Aleksandar Petrović's Blog, page 2

STAZA TRNJA ILI STAZA ORHIDEJA?

Ne želim da zaspim. Ako zatvorim oči, nedoumice koje me muče pretopiće se u košmare. Zurim kroz prozor, pozno je doba. Fiksiram pogledom svetlo u desnom uglu tržnog centra sa sve stadionom odozgo, koji liči na vanzemaljski matični brod. Pokušavam da saberem misli. Oglašava se ptica, moj vesnik proleća. Čujem je isključivo noću. Nikada je nisam video. Ne znam ni da li je velika ili mala, niti kakvo perje ima. Ipak, čim zima popusti, uvek je tu. Javlja se u tačnim vremenskim intervalima.

Istaživanja kažu da su uspešni ljudi ranoranioci. Ne ustajem pre deset. Udar stvarnosti na prazan želudac svejedno je mučan. Zašto bih onda žurio da ga osetim? Kažu i da uspešni prave spisak dnevnih obaveza. Štikliranjem ostvarenih zadataka raste samopouzdanje i osećaj ostvarenosti. Moja lista sastavljena je od dve reči koje su stalno iste – prebroditi dan. Zato volim noć. Mogu da proslavim uspešno obavljen posao. Upadnem u polusanicu. Spava mi se, ali ne dovoljno. Čekam da se sve stiša. Spoljašnja tišina deluje na moju unutrašnju poput toplog mleka. Onda dođe proleće i tajanstvena ptica koja krešti kao usred bela dana.

Ona zna treću tajnu ostvarenih. Fokusiranost. Posvećena je zadatku. Teži ostvarenju cilja bez obzira na prepreke. Lako je njoj. U biologiji joj je upisano ono što treba da radi. Sledi instinkte. Zašto bi inače bila noćna ptica, kada Sunce olakšava život? Usredsređen je bio i Odisej. Vizualizirao je Itaku i miran život s Penelopom. Jeste, trebalo mu je vremena da stigne do nje. Nije očajavao ni kada se prepuštao Kirkinim milovanjima. Ni sirene, ni kiklop, ni Scila i Haribda nisu ga mogli odvratiti od zacrtanog puta. Gurao je napred bez obzira na okolnosti.

Niko ne odgovara na pitanje šta se dešava ako imaš cilj, ali si podvojen. Kako, na primer, da se bavim pisanjem i pritom preživim. Gurui samopomoći reći će u svom stilu, može i to, mada jako teško. Ključno je da budeš fokusiran. Čisti zen koan. Silovitiji od pljeska jedne ruke. Na šta se tu tačno usredsrediti? Obe strane su pitanje opstanka. Moraš zadovoljiti biologiju kako bi mogao da stvaraš. Preumoran, vraćaš se kući s posla i nadahnuće je mrzovoljno. Ako ga dugo zapostavljaš napustiće te bez pozdrava. Postani slobodan umetnik i ozvaniči svoju muku. Postoji samo jedno logično rešenje. Radi ono bez čega ne možeš da zamisliš postojanje i nadaj se da će se ostalo složiti samo od sebe. Ako pogrešno zaraste, ponovo ćemo lomiti kost. Odustajanje je jedina sigurna pogreška.

Zato piljim u bleštave neonke šoping mola i čekam da ptica otpeva svoje. Mislim da je konačno ućutala za večeras. Ako budem dovoljno strpljiv, možda me neki snop svetla uvuče u utrobu svemirskog broda. Onda će o meni brinuti neki HAL nove generacije, a ja ću moći da stvaram. Ipak, ne dešava se Kjubrik svakog dana.

Zamućenog pogleda, zatvorio sam prozor. Uvukao se u postelju zatvorenih očiju.

Na jedrenjaku sam, obrisi ostrva pomaljaju se preda mnom. Čujem šapat kompjuterski generisanog glasa:

Odiseja, odiseja, staza trnja ili staza orhideja.
Odiseja, odiseja, život, to je samo nova odiseja.

Da preživim dok ne stignem do neke Kirke, posle ćemo lako. Ipak je ona čarobnica, a meni je sada potrebno čudo. Tada ima da se usredsredim kao od šale.

http://aleksandar-petrovic.com/2016/0...

Na putu

Krajnje je vreme da kupim auto. Za razliku od nekih, volim da vozim. Ne smeta mi zbrka na ulicama. Odraz stanja u glavama na koja sam već navikao. Uvlačim se bez problema u svako, nekim čudom, prazno mesto za parking. Čak i na nizbrdici. To mi je poznat teren.

Pozajmljivanje kola od brata bio je mač s dve tupe oštrice. Zahtevalo je od mene da uživam u trenutku, znajući da je zadovoljstvo ograničeno. Loše se snalazim u takvim prilikama. Više sam čovek zasve ili ništa, čak i ako je ništa češći ishod. S druge strane, mašina je bila sportska, podatna, zavodljiva. Gradske ulice bile su joj tesne. A i meni.

Povuklo me sve to. Čak sam ponovo pročitao Keruakov Na putu. Prvi put sam samo hteo da pobegnem iz tinejdžerskog kaveza. Paket je bio primamljiv: pustolovina, prijatelj, nesputano ponašanje, spontana svakodnevica. Iz moje tadašnje perspektive izgledalo je kao nedostižan svet. Samim tim i savršen. Skretanje misli s dešavanja u školi, potpunog nedostatka ideje šta bih sa sobom uradio u životu i kakva me budućnost čeka ako ništa ne preduzmem, bilo je osvežavajuće. Ubrzo posle mature zaboravio sampročitano, nošen nekom drugom strujom koja me je lomila. U to vreme položio sam i vozački ispit. Dozvola B kategorije davala je prednost pri zapošljavanju.

