sve pare pretvorimo u cigare i pivo. Mama joj je spremala po kućama, tristo dinara po satu. Napišem: „Sećam se da ti je i jelen pivo bilo dobro“, pa ipak obrišem. Ivan Grozni komentariše: Visibabe i iscrtane obrve – vesnici proleća.
***Dragi Džoni, Samo želim da odem odavde. Ne moramo u one motele po kojima je žvake lepila lepljiva Hambertova nimfica, ne mora nam se na haubi ogledati hiljade svetlašaca, nećemo se fotkati kraj zvezde na pločniku ili držati kip Slobode na dlanu, idemo pravac u pustinju. Uopšte ne moramo da živimo na jednom mestu, možemo samo da se vozikamo. Neću da kažu: ONA je ta koja ne skuplja za svojim psom (pa da se kunem da jesam) ili ONA ne reciklira, pa da, kad dolazi iz te vukojebine, naravno da ne zna da reciklira (a ja da ih uveravam da sam sve radila kako treba). Ne bih da ti pravim probleme. Ide mi se u neku pustaru, samo ti i ja, u letnje veče vozimo se miljama, pa onda stanemo negde pored puta, (obavezno ponesemo dovoljno vode), pustimo u kolima Riders on the storm (naduvamo se, eventualno zgutamo esid), izgubimo se u pustinji i vremenu.
***
Zatičem poznatog dečaka kako sedi na stepenicama pred ulazom. Šiške mu padaju preko očiju. –        Šta je bilo Darko?–    Mama me izbacila, rekla je: idi malo prošetaj. Mama je opet tužna. Samo sedi i gleda filmove sa Džoni Depom.–        Počinje kiša, bolje da se skloniš Darko.–        Darkooouu Deeep – prozujao je kraj nas glas sa bicikla.–       Je l’ ti to neki drug? – Odmahnuo je glavom.–     Moram sada da idem, vidimo se. – Ja sam ispod vas, je l’ znaš? (Ako ti nešto treba, tu sam – htedoh da dobacim. Ne bi mi izlazio iz stana, odmah bi se uselio. Bolje ne). Na sandučetu je preko pločice Dragićević bilo prelepljeno DEP.
***
Pre dve godine je zaboravila da ga odvede u vrtić tog dana kad je bilo slikanje s Deda Mrazom. Pokazao mi je fotografiju, sva deca su plakala osim njega. Noge su mu visile s klupe, izgledao je jako mali. Slikali su ga samog i dodali na fotografiju. On nikad nije ni video Deda Mraza. Nismo ni mi, doduše. Budimo jedni drugima Deda Mraz. Ako to ne umemo, budimo jedni drugima fotošop.
***
Eeej! – vikao je za mnom. – Selim se u Ameriku!– Stvarno? Pa, sjajno. Kako to?– Mama je nešto gledala na kompjuteru i pojavilo se ono što treba da klikneš i onda dobiješ zelenu kartu i pisalo je da je pobedila i sad se selimo u Ameriku, ići ću u školu tamo. A ona će konačno moći da vidi Džoni Depa, znaš ona mnogo voli Džoni Depa, skuplja njegove slike i lepi ih po zidu.– Darko, mislim da to ne ide baš tako lako. To stalno iskače, to je samo neka reklama... ili možda virus.– Nije, mama kaže da je kliknula i da je osvojila nagradu. Od sto hiljada ljudi, baš ona je dobila.– Darko, ne bih da te razočaram, ali to ne znači da sigurno idete. Neki ljudi zarađuju na našim klikovima. Tvoja mama nije sve to baš najbolje razumela. Ti svakako uči engleski, ali ništa još nije sigurno. – Hoćeš da kažeš da je to prevara?
***
Dekadencija – opadanje, propadanje, raspad. lit. pravac u modernoj književnosti koji se sastoji u izumiranju zdrave čulnosti, usled prenadraženosti života, traženje veštačkih draži.Zaštita bilja – grana poljoprivrede koja se bavi sprečavanjem gubitaka koje poljoprivrednim kulturama nanose bolesti, štetočine i korovi.Dekadencija – iscrtane obrve, noć uz šampanjac i neobavezni seks. Bela kosa kao iz doba Luja XIV (od obrva se spustiti niže i nacrtati mladež na obrazu). Razmazati karmin, spuštati se do dole, biti telo koje uživa. Ljubiti se s bilo kim. Ljubiti se sa svakim. Spustiti se da bi se uzdigao.Dekadentno – postoje dve vrste baba: one koje nose kesu na glavi kad pada kiša i one dekadentne što vole da pokisnu.Zaštita bilja – kad dođu da te uhapse zato što ne zalivaš cveće redovno i/ili ga držiš u premaloj saksiji.
***
Dragi Džoni,Ovde postaje neizdrživo. Stalno pada kiša, svi su prosti i ubijeni u pojam. Gledala sam sinoć Ed Vud, Čokoladu, Svini Toda, Čoveka koji je plakao i Šta izjeda Gilberta Grejpa. Nisam spavala cele noći. Još malo pa stižem.
***
Kako se uzdići iznad situacije? Biti mudri orao. Celo je polje moje – na stubu stojim – posmatram krda kako se dave. Da im je do ovog se stuba dovući, a šta je za mene on, šta su za mene vrhovi planine?Where are you from? Serbia. Siberia? Nema ovde belih noći, ovde su samo crni dani. Obećava nam se svašta, kao malom bolesniku. Oni koji psuju sunce i oni koji šalju na mesec, mi i oni, tako daleko. Unazad se premotava Vera Nabokova kako spasava rukopis iz vatre i Merlin Monro sa stomačićem na plaži, Džulijen Mur kako baca tortu u smeće i bakica iz Diskoteke 54 kako leži mrtva na podijumu za igru i policija za životinje kako seče ogradu od kovanog gvožđa da bi oslobodila mačku koja se tu nasadila. Kako bi je samo kod nas dočekali. I gazdu bi natakli na ogradu kraj mačke dok ne crknu oboje. Policija za životinje i zaštita bilja.
***







Vučem se uz stepenice. Prolazim pored žene u spavaćici. Gleda me sa mržnjom dok je dva medicinska brata kao dva drveta koja su izrasla oko nje odvode bez reči. Krv kaplje kap po kap po međuprostoru, odlazim hodnikom. Čujem: „Hey babe, take a walk on the wild side. And the colored girls go...“ Mislim na njene uvijene podlaktice, mislim na dečaka kako je ostao sam, mislim na Džoni Depa i na Ameriku. Mislim možeš li nešto da uradiš kako treba. Mama ima bluz u sobi bez pogleda. Tu-turu-turu-tupturup-tup-turup-tup-tup-tup... I premotava se Gven Stefani s jabukom i radoznalost koja je ubila mačku i crnac kako se zavlači pod Madoninu suknju i slepac kako maše brodu što prolazi i pita: „Kakav je? Kakav je?“ i Kurt Kobejnov poslednji krik...

Priča Čovek koji nije video Deda Mraza je ušla u finale FEKP & CeKaPe natječaja za kratku priču  na temu Amerike u okviru 14. Festivala Europske Kratke Priče (Festival of the European Short Story) koji se održao početkom juna 2015. u Zagrebu i Rijeci, Republika Hrvatska. Može se pročitati i na linku: http://europeanshortstory.org/citaionica/covek-koji-nije-video-deda-mraza-319

