What do you think?
Rate this book
Spring Torrents
Returning to Russia from a tour in Italy, twenty-three-year-old Dimitry Sanin breaks his journey in Frankfurt, where he encounters the beautiful Gemma Roselli, who works in her parents' patisserie, and falls deeply and deliriously in love for the first time. Convinced that nothing can come in the way of everlasting happiness with his fiancee, Dimitry impetuously decides to begin a new life and sell his Russian estates. But when he meets the potential buyer, the intriguing Madame Polozov, his youthful vulnerability makes him prey for a darker, destructive infatuation.
A novel of haunting beauty, "Spring Torrents" (1870-1) is a fascinating, partly autobiographical account of one of Turgenev's favourite themes - a man's inability to love without losing his innocence and becoming enslaved to obsessive passions.
A novel of haunting beauty, "Spring Torrents" (1870-1) is a fascinating, partly autobiographical account of one of Turgenev's favourite themes - a man's inability to love without losing his innocence and becoming enslaved to obsessive passions.
240 pages, Paperback
First published January 1, 1872
About the author
Ivan Turgenev
2,182 books2,980 followersIvan Sergeyevich Turgenev (Cyrillic: Иван Сергеевич Тургенев) was a novelist, poet, and dramatist, and now ranks as one of the towering figures of Russian literature. His major works include the short-story collection A Sportsman’s Sketches (1852) and the novels Rudin (1856), Home of the Gentry (1859), On the Eve (1860), and Fathers and Sons (1862).
These works offer realistic, affectionate portrayals of the Russian peasantry and penetrating studies of the Russian intelligentsia who were attempting to move the country into a new age. His masterpiece, Fathers and Sons, is considered one of the greatest novels of the nineteenth century.
Turgenev was a contemporary with Fyodor Dostoevsky and Leo Tolstoy. While these wrote about church and religion, Turgenev was more concerned with the movement toward social reform in Russia.
These works offer realistic, affectionate portrayals of the Russian peasantry and penetrating studies of the Russian intelligentsia who were attempting to move the country into a new age. His masterpiece, Fathers and Sons, is considered one of the greatest novels of the nineteenth century.
Turgenev was a contemporary with Fyodor Dostoevsky and Leo Tolstoy. While these wrote about church and religion, Turgenev was more concerned with the movement toward social reform in Russia.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 of 1 review
October 15, 2025
Početak uopšte nije obećavao, jer glavni lik Sanjin, upoznaje mladu devojku Đemu, koja je verena. Mislila sam da se verovatno radi samo o tome kako će se njih dvoje zaljubiti, i kako će ona da ostavi verenika. Takođe, na početku se zapravo priseća te priče tako što nalazi krstić u kutiji - što sam zaboravila, i nisam smatrala bitnom informacijom, pa mi nije nagovestilo kraj.
Na početku, Đema spominje pripovetku Hofmana koja joj se dopala:
"Ticalo se jednog mladića koji negde, mal'te ne u poslastičarnici, sreće devojku retke lepote, Grkinju; nju prati tajanstven i čudan zao starac. Mladić se od prvog pogleda zaljubljuje u devojku; ona gleda u njega tako tužno, kao da ga preklilje da ga oslobodi... On se udaljuje za trenutak - pa, vrativši se u poslastičarnicu, već ne nalazi ni devojku ni starca; poleti da je traži, neprestano naizlazi na sasvim sveže njihove tragove, juri za njima - i ni na koji način ne može da ih stigne. Lepotica zauvek nestaje za njega - i on nema snage da zaboravi njen molećivi pogled, i muči ga pomisao da je možda sva sreća njegova života iskliznula iz ruku...
- Čini mi se, - reče ona - takvi sastanci i takvi rastanci dešavaju se na svetu češće nego što mi mislimo."
Ova pripovetka koju spominje jeste bio neki vapaj upomoć, što mi se nije dopalo, jer jeste bilo u njenim rukama to da li će se udati ili ne. Ukoliko nije volela svog verenika, mogla je da otkaže venčanje, a jeste bila dovoljno buntovna da to i uradi.