Od tada nisam seo za volan. Menjao sam poslove koji nisu zahtevali ni mozak, a kamoli upravljanje vozilom. Jedino što sam imao slično s Keruakom bila je mogućnost da kao i on napišem dugačak svitak životne priče, bez pasusa i znakova interpunkcije. Istina, imali smo nekoliko dodirnih tačaka po pitanju indukovanog proširivanja svesti i upornog odbijanja da sagledamo kuda nas mapa zaista vodi.

Sada sam na probnoj vožnji. Privremeni gospodar malog carstva unutar automobila. Zaštićen od spoljnog sveta. Muzika po mom izboru koja odgovara ritmu dana i neravnom asfaltu podamnom. Vozikam se po gradu u kojem sam rođen. Retko sam prelazio njegove međe. Dovoljno da omirišem drugačijost, a ipak se ne upustim u avanturu otkrivanja puta. Sal Paradajz prošpartao je onoliku Ameriku i opet nije pronašao zadovoljavajući odgovor. Umesto toga postao je junak generacije bitnika.

Brat ne zna da sam pozajmio kola. Trudim se da budem nevidljiv uniformisanim licima. Poštujem propise. Urođeni refleks da se povinujem zakonima. Da ne skrećem pažnju. Zato boravim u knjigama. Dozvoljavam svojim junacima da krše pravila zapisujući u beležnice njihove pobede i poraze. Kradem od njih malo ponosa i za sebe.

Dvanaest dana ukradene slobode na točkovima završava se sutra. Stizao sam svuda. Završavao obaveze za koje su mi bili potrebni dani. Bio drugi čovek. Iscrtavao moguće rute na karti. Pitao sa da li bih na kraju tog puta sreo sebe ili nekog drugog? I šta bi me od toga više spaslo?

Zaustavljam auto u perionici. Momci u gumenim čizmamazmijolikim crevima ciljaju ka karoseriji. Dok se prljavština spira, imam osećaj kao da je vodeni mlaz uperen u mene. Pokušava da me obori. Sklanjam se u stranu i čekam da završe. Nadam se da burazer pre nego što je otišao nije zapamtio razdaljinu na brojčaniku. Meni je u sećanju ostao svaki pređeni kilometar.

Promeniću se. Zaposliti. Skupiti novac i dati otkaz. Kupiti auto. Jezditi auto-putevima. Fotografisati krevete po motelima. Uživaću u putu. Pisaću o tome.

A ako mi se ne dopadne uvek mogu da se vratim knjigama. Njima se ionako ređe ide.

http://aleksandar-petrovic.com/2016/0...

SVEVIDLJIVI ČOVEK

Navukao sam se na tuđe živote. Zavisnost je počela neprimetno. Posle završetka pisanja romana, tražio sam nadahnuće. Trebalo je osloboditi um slika koje su ga opsedale poslednjih meseci. U poslednji čas. Pretile su da postanu neodvojivi deo sećanja. Svaki pisac zna koliko je to opasno. Kako bi mogao ponovo da piše, mora da se odvoji od prethodnog teksta i da ga zaboravi. Postane sopstveni čitalac. Onda je spreman za novu pustolovinu. Znao sam da nemam snage za neku veliku celinu, ali morao sam da ostanem u treningu. Priče su savršena vežba s malim težinama.

Đavola. Sve je bilo važnije. Divim se sam sebi koliko mogu da odugovlačim sa onim što mi je bitno. Probao sam sa zamislima pribeleženim po notesima. Nije pomoglo. Preturanje arhive novinskih članaka. Ništa. Nikako nisam mogao da se uvučem u vertikalu. Naprotiv, uživao sam u horizontali. Onda mi je pao napamet sinoćnji razgovor na prijateljičinom rođendanu.

I tako je počelo. Imao sam osnovu. Dodao sam nekoliko zanimljivih pojedinosti, dopadljivog antagonistu i uverljivu prepreku koja narušava sklad. Priča je bila pun pogodak. Lišena tereta prethodnih rukopisa, ukazivala je novi put. Krenulo me je. Znao sam to i po posebnoj nesanici koja me je držala na granici između jave i sna. Iscrpljivala me je, ali zauzvrat pomagala da uporno ispisujem nove redove. Izgled rakuna bio je mala cena za takav dobitak.

Pregledao sam planer. Prazan. Izvrteo imenik u telefonu i krenuo redom. Bio sam bezobziran. Zvao sam sve i svakog, ne bih li izdejstvovao susret. Nisam se libio da zovem ni imena sa spiska koja nisam mogao da povežem s likom viđenim jedanput, noću, pod prigušenim svetlom lampe pored postelje.

Napravio sam raspored. Prepodne sam pisao. Posle ručka i kratkog odmora, izlazio sam u grad. Konačno sam upotrebio i aplikaciju za snimanje zvuka koju sam odavno skinuo. To je bio pouzdaniji način memorisanja,kako mi ne bi nešto promaklo. Postavljao sam pitanja, ne mareći ko je preko puta mene. Poznatima sam znao slabe tačke iza kojih je mogla da se skriva drama. Na ulici, u prodavnici ili stanici pravio bih scenu i čekao protivradnju. Kući bih dolazio umoran. Imao sam tek toliko snage da potražim stari notes, u kojem je mogao da se krije još neko s kim nisam obnovio kontakt.