Alisa u zemlji Gustava Klimta: Beč

Rozé je ostao da se hladi u frižideru jednog novosadskog stana dok su kušet kola već jurila prema Alpima. Kušet, katastrofa od odomaćene reči. „’Ajde da kupimo neko pivo, sva sam se smanjila u ovom vozu”, Alisa je rekla gospodinu Kaninhenu (umesto Voulez-vous coucher avec moi). U zamenu za romantično pijuckanje vina u lažnoj spavaćoj sobi koja je klizila po šinama, popili su po dva mala Beogradska piva kupljena od konduktera za 200 dinara po komadu i ubrzo zaspali. Sve je bilo maleno: od nagnutih vrata do ljuljajućeg kreveta, nahtkasne, minijaturne lampe koja je osvetljavala tobože lakiranim drvetom presvučenu putujuću kamernu kabinu. Čak su i flaše piva bile malecke. Flašice za lutke. Za utehu i uspomenu, dobili su peškir i sapun izuzetno malog formata i dva para džinovskih papirnih papuča sa čijim su dizajnom i kvalitetom zbijali šalu i igrali se snimanja reklame “Hvala Železnicama Srbije”. Buđenje u Zagrebu u zoru. Alisu je baš uhvatila nostalgija kada je carinik njeno ime dojavio voki-tokijem ne bi li je proverio kao nekog sumnjivca. Značajno je pogledao i upitao: „Vi ste prvi put u Hrvatskoj?” Da, ako se ne računa ono kada sam u Supetru na Braču prvi put jela ostrige i kalamare na terasi sa koje se moglo u more skočiti (na rođendanu gazdaričine ćerke Lucije koju smo prvi put upoznali tog leta 1989.) Tada je moja porodica zaključila kako će od sad,  pa nadalje svako leto odlaziti samo tamo, kod tih finih ljudi, a kasnije se ispostavilo da baš ništa u životu, pa čak ni to gde ćeš letovati, ne možeš planirati i da se od svih mesta na svetu samo tamo ne može ići. Mogla sam mu raspredati o Bolu i svojim sećanjima na igru Pošla majka s kolodvora s malim Hrvaticama, ili kako sam s malim Bosancima i Italijanima pecala ribice na kuglice hleba, ili da sam u Splitu probušila čamac na naduvavanje natrpavši ga kamenjem, pa udarila u dreku, a u kampu kod Omiša krvnički vukla jednu devojčicu iz Mađarske za kosu i vijala je oko kamp prikolice, jer mi je nevaljalica uzela lutku, te da sam u Čiovu preplivala na drugu obalu i jahala magarca, u studentskim danima skoknula do Zagreba i prespavala kod nepoznatog dečka nakon svirke u Močvari, a lane mamurna sedela na tribinama Dubrovačkih ljetnjih igara i skoro zaspala umorna od šetnje po Stradunu. „Ne.”, odgovorila je kratko, umesto da mu sve to potanko ispriča.Potom je došla Ljubljana, slatke reklame i reči kao što su kolinska i radenska, maleni glas na razglasu železničke stanice, pomalo tužan, pomalo začuđen, kao da  pita putnike, a ne da ih obaveštava. Na Alisi se videlo da je ushićena što su ona i gospodin Kaninhen isti kao i turisti iz celog sveta, čupavi izgubljeni bekpekeri. Gospodin Kaninhen je zapisao kratko u svoju beležnicu: Ljubljana: hladan tuš – voz do Beča: 65 evra, autobus ne postoji. U vozu sve na dugme. Nije kao kod nas. Alisa je jela gnjecavi sendvič koji je brižljivo napravila u svom stanu prethodog dana. Kada bi u normalnim okolnostim pojela nešto što stoji 24 sata? Mladići na sedištu pored pričaju francuski slatko i golicavo, pročitaju po neku reč iz nemačkog rečnika, pa se smeju sopstvenom izgovoru. Reka Krka. U beležnici je još dodato: Idemo ka Celju i Mariboru gde presedamo za Vijenu. Alisa je uzbuđena. Nema leptiriće, već leteće veverice u stomaku. I pored znaka oslobođene cigarete na staklu kupea, kondukter joj je objasnio da je pušenje zabranjeno. Koliko ga je razumela, pušenje je u Austriji dozvoljeno. Alisa je stoga zauzela busiju i sedi sa neupaljenom cigaretom u ustima. Čim su izašli sa stanice Westbahnhof, Alisa i gospodin Kaninhen su ponovo porasli do svoje normalne veličine. Ubrzo su se, u onoj gužvi, opet smanjili. Tumarali su po studentskom gradu sa koferima i papirom u ruci. Na njemu je pisalo: Dr Adolf Schärf Heim, Lorenz Müler Gasse 1. Neki garavi čovek (deus ex machina) iskoči ispred njih i na srpskom upita: „Šta vam treba?” i potom ih odvede do zgrade koja im je bila ispred nosa. Drugarica joj je mesecima ranije dala ključ od sobe u studentskom domu i sve podrobno objasnila, crtajući na karti iksiće kao gusar na mapi s blagom. Plan je bio da ako ih neko nešto pita, kažu na engleskom da su studenti na razmeni. Na recepciji nije bilo žive duše. Strah je bio uzaludan. Tačnije, recepcija nije ni postojala. Nikog nije bilo u čitavom domu, jer je bilo leto. Alisa i gospodin Kaninhen imali su svoju sobicu u Beču i niko ih nije pitao kuda idu i kada dolaze. Alisa je vodila dnevnik, a gospodin Kaninhen je beležio ponešto u notes. Uveče, posle obilaska grada, zamenili bi se svezaka i čitali saputnički doživljaj Beča. Alisin dnevnik bio je dečija sveska za školu sa kvadratićem za ime učenika, razred i naziv predmeta. Pisalo je: Zapisi princeze bečke Alise I.  Predmet: Beč oko nas. U tezama je pod datumom 10.06.2008. gospodin Kaninhen mogao da razazna: - Mocarti sviraju na ulici za 50 centi kao kada bi kod nas Tesle pravile struju pored puta za dva dinara u šeširu.- „Beču grade ne beči se na me’”  i ne znajući da je toje etimološka figura kao i „dva bokata bokala” reči su koje je izrekao Vuk Karadžić prilikom svoje prve posete Beču. Mora da im je bio urnebesno smešan, prava varvarogenijalna atrakcija.-  Jedini ko me je muvao u Beču bio je visok tek nešto više od metra. Cela turska porodica klacka se u zadnjem delu autobusa, sedimo tik ispred njih, dečak od možda tri godine me kucka po ramenu, okrećem se, namiguje mi i mangupski pita: „Wie geht`s?” Cela porodica se smeje. Gospodin Kaninhen  me pita da mu prevedem šta je klinac rekao. - Gospodin Kaninhen  je čas gledao na sat, čas računao zlatni presek, a ja sam krišom obrisala suze isped Klimtovog Poljupca. Jednom me je neko tako držao u naručju punom boja. E, gospođice, gospođice, na šta si spala! Da putuješ sa čovekom koji stalno negde žuri, ima bioritam Belog zeca, a bogami i takve seksualne apetite!  I danju trese nogom ispod stola. I noću to radi u krevetu. Nervozne noge rastu iz glave.
Na sledećoj stranici bio je i ovakav prozni zapis:Lažna čajanka u tajnom vrtu U blizini doma nalazi se ogromna bašta izdeljena na manje parcele. U svakom kvadratu je po jedna kućica. To su bašte stanara iz susedne zgrade. Tu gaje cveće, salatu, paradajz… O, bilo bi lepo imati svoje parče zemlje u ovom gradu! Uvek kada bismo danju prošli pored ograde, buljili bismo kroz nju. Noću je to bila naša tajna bašta – preskakali bismo ogradu i ulazili u tuđe bašte samo da bi se ljubili, posle smo sedeli na plastičnim stolicama između petunija i hrizantema praveći se da smo muž i žena koji se nedeljom odmaraju uz roštilj i novine. Grilamo, što bi rekli “naši” tamo. Sedeli bismo i bezbrižno ćaskali. Ponekad bismo u rancu poneli kućnu haljinu i lažne brkove, pa bismo se slikali u idili prisvojenog letnjikovca.12. 06.2008. Ručali smo u Nordsee-u kao i svaki dan. Kada su nas ugledali na ulazu, odmah s vrata su nas pozvali da dođemo iza pulta, tu su nam svečano uručili pravog-pravcatog oktopoda, pojavio se i vlasnik lanca restorana da bi se fotografisao sa nama i sa poklon-oktopodom. Slikali smo se i rukovali sa svim pipcima redom, a pošto smo izračunali da bi nam trebalo osam dana da ga pojedemo (ako bismo svakog dana jeli po jedan pipak), a ostajemo još samo pet dana, rešili smo da ga pustimo u Dunav. Dunav je bio kao i svaki Dunav. Večan, tečan i mutan.
15.06.2008. Nedeljom se sve tvorevine božanske i ljudske odmaraju, pa tako ne radi ni jedna radnja osim one u kojoj se moli bogu i one u kojoj se peva opera. Ne treba nam hleb naš nasušni, niti  hleba i igara, nego hleb kao takav i hleb po sebi. U sobi u domu nam je ostalo kolačića u kutiji, pa kad nema hleba, ješćemo kolača.Alisa je kod gospodina Kaninhena našla i ovakve redove: Alisa, budući da je bila sumatraista, u jednoj od šetnji se osetila kao drvo na Beogradskom keju u Novom Sadu, pa preko puta nije bio Donau Insel, već Petrovaradinska tvrđava, baš ona gde je Marija Terezija imala svoje odaje i svoj bestijarij. Malo zatim, nakon toga što se Alisa osetila kao drvo, nastao je međubotanički incident: u busu je Alisu ispsovala neka baba koja je imala lice kao krompir i snažno je gurnula da bi prošla. Rekla joj je da je auslender i mrmljala nešto sebi u krtolu, psujući strašno te nepristojne auslendere. Alisa je bila uvređena, jer nije bila taj grozni auslender, već je po ubeđenju bila zakleti turista. Kad je baba-krompiruša izašla, Alisa joj razgovetno otvarajući usta kroz prozorsko staklo dobaci: Du bist nazi! Gospođa-krompir se dvaput skuvala od besa, tako da je deda morao pridržavati i odvraćati joj pogled da se ne bi pretvorila u pire. Htela je još da joj kaže da je samo glupi koren, a da korenje nije najvažnije na svetu i da bi, kad bi malo bolje pogledala iznad zemlje, videla da ima raznih lepih cvetova koji su bolji od njenog korenja.
Sanjala sam kako se vijamo po zgradi Gasometera između razjapljenih tela iz kojih ispadaju organi. Tog smo dana otišli do tamo metroom U3 u pravcu Simmering i vratili se ne pogledavši izložbu Bodies Revealed. Srpski indeks ni u Austriji ne pruža neke naročite beneficije, a kultura je skupa. Umesto toga bili smo u Hundertwasserhausu, čitao je gospodin Kaninhen.Gospodin Kaninhen je o istom tome zapisao: Hundertwasserhaus: Neravni pod. Krivudavo pod nogama. Podseća na detinjstvo. Kao mali, gospodin Kaninhen je krišom uzimao bakine naočare. Dobio bi batina jer navodno: a) dira bakine stvari b) kvari vid, a zapravo, jer je ispoljavao buduću: a) nastranost i iščašenost b) sklonost ka narkomaniji i begu od stvarnosti – zabavljalo ga je da čas propada, čas diže nogu da zakorači na brežuljak od tepiha i smejao se do suza, jer brežuljka nije ni bilo.U beležnici gospodina Kaninhena još je stajalo:U Šenbrunu su Alisi smetali svi ti izbezumljeni ljudi koji su tumarali po onih četrdeset soba sa voice guide-om na uvetu, premotavali i zverali u to što im mašina kaže. Zato je potplatila čuvara da kad svi odu može da se šepuri ispod kristalnih lustera i gleda kroz njih kao kroz kaleidoskop. Sedela je na svilenim otomanima, ispobavala kraljevski nakit, ogledala se i izigravala da sedi s Habzburgovcima na neformalnom ručku. Čavrljala bi sa nevidljivim domaćinima: “Još čaja, molim” ili “Štefan, budu tako ljubazan dodati mi hleb.”Gospodin Kaninhen je iz Beča dalje otišao svojim poslom, a Alisa se u Novi Sad sama vratila onim “gastarbajterskim” busom za 50 evra. Autobus je bio nadrealan, bila je to ničija zemlja na točkovima. Putovao je u Jugoslaviju i ljudi u njemu bili su srećni što idu u tu zemlju. Nazivali su se Jugovićima. U tom busu gledala se Lepa Brena u filmu Hajde da se volimo. Putnici, ljubitelji te nepostojeće zemlje, glasno su se smejali, pevali su kao đaci na ekskurziji i bučno komentarisali. Zdušno su navijali za Brenu kad je na primer vozila gliser i avion, ili skakala padobranom iz helikoptera. Posle granice svi su poskakali na noge i zaigrali, neka starija žena udarala je u kantu kao u talambas, a devojčica mešala kukovima. Prema Alisi su svi bili prijateljski raspoloženi, srdačno joj kupujući pivo i nudeći je cigarama. Kuriozitet je zapravo bio u tome što je jedini Jugović u tom busu bila upravo ona, jer je od svih njih jedina posle rođenja ostala da živi u toj zemlji u koju su se zaputili.
jun 2008.