Dopao mi se citat u kome se opisuje kako Sanjin vidi Đemu sa verenikom: "Đemi nije bilo dosadno i izgledalo je čak da je osećala zadovoljstvo; ali Sanjin u njoj nije mogao naći raniju Đemu: ne da je na nju naišla kakva senka - nikad njena lepota nije bila zračnija - već se njena duša povukla u sebe, unutra." Izuzetno mi se dopalo to što ovaj citat zapravo opisuje odnose u kojima je lepo, ali ipak, zbog nečega neko ne zrači svojim punim sjajem i ne može da bude skroz svoj tom osobom.
"...ali i vi ćete ostariti, prijatelju, pa ćete videti kako je to gorko! ...tuga zbog svesti o starenju, ničim se ne može utešiti i razbiti." - frau Lenore pati zbog starosti - i sa ovim mogu delimično da se složim, jako je teško preći preko toga, posebno kad čovek shvati koliko manje energije ima. Još je gore ukoliko čovek nije zadovoljan proživljenim životom, teško je prihvatiti da je vreme prošlo, ali treba pametno iskoristiti i preostalo, a ne žaliti.
"Iznenada, usred duboke tišine, naleteo je tako snažan vetar da je izgledalo kao da je i sama zemlja zadrhtala pod nogama, sitna zvezdana svetlost zatreptala je i zastrujala, sam vazduh se zakovitlao u vrtlogu. Vihor, ne hladan već topao, skoro vruć, udari po drveću, po kućnom krovu, po zidovima, po ulici; on očas omače šešir sa Sanjinove glave, zatim podiđe i razbaruši Đemine crne uvojke. Sanjinova glava dopirala je do ragastova; on se i nehotice priljubi uz njega - i Đema se uhvati obema rukama za njegovo rame, pade grudima na njegovu glavu. Šum, buka i praska trajali su oko jednog minuta... Kao jato ogromnih ptica projuri zavitlani vihor... Nastade opet duboka tišina." - dopala mi se ova scena u kome njih dvoje zamalo padaju u zagrljaj.
Još jedan paragraf koji mi se izuzetno dopao, koji opisuje stanje zaljubljenog čoveka:
"Te noći bio je u Frankfurtu jedan srećan čovek... Spavao je; ali je za sebe mogao reći pesnikovim rečima:
"Ja spavam... ali osetljivo srce ne spava"...
Ono je udaralo tako lako kao što udara krilima leptir, pavši na cvet, obliven letnjim suncem."
"Ono što su učinili njih udvoje, pre nekoliko trenutaka - to predavanje svoje duše drugoj duši - bilo je tako snažno, i novo, i mučno; tako se neočekivano sve u njihovom životu premestilo i promenilo da se ni jedno ni drugo nisu mogli osvestiti, a samo su poimali vihor koji ih je obuzeo, kao onaj noćni vihor koji ih umalo nije bacio u zagrljaj jedno drugom."
Ovo su već trenuci kada je Đema odlučila da otkaže veridbu, i izjavili su jedno drugome ljubav. Verovatno nije volela verenika, ali ona je tražila viteza koji će joj dati povod da ostavi verenika. Sanjin je štitio i bio tu za nju u bilo kom trenutku. Upitno je da li je ona njega zaista volela, jer su se malo znali, a samo joj je pružao dovoljno pažnje i nežnosti koju joj njen verenik nije pružao.
Sanjin zatim odlučuje da se oženi njome, i kako bi ispunio očekivanja njene majke, tj. kako bi novčano obezbedio njenu porodicu, odlučuje da proda svoje imanje. Tom prilikom, posećuje suprugu starog prijatelja Rusa - Mariju Nikolajevnu.
Marija Nikolajevna je slika i prilika osobe koja voli da naređuje i koja se ne odnosi lepo prema zaposlenima. Sanjin nije želeo da proda svoje imanje nekome ko će se ponašati prema njegovim kmetovima kao prema robovima. I sam pisac se zalagao za ukidanje kmetstva. Međutim, iako je video kako se ona odnosi prema svima, a ne samo prema slugama, zaboravio je na svoje ideale, samo da bi prodao imanje i oženio se.