Uspavljivao sam se zamišljajući kako bi bilo sjajno biti nevidljivi čovek. Grifin iz Velsovog romana je amater. Umotava se u neke krpe i stavlja veštački nos. Zar tako ne skrećeš pažnju? Kao naučnik u žaru dokazivanja sopstvene teorije baš i nije bio mnogo pažljiv. Ni cilj mu nije bio neki. Za pljačkanje ne moraš da budeš proziran. Ja bih koristio tu prednost da prisluškujem razgovore. Nikada više ne bih imao problema sa inspiracijom.

Ljudi su prestali da mi odgovaraju na pozive. Prvo su bili učtivi, ali ubrzo više nisu marili za red. Zar ne žele da im se delići života ovekoveče u literaturi? Preboleo sam odbijanja izlazeći među svet. Pijaca mi je postala zlatan rudnik. Čim bih se probudio, oblačio sam se i odlazio među tezge, sve duže se zadržavajući tamo. Prestao sam da nosim mobilni.

Ispunile su me male istorije. Smeštale su se jedna uz drugu, nadovezivale, preplitale. Gradile su u meni providnu rešetku koja je rasla, jedva mi dozvoljavajući da se krećem. Tešio sam se da je i prikupljanje građe deo stavaralačkog procesa. Pisanje će doći samo od sebe.

Jutros nisam mogao da se podignem iz fotelje. Ali video sam sve.

http://aleksandar-petrovic.com/2016/0...

IZMEĐU DVA VETRA

Razduvala se košava u poslednja dva dana. Nasrće na prozore, ne bi li ih iščupala. Trenutno odoljevaju. Moja česta noćna mora je da će vetar biti toliko jak, da će se to jednom i dogoditi i na tom mestu zjapiti ogromna rupa. Svi će videti unutrašnjost stana. Ako to nije pokazatelj introvertnosti, ne znam šta je. Pored zida okrenutog ka spolja nema nijedne stvari. Za svaki slučaj.

Pokušavam da čitam Murakamijev Čuj kako vetar peva. Napisao je prvenac godine kada sam se rodio. Pomislio sam kako bih u njemu mogao pronaći neku šifrovanu poruku, ne bih li bolje razumeo tadašnju konstelaciju vremena. I zašto sam ovakav.

Od zloslutnog zavijanja ne mogu da se usredsredim. Pojačavam muziku. Ne čujem eho pročitanog. Udarac gonga SMS poruke. Drug najbolji zove na piće. Hoće da pričamo. Verovatno ima neki novi projekat neophodan za održavanje dinamike koja ga pokreće, pa mu treba slušalac. Jedina gora mogućnost od sedenja kod kuće po ovakvom vremenu je izlazak napolje. Pristajem.

Ne pomaže uvlačenje glave među ramena, obavijanje šalom, ni nabijanje kape. Vetar me uvek pronađe. I nije problem što mi se mišići lica zalede, usne ispucaju, a obrazi zarumene. To su prolazne pojave. Brinu me raspršeni ciljevi. Sednem, zapitam se šta bih sa sobom. Priupitam intuiciju, ona odgovori. Zapišem šta je rekla. Svu energiju uložim u oživljavanje te slike. Dobar osećaj. Mozak radi trista na sat. Ideja sustiže zamisao. Trkaju se koja će napraviti bolji vatromet. Nazire se smisao. Tada postaje opasno. U mom slučaju, dovoljno je da dune razvigor, da bi sve prohujalo s vihorom.

Nešto se poremeti. Kao da mi se umesto kose zamrse misli. Produvanom, sve mi je nelogično. Neverica vrši reviziju. Preispituje sve, do srži, osnove, prapočetka. Da li pravi ciljevi uopšte postoje ili je to samo odevanje biološkog u visoku modu? Ponovo sam prisvojio tuđa usmerenja. Bila su tako zavodljiva, mislio sam da će mi savršeno pristajati dok se nisam pogledao u ogledalo. Raspršio sam se u parčiće, a vetar ih je razneo.

Murakami ne pomaže. Vetar ima razloge. Samo, mi ih ne primećujemo obuzeti životom. Ali onda, u jednom trenutku, primetimo. Vetar te obmota sa određenom namerom na umu, i prodrma. Vetar zna šta se sve nalazi u tebi.

Stižem na zborno mesto. Sredina dijagonale između spomenika i sata. Drug najbolji kasni. Hoće da me nauči pameti. Retko kad dolazim na vreme. Podsvest kao da stalno nešto odbija. Drug najbolji zna da to nije lično. Svejedno ga nervira. Poštovanje vremena i ciljevi usko su povezani. Danas me je vetar u leđa ubrzao.

Navlačim kapu tik iznad očiju pokušavajući da zadržim deliće slike kako kroz kanadsku divljinu vozim kamion. Još je malo toga ostalo pre nego što se sve izgubi u vazdušnom vrtlogu.

Drug najbolji mi prilazi. Smeška se umesto pozdrava.

„Mislim da konačno znam šta ti nedostaje,“ kaže samouvereno.

Više ne osećam vetar. Slušam.

PAMUK, MANDALA I ĐUBRETARI

Ne znam tačno ko sam. U jednom momentu dovlačim kući svaku sitnicu koja mi zapadne za oko, pod izgovorom da poput Pamuka skupljam građu za roman. A onda, koji dan kasnije, napravim spisak od sto stvari koje ću ostaviti kao najneophodnije. Ciklusi su sve nepredvidljiviji. Najveći deo vremena sam uravnotežen i vodim se pravilom – jedno unosim, drugo iznosim. Onda se nešto desi,hemija mozga se promeni i čistunac Džekil postane sakupljač Hajd. I obojica imaju dobro potrekrepljena obrazloženja.

