El uso del hombre

by Aleksandar Tišma, Luisa Fernanda Garrido (Translator), Tihomir Pištelek (Translator)

En esta excepcional novela, de una calidad fuera de lo común, Aleksandar Tisma rememora la ocupación nazi de Yugoslavia. Si en otros tiempos los habitantes de la ciudad danubiana de Novi Sad—serbios, húngaros, suabos de habla alemana y judíos—habían podido vivir en armonía con su mirada puesta en Viena, la llegada de los «Nuevos tiempos» siembra entre ellos el Terror, el totalitarismo y la muerte. Los pocos afortunados que pudieron sobrevivir terminaron en los campos de internamiento comunistas. De una precisión psicológica abrumadora, la obra recuerda las sombras y las voces de un pasado inhumano, y deja una huella indeleble en el lector.

Genres: Fiction, Historical Fiction, War, Serbian Literature, Literature, World War II, Holocaust

344 pages, Paperback

First published January 1, 1976

About the author

Aleksandar Tišma (rođen 16. januara 1924. u Horgošu, preminuo 16. februara 2003. u Novom Sadu) je bio jugoslovenski i srpski pesnik i pisac. U njegovim delima najviše su zastupljene lirske pesme, zatim romani i novele.

Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu od 1969. do 1973.

Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Novom Sadu. Maturirao je 1942. godine. U Budimpešti je studirao (od 1942. do 1943.) ekonomiju pa romanistiku. Stupio je u narodnooslobodilačku borbu decembra 1944. godine. Demobilisan je novembra 1945. godine, nakon čega se zaposlio kao novinar u Novom Sadu, u „Slobodnoj Vojvodini“, a zatim, 1947. godine, u Beogradu, u „Borbi“. Na beogradskom Filozofskom fakultetu 1954 godine diplomirao je anglistiku. Od 1949. je živeo u Novom Sadu i radio u izdavačkom preduzeću „Matica srpska“, najpre kao sekretar, a posle i kao urednik.

Tišma je nosilac više nagrada za prozu, poeziju i prevodilaštvo.


========

English:


Aleksandar Tišma (1924–2003) was a Serbian writer of significant acclaim, known for his exploration of the human condition during and after World War II. Born in the city of Horgoš, in the Kingdom of Yugoslavia (now Serbia), Tišma was of mixed heritage, with a Serbian father and a Hungarian Jewish mother, a background that profoundly influenced his literary perspective.

Tišma's early life was marked by the tumultuous events of World War II. He witnessed the horrors of the Holocaust and the complexities of identity in a region plagued by ethnic tensions. These experiences became central themes in his work, which often delved into the moral ambiguities of war, guilt, and the long shadows cast by historical trauma.

He studied in Budapest and Belgrade, and eventually settled in Novi Sad, where he worked as a journalist and editor before dedicating himself fully to writing. Tišma's breakthrough came with the novel The Use of Man (1976), which is often regarded as one of his most powerful works. The novel explores the lives of a group of people before, during, and after the war, dissecting the devastating impact of the conflict on their psyches and relationships.

Another significant work, Kapo (1987), further established Tišma's reputation as a masterful chronicler of human frailty and complicity in evil. This novel, which tells the story of a Jewish concentration camp inmate who becomes a kapo (a prisoner assigned to supervise other prisoners), raises difficult questions about survival, collaboration, and the corrupting influence of power.

Throughout his career, Tišma wrote with a stark, unflinching style, often employing sparse language to convey the depth of his characters' suffering. His works are marked by a deep empathy for his characters, even as he explores their darkest impulses and moral failings.

Tišma's contributions to literature were recognized both in his homeland and internationally. His work was translated into many languages, bringing his harrowing yet insightful depictions of life in wartime Eastern Europe to a global audience. He received numerous awards, including the prestigious NIN Award, one of the highest literary honors in the former Yugoslavia.

Aleksandar Tišma passed away in 2003, but his legacy endures through his powerful body of work, which continues to resonate with readers and offers a profound exploration of the complexities of human nature in the face of atrocity.

Reviews

[Peter · Rating 5 out of 5]

Wenige Monate zuvor hatte ich Das Buch Blam von Alekandr Tišma gelesen, den ersten des 5-bändigen Romanzyklus, der der Geschichte seiner Heimatstadt Novi Sad im Umfeld des 2. Weltkrieges gewidmet ist. „Der Gebrauch des Menschen“ ist das zweite Buch in dieser Reihe.