Mala smrt usled francuskog poljupca: Pariz

Pariz je dečko u kojeg si nekad bila zaljubljena i u kojeg bi se uvek mogla ponovo zaljubiti. Čupav, neuredan, razbarušen, ali šarmantan i originalan do nestvarnosti. U taksi pa dočekaj ponoć u Parizuili poslednji tango.Tu su Zoline pijace,radnje s trikovima,Muzej filma,Muzej poljupcaFRANCUSKOG POLJUPCA! U ulici kojom Amelija Pulen vodi slepog čovekai nabraja mu sve usput   dok ne doživi prosvetljenje, mirišu rakovi i školjke kojima ne znamo ni imena. Vozimo se brodom po Seni, na obali fotografišu manekenke s crvenim ruževima. U metrou čovek nosi Afriku oko vrata. Metro je stao, ženski glas na francuskom slatko parla. Svi ćete umreti, hvala – možda je rekla. U metrou svako ima svoj nastup ili prođe čisto da prošeta svoju gubu. Igoovi prosjaci ulaze na rukama, izlaze iz uskih ulica, tamne strane Pariza,spremaju nam neke pakosti. Prevaranti dobrih očiju govore: „Akuna matata“ dok nam pletu končiće, kad čuju da nemamo para, skidaju ih s naših ruku, odlaze čarni i razočarani. U izlogu na koncima vise bartonovske lutke, lutkarka mi ne dozvoljava da ih fotografišem. U marokanskom restoranu nedeljni ručak, bareno i toplo u stomaku i oko srca, kusaj-kusaj kao kod kuće. Na kraju hladni čaj od šišarke u rakijskoj čašiciza bolje varenje i svež dah, kažu. Buljimo u lokvanje dok prolazi vremeguraju nas fanatici što se tiskaju oko Mona Lize. Da su im okačili poster ili kalendar, ne bi ni primetili. Piškimo u Versajskoj oranžeriji, iza lepo oblikovanog žbuna. Šta je tek Lujeva svita radila, mi smo još i dobri. Per Lašez, zvuči kao skup parfem. Mmhm, je l’ ti to Per Lašez? Obožavam ga. Divan dan na groblju. 
Neiskvaren običajima malograđanštine.Jesenje drveće, raširena mapa gde ko leži kao potraga za blagom, lakše je nego kad ideš kod nekog svog. I idemo kod svojih 
(više su nam naši od mnogih što se nazivaju našima), nije potresno, duboko je i svečano. Ne ideš da plačeš, ideš da tražiš, da se raduješ i da se diviš:Prust (strog), Balzak (posmatrač), Edit Pjaf (ljupka i setna), Oskar Vajld (razbludno izljubljen). Kod Modiljanija neugledan spomenik u sporednoj „ulici“ i samo jedan cvetić (pogodi ko je ostavio). Kod Džima najveća gužva. Popili smo s njim buteljku vina, popušili nešto, potpisali se. Iskreno, mislim da on nije tu. Crvena svetla automobila koji odlaze i bela svetla automobila koji dolaze, parada krvnih zrnaca što mile i ne stižu nigde, zastoj u krvotoku. Vaše A ulazi u krvotok isto tako brzo kao i vaše BMladi biraju da žive na ulici, a stari u kamp prikolici. Samo da se ne bude kod kuće, kuća je daleko i kuća je uvek na istom mestu, dom je tamo gde si ti (dobro sâm sa sobom). Semafor pokazuje da je nesreća 200 m od nas, saznajemo pre unesrećenih. Na Monmartru slučajna publika sedi po stepenicama, ispija limenke piva i horski peva Marlijeve pesme.Predvodi nas ulični svirač, Parižanin iz Afrikena brdu ispred Bazilike Svetog srca s gitaromPrenosi Jah mood istinski, Bob nema razloga da se okreće u grobu. U kafani slikar, kaže da je naš. Neće da kaže tačno odakle, ali tvrdi da je naš. Razumeli smo se, naš si. Platani su čarobni, presađeni iz dugometražnog crtanog koji sam bez daha gledala kao dete: Evoksi u epizodi Čarobno drvo. U Luvru je zagušljivo, studenti raširili štafelaje, tempere me guše
pozli mi od čitave istorije umetnosti čovečanstva kroz koju jurimo po spratovima.Sve je to zavera. Pisci, pesnici, slikari, krovovi Pariza, skupi kolači, deca što puštaju papirne brodiće po jezercetu u parku, muškarci i žene što leže po travi u Tiljerijama. Svaki dan je piknik, svaki dan je praznik samo za nas. Voziš se metroom pet minuta, izađeš na površinu, tek nađeš se u Latinskoj četvrti. Voziš se pet minuta, izađeš na površinu, kad, kao posledica te tajne konspiracije, naiđeš na kvart: crni Turci u grupama ispred kafana i kafedžinica s belim pločicama iz starih kupatila, glasno se raspravljaju i puše (se). Voziš se opet pet minuta i eto te – neke druge kulise, u nekom potpuno drugom gradu. Kao da si bio u stotinu gradova, a svi su dobro povezani (u toj zaveri) i dišu zajedno i svi pričaju istim jezikom. Jezikom umetnosti i sulude ljubavi.
oktobar, 2009.