Na početku kada sreće Mariju Nikolajevnu, izuzetnu lepoticu, ne pridaje joj veliki značaj: "Njegova duša bila je toliko ispunjena Đemom da sve druge žene za njega već nisu imale nikakvo značenje: on ih je jedva primećivao; i ovoga puta on se ograničio samo na to što je pomislio: "Da, pravo su mi govorili: ova gospođa je nešto retko!"
Nakon predloga o kupovini imanja, Marija Nikolajevna "zavlači" Sanjina, time što mu predlaže da idu zajedno u pozorište, da jašu, da šetaju... Provodi izuzetno mnogo vremena sa njim i priča mu o svačemu, što i pokazuje da ima cilj da ga prevari i osvoji. Sve što ona predloži, on prihvata i ne prestaje da provodi vreme s njom. Nada se samo da će što pre proći ta tri dana, koliko ga je zamolila da ostane.
"Slabi ljudi nikad sami ne svršavaju - sve čekaju kraj."
Za razliku od Đeme, koja nije bila sa svoja sa verenikom, Marija Nikolajevna objašnjava zbog čega se ona udala za Sanjinovog starog prijatelja, koji po kvalitetima nije ni blizu nje: "...s njim sam slobodna, potpuno slobodna, kao vazduh, kao vetar..."
Marija Nikolajevna pridaje dosta pažnje Sanjinu, drži ga za ruku, govori kako je predivan čovek, čak mu i izjavljuje kako joj se sviđa. On čak i shvata da je ona zmija i da njena duša samo želi da zavlada svime što vidi.
Interesantna mi je bio deo u kome Marija Nikolajevna spominje kako i ona i Sanjin imaju po 22 godine, što kad se sabere, još uvek je daleko od starosti.
Iako ima svest o svim delima Marije Nikolajevne, Sanjin ipak pada pred njom i putuje s njom u Pariz, umesto da se vrati Đemi - Marija Nikolajevna postaje i njegova gospodarica.
Na kraju, u starosti, Sanjin pronalazi krstić sa početka priče, koji mu je zapravo dala Đema. Priseća se nje i kako je napustio iako ju je strasno voleo, zbog žene koju nije ni voleo. Kreće ka Frankfurtu, piše pismo Đemi koja se udala i odselila za Amerika, i pokušava da je kontaktira.
Dobija odgovor - što pokazuje da je Đema našla sreću i našla snage u svom srcu da mu oprosti. Prihvatila je njihov susret svakako kao sudbonosni događaj, na kome je zahvalna, jer ju je sprečio da se uda za čoveka koga ne voli. Nije provela život kajući se zbog tuge koju joj je naneo Sanjin, već je nastavila da živi i dopustila sebi da nađe sreću na drugom mestu, koju je i našla.
Sanjin se odriče krstića koji mu je poklonila Đema, i šalje ga kao poklon njenoj ćerki. Zatim prodaje svoje imanje konačno, i ide ka Americi, kako bi video Đemu. U starosti, ipak odlučuje da načini korake koje istinski želi, Đema je prešla preko njega, ali je potrebno i njemu da ode kod nje i vidi je, kao što mu je bilo potrebno i da joj se obrati, kako bi pre svega oprostio samom sebi i pomirio se sa svojom sudbinom.
Kao što rekoh, izgledalo mi je da se radi o tipičnoj "prevari", međutim, dopalo mi se što se priča na kraju ipak svela na prihvatanje grešaka, na praštanje i na postojanje srećnog života nakon velike tuge.
Na početku, Đema spominje pripovetku Hofmana koja joj se dopala:
"Ticalo se jednog mladića koji negde, mal'te ne u poslastičarnici, sreće devojku retke lepote, Grkinju; nju prati tajanstven i čudan zao starac. Mladić se od prvog pogleda zaljubljuje u devojku; ona gleda u njega tako tužno, kao da ga preklilje da ga oslobodi... On se udaljuje za trenutak - pa, vrativši se u poslastičarnicu, već ne nalazi ni devojku ni starca; poleti da je traži, neprestano naizlazi na sasvim sveže njihove tragove, juri za njima - i ni na koji način ne može da ih stigne. Lepotica zauvek nestaje za njega - i on nema snage da zaboravi njen molećivi pogled, i muči ga pomisao da je možda sva sreća njegova života iskliznula iz ruku...