Čist prostor, čist um. Ne možeš živeti u sadašnjosti ako ti misli lutaju ka vremenu zarobljenom u antikvitetima osećanja. Što je najgore, mnogi od njih čak nisu ni tvoji. Preuzimaš tuđe breme zarad priča koje se u njima možda kriju. Da li si onda pisac s maštom ili kradljivac tuđih povesti?

Nikada ne znaš u kakav zaplet može da te odvede neki predmet koji te je pronašao. Koliko puta si osetio ushićenje kad si na šatorskom krilu prodavca s buvljaka ugledao nešto od čega je posle stvaralačka plima napravila priču. Uspomene, mirisi, zvuci, sve je tu pothranjeno, tvoje je samo da ih oživiš. Umesto da stalno pravimo nove, nekvalitetne proizvode, bolje je da čuvamo stare. Patinu ne možeš da lažiraš. Ionako potajno želiš da napraviš sopstveni Muzej nevinosti.

Trenutno, ne znam ko će pobediti. Sedim nasred dnevne sobe, okružen razbacanom odećom, predmetima, diskovima, knjigama, dokumentima, foto-albumima i, kao u magnovenju, pokušavam da razaberem šta ću dalje. Otvoreni ormani i police zjape narogušeni i prazni. Tako stoje od kada je nedavno izvršena gruba podela imovine. Meni je pripalo da odlučim šta ću sa zajedničkim stvarima. Kako čovek može da na ravne časti podeli sećanja? Po upotrebnoj vrednosti? Ili po preskakanju srca?

Odlazim do kuhinje i uzimam veliku kesu za smeće. Bez reda ubacujem ostatke prošlosti u nju. Puni se, oštre ivice cepaju tanku plastičnu opnu. Prostor je sve raščišćeniji, a um prazniji. U tri crne gomile,oslobođen skoro svega što bi me opominjalo i vuklo na dno. U prvom trenutku telo se zgrčilo, a glava otežala. A onda, iznenada, nagomilani trnci izmešanih utisaka izlivaju se kao da je neko izvukao čep. Ono malo najotpornijihzameniće novi doživljaji. Prijatna unutarnja tišina. Stežem omče i odnosim đjubre do kontejnera.

Dok hodam, shvatam minimaliste. Svaki dan je poput peščane mandale koju nosi vetar. Dobar je to osećaj, pokretački, daje ti priliku za nove početke. Greške ne postoje. Pamuk je ionako samo neizlečivi melanholik s dobrim stilom pisanja.

Ulazim u stan. Otvaram prozor. Buka autoputa lupa mi šamare. Ponovo grčenje, težina. Sekvence preživljenog ponovo se vraćaju u film, ne hajući za hronologiju.

Zujanje iskrica preti da izazove prekid programa.

Preskačem stepenike.

Samo da stignem pre đubretara.

http://aleksandar-petrovic.com/2016/0...

Zastava

Pre nego što počnem moram nešto da vam priznam. Ne umem realno da sagledavam stvarnost, ljude i događaje. Umesto toga vidim priče. Sve što se ne uklapa u njihov tok, izbacim, prespojim i zamenim. To me je održalo kada me je, pošto smo se porodično preselili u manji stan, napustio izmišljeni prijatelj iz detinjstva. Roditelji su rekli da za njega više nema mesta. Do tada smo bili nerazdvojni. Objašnjavao mi je sve što me je zanimalo, išli smo u pustolovine, tešili se kada nešto zabrljamo, rastapali mrak. Dok se, koju godinu kasnije, nije pojavio moj brat, morao sam da se snalazim sâm. Zato sada od svega pravim zaplet.

A evo šta mi se danas dogodilo. Dugo sam čekao na autobuskoj stanici. Počeo je da provejava sneg. Prevoz je konačno stigao, ali krcat. U autobus uvek ulazim spreman. Slušalice na ušima, Selindžer u torbi, brzim pogledom tražim prazno sedište. Nije ga bilo, te sam stao pored prozora i uhvatio se za šipku. Izvukao sam knjigu, okrenuo se ka staklu i počeo da čitam. Muziku nisam slušao, ali su mi bubice bile u ušima. Završio sam treću rečenicu kada me je neko uhvatio za lakat.

„Vidiš onog tipa?“, sveže obrijan gospodin u zagasitoplavom odelu pokazuje na mladića sa oklembešenom sportskom torbom, koji prolazi pored nas dok čekamo zeleno svetlo na semaforu.

„Molim?“ podigao sam pogled sa stranice.

„Pogledaj malo bolje. Vidiš ovu zastavu što mu je nalepljena na tu torbetinu? Svuda ih viđam. Od sitnih amblema na majicama, preko upaljača, rančeva, pantalona, maski za mobilni. Čak sam video jednu klinku, ima je na džombastim cipelama. Eee, burazeru, nije to slučajno. To je taktika porobljavanja uma. Ne žure oni, polako se integrišu, prvo na sitno sve dok ne prihvatimo da je to normalna stvar. E pa, neće moći ove noći.“

Trepnuo je nekoliko puta, a zatim me je čvrsto stegnuo za lakat. Smejalice oko očiju oživele su poput nestašnih životinjica. Zažmurio sam.