Es schildert die Schicksale einiger Menschen aus der multikulturellen Hauptstadt der westserbischen Region Vojvodina. Zuvorderst die aus dem Zagorje, dem Grenzgebiet zwischen Kroatien und Slowenien, stammenden deutschen Lehrerin, „das Fräulein“. Nach einer unglücklichen Ehe lässt sie sich in Novi Sad als Deutschlehrerin nieder. Ihre Geschichte und Tagebuch bilden den Rahmen dieses Buches. Die Hauptpersonen aber sind ihre Schüler, der aus ärmlichen Verhältnissen stammende Milinko Bozič, Sredoje Lazukič, der Sohn eines serbisch-nationalistischen Anwalts und Vera Kroner, Tochter eines jüdischen Händlers und einer Deutschen aus der Oberkrain. Ihr Schicksal und das ihrer Familien sind der Kern des Buches. Nur wenige überleben den Krieg und auch diese werden ihres Lebens nicht mehr froh.

„Der Gebrauch des Menschen“ handelt von der Machtlosigkeit und dem Versagen des Humanismus im Angesicht blanker Gewalt und ungezügelten Sadismus. Die Personen werden nicht gebraucht, sondern missbraucht und verbraucht. Und doch brauchen sie einander und andere Menschen. Ob aber diese Interpretation des wörtlich aus dem serbischen Original übersetzten Titels zulässig ist, weiß ich nicht.

Das Buch hat mich tief bewegt, beunruhigt und verstört. Genau das macht ein großes Werk aus. Zurecht wurde der Autor vielfach, auch international ausgezeichnet.

[julieta · Rating 4 out of 5]

What a terrible thing war is. Nobody gets it, it really makes no sense at all. And yet, we live constantly at war. Maybe its just human nature, we don't really get peace. This book is beautiful, and terribly terribly sad, like all books on war, because there is really no way out of the trauma, the terrible stories, the way things change for so many lives before, and after a war.
I loved the way Tisma tells the story of three friends, their families, and the way war changed them forever.

[LT · Rating 5 out of 5]

Александар Тишма је мајестетичан приповедач.

Рат је неретко централна тема Тишминог писања али овде се њему приступа другачије - изводи се маестрална вивисекција рата као појаве. Страдање ефемерног тела је успутни премда жалосни феномен. Мртви су видели крај рата и њихово ће ћутање бити оденуто спокојем; никаква даља поруга, срам и стид неће их узнемирити.

Успомене на ратни терор носе бивши људи што ће се по повратку са путева на које их рат изгони наћи смушени. У њима се одвија амалгамација супротности: чистота љубави и простота јефтине насладе, поверење и зазор, све ће бити једнако у унутрашњем бићу измрцварених. Све су одлуке само израз нагона за самоодржањем, све су замисли ескападе и ескапизми и сужњи ће копнети и патити се и батргати се док на њих смрт не падне као благослов.

Мало је квалитетније сачињених женских ликова у домаћој књижевности од Вере Кронер, сигурног члана неке будуће антологије.



"Дремеж га захвата као паперје, каква лагодност, мисли, да су ми то увек давали, не бих никад ништа покушао да сазнам, или је можда ипак требало да се трудим да знам, човек је зато човек да зна, а сада више не знам скоро ништа и ускоро ништа нећу знати."

[Richard · Rating 4 out of 5]

An incredibly bleak book about suffering - so who wants to read that? Do we even need to read something like that? I'm guessing pretty much everyone is already clued in that life is tough and people are the worst (spoiler, Aleksandar Tisma agrees!) so why would anyone want to read this book and voluntarily live through other people's suffering (imaginary - but, still, if the author's doing their job, it's real enough, right?) when we're all dealing with our own? OK, so how about an "incredibly thought provoking bleak book about suffering that might make you examine and understand your own suffering and the suffering around you in a slightly different way?" I guess that's a little more enticing... still, a lot of suffering.