- Čini mi se, - reče ona - takvi sastanci i takvi rastanci dešavaju se na svetu češće nego što mi mislimo."
Ova pripovetka koju spominje jeste bio neki vapaj upomoć, što mi se nije dopalo, jer jeste bilo u njenim rukama to da li će se udati ili ne. Ukoliko nije volela svog verenika, mogla je da otkaže venčanje, a jeste bila dovoljno buntovna da to i uradi.
Dopao mi se citat u kome se opisuje kako Sanjin vidi Đemu sa verenikom: "Đemi nije bilo dosadno i izgledalo je čak da je osećala zadovoljstvo; ali Sanjin u njoj nije mogao naći raniju Đemu: ne da je na nju naišla kakva senka - nikad njena lepota nije bila zračnija - već se njena duša povukla u sebe, unutra." Izuzetno mi se dopalo to što ovaj citat zapravo opisuje odnose u kojima je lepo, ali ipak, zbog nečega neko ne zrači svojim punim sjajem i ne može da bude skroz svoj tom osobom.
"...ali i vi ćete ostariti, prijatelju, pa ćete videti kako je to gorko! ...tuga zbog svesti o starenju, ničim se ne može utešiti i razbiti." - frau Lenore pati zbog starosti - i sa ovim mogu delimično da se složim, jako je teško preći preko toga, posebno kad čovek shvati koliko manje energije ima. Još je gore ukoliko čovek nije zadovoljan proživljenim životom, teško je prihvatiti da je vreme prošlo, ali treba pametno iskoristiti i preostalo, a ne žaliti.
"Iznenada, usred duboke tišine, naleteo je tako snažan vetar da je izgledalo kao da je i sama zemlja zadrhtala pod nogama, sitna zvezdana svetlost zatreptala je i zastrujala, sam vazduh se zakovitlao u vrtlogu. Vihor, ne hladan već topao, skoro vruć, udari po drveću, po kućnom krovu, po zidovima, po ulici; on očas omače šešir sa Sanjinove glave, zatim podiđe i razbaruši Đemine crne uvojke. Sanjinova glava dopirala je do ragastova; on se i nehotice priljubi uz njega - i Đema se uhvati obema rukama za njegovo rame, pade grudima na njegovu glavu. Šum, buka i praska trajali su oko jednog minuta... Kao jato ogromnih ptica projuri zavitlani vihor... Nastade opet duboka tišina." - dopala mi se ova scena u kome njih dvoje zamalo padaju u zagrljaj.
Još jedan paragraf koji mi se izuzetno dopao, koji opisuje stanje zaljubljenog čoveka:
"Te noći bio je u Frankfurtu jedan srećan čovek... Spavao je; ali je za sebe mogao reći pesnikovim rečima:
"Ja spavam... ali osetljivo srce ne spava"...
Ono je udaralo tako lako kao što udara krilima leptir, pavši na cvet, obliven letnjim suncem."
"Ono što su učinili njih udvoje, pre nekoliko trenutaka - to predavanje svoje duše drugoj duši - bilo je tako snažno, i novo, i mučno; tako se neočekivano sve u njihovom životu premestilo i promenilo da se ni jedno ni drugo nisu mogli osvestiti, a samo su poimali vihor koji ih je obuzeo, kao onaj noćni vihor koji ih umalo nije bacio u zagrljaj jedno drugom."
Ovo su već trenuci kada je Đema odlučila da otkaže veridbu, i izjavili su jedno drugome ljubav. Verovatno nije volela verenika, ali ona je tražila viteza koji će joj dati povod da ostavi verenika. Sanjin je štitio i bio tu za nju u bilo kom trenutku. Upitno je da li je ona njega zaista volela, jer su se malo znali, a samo joj je pružao dovoljno pažnje i nežnosti koju joj njen verenik nije pružao.
Sanjin zatim odlučuje da se oženi njome, i kako bi ispunio očekivanja njene majke, tj. kako bi novčano obezbedio njenu porodicu, odlučuje da proda svoje imanje. Tom prilikom, posećuje suprugu starog prijatelja Rusa - Mariju Nikolajevnu.