Dvoglavi beli orao nosi mog saputnika u kandžama. Ispušta ga blizu kućice za skijaški spust na vrhu padine. On se prekrsti, stavi kacigu i navuče skije. Neko vreme zuri u stazu pod sobom na kojoj su pobodene zastavice. Hvata zalet i kreće. Vešto izbegava prvu prepreku. Zastavica je duginih boja i on se još jednom okreće za svaki slučaj da proveri da li je ostala na mestu. Sledećih nekoliko su obične trobojke različitih kombinacija preliva. Neke od njih okrzne, dok druge obara. Ostaju za njim poput pokošene trave. Desna noga mu malo sklizne i on direktno naleće na zastavicu s kompasom koji bešumno padne na sneg. Ovo kao da je poremetilo skijaša. Oslanja se na levu nogu dok mu je desna u vazduhu, pa onda na desnu i u tom nespretnom limbu obara i zastavicu s prugama i zvezdicama koje mu se zarivaju u skijaško odelo. To kao da ga je osvestilo i on ponovo uspostavlja ravnotežu. Nižu se zastavice s raznim biljkama i životinjama. S jedne je otpao list javora, s druge je skliznula zmija. Sve većim ubrzanjem bliži se podnožju. Ostalo mu je još desetak kapija do kraja, mahom onih s nebeskim telima – polumesecima i usamljenim zvezdama– i mitskim bićima. Najviše je strahovao od crnog i zlatnog dvoglavog orla. Usredsredio se na cilj. Vešto ih je izbegao, ali nije video žitak sneg ispred pretposlednje motke na kojoj su bila dva ukrštena krsta crvene boje nalik na raskrsnicu. Svom silinom naleteo je na nju i pao.

Otvaram oči.

„Savršen dan za banana ribe, zar ne?“ kažem glasnije nego što bi trebalo.

Saputnik me odmeri od glave do pete, klimne glavom i bez reči se pomeri bliže vratima. Na sledećoj stanici je izašao. Autobus je ponovo krenuo.

Prekoputa ulice radnici su menjali poster na bilbordu. Lepili su reklamu prodavnice nameštaja koja kao novitet u prodaji ima trosede i fotelje čije naslone krasi crvena raskrsnica, obrubljena belim na plavoj podlozi.

http://aleksandar-petrovic.com/2016/0...

Đubre

Stojim na terasi i upijam poslednje trzaje letnjeg Sunca. Podne je i u parkiću ispred zgrade uobičajena postava: majke sa decom, penzioneri i kučkari. Poznaju se, sve priče su već ispričane tako da se uglavnom svako bavi svojim poslom, trudeći se da situaciona kohabitacija protekne što bezbolnije. Niko ne primećuje đubre koje se preliva iz kontejnera na samo nekoliko metara od njih. Veoma često ne opažaju ni kontejnere. Kod nas u kraju ugradili su one podzemne s kantama nalik zjapećim ustima. Neki od komšija pokušavaju da ih pogode s prozora. To što uvek promaše ne brine ih mnogo. Drugi samo ostave kese pored, ne želeći da prljaju ruke dodirivanjem ručke. Poneko ih povuče nagore, ubaci tovar i vrati ih nazad. Ali to je baš retko.

Prethodne nedelje Fejsbuk je bio preplavljen fotkama đubreta. Slikane su u raznim delovima prestonice. Čak i u onim gde je kvadrat skuplji od dve hiljade evra. Nema protekcije. I nije tu samo zakazala Gradska čistoća. Najlakše je njih optužiti. Pravo pitanje je odakle toliki otpaci? Šta je to što nas tera da pravimo đubre oko sebe? S druge strane ne znam zbog čega se čudim. To smeće su samo materijalizovane misli koje nam svakodnevno proleću kroz glavu.

Volimo da gledamo televiziju, upijamo vesti sa svih strana. Neselektivno puštamo da nas informacije preplave. I skoro sve su nebitne. One životno važne svejedno saznamo. Ali šta bi se desilo kada bismo iskoračili iz tog sveta šarenih laža? Morali bismo da tražimo nekakav smisao, a to nije prijatno. I boli. A što onda ne bismo prvo otišli u kupovinu? Nije bitno što nam to nešto nije zaista potrebno. Lepo će se uklopiti sa ostalim nepotrebnostima u vitrini, ormanu, polici. Još ako je rasprodaja, milina. Veliki natpis popust deluje na nas poput sedativa.

Svi smo jednaki, bez obzira na novac kojim raspolažemo. First hand, second hand, third hand. Svaka roba ima kupca. Samo je pitanje vremena pre nego što postane otpadak. Neko višak redovno izbacuje napolje i donosi novi. Tako nalažu pravila koja nam čiste savest o gomilanju. Drugi izigravaju hrčke i dovlače kući sve ono čega mogu da se domognu, bez obzira na nepotrebnost ili stepen raspadanja. Vezuju se za stvari kada već nemaju ljude oko sebe.

I umetnost je prigrlila đubre. Slepljeni otpaci postaju skulpture ili odevni predmeti koji se prodaju za velike pare. Jedino je bitno da smeće cirkuliše. Čini mi se kao da je u pitanju neka samodestruktivna osveta čovečanstva zbog planetarnog nezadovoljstva. Čekamo da nam smeće dođe glave kada već ne znamo šta bismo sa sobom. Toj ogromnoj količini đubreta neće se radovati ni arheolozi u budućnosti jer će od viška nebitnog materijala teško moći da donesu bilo kakav zaključak našim životima.