Plavi čvor

Dete (iz) dokolice ili Plavi čvor
„Jeste li doručkovale?“ vikao bi horovođa na nas jer smo pevale u pola glasa. E, tako sam pisala. Kao da nisam doručkovala. Kao da nisam pustila glas. Usitnila rukopis, teško se dajem. Nekad bi nas zvao ćurkama i kokoškama. Nisam doručkovala. Nisam pustila glas. Ako ti je život skladniji od snova, tad ne možeš dobro pisati. Književnost je netabuizirani prostor, nesvesno se izliva kao u psovki, bez restrikcija. Samo tu kao kod kuće. Nemarno je biti pisac sa slušalicama na ušima kao što je nemarno prelaziti preko pruge sa slušalicama na ušima kada je maglovit dan. Nešto uzima dobre ljude i dobre ideje i premešta na neko nepoznato mesto. Bog? Bolji svet? Sve naše genijalnosti što dođu u pijanstvu. Poetika dobrih ljudi. U to verujem.„Ti pišeš?“ vršnjaci bi me pitali kao da kažu: „Ti još praviš herbarijume?“ Da, ti si to oduvek radila. Pisala sastave najbolje od svih. Za njih se može studirati ili srpski ili matematika. Ja sam pisac, teško je prevaliti preko usta. Pišem. Piskaram. Kačim, lepim i čuvam nešto što me čini srećnom. Nečim što moj prostor čini čarobnim i mojim. Ponekad, kao dizajner enterijera koji ne uređuje sopstvenu sobu, zadovoljavam tuđ ukus. Kada namestim svoj (literarni) prostor po svom ukusu retko kome se dopadne. Da, lepim to mrtvo cveće dok vi živite život.Književnost je za mene uvek osveta. Osveta onih koji ne mogu da se brane na javi. Osveta protiv zlobe i gluposti. Osveta u ime nemoćnih, preslabih za realnost. Najhumanija osveta koja postoji. Inteligentno dete dokolice. Poročno i divno. Ono koje omamljeno ide kroz život, ono nepraktično, nepriznatog talenta. Ono koje neće naslediti ništa, ali koje će svetu ostaviti sve.Želim da pišem kao umetničko klizanje, kao što gimnastičarka lako vrti svilenu traku u spiralu oko svog tela kao cvet i kao talase i kao vatru, želim da pišem kao da imam tri crnkinje iza sebe kao prateće vokale koji se njišu, a ne otimaju mi tačku. Želim da pišem bez razmišljanja kao što se krv prospe na ulicama zbog ideje o slobodi. John Player Special ili JPS, grafeme koje su u mom sećanju ostale neodvojivi deo njegove ličnosti. Miris neupaljenih cigareta fašistički složenih u finu ovalnu crnu kutiju sa poklopcem one iste boje i sjaja, docnije će se ispostaviti, kao i mermerne ploče njegovog nadgrobnog spomenika, bio je kao da se đavo ušunjao u apoteku. S se uvija oko J i P kao vijugava zmija sa medicinskog simbola i donosi lekovitost ili smrt. I melanholiju. Pušenje izaziva melanholiju, mogli bi upozoriti na kutiji. Prošao je kroz moj život kao slikar što i sebe iz štosa sakrije maskiranog u nekom kutu platna, tajanstveni čovek u mekintoš mantilu uhvaćen usput u nekom od kadrova na ulicama Dablina, Odisej iz hvalospeva što prođe kroz život Telemaha, duh Hamletovog oca kroz sinovljevu svakodnevicu punu reči bez mnogo delanja. Imala sam ga na fotografijama i u pričama drugih, ali to nije bio ni stoti deo njega. Ljubio je sve u usta i pevao pesmu o malim papalinama. Iskakao je iz svih mogućih budžaka i cmakao prijatelje na prepad. Najčešće je to radio po svom omiljenom gradu. Kad sam se zadesila u Dubrovniku osećala sam njegovo ushićenje. Uz meso je jeo voće (ribizle, maline, višnje). U Francuskoj je, u jednom restoranu, probao medveđu šapu. Sećam se lampice sa sličicom upaljača u autu i njega, sa leđa, kako pali cigaretu dok vozi. I njegovih gustih malih belih zuba, trouglastih očnjaka i onih polukružnih bora smejalica kod slepooočnica. Ili to znam sa fotografija? I crvenih hodnika pozorišta u koje me je vodio, crvenog mermera što sam ugradila u sve zgrade u snovima. Rembo, Kiš, Dilan, Morison, sve je to (sada). Za mene je bio Bajaga (tada). Bila sam tada ludo zaljubljena u Bajagu. I u Vladu Divljana. Imala sam oko tri godine. Nije votka rakija, mada noćas udara, učio me da pevam i da se istovremeno kuckam po glavi. Bio je za mene moj lični Branko Kockica. Voleo je paradajz sečen na kolutove, a ne na kriške. Znam čak i takve banalnosti, a nismo imali nijedan smislen razovor u životu. Sećam se da su se za njim vijorili peševi njegovog crnog kišnog mantila. O, kakve mu je samo mama pravila palmice kad je bio dečak, živeo je pod njima nasmejan. Žene su ga obožavale. Voleo je kad se ljudi kucaju čašama i ponavljao: „Živeli! Živeli!“ Oni i jesu, samo se njemu nije ostvarilo. Napustio je svet u kom se ljudi kucaju čašama, kažu imao je tada Isusove godine. Svi naši očevi su glumci. Svakoga dana se pretvaraju da im je dobro, da ih ništa ne boli, da je sve u redu. Moj se za to školovao, vežbao svakog dana, dobijao ocene i kritike. Hteo je da mi da ime Kordelija. Jednom sam našla njegovu narandžastu fasciklu. U njoj je bio tekst drame Otac.Beli ten, dugi beli vrat, beli venčići na noktima, bela šolja za kafu, bele semenke koje su joj uvek bile u rukama i burma od slonove kosti gradili su moju majku kao kulu od slonovače. Obala slonovače. Bjelokost. Ajvori. Ivoar. „Nek se nose u pičku materinu!” rekla bi, onako za sebe, sa fotelje. U vreme kad su se pravili embargo kolači (2 čaše brašna, 1 čaša šećera, 1 kašika kakao praha, 2 kašičice cimeta, 2 kašičice vanil šećera, 2 kašičice praška za pecivo, 3 kašike pekmeza, pola čaše ulja i 1 čaša hladne vode) i kad je platu umesto u novcu dobijala u polutkama krmače, a u frižideru tužno čamiojedan margarin i poluisceđeni majonez, jednog dana su osvanula i dva nova delkatesa: na policu je stavila konzervicu na kojoj je pisalo mussels in sauce, a u vrata teglicu sa crvenim kavijarom. To je bila njena borba. Ima li išta užasnije od jeftinih poslastica? Ima, da ne jedeš nikakve poslastice. Osim tih otužnih embargo kolača, pravila je i sirotinjsku picu (njen naziv) i nekakvu crno-belu pletenicu sa ukusom brašna i vode iz dečije igre, kad mama u rerni ispeče rukotvorine što su deca zamesila. Jedan deo je bio beo, a u drugi bi mama (ah, te majke) dodala malo kakao praha (onog gorkog, razume se) ne bi li ga obojila i onda bi sve uplela u pletenicu i ispekla. Uvek se borila protiv nepravde. Jednom je džeparoš šutnuo u stomak kad smo izašle iz autobusa (pred detetom tj. predamnom!), jer je upozorila opljačkanu ženu i digla galamu. Vodila me na demonstracije, kad oni mogu da manipulišu decom možemo i mi, kazala je. Stajala sam tamo i držala transparent: “Napred studenti, osnovci su sa vama!” Osećala sam da radimo nešto važno. „Sanjala sam da plivam u govnima i da me vijaju oni zlotvori.” „Koji zlotvori?“„Pa Mira i Sloba“. Uveče smo lupale u šerpe i lonce. Moja mama nije kuvala, čitala mi je knjige. Onda mi je pokazivala život. Život je imitirao umetnost – u vreme kad mi je čitala o belim medvedima koji u ruskom zoo vrtu dobijaju kondenzovano mleko, donela bi mi jednu tubicu da probam dok slušam priču. Bilo je slatko. Mleko iz tubice. Kad bi čovek pljunuo kraj nas na ulici, ona bi zamišljeno rekla: “Ne bih volela da jednom nađeš tavog momka” ili kad bismo naišle na decu kako vise sa grana nekog drveta i kidaju ih, prišla bi im i miroljubivo objasnila: „To ga jako boli. Da li bi ti voleo da te neko tako čupa?” Prva sam dobila u razredu, menjala sam uloške i nastavljala da se igram s barbikama, bila je pomalo setna zbog toga. Nismo jedna pred drugom imale stida. Pokucala bi na vrata dok bih sedela na šolji, a ja bih povukla uzicu sa bade-mantila koji je visio na vratima i rekla glasom čarobnjaka iz Oza: „Uđi, vrata će se sama otvoriti”. Uvek sam zamišljala da ću, kao kod Selindžera, pušiti dok se kupam u kadi, a ona sedeti pored i strpljivo me slušati na čemu trenutno radim i kako filozofiram o životu. Nismo to dočekale, ni ona ni ja. Dok me kupala u kadi posle tatine smrti, sećam se, pitala sam je: „Mama, a, kada ćeš ti umreti?” „Još neću.” , ubedila me. Bila sam tako sigurna, to je bilo nemoguće. Držala me za ruku u krevetu do moje devete godine. Njoj je to trebalo više nego meni. Kad iskoči misao, pa bi najradije pritisnuo: Remind me later.-          Znaš, nekad mi izgleda kao da je on otputovao. A tebi? Naišla bi na ćutnju. -          Meni ne – rekla bih surovo. Reč se izvitoperila od težine kao vešalica pod težinom preteškog kaputa.Sedela je u fotelji i grickala bundevine semenke, sedela je tamo nepotkupljiva. Onda je nastupio period kad je se nisam mogla ni setiti, nijednog njenog ručka, ni čitanja, ni razgovora, ni izraza lica, ni njenog svakodnevnog izgleda u toj fotelji, jer nisam pamtila, nisam mislila da je važno, da je vredno pamćenja, sve bih to obuhvatila da sam znala da jeste, i te komentare iz fotelje i način na koji gricka semenke i njen pogled iz davno prošlih vekova. Bila je kao silueta, kao napabirčeni bagaž sećanja iz perifernog vida, pogubljeni uzgredni delići, a ja sam se mučila da ih složim. Pa makar jela otvorenih usta i balavila po jastuku i ostavljala uključenu ringlu i optuživala me da trošim previše deterdženta i da hoću u grob da je oteram, dala bih sve da sam to dočekala i da me opet drži za ruku dok pokušavam da zaspim.Da li je neobjavljeno blago i dalje blago? Neispisani rukopis, razdevičeni tekst. Sve me to umara. Ne želim da ga izvodim, da ga okamenim svojim glasom. Svi ste pismeni. Intervencija nad tekstom zavisi od trenutnog raspoloženja. Ponekad se pokaješ kao da si sâm sebi odsekao nakaradne šiške. Ponekad ima previše sala, nezgrapan je i težak samom sebi. Tekst se kvasi, tekst se buđavi. Tekst hoće da se pari, da opšti sa mnom. Nekad bežim daleko, samo da ga ne gledam, ne smem da ga otvorim. Neću da ga uništim, hoću da ode ili da se promeni. Rukopisi ne gore, oni samo idu u Recycle Bin.Nazad, ne u matericu da se sklupčaš, jer tamo si opet sam. Nazad, u onaj krevetić, u ono naručje, u one male stanove u kojima smo bili srećni, u kojima nismo imali ništa, ali smo se mnogo voleli. Sad imamo velike stanove u kojima se mimoilazimo i trpimo.Život se sastoji od trenutaka čija lepota ne mora nužno voditi ka trajnoj sreći, otkriću nekakve poente i produžiti se ka dubljem smislu, već samo momentalnom uživanju, pukom ispunjenju želje, zadovoljenju strasti ili slučajnoj prijatnosti. Ritam, kontinuum, arabesku života ne razumem, već samo trenutke.Jednog toplog popodneva dok sam sedela u stanu i pokušavala da se rashladim, pored glave mi je prozujalo nešto malo, crno. Izgledalo je kao ptica. Uletela je i suludo se sudarala o prozorsko staklo. Bila je brza kao mali avion i nije bila crna, videlo bi se kad se na trenutak zaustavi, kad uspori lepet krila. Čak je kljunom zvonila u moje viseće zvončiće koje je jednom davno neko doneo iz Kine. Ne, nisam uživala u toj poseti. Izbezumila sam se. Zgrabila sam iz plakara neki duks, stavila kapuljaču na glavu i otrčala u drugu sobu, a potom u kupatilo. Odande sam zvala cimerku telefonom da dođe da je izbaci i samo sam mislila: nemoj se zaglaviti iza kreveta ili ormara i crći, samo to nemoj. To nije bila ptica, to je bio Neko. Mislim da znam i ko. Sećam se najranijeg trena svog osvešćenja: ja kod bake u kupatilu, imam četiri godine, perem ruke, sećam se mlaza i belih pločica. Do tad su bili fragmenti: igračka što cvili, plastični gutljaj, neki stid, neke noge, male roze gumene sandale viđene odgore, neka svađa rukama i glasovima, tata sa leđa, crveni mermer, mamina ruka, plišani obraz, a od tog klika sam postala svesna, probuđena.Čvor, ogromni čvor, plavičast, na kanapu debelom kao obgrljene ruke, gore, u zvoniku, na tavanu, kao na tavanu crkve, ali nema ni zvona, ni crkve, to je samo tavan i samo kanap i samo čvor. Nemogućnost u noktima celo telo prožima, plavi čvor sve se više steže. Sanjala sam taj jedan te isti san noćima kao dete.