Marija Nikolajevna je slika i prilika osobe koja voli da naređuje i koja se ne odnosi lepo prema zaposlenima. Sanjin nije želeo da proda svoje imanje nekome ko će se ponašati prema njegovim kmetovima kao prema robovima. I sam pisac se zalagao za ukidanje kmetstva. Međutim, iako je video kako se ona odnosi prema svima, a ne samo prema slugama, zaboravio je na svoje ideale, samo da bi prodao imanje i oženio se.
Na početku kada sreće Mariju Nikolajevnu, izuzetnu lepoticu, ne pridaje joj veliki značaj: "Njegova duša bila je toliko ispunjena Đemom da sve druge žene za njega već nisu imale nikakvo značenje: on ih je jedva primećivao; i ovoga puta on se ograničio samo na to što je pomislio: "Da, pravo su mi govorili: ova gospođa je nešto retko!"
Nakon predloga o kupovini imanja, Marija Nikolajevna "zavlači" Sanjina, time što mu predlaže da idu zajedno u pozorište, da jašu, da šetaju... Provodi izuzetno mnogo vremena sa njim i priča mu o svačemu, što i pokazuje da ima cilj da ga prevari i osvoji. Sve što ona predloži, on prihvata i ne prestaje da provodi vreme s njom. Nada se samo da će što pre proći ta tri dana, koliko ga je zamolila da ostane.
"Slabi ljudi nikad sami ne svršavaju - sve čekaju kraj."
Za razliku od Đeme, koja nije bila sa svoja sa verenikom, Marija Nikolajevna objašnjava zbog čega se ona udala za Sanjinovog starog prijatelja, koji po kvalitetima nije ni blizu nje: "...s njim sam slobodna, potpuno slobodna, kao vazduh, kao vetar..."
Marija Nikolajevna pridaje dosta pažnje Sanjinu, drži ga za ruku, govori kako je predivan čovek, čak mu i izjavljuje kako joj se sviđa. On čak i shvata da je ona zmija i da njena duša samo želi da zavlada svime što vidi.
Interesantna mi je bio deo u kome Marija Nikolajevna spominje kako i ona i Sanjin imaju po 22 godine, što kad se sabere, još uvek je daleko od starosti.
Iako ima svest o svim delima Marije Nikolajevne, Sanjin ipak pada pred njom i putuje s njom u Pariz, umesto da se vrati Đemi - Marija Nikolajevna postaje i njegova gospodarica.
Na kraju, u starosti, Sanjin pronalazi krstić sa početka priče, koji mu je zapravo dala Đema. Priseća se nje i kako je napustio iako ju je strasno voleo, zbog žene koju nije ni voleo. Kreće ka Frankfurtu, piše pismo Đemi koja se udala i odselila za Amerika, i pokušava da je kontaktira.
Dobija odgovor - što pokazuje da je Đema našla sreću i našla snage u svom srcu da mu oprosti. Prihvatila je njihov susret svakako kao sudbonosni događaj, na kome je zahvalna, jer ju je sprečio da se uda za čoveka koga ne voli. Nije provela život kajući se zbog tuge koju joj je naneo Sanjin, već je nastavila da živi i dopustila sebi da nađe sreću na drugom mestu, koju je i našla.
Sanjin se odriče krstića koji mu je poklonila Đema, i šalje ga kao poklon njenoj ćerki. Zatim prodaje svoje imanje konačno, i ide ka Americi, kako bi video Đemu. U starosti, ipak odlučuje da načini korake koje istinski želi, Đema je prešla preko njega, ali je potrebno i njemu da ode kod nje i vidi je, kao što mu je bilo potrebno i da joj se obrati, kako bi pre svega oprostio samom sebi i pomirio se sa svojom sudbinom.
Kao što rekoh, izgledalo mi je da se radi o tipičnoj "prevari", međutim, dopalo mi se što se priča na kraju ipak svela na prihvatanje grešaka, na praštanje i na postojanje srećnog života nakon velike tuge.
This entire review has been hidden because of spoilers.
Displaying 1 of 1 review