Komšinica iz solitera prekoputa prilazi kontejnerima s kofom vode i portfišem u jednoj i autolakom u drugoj ruci. Spušta stvari na zemlju. Sakuplja pobacane kese i ubacuje ih unutra. Ekipa iz parkića radoznalo posmatra. Neki od njih već vade telefone i nameštaju kamere. Budno prate svaki komšiničin pokret. Kada je prostor oko kontejnera bio čist pljusnula je vodu pored njih i prešla porftišem. Sačekala je da se osuši, a zatim otvorila skinula poklopac i promućkala crveni lak. Lakim pokretima bojila je metalnu površinu. Isrctavala je cveće, srca, zvezdice. Kontejneri su se pred našim očima pretvorili u psihodelično obojene monolite. Zatim je uzela debeli flomaster i nešto napisala po njima. Komšije su tapšale.

Uleteo sam u kuhinju, zavezao čvor na kesi za đubre i izleteo iz stana. Javiću vam šta je napisala.

Dva minuta

Posle završetka fakulteta prestao sam da idem na predavanja. Ni tada nisam bio baš redovan. Ne mogu da slušam ljude koji hoće nešto da kažu, pokažu, dokažu, a sami su zbunjeni onim što pokušavaju da prenesu. Ovoga puta predavači su moji prijatelji. Možda će biti dosadno, ali rizikovaću. Želim da ih podržim. Ne znam kako se to kaže digitalnim jezikom.

Da sve bude zanimljivije, tribine su organizovane jedna blizu druge, na sat i po razmaka tako da ću za kratko vreme uspeti da stignem na dva mesta. Lokacija: rasadnik beogradskih hipstera, svih žanrova i podvrsta. Nekada zapušteni deo grada na Savskoj obali, sada poluobnovljen, taman toliko da bude u trendu. Tačka sučeljavanja vavilonskog gradilišta i opiljaka preostale umetničke kreativnosti. U svojoj istoriji ovo mesto pored reke više puta je rušeno i građeno. Kao da blizina vode u pokretu zlokobno podseća kako sve teče. Život, zdravlje, položaj, sreća, ljubav. I da na kraju ostajemo sami. Navikavanje na samoću je pola zdravlja.

Zamišljen ulazim u zastakljeni prostor nalik dopola uređenoj fabričkoj hali. Pogled ne zna na koju bi stranu. Kafić sa stolovima i stolicama kao iz osnovne škole. Drvene palete i police načičkane precenjenim autorskim proizvodima popularnih dizajnera. Bina i mala galerija do koje vode stepenice. Ceo prostor je, poput menze, natopljen primaljivim mirisom hrane i nagoni vas da pogađate šta je na meniju. Valjda je to taj multidciplinarni pristup. Hrana za telo i glavu, pa šta prevagne. Penjem se i zauzimam mesto u drugom redu. Govornika je više nego publike. Stručnjaci iz oblasti psihologije, marketinga i novinarstva. Tema zanimljiva: o klikabilnosti – gde stanuje pažnja? Podaci su neumoljivi, statistika hladnokrvna. Dva minuta je sve. U tih sto dvadeset sekundi mora stati sve što želite da kažete inače nema lajkovanja. Lajkovima gradimo identitet na mreži, iskazujemo salonske stavove o svemu i svačemu, umorni za akciju. Pažnja se stalno seli, ne stanuje nigde. Pitanje je koliko uopšte bilo šta možemo zaista do kraja da propustimo kroz sistem. Brišemo tek dopola obrađene podatke jer stižu novi. Svaki trenutak van društvene mreže produžava nam život.

Oblačim jaknu i žurim do oronule kuće u susedstvu, nekadašnjeg magacina. Razmišljam kako niko nije pomenuo sajber usamljenost. Iako uronjeni u naizgled manje haotičan svet, opet smo sami za tastaturom. Prikazujemo odabrane deliće sebe shodno onome u čemu učestvujemo. Nezgodne okrajke uvaljujemo podsvesti da ih ili gurne pod tepih ili samelje u nemirne snove. Pilule će nas osloboditi pratećih nelagodnosti.

Neudobne stolice načičkane oko betonskih stubova još uvek su prazne iako je tribina već trebalo da počne. Uobičajena ekipa, obična u svojoj neobičnosti,za šankom je zajedno s mesnim beskućnikom koji se greje i dobacuje poruke iz svog univerzuma. Za razliku od muzike, dim je gust i neprijatan. Oskudan mobilijar dovučen iz stanova i buvljih pijaca, musavi abažuri, goli zidovi i moderna mikseta poručuju da je materijalno prolazno, i da duh stegnut takvim okovima ne može da dosegne odgovarajuće visine. Pritom je i jeftinije. Dosta je zainteresovanih za kritičku debatu o odlasku ili ostanku u zemlji. Priča je zanimljiva, učena, gorko-slatka. Posmatram ljude oko sebe i pitam se da li im je jasno da su samim dolaskom ovde odgovorili na retoričko pitanje. Emigranti ka unutra. Oni ka spolja, koji su odlučili da probaju, poput samoubica, ne pričaju o tome. Samo odu. Sve se vrti oko toga koja vam je samoća podnošljivija: egzo- ili endogena. Nije bitno gde se nalazite.

Izašao sam pre kraja. Postalo mi je suviše zagušljivo, i to ne samo od dima. Rasprave bez valjanog zaključka vampirišu moju destilovanu energiju. Kao i promaja u kulturnom distriktu.Vetar mi rasteruje roj misli dok na stanici ispod mosta čekam tramvaj.

Čekaću dva minuta, taman da proverim fejs, ako ne dođe, idem peške.

http://aleksandar-petrovic.com/2015/1...

HODAM SAD KAO ZOMBI...

