Званично режем вене на Силвију Плат. 🩸 🖤 Њен роман и песме читао сам 2019. године, у паклу. Враћам јој се у васкрсењу или некаквом status quo торпору. Чини ми се да би могла описивати и математичке теореме, а да трза из дорманције. Живописне компарације, економичан ритам и тактика приповедања (како из in medias res рендати одблеске портрета у чијој служби су екстеријер и ентеријер) и загрцнуће скице које не скикне, али се чује ехо, оно допире и дотиче, подстиче. Ко не воли сабласно и меланхолично отпакивање реминисценција, већ сервис на тацни, нека устукне пред дивом која управо говори:
“Песници су експерти за паковање кофера.”
“Осећала је како се мртви мозак склупчао у мрачној пећини лобање као парализовани шишмиш.”
(Клиничка) готика: “Проблеми нашег доба који ме највише заокупљају јесу несагледиви утицај радијације на људску генетику… [В]изије апокалипсе не дају ми да спавам. Моје песме ипак нису о Хирошими, већ о детету које се формира у тами, прст по прст. То нису песме о ужасима масовног истребљења, већ о суморном месецу изнад тисе на оближњем гробљу. Не о сведочанствима мучених Алжираца, већ о ноћним мислима премореног хирурга.”
“Сали је повратила дах и први пут јасно видела удовицу. Компликована насликана маска се распала и иза ње се видео вучји осмех. У њеним очима је била црна јама без дна у коју је пао камен и сад су се око ње ширили таласи у концентричним круговима. (…) Сали је чула шуштање бубашваба у орману, чула је паука како плете шестоугаоне омче изнад бунара. (…) ‘Скида онај натпис да издаје собе,’ прошапутао је Марк. Носећи натпис као одсечену људску главу, удовица се сјурила низ степенице.”
“[Н]ека се нешто догоди. Нека се најзад нешто догоди. Нешто страшно, крваво. Нешто што ће најзад окончати бескрајно гомилање сметова авионских писама и окретање празних страница књига у библиотеци. Како се расипамо, како разбацујемо себе ни у шта. Дозволите да уђем у Федру, да навучем црвену хаљину ужаса. Дозволите ми да оставим траг. (…) Ослушкивала је из своје таванске собе на трећем спрату и ловила високе тонове цике у приземљу. Чула је: вештице у оковима, пуцкетање Јованке Орлеанке на ломачи, две непознате даме које су буктале као бакље у згужваном металу спортског аутомобила, како просветљена Зелда гори иза решетака свог лудила. Визије које је имала долазиле су на справама за мучење, а не у комфору удобних кревета и термофора обичних смртника. Разголитила се пред њима унутрашњим оком, не трепнувши. Ево ме, дођите.”
Антиконформизам/индивидуализам: “Али код мене се то није примило – читав тај пројекат иницијације у ништавило припадања. Можда сам од почетка била превелика чудакиња. И шта су ти пробрани пупољци америчког женства радили на скуповима својих сестринстава? Јеле су торту; јеле су торту и брбљале о састанцима с момцима суботом увече. Привилегија са будем неко показала ми је своје друго лице – притисак да будем свако, дакле нико.”
Атеизам: “Дочекала је свештеника са малом зебњом. (…) Естер се некако одупрла напасти да избрбља да је атеиста и тако одмах све заврши. Док је отварала молитвеник који јој је свештеник донео на коришћење, осетила је како јој маска притворности стеже црте лица; саслушала је његово излагање редоследа службе. Код силаска светог духа и речи ‘васкрсење тела’ осетила је пробадање сопственог лицемерја. Када му је признала да не може да поверује у васкрсење тела (није се усудила да дода ‘а ни духа’), свештеник се није потресао. (…) Није имала снаге да повери свештенику да је кроз слична искуства пролазила пре десетак година када је на колеџу похађала предавања из упоредне религије, а све што је на крају добила било је жаљење што се није родила као Јеврејка.”
Егзистенцијална криза кроз пејзаж у портрету…и остало: “Ја мрзим бебе. (…) Грлећи своју кивност, ружну и бидљикаву, као неког тужног морског јежа, одлутала сам сама у супротном смеру, ка мрачном затвору. Као да стојим на некој удаљеној звезди, савршено јасно, хладно и трезвено видела сам подељеност свега. Осетила сам зид сопствене коже: ја сам ја. Онај камен је онај камен. Моја прелепа стопљеност са свим стварима овог света је нестала. (…) Да ли ми је морски пејзаж из детињства усадио љубав према промени и свему дивљем? Планине ме плаше – стално седе на истом месту, тако поносне. Непомичност брда ме гуши као велики јастук. (…) И ту се завршава моја визија детињства поред мора. После очеве смрти преселили смо се дубље у копно. Од тада се тих првих девет година живота издвојило и затворило у себе, као брод саграђен у боци – као прелеп, недодирљив, древан мит на белој крести таласа…”
Садизам: “Имао је обичај да мувама кида крила, а скакавцима ноге, па би осакаћене инсекте затварао у стаклену теглу коју је крио испод кревета да би могао у тајности да их гледа како се муче.”
“Сад поче да размишља како ли је у њеном уму – мрачна, топла соба пуна шарених светала, љуљају се и трепере, као да се мноштво фењера огледа у води, а на замагљеним зидовима смењују се слике нежних боја и нејасних контура као платна импресиониста. Боје рашчлањене на ситне, нијансиране фрагменте, женска тела розе као руже, лила хаљине уроњен�� у љубичасте јорговане. И однекуд допире слатка мелодија виолина и звона.”