Nek’ se zove Saša ili Arhiva sitnih neprijatnosti

Hej, nemoj to da radiš! Takva je igra! Pošla majka s kolodvora, traži jednu ćeerku... Kako će se zvaati?... Nek’ se zove Meliha. Mi ne damo Melihu. Pošla majka s kolodvora traži jednu ćerku... Kako će se zvaaati? ... Nek’ se zove Tina... Mi ne damo Tinu... Nemoj to da radiš! Takva je igra! Pošla majka s kolodvora, traži jednu ćerku... Kako će se zvaaati? ... Nek’ se zove Maja. Mi ne damo Maaaju... Pošla majka s kolodvora, traži jednu ćerku... Jao! Kako će se zvaaati? ... Nek’ se zove Saaaša...  Evo vama Saaaša...

     Posle svakog stiha, kad je trebalo dići nogu, devojčice bi me šutnule u koleno, došla sam kući s masnicama. „Lepa koreografija“, rekla je mama. To je bilo na moru. Tamo je i pramen kose sočan i slan. Kad oguliš krasticu, ispod je koža roze boje. Možda je kod dečaka plavo? „Jesi se igrala sa onim malim Hrvaticama i Bosankama?“ „Ako misliš na one velike devojčice one se uopšte ne zovu tako, nego Meliha, Mediha, Tina i Maja i sve su lepe“. Kako su one pocrnele, a ja sam uvek bleda! Tina je rekla: „Hajde da igramo lovice“, a igrali smo vije. Maja iz Beograda ima veliku sestru sa kratkom kosom i puno minđuša na uvetu, ona se sa momkom vozi na motoru i ljube se u usta kao na filmu. Lupio joj je žvaku i pitao da pođu, objasnila mi je Maja. Nismo mogli zauvek da ostanemo na moru. Opet u vrtić, treba ustati rano i kada pada kiša, a krevet je topao i ponekad, rano ujutru, mogu da poželim san kakav god hoću i on dođe. I kod kuće imamo igračke, a ipak treba da idem tamo. Ne znam zašto. Svakog jutra razvlačimo krpice kajmaka preko limenih šolja s mlekom, dečaci nas gađaju kuglicama hleba, a onaj što vadi sline iz nosa uvek bi da pleše sa mnom. Zovem se Saša. To je muško ime! Nije! E baš jeste! Nije! Jedan moj brat se zove Saša! Lutke su pričale i Natašina je mojoj lutki rekla: „Baš si ružna“. Nataša mi je opet pošarala crtež. Mama je pitala: „Jesi li sugurna da hoćeš da se ispišeš iz zabavišta?“ Potvrdno sam klimnula glavom. „Moraš naučiti da se suočiš s njom, u životu ćeš naići na još mnogo Natašā“. Nisam joj verovala da postoje zli Natašini klonovi koji zagorčavaju život. Igrala sam se s Dunjom, rekla sam Dunjinoj lutki: „Baš si ružna“. „Zašto tako govoriš?“ , drhtala joj je donja usna i tu, ispod, skupljala se pljuvačka, celo lice se spremalo za plač. „Zašto si to rekla, Saša?“ , pljuvačka joj se teglila u ustima kao dva konca. „Nisam ja, to je...“ Baka je pila u slast sirup što ostane posle nas dece. I sve slatke kašice i mleveni keks. Nije volela kad joj pocrne prsti od cepanja višanja i krckanja oraha, „to mi je od oraja“ rekla bi i sakrila ruke iza leđa. Bake imaju najveće uši i najveće gaće na svetu. Nije htela da me zove imenom, nije joj se sviđalo. Kratko je i bezvezno, čula sam je kad je rekla mami. „Lepše bi bilo Milica ili Jelica. Ako baš mora moderno, onda bar Katarina ili Teodora, gospodski, a ne ovo... to ni nije ime“. Ako bi slučajno viknula: „Sašaaa“ brzo bi se napravila da je to lutkin glas i dodala: „Saaašaaaaaa, lutka te viče“. „Sašice, moraš mi reći kad ti se piški“, uzalud me podsećala mama. Na rođendanu sam pila sok kao nikad u životu. Već je bilo kasno. Bilo je leto. Mogao je neko prosuti sok. Seka Ana mi je dala svoje gaćice iz fioke i da mi ne bi bilo glupo rekla je: „Uzmi, meni su male“.
      Deka je u bolnici, javio je telefon. Mama je jako plakala. Tamo nije kao kod kuće. To je jedan ružan i siromašan hotel. U krevetu pored leži još jedan deka. Čiji je to deka? Gde je njegova Saša? Dao mi je kajsiju. „Jesi rekla hvala?“ Dok sam izlazila iz bolnice držala sam mamu za ruku, kajsija je pala na pod i kotrljala se niz hodnik. „Čekaj, ispala mi je kajsija što mi je dao onaj deka“. „Nemoj, tu je prljavo“. „Ali dobila sam je od onog deke“. „Ostavi to sad, idemo kući, pa ćemo jesti voće“ – povukla me je kao kad vlasnici pasa s gađenjem prosikću: „fuj to!“ i zategnu uzicu. Ako me sutra pita je l’ bila lepa kajsija, moraću da slažem. Sledećeg dana krevet je bio prazan. Valjda su ga pustili. Ukus kajsije će već nekako stići do mene, a hvala do deke.      Ivana mi je pokazala srednji prst. Nisam znala šta to znači. To je neka uvreda koju je naučila od onih roditelja što je puštaju da ide musava i vaškava. Pusta i bezobrazna, rekla bi baka. „Šutni je u cevanicu, sačekaj je posle škole“, svi su me huškali. Učiteljica je napisala na dnu pismenog: „Ne moraš uvek da predaš rad prva“. Rekla je pred svima: „Tačke su ti kao topovska đulad“. Svi su se smejali. To je ona učiteljica što je prvog dana rekla: „Neka podignu ruku svi kojima su roditelji razvedeni“. Je l’ baš mora? Ako je učiteljica tako rekla, onda mora. „Ko nema jednog roditelja? Ko je Mađar? Slovak? Rusina nema?“ Uf, dobro je, bar to nisam. To je, izgleda, nešto najgore. Ta pitanja su mi bila nekako nepristojna za jednu učiteljicu. Čim je zvonilo, izleteli smo napolje. Devojčice su navijale za mene, jer sam bila skroz odlična i imala lepe olovke i gumice. Dečacima je bilo svejedno, samo kad se neko pošibao. Gurala me je dugim prljavim rukama. Stisnula sam zube i pokazala bes jači od fizičke nadmoći, zgrabila sam je za kosu i srušila u prašinu. Sva moja snaga se skupila u jednu tačku prkosa. Bes i radost što sam je svalila dole su se mešali i dobila sam neku novu snagu da nastavim da je udaram sve jače i jače, dok nas na kraju nisu razdvojili prašnjave i raščupane. Ona je plakala, a ja sam bila junak dana. Posle toga sam često išla kod nje kući da joj pomažem pred kontrolni. Gledala me je s divljenjem i svako malo bi me uhvatila za ruku. Njena čupava mama koja je izgledala kao da je celu noć pevala u kafani na Ibarskoj magistrali bi tad prošla noseći korpu punu veša i još dvoje slinave dece oko sebe i rekla nazalnim glasom: „Drži je, drži, da malo njene dobrote i vrednoće pređe i na tebe!“ Jednom sam se igrala sa Tijanom i Tijaninim bratom. Tijana je pred njim rekla:Saši rastu sise! Spustila sam pogled. Miki Maus je imao dve čvoruge iznad oka. ***     Dečaci su brojali do trideset jako pritiskajući dlanovima pulsne tačke na vratu i padali u san od nekoliko sekundi. „Hoću i ja da probam“. „Stisni jako i broj do trideset“. Odjednom me je neka obamrlost i usnulost obuzela od stomaka preko grla do glave, koja kao da je bila puna neke vesele krvi, neko gotovo orgazmičko treperenje, a tu na vratu i u rukama bilo je titravo, ugodno i utrnulo. Bio je to vaskularni zahvat koji je nekom od dečaka pokazao stariji brat. Zvali smo to „ono“. Hajde da radimo „ono“ dok nastavnica ne dođe. Obično smo to radili krišom, u grupi od troje-četvoro, dok bi ostali čuvali stražu ili bismo otišli u WC. Bilo je to neko naše tajanstveno drogiranje.***     Svi su otišli s klupice na tajni znak. Kako neugodno, sad će da me poljubi, jer to tako treba. Da me zažvali. Bolje da blebećem nešto. Evo ga, evo ga, približava se.„Jesi gledao Titanik? A je l’ vi ovde idete u diskoteku?“ Ujjj! Kao žilava jagoda umočena u kalodont. Vrti, vrti do besvesti. Sad na drugu stranu. Možda da pogledam. Uf, bolje da žmurim. Kao vanzemaljac da mi je baš, baš blizu. Sad je već malo bolje. Ili sam se navikla. Kao odrasli što se naviknu na kafu. Mirišljavi i sveži mentol orbit-colgate kiss. Šta sad radi? Sisa mi jezik? Čoveče, to je već previše, ovo mi je prvi poljubac! A onaj mali na bajsu je napravio već treći krug da izvidi dokle smo stigli. Je l’ on sad moj dečko? Pa, da, pitao je preko druga da ovaj pita moju drugaricu hoću li da se smuvam s njim. Zato smo ovde, na klupici i žvalimo se. ***     „Hoćemo li mi da gubimo tu nevinost?“ „Ja neću da gubim ništa“. „Ma daj, Saša, pa što si onda došla?“ „Ne znam... sviđaš mi se“. „Došla si da me pališ i sad ćeš da odeš?“ Zabacivala sam kosu i ljubila ga kao u holivudskom filmu usput pazeći da ispadnem dobra riba, nisam uživala ni dve sekunde. Njegov je parfem tako iritirao, bio je tako slatkasto pogrešan. Ok, ali samo do pola. Nisam se stidela da se skinem, nisam to htela da uradim sa nekim ko stavlja takav bezvezni parfem. Ako mu je taj miris okej, onda mu moj miris i ja ne možemo biti okej. Ne mogu ni da idem kući, slagala sam da večeras spavam kod drugarice.***
     „Krava muzara, novosadska mlekara!“, uvek je vikao Pera kad god bih prošla. Uvek je bio prvi na krosu. Ja sam se samo pravila da trčim. Danas sam bila u supermarketu. Kad sam poređala namirnice, dobacim dečku u bojama prodavnice jedno „izvolite“ i dodam mu praznu korpu. O, to si ti. (Slažeš korpe). Ej, ćao. (Novosadska mlekaaara). Uzeo je korpu s nekim poluosmehom. I dalje glupo izgleda. Eto gde si završio. Dala sam ti korpu. Trči kros po prodavnici. A ja se i dalje pravim da trčim. Ponekad bih na sebi sprovela vaskularni zahvat, ali da se više ne probudim. I ponekad mi dođe da se sa nekim pobijem u prašini da bih sačuvala dostojanstvo. I oni sa bezveznim mirisima, i oni što se tajno drogiraju, hoće da me ljube, jer misle da tako treba. Ne pijem više sokove po rođendanima, i dalje pomažem onima što mi pokazuju srednji prst, a Natašini klonovi mi još uvek šaraju crteže, ali se ne ispisujem. I oni što vade sline iz nosa još uvek bi da plešu sa mnom. Kad se neko grubo igra, ne igram se sa njim. Grube koreografije pune vesti, od njih mi ne stradaju kolena, već glava. S onima što neće da se igraju s drugačijima – odbijam da se igram. Čuvam se onih što im je jedino čime mogu da se pohvale – odakle su. A kajsije sa bolničkog poda više ne propuštam. 
Objavljeno u knjizi Bezazlene crtice