Prestao sam da gledam filmove. Ne znam kako i kada se to dogodilo, a mogu samo da pretpostavim zbog čega. Dobrih scenarija sve je manje a minutaža je sve duža, valjda kako bi opravdala budžet i specijalne efekte holivudskih blokbastera. Ili sveopšte egzistencijalno crnilo u evropskoj kinematografiji, koje se lepo slika u dugim kadrovima bez reči. I nemam ništa protiv toga. Svojevremeno sam, dok su bioskopi još postojali, a Kinoteka bila skrivena poslastica, provodio više vremena u mraku kino-sale nego na svetlu dana. Istina, bio sam mlađi, imao manje obaveza i živeo sporije. Danas, kada je sve drugačije, umesto da nam stvaraoci pokretnih slika ponude neku priču koja će nas privući (čast izuzecima koji na hard disku čekaju da budu pogledani) izbor je sužen na spektakle koji uništavaju neurone ili rovarenje po neurozama začinjeno scenama eksplicitnog seksa, oko kojih kritičari strastveno ukrštaju pera, te ih kuju u zvezde ili bacaju u kal. U svakom slučaju, zabava. Politički korektno, za svakog ponešto.

Dosađujem prijateljima kako jedino još u serijama i dokumentarcima opstaje narativ koji može da vas ščepa. Kratki metar je kratka priča. Serije su poput obimnih romana, ili pak onih u nastavcima. Verni publikum oko njih organizuje vreme. Meksičko-špansko-tursko-indijske imaju ustaljene termine između kojih se kuva ručak, pere veš, odlazi u kladionicu, kupuje u samoposluzi, ispija kafa. Svakodnevno saučestvovanje u nedaćama glavnih likova uvija gledaoce u zavodljivu opsenu da je život stalno trajanje između dve epizode i da dok toga ima ne može da se dogodi ništa loše. Sto posto.
Druga grupa, hoću odmah i hoću sve, kojoj pripadam i sâm , skida/gleda serije na internetu. Svaki slodoban trenutak koristi se da se odgleda što više nastavaka. Vikendom se često isprate i dve sezone kako bi se nadoknadilo propušteno. Posebna strast su mi distopije, a na moje veliko zadovoljstvo sve ih je više. Ipak, ništa ne može ni da primiriše The Walking Dead (kod nas nesrećno prevedeni kao Živi mrtvaci). Prvi put sam delove pojedinih epizoda uhvatio slučajno. Zvuk je bio utišan, čekao sam da počne serija koju sam u to vreme pratio. Zombiji mi nisu nikada bili zanimljivi. Pokojnici oživljavaju, pa onda igraju sa Majkl Džeksonom ili poluraspadnuti bauljaju po grobljima. Ništa maštovito. Onda je brat počeo da je ozbiljno prati i više puta mi oduševljeno rekao kako propuštam odličnu priču. Pošto potičemo iz istog gnezda za gledanje serija, poslušao sam ga. I postao nepodnošljiv u pohvalama iste. Čak sam pronašao i pročitao strip koji je bio predložak za seriju.
Kada Zemljom zavlada epidemija (što samo je pitanje vremena i uvek je krivac nepoznati virus) i svi budu zaraženi, mada to ne znaju, prvo što ćete poželeti je da pobegnete iz gradova u kojima vaši dotadašnji sugrađani umiru i pretvaraju se u zombije, kojih je svakog trenutka sve više. Oklembešnih udova, otežano hodaju, grupišu se i traže hranu – one koji su još uvek živi. Policajac Rik je na početku oličenje glavnog junaka, trudi se da svakom pomogne, sačuva razum i održi porodicu na okupu. U svoju malu grupu prihvata svakog sa dobrim namerama. I tako iz sezonu u sezonu. Pustolovine kroz koje prolaze postaju sve mračnije, jezovitije, polako narušavajući ravnotežu ljudskosti. Inertnosti više nema, pokret je jedino stalno stanje u begu pred sve većim hordama živih mrtvaca koji nadolaze sa svih strana. Nijedno mesto nije bezbedno i budućnost ne izleda nimalo ružičasto. Lek ne postoji i jedino na šta se mogu osloniti su oni sami. Takođe, niko od likova nije pošteđen. Svakog trenutka neko može da strada. Apokaliptični svet mora da ide dalje do svog kraja i nema povlašćenih. Takvo okruženje menja svakoga tako da i Rik, kako vreme odmiče sve više leluja na granici između heroja i antiheroja.
Šta možemo da naučimo iz post-digitalne apokalipse dok nam živi mrtvaci dahću za vratom? Kako ponovo osmisliti svakodnevicu kada je svet u haosu bez struje, interneta, čiste vode i zanimacija koje nas odvraćaju od razmišljanja? Šta se dešava kada stalna opasnost biva toliko stalna da postane deo nas, pa ni ne razmišljamo o njoj nego delamo kada je potrebno, a preostalo vreme se trudimo da živimo u sadašnjosti? Ima dosta toga: ljubav prema bližnjima, međusobna ispomoć, gajenje hrane, lečenje, čitanje, pevanje, učenje veštine da u sekundi procenite kome se može verovati, samoodbrana, borba sa samim sobom, i opet naravno vera da se mora ići napred bez obzira na okolnosti.
Čekam nastavak sezone. Kako bih prekratio vreme pevušim „Hodam sad kao zombi“, pokušavajući da u refrenu podražavam praskavi nemački Anice Dobre.
I znam, u pravu ste, to je muzika iz filma. Iz onog vremena. Ali izgleda da je od svega ostala samo pesma, ali ne i nauk.