Though I went back and worth wildly on The Use of Man, there was never an issue with the writing - it's great, remarkably evocative conjuring and if I'm not always buying the characters, I'm buying the place and the situations, and then I'm buying the characters - and that's what saves it from becoming a J.T. LeRoi cartoonish catalogue of suffering. There are moments of stunning power - like the point mid-way through the novel when Tisma describes the ultimate fate of all the major characters. That's always a bold moment in a novel - the author is basically saying "I know I invited you here for a story, but now that I've got you here there's actually something else I've been meaning to tell you about. But, also, keep listening to the story." The power of the reveal is not from your attachment to these characters, but from the vivid, sometimes horrible, sometimes banal, descriptions of their fates. The Town of Novi Sad is in some ways a more believable character than any of the human beings who are all miserable and self-involved and blinded in their own infuriating ways. In the setting, Tisma re-creates an actual vanished place (even if it still exists at the end, it's not the same place it was in the beginning) where Serbs, Germans, Jews, and Hungarians live together in a precarious balance. It really felt like I was in the town - and, like many of the characters, I wanted to get out. But since perspective shifted so often among the major and minor characters, it was more like I was shadowing them, like a ghost, popping in, watching them as their flawed natures had them make increasingly bad decisions. I was reminded a little of a smaller, much bleaker, less nostalgic version of Gregor Von Rezzori's Czernapol. As WWII develops and the characters move further out from the town the settings remain vivid and the wildly shifting circumstances caused by the war still feel very real and believable.

So, back to suffering. The author sets up these sometimes annoyingly self-involved characters basically to show how our self-centeredness and lack of empathy creates suffering for others and ourselves. But the book also goes a step further and considers self-created suffering (as recounted in the teacher's diary that loosely links the stories) versus externally created suffering - someone doing something horrible to you - with the characters wondering which is worse and if one is more valid. For many of the characters these two kinds of suffering are linked - as external traumas become internalized (long after their physical or immediate causes are gone) and work from within to perpetuate the cycle. The teacher's diary is not only a record of the suffering and hopes of a pretty average life, it's also a kind of alien artifact from the vanished time before the war. Its survival of the war has a real effect on the teacher's former students who have lived through so much. With the ultimate fates of the characters revealed mid-way through the book, Tisma places his actual climax, a climax of the ideas he's been playing with throughout the book, at the end, in a scene where two characters are faced with a decision of what to with this artifact. I won't spoil it, but I'd love to hear people thought.

*I read the NYRB version of this. As with most of the NYRB books, I'd recommend reading the intro after reading the book to avoid spoilers but, also, to engage directly with Aleksandar Tisma - a real dead person! How often do you get to do that in life, commune with the dead? Don't go through designated spirit medium Claire Messud - grab this ouija board of a book and communicate directly with the man himself and his vanished Yugoslavia. This is not a knock on the intro - well maybe it's a slight knock, because, while ok, it's more of a fannish, "hey check out this writer, he's great, so is this book and his other books, and here are a few spoilers"-type of intro than a really informative analysis of the book's writer, ideas, and environment. Read the intro at the end so you can have your own internal follow-up conversation with Ms. Messud about what she thought. Maybe you should also just read the book before reading this review? Well, it's too late for that.

[Babette Ernst · Rating 5 out of 5]

Eine Lehrerin und drei ihrer Schüler, Milinko Bozic, Sredoje Lazukic und Vera Kroner, sind die Hauptfiguren im zweiten Werk des Autors das in Novi Sad spielt und den 2. Weltkrieg thematisiert. Die Lehrerin, die sich als Fräulein bezeichnen lässt, ist aus ihrer Ehe nach Novi Sad geflüchtet und bietet Deutschunterricht an, um sich den Lebensunterhalt zu verdienen. Sie träumt von einem glücklichen Leben, das sie nicht erreicht, erkrankt am Kummer, den sie einem Tagebuch anvertraut. Dieses Tagebuch wird für zwei ihrer früheren Schüler nach dem Krieg eine der wenigen verbliebenen Erinnerungen an ein früheres Leben sein, an ein Leben, das nichts mit dem späteren zu tun hat.

Wie stark der Krieg auch hier in Novi Sad in jedes Schicksal eingegriffen hat, wie unmöglich es war, verschont zu bleiben, wie schuldbeladen und traumatisiert die Opfer sind, die manchmal gleichzeitig Täter sind, wie schwer das Weiterleben ist, von alldem erzählt dieses Buch. Dabei erklärt der Autor die Gefühle seiner Figuren nicht, er zeigt sie durch das Geschehen. Gerade bei Vera gibt es ein Kapitel, in dem noch nicht ganz klar ist, was ihr widerfahren ist, indem man aber das Trauma nahezu mitfühlen kann. Das ist die stärkste Stelle im Roman. Sredoje kompensiert seine Schuldgefühle und seinen Wunsch nach Nähe mit wechselnden Frauen, was mir mitunter etwas zu viel Raum einnahm, allerdings wurde dadurch eine Ahnung von den Stürmen seines Innenlebens vermittelt.

Der Autor setzt zwischen chronologisch erzählten Entwicklungen immer wieder Kapitel ein, die einen Aspekt wie z. B