Lutkari, trbuhozborci, komšije, sumnjivci

NemajkaBio je ponedeljak. Ustala je u 6.30 h, kad i ja, mislim. Verovatno se istuširala toplom, pa hladnom vodom. I dok se kafa još hladila, namazala je anticelulit na guzove i butine, pretpostavljam. Potom pere ruke, ćapka antirid oko kapaka i dobro ga utrljava u one strašne linije oko usta, pa napravi facu kao riba. Pred ogledalom radi te riblje vežbe bez glasa: „Aaa-ooo, a-o-a-o“, proba da se smeje, a da se ne stvore te odvratne brazde, „eeee.“ To je malo neprirodno. „A-e-a-e“, trenira. Oblači se i uz kafu pije antistres, antikilogram i antibol i izlazi iz stana da ga ne gleda. Dovikne: „Dolazim onim kasnijim busom, večeras je književno veče, moraću da džedžim do kraja, a oni pijani kad zasednu... pa dok posklanjam stolice...“ „Šta kažeš?“ „Kažem, doći ću onim posle osam...“„Jebem ti mamu u pičku, da ti jebem mamu u pičku“, čuo se muški glas kako mrmlja kad je zalupila vratima. Sve to nisam htela da čujem, ali zidovi su bili tanki. I da nisam htela da je zamislim, uz njen blagi glas stvarala mi se mentalna slika sredovečne žene sa lošom frizurom i umornim pogledom, ali sa minđušama neobičnog oblika i indijskom maramom, reliktima neke bolje i interesantnije mladosti osobe koja je mnogo htela, a završila, ni sama ne zna kako, tu gde je sada. Htela – ne htela, imala sam bučne sustanare. Zapravo, samo on je bio bučan. Mahinalno sam pokrivala uši rukama i stomak bi mi se grčio, a onda bih se setila da ne viče na mene, već na Malog. Kreten! Ponekad sam joj se divila kako ga podnosi tako nadrkanog. Zato i nije bila tu. Nemajka. Najsurovija reč koju su ljudi ikad smislili. Antimama. Nemama. Amama. Pseudomama. Kvazimama. Mamoid. Odsustvo glasa veće nego prisustvo. Samohrana majka. Samohrana nemajka. Evo ga ponovo Kreten psuje što mu je zagoreo ručak. Evo ga opet se dere na dete. Kuhinja je bila njegov teren, tu je pravio Malom obroke, pušio, slušao muziku. I sina bih retko čula, sigurno je bio tih na majku.
KretenNikad ih nisam videla, ali čuli su se svakog dana iza zida. Doduše, videla sam ga jednom u prodavnici. Mislim da je to bio on. Kad je na kasi izgovorio: „I dve kutije besta“, štrecnula sam se. Taj glas! Ujutru kao da mi je stajao iznad glave, a uveče dok sam tonula u san, razdrmao bi me taj smeh, toliko je bio blizu, kao da je u sobi. A ja mislila da je muževniji, kad ono mali, mršavi ćelavac sa tankim, pipavim prstima za motanje gandže! Svako veče bi oko 9 u njihov stan upale američke formacije i ostale tamo satima, sve dok je veseli domaćin mogao da gleda i imao snage u prstima: „Yes sir, I can do it, sir. Trš-trš-trš-baaam! I’m on the top of it. Destroy! Duf-duf-duf! Trš-trš-trš...“ Kad bih mu lupila pesnicom tri puta u zid, utihnuo bi. Nekad mislim da je znao da ga slušam, pa je pokušavao da bude opušten, odvaljivao fazone, pričao o muzici. Uzeo bi tada neki poseban, isfoliran ton. Nisam verovala da to postoji, ali kresali su se samo na godišnjicu braka i to u kuhinji, na stolu baš do zida. Jedva sam se suzdržala da se glasno ne nasmejem: „Evo ti ova pegla ženo, srećna ti godišnjica braka!“, iznenadio je dubokim glasom, pa su se dohvatili. Bila je tiha, a on je odvratno stenjao. Kad je bio sam, slušao je Metaliku na terasi, dosta bi popušio, pa bi sutradan postao emotivan, žalio se na platu i državu, ili se kao po običaju drao na sina. Nije uvek bio odvratan. Rekao je Malom da će ga voditi na Metaliku u Beograd, a imao je i dobar smisao za humor, Mali se na njegove fore nekad od srca cepao. Tad sam mislila: Smej se dok možeš, posle ćeš najebati. Ona se skoro nikad nije smejala. Koliko sam razumela, radila je u biblioteci, u prigradskoj zoni, a on je bio lutkar. Lutkarsko pozorište je propadalo, pa je morao da nađe posao sa strane. Skontala sam da paralelno prodaje nešto. Vežbao je nasamo kako će obaviti telefonski poziv ne bi li delovao što ljubaznije. Dobar dan! Doobar dan. Dobar daan. Zamalo mi izlete: „Ej, sad je bilo dobro!“ ili „Super si zvučao!“
Mali„Kako opet treba petsto dinara za školu, pa jesmo prošli mesec nešto plaćali? Samo traže! Odakle mi? Odakle mi? Jel’ čuješ šta te pitam?“, mislila sam da će mu eksplodirati glava. Mali je samo ćutao. Kreten bi se posle smirio i zadovoljno podrigivao na terasi dok bi tukao meso. Samo jednom sam jasno čula Malog. Naglas je rešavao zadatke: „Sinu je devet godina, a ocu je trijes’ pet, kada će otac biti tri puta stariji od sina? Jebem ti mamu u pičku, da ti jebem... Četiri čoveka su čekala autobus četiri sata, koliko je svaki čovek čekao autobus? Za lonac s poklopcem plaćeno je hiljadu dvesta dinara, ako je lonac skuplji od poklopca za hiljadu dinara, koliko košta poklopac? Mmm...“ Mali je podrignuo kao svinja.
SredaPopodne se čulo: „Aaaaa jebo mamu, opet je zagorelo!“ Kad je Mali došao iz škole i ovo: „Jebalo te narandžasto da te jebalo! Pa jel’ baš mora narandžasto?“ Znao je da popizdi i zbog najgluplje sitnice: „Miroslave, uzeo si moj peškir, kretenu jedan!“ Inače, bio je prepun pedagoških metoda: „Miroslave, šta sam ti rekao? Ne izlazi iz sobe dok ne naučiš to napamet! Ne ide tako jebem te, sad ću ubiti boga u tebi“, grmelo je, „sa čim se rimuju mečke?“, kao i „Možeš li jednom da poslušaš bez pogovora? Ti nisi dete, ti si debil!“
NedeljaNa stepeništu sam srela gospodina Cicmila sa trećeg sprata. Rekao je dobar dan sebi u bradu i odmahnuo glavom u stranu kao da izjavljuje saučešće. „A šta ćete komšinice!“ zabrinuto je podigao, pa spustio obrve u nekakvoj konspiraciji i namignuo u stilu zajedno smo u ovome. Videvši da ga bledo gledam, prošaputao je „Odveli su ga“. „Koga?“ pitala sam. Pokazao je očima gore, na plafon. Videvši da prazno zurim, tiho je kazao: „Pa onog gore, do vas. Onog lutkara“ i napravio grimasu očima i ustima istovremeno, u prevodu da te bog sačuva. „Možete misliti da je čovek živeo sam, a prijavljivali su svađe i tuče. Sinoć je neko prijavio da se čula strašna vriska i neki tup udarac, kao da je tresnula fotelja o pod. Jeste li Vi nešto čuli?“ „Iskreno, kod njih se često nešto dešava, ali sinoć sam bila u gradu, pa ne znam...“ „Pa to pokušavam da Vam kažem, ne kod njih, nego kod njega. Ne postoje oni.“ „Kako?“ „Kad je došla milicija, morali su da razvale vrata, jer on nije otvarao i onda su ga našli sklupčanog na podu. Ispuštao je neki dečiji piskavi glas, tresao se i jecao kao dete. Čas je urlao kao životinja, čas smirenim, gotovo ženskim glasom odgovarao: „Nemoj ti da vičeš na mene, seljačino jedna“ . Ubrzo je došla i hitna pomoć, pa su mu dali nešto za smirenje. „Ali ja sam čula glasove... i svađe i... mali se kikotao... čula sam i ženu i dete, to je nemoguće, nešto ste pobrkali. Trebalo je Malog da vodi na Metaliku...“ „Ima nas raznih“. „Ne razumem šta hoćete da kažete...“ „Da je on živeo sâm. Sad su ga odveli, pre jedno tri sata. Bože, bože, svakakvog sveta ima. Možete zamisliti da je to sve bio on!“
Objavljeno u knjizi Bezazlene crtice/ Andrea Popov Miletić - Kragujevac : Studentski kulturni centar, 2013 (Biblioteka Prvenac; kolo 12)