Pozovi M(e) radi alibija

Postao sam čovek-alibi. U poslednje vreme sve više ljudi moli me da u slučaju potrebe potvrdim da su bili sa mnom na kafi, u bioskopu, pozorištu, otvaranju izložbe, šetnji, ili štagod je u tom trenutku dovoljno ubedljivo. Upravo sam završio razgovor s prijateljicom koja mi je poručila da će večeras biti sa mnom na rođendanu zajedničkog kolege. S njom mi je lako, imamo već uigrane šeme i, za razliku od drugih, sama osmisli scenario naše neodigrane melodrame.

Okružen sam tajnim parovima. Mislim da to poprima razmere epidemije. Sada sam već i zaboravio ko je bio nulti pacijent iz moje ekipe koji se prvi upustio u paralelnu emotivnu priču u nadi da će tako konačno osetiti ono za čime je mislio da žudi. Ubrzo sam morao da nabavim beležnicu kako bih popisao datume, vremena i lokacije na kojima sam se navodno nalazio. Dopalo mi se kako mi na papiru izgleda društveni život. U stvarnosti, pitao sam se zašto su baš mene izabrali da im budem čovek od poverenja. Možda zato što sam sâm, pa mi onda iz sažaljenja prave društvo, a njihovi partneri neće posumnjati jer je situacija već duže vreme takva i veruju da je ljudski pomoći čoveku u nevolji. A zašto niko od njih nije ni pomislio da bih možda baš ja mogao biti vezolomnik? Koliko sam to beznadežan slučaj u njihovim očima?

Upisujem izmišljeni rođendan u raspored za ovu nedelju. Lista nije duga. Vreme se pogoršalo, a time se sužava i izbor mesta za moguće izlaske jer sam na vreme postavio smernice. Ako ću već da prećutkujem istinu onda će se poštovati moja pravila. Ne podržavam veze za pola dana, jednu noć, u prolazu. Suviše je veliki ulog radi zadovoljavanja prolazne strasti. Takođe, sastanci po hotelima, motelima i drugim improvizovanim objektima ne dolaze u obzir. Klišei me unervoze i onda mi popušta pažnja, pa mogu da se izletim.

Partneri u paralelnim vezama moraju biti koliko-toliko ravnopravni. Jedino tako postoji nekakva mogućnost da ta kompozicija iz alternative pređe u mejnstrim. Tako barem ja to vidim. Ipak, to je retkost. Trudim se da ne razmišljam o dinamici tih sklopova i moralnim dilemama koje mi se pale kao semafori. Ovo je godina u kojoj mi je glavna želja bila da prestanem da osuđujem jer me od toga samo boli želudac. Svejedno, u trenucima slabosti pobede me stare navike. I onda ništa od spavanja.

Pitanja su mnogobrojna, i naravno nijedno od njih nema zadovoljavajući odgovor. Lavina kreće od bezazlene grudve: kakva su očekivanja tajnih ljubavnika? U kom trenutku odlučuju, iako su (verujem) svesni, da uđu u odnos koji će, ako bude otkriven, promeniti nekoliko života. Opasnost je žestok afrodizijak, ali vrlo skup. Moja prijateljica je tek načela bajku i sve još uvek izgleda sjajno. Brak joj ionako ne štima već godinama. Novostvorena legura joj je energetski punjač. Ubeđena je da muž ništa ne sluti, niti bi ga zanimalo utiskivanje skerletnog slova. Ortak koji je tri godine u tom limbu je u problemu. Nema snage da se razvede, jer i posle trideset šest meseci nije siguran da li je to to. A ima i ćerke, one su mu sve na svetu. Zapravo, plaši se da donese odluku.

Lakše mi je da verujem kako je izgubio osećaj za realnost. Ko pri zdravoj pameti može očekivati da će se takav spoj završiti bez povređivanja? To je i inače nemoguće, a pogotovu kada se afera započinje na taj način. Razaraš neko jezgro, kakvo god ono bilo, i očekuješ da ćeš u budućnosti imati drugačiji tretman. Svesno postaješ jedno s nekim koji još nije prestao da to bude s nekim drugim, nebitno koliko je ta celina izobličena.

I primećuješ krugove, prilike koje ti sudbina spušta u krilo da što bezbolnije siđeš sa ringišpila. Ne haješ, točak se zavrti i ponovo stane, opet zažmuriš. Nisi spreman. Sve do katastrofe, naglog prekida filma kada je sve toliko strašno i boli da više ništa ne osećaš. Da li preljuba zaista može da prethodi pravoj ljubavi? Onoj, koja bi po svojoj prirodi trebalo da bude jednostavna, bez ali, reči za izbegavanje, posebnog vremena za pozive, skrivanja. Silovita, nesavršena, jedinstvena, čujna i u tišini. Ako nije takva, onda to nije ljubav, nego strah od prolaznosti, besmisla, neostvarenosti.

Ovakvih kao ja sigurno ima još. Gde li se kriju ti ljudi? Možda bi trebalo nekako da stupimo u kontakt i napravimo udruženje građana. Nama je takođe potrebna međusobna potpora. Mogli bismo da se družimo, razmenjujemo iskustva i taktike kako je najbolje pomoći, a što manje se pitati kako li ćemo završiti zbog saučesništva. Možemo da ustanovimo i cenovnik usluga, možda bismo tako smanjili broj slučajeva. Ili bi se obogatili. S druge strane, možda će i nekome od nas zatrebati kamuflaža.

Ponovo mi zvoni telefon. Puštam spikerfon. „Nismo se dogovorili oko poklona, ako onaj moj pita, reci da smo mu zajedno kupili neko skupo vino.“

http://aleksandar-petrovic.com/2015/1...