Čarobna ravnica

   Čarobna ravnica. Čekamo.   Ravna linija.
   Čistilište ili Limb. Čekamo da budemo popravljeni.
 “I am Somebody! I am Somebody! I may be poor, But I am Somebody. I may be young, But I am Somebody. I may be on welfare, But I am Somebody. I may be unskilled, But I am Somebody, I am Somebody, Somebody, Somebody...“Afro-American procession
(Ja sam Neko! Ja sam Neko! Možda sam siromah, Ali ja sam Neko. Možda sam mlad, Ali ja sam Neko. Možda primam pomoć, Ali ja sam Neko. Možda sam neuk, Ali ja sam Neko, ja sam Neko, Neko, Neko...“afro-američka procesija)
     Ateizam. Soba nema četiri ugla. Najpre ima samo jedan kutak u kojem je tvoj krevet. Po podu postoje zamišljene granice, tvoje parče sveta: krevet i noćni stočić. U druge prostore ne zalaziš, jer je u njima pakao veći od tvog. Da ti ne prenesu svoju kugu. Popneš se na krevet kao na ostrvo i ne silaziš. Ima ćoškova sobe koje ne smeš čak ni da pogledaš kao deca mrak pod krevetom – to su prizori ljudske patnje koji ostanu urezani u sećanje zauvek – to su deca izgorela u požaru ili se ispekla na ključalu tekućinu. Oni i njihovi pratioci, propisano je da to uvek budu majke – oni su u paklu. Potom se soba menja, kako je sunce različito obasjava, kako prolaze dani. Prostor se preobražava u zavisnosti od bića koja ga dele – jedno napusti krevet, u njega se useli drugo i čitava soba odmah postane drugačija. Ako je biće manje oštećeno i nakazno, soba je lepša. Ako se ponekad nasmeši ili ima pidžamu jarke boje, soba je vedrija. Dolaze, ostavljaju stvari, budu izgrđeni zbog prevelikog kofera, saopšte im se pravila, idu u premedikaciju, odvode ih u operacionu salu, bude se i vraćaju u sobu, posle četiri sata dobijaju čaj, a potom i obrok, dolazi im poseta, a onda i lekarska vizita, gase se svetla, u zoru sestre pale svetlo (kao da su koljači stigli u selo) i grubo te izbacuju iz kreveta da bi ga potom isto tako grubo namestile – to je protok vremena na koji se oslanjaš. Ovde vladaju redovi, postoji hijerarhija: Bogovi, Anđeli, Čekači pročišćenja i obesni Đavolčići. Ovi poslednji su deca svedena na lutajuće duše, njima niko ne donosi voće, iovako ga nikad nisu jela. Lekari su Bogovi, a sestre Anđeli, ta dva reda potpuno su neumesna i odvojena od života i svega životnog. Belina njihovog mantila samo prođe kao prikaza hodnikom, brzinom svetlosti, proleti u tvom perifernom vidu, tako da nisi siguran da si zaista išta video. Čuo si samo zveckanje teškog nakita i osetio jak parfem žene koja bi mirisom da kaže: “Ja sam ovde i ovde ja vladam”. To je glavna sestra. Viši red Anđela. Kao obmana, kao crna mrlja, kao mutno klupko jedino koje se daje kada krajičkom oka vidiš miša kako je projurio kroz kuću i na tren posumnjaš da ti se možda učinilo, nekakvo svetačko i nedodirljivo prisustvo, siva eminencija. U stroju za njom, njeni mali klonovi u belim mantilićima, sa velikim karikama provučenim kroz ušne resice, “sestrice” na praksi, devojke verovatno mlađe od mene, prokuckaju hodnikom štiklama i tipkama na telefonima. One stalno govore: MAMA, MAMA, MAMA. To mi para uši. Na njihovim droljastim jezicima ta je reč izgubila svaki smisao. Lažna familijarnost. Zapravo zvuči još užasnije, jedini ko može tako da vas zove je vaše dete. “Mama, držite ga!” ,“Mama, jeste li mu izmerili temperaturu?” ili “Vidi šta hoće ona mamica!” Ove samo viču: sestro, sestro, a one druge: mama, mama. Mamama vise glave dok spavaju na stolicama, od njih se očekuje da se žrtvuju, šta će im krevet? Neće valjda da spavaju u ovakvim trenucima? Žrtve uvek klanjaju glavama.Muževisu u kladionicama i u fabrikama (u oba slučaja kuća uvek dobija, sve ostalo je privid), jedini muškarci ovde su lekari. Đavolčići su klinci ostavljeni u bolnici koje niko ne obilazi, postaju “bolnička deca” o kojoj brinu svi. Poput školskog psa sa kojim se svi igraju, maze ga i hrane, a koji kada padne mrak, ostane sam sa sobom i tužno zavija. Oni nemaju posete i njihove mame ne dolaze da ih drže za ruku. Noću urlaju u bolovima, a danju ulaze u sve sobe, preturaju po tuđim torbama, kližu se po hodniku, znak “opasnost, klizav pod” nose iznad glave kao transparent na demonstracijama. Sablasna škripa invalidskih kolica koja noću dopire iz hodnika zapravo je njihova paklena igra. Pacijenti koji su u veštačkom raju, samo su fizički ovde, njihova duša je u dubokoj anesteziji, to su tinejdžerke koje operišu uši iz hira i ovde su svojom voljom, zbog kompleksa što ne mogu da zavežu kosu u rep.


Limfni dani u Purgatoriju. Deizam.
„Odmah se glasovi tamo na pragu samome čujuSilno se cviljenje čuje, jer plaču dušice dece“ (Eneida VI, 426-429)
    Tamo gde se bori za život nema života. Pacijentima koji su u paklu bez pogovora je najgore. Ali onima koji lelujaju po hodnicima čistilišta u neznanju i išćekivanju bez saznanja o svom stanju, njima ne govore ništa o budućnosti. Tu i ja spadam. Čekamo hoćemo li biti popravljeni. Čekamo da nam pročiste trulež, otklone neispravnost. Pisaću ti i o deci. Znaš kako se uvek lepe za mene. Popodne im čitam da ubijemo vreme, ili im podelim bojanke i dok crtaju razgovaramo. Stekla sam utisak da su svi do jednog dobre duše koje nisu mogle u svojim životima imati baš bogznakakve grehe. Božija deca. Ponekad pomislim da bi Mu trebalo oduzeti starateljstvo, jer nije baš dobar u tome. Možda to nije Njegov sport, razumeš šta hoću da kažem? Možda to nije stvar u kojoj je najbolji, možda gomilu drugih stvari radi bolje od toga, ali mi to ne vidimo. Ima i onih koji decu naprave slučajno, pa se baš ne snalaze. Po svemu sudeći ne snalazi se dobro ni tih šest-sedam milijardi neželjene dece u svetu, osim možda nekoliko biznismena i političara, a i to je pitanje koliko su zaista srećni. Sve se vrti oko produžavanja života. Kad bar oni moćni svoj život ne bi produžavali na račun toga da ga drugima skraćuju. Popodne ovde je kao nedelja napolju. Nedelja u jesen. Nedelja, ali bez ukusnog nedeljnog ručka. Popodne je doba dana kada nema obroka, pregleda, previjanja i vizita. Od podneva do leganja u krevet, ovde bi se moglo odigrati nekoliko dobrih partija rizika ili monopola, samo kad bismo ih imali. Imam samo svoju glavu, svesku i olovku. Idila i nesreća.
Zvezdanim stazama stigla je i jagoda iz Bangladeša. Agnosticizam
“Kako ću sutra u školu?” jadikuje devojčica sa maskom i prorezima za oči. “Ne brini, opravdaće ti neko. Imaš li nekoga?” “Moj tata će danas doći, rekao je da će doći”. Niko nije došao. Niko neće doći. “Hoćeš malo pice?” “Ne znam šta je to”. “Uzmi, lepo je. A šta ti je bilo?” Tako su joj umotali facu da izgleda kao stvorenje iz Zvezdanih staza. “Izgorela sam već jedanput kad sam bila beba, znaš, mama je imala na živce, pa kad se tata vratio iz prodavnice, a brat, sestra i ja se topimo. Sad sam se opet ispekla kad sam mami kuvala kafu”. I sve se to dešava tu, u naselju Bangladeš iza košarkaškog terena koji se može videti sa mog prozora. Ruke i noge su joj u smežuranim ožiljcima, ovog puta operišu samo obraze. Bar će imati lepo lice. Trebaće joj. “A što te sestre teraju da nosiš kapu?” Pozvala me šakom da se nagnem: “Našli su mi vaške”, prošaputala je u poverenju. Rembo. Bištenja. Zvuk nokta o nokat kao kad uključiš hemijsku olovku. Pisanje kao bištenje. Strpljivi prsti mogli bi ovom detetu izvući bisere iz glave. Kao i svakog dana govorila je: “Danas će doći tata” i potpuno sâma se spakovala i obukla, a kad je sve složila prstima brižljive odrasle osobe, sela je na krevet i čekala tatu. Bilo je nečeg dirljivog u tome. Nečeg melanijastog. Melanin. Crni pigment kože. Metonimija za njen narod. Oznaka za nju kao označenu. Mezanin, međuprostor. To gde smo sad. Mezalijansa, naše prijateljstvo. Spremačica je jedina koja se šali s njom. Niko drugi ne sme ni da je pogleda. “Eheeej, Melany”, viče pušačkim glasom i ludira se s metlom burleskno. U komodici čuva jagode. Tata ih je specijalno kupio za ovu priliku. Sve najlepše je ponela u bolnicu, svetlucave majice drečavih boja sa cirkonima. Kao barbika iz kineske prodavnice, šangajska princeza. Kraljica Bangladeša. Nemaju para da dođu da je vide. Nemaju za jebenu autobusku kartu. Sestra joj zabode iglu i ode, ona plače, dodam joj bubrežnjak da povraća, sklupča se u kut kreveta i plače. To je neki sud koji ima oblik bubrega. “Odakle ti jagode?” “Tata je kupio kad smo ovde dolazili”. Ubeđena da će ići kući, danas je, kao životinjica, pogrickala sve jagode iz ormarića. Možda su već imale ukus penicilina. Sestre kažu da je ON jako plakao kad su se pozdravljali. Nisam GA nikad videla. Da li je zaista plakao i da li će ikada ponovo doći, ne znamo i nećemo saznati. Voće u kolačima je protraćeno voće.
Postojanje u kartonu. NihilizamJedna mala je tražila da joj pevam pesmu iz dečije kartonske knjižice. Kaže, niko joj to nikad nije pevao. Zvala sam je “devojčica iz brošure”, onako za sebe, dok nije rekla svoje ime. Pitala me da li znam tu pesmu, njoj to niko nije pevao. “Kad si srećan lupi tada dlan o dlan!” Smejala se od srca kada je došao deo: “Kad si srećan ti ponovi ovo sve!” “Ajde opet”, molila je, tapšala, pucketala prstima, lupala nogama o pod i sve po redu, “ajde opet”. Rekla je zovi me Seb, možeš me zvati Seb. “Lepo mi je što ovde mogu da se kupam, mi nemamo kupatilo”. Kako tipično. “Šta se tebi desilo?” “Mama i tata su pustili da mi se noga zagnoji”. Neki vid gangrene. “Ali ja sam kriva zato što sam dirala prljavim rukama, pa mi se inficiralo”. Te skotove bi trebalo pustiti da se zagnoje. “A tebi šta je bilo?” “Polomila sam ruku. Bavim se nekim ekstremnim sportom… ma, nije važno. I ja sam sama kriva”. Ne, ti uopšte ne znaš šta je to ekstremno i šta znači snalaziti se po gradu, treba ja da ti objasnim kako je kad izazivaš sudbinu, preskačeš prepreke i slomiš se jer te fiktivno neko juri, sve čega se ja igram, a ti živiš. I to u prisustvu ove, tuđom krivicom, spržene i falične dece.Ide svakog dana u svratište da nešto pojede. “Imam tamo drugare”. To su samo volonteri. “Kad odem u Dom, tamo će mi bar biti lepo, ima da me usvoji neko bogat, pa ću da uživam”. Ma kao u bajci, možda te pronađe neki dobrostojeći princ. “Baba mi je iscepala knjige da ne mogu da idem u školu, kad isprosimo sve damo babi”. Matora veštica. “Pa šta radi s tim parama?” “Otkud znam? Kupi nam da jedemo, valjda”. Drago mi je što sam te upoznala, Sebata. Sebata ide u prvi razred, u školu za odrasle. Ima trinaest godina. Obećaj mi da nećeš više bežati iz škole, pa ću ti ispričati priču: U kartonskoj knjižici bila jedna kućica, u kartonskoj kućici prava devojčica…
Memento mori!Prvo su mi fotografisali ruku, bilo je tako romantično! I to je nisu slikali živu, već onakvu kakva će biti zauvek, kad bude mrtva, kao takva i po sebi. Skoro kao kod Crnjanskog ili Mana, fotografija iznutra. A onda su izlili njenu skulpturu, pravili su je od gipsa. Posle je ruka radila vežbe. Sedeti tamo bilo je nadrealno, toj terapiji nije ravan ni festival kratkih eksperimentalnih istočnjačkih filmova – kadrovi u kojima u pet minuta svi ludački viču, prave nenormalne face i to sve pod nekim prigušenim svetlom, a onda nakon blago rečeno apsurdnog razgovora počnu da igraju. Nije da sam posećivala takve festivale. Tako smo svi sedeli pod crvenim lampama, tresla nas je struja, kvasili su sunđere, pravili grimase, neki su jaukali, nekima su virile igle iz leđa i glave, ali su i dalje pričali te nebulozne priče. Fizioterapeut je stalno zbijao šale o struji i smrti. Ćaskajući sa devojkom kojoj je virila igla iz slepoočnice samo sam čekala kad će da poskaču i zaigraju. Lekar je napisao: Contusio reg subiti l.dex. Fissura capitis radii susp. Lekari, ah, lekari kad dođeš na svet dupetom, a ne glavom zovu to „karlična prezentacija“. Suptilno su mi objasnili kako će od moje kože navući da pokriju prazna mesta, kao da sve to već nisam videla na Diskaveriju, pa su me slali kod neke jadnice što je naizust naučila udžbenik iz psihologije, ona je valjda proverila jesam li labilna i ohrabrila me tako što mi je pokazala fotku operacione sale. Bilo je neprirodno kako je posmatrala svaki moj gest, trebalo bi da porazgovara sa nekim stručnim o svojim problemima. A moglo je biti i gore, da su me smestili tamo gde leže neki smrdljivi starci, gde bi mi neki zadrigli istetovirani čovek u poverenju govorio kako se boji igle i pušačkim glasom vikao onog smežuranog s drugog kraja sobe: „Ej, jesi ti s Detelinare? ’Ajd da izduvanimo jednu na terasi dok sestra ne dođe. Ej, mala, o’š i ti s nama?“ I tamo gde hiljade pacijenata govori svojim posetiocima: „Danas smo jeli kupus“. I tamo gde neka ženturača preko veze operiše usta da ne bi morala više da ih pući, jer joj se već ukočila vilica. Pa da tamo predamnom na svoja nova usta, koja su nalik na nabubreli ujed pčele, maže sjaj (sastav: karminska kiselina testirana na životinjama) ne bi li izgledala kao se najela prasetine. Da sam slomila ruku mesec dana kasnije, bila bih tamo, a ne u Dečijoj bolnici. Dečija bolnica, sintagma koja potvrđuje moj ateizam. Deizam. Agnosticizam. Nihilizam. Dečija bolnica. Za mesec dana punim osamnaest. Nadam se. Čekam. A napolju drveće pokazuje svoju nadmoć. Drveće s krošnjama kakve postoje samo u krugu bolnice. Lekovito, banjsko, sanatorijumsko drveće sa zelenim lišćem. Boje kakva postoji samo u bolničkom parku. Lekovito i zastrašujuće.
Objavljeno u knjizi Bezazlene crtice/ Andrea Popov Miletić.- Kragujevac : Studentski kulturni centar, 2013 ( Biblioteka Prvenac; kolo 12)

Suptilni jezički delikates

Zbog dizajna i lingvistike/Meersaltz/Suptilni jezički delikates
     Išla je u izvesnu nemačku drogeriju, a potom i u slovenački hipermarket da smiri svoje rastrojene živce čitanjem lepo dizajniranih natpisa sa ambalaže proizvoda: Meersaltz, Nagellackentferner, Mundspűl-Lösung, Aromatische Kerzen, pa onda za razonodu: otroški robčki, mehčalec, rdeče pese, zelenjava i brez sladkorja, pa opet za smirenje: fűr trockene Haut, Hydration und Pflege, Blauer Tee Duft... Potom malo poezije za fina nepca: Pennette Rigate, Pesto Genovese, Integrale Farfale, Ricette Leggere, Pappardelle, Farfalline, Fettuccine, Gnocci di castagne... Božanstvena nega, omaž telu, učitavala je značenja: Ultra Doux, Heavenly hidratation – à l’ huile d’ olive de Méditerranée – Gommage pour le corps.      Svedene boje, oblik slova i konstrukcije koje je tiho ponavljala u sebi donosile su trenutni mir i blagu veselost, nikakva potrošačka groznica, nikakvo utoljavanje konzumerističke gladi.Punjenje čisto jezičkim sadržajima. Fontovi su u estetskom smislu bili privlačni, a znakovi grupisani u morfeme čija je značenja samo naslućivala činili su sklad. Išla je po osećaj uređenosti, po normalnost, po inostranstvo. Kao kad je buljila u staru kutiju od cipela na kojoj piše Björndal.      Nije bilo ničeg što bi zasmetalo, ničeg snishodlivog, ničeg što bi izneverilo njene istančane lingvističke i dizajnerske prohteve. Nije morala ni sa kim da razgovara o popustima i vremenu, niti da je zovu komšinicom, uvek je plaćala na kasi za asocijalne. To je u neku ruku bilo i kao igrati se prodavnice. Pip, pip, provlačila je bar kodove, sama bez dijaloga. Pročitane reči su lečile i smirivale. Odlazila je odatle sita, čista i smirena. Meer-salz, ponavljala je u sebi, Meer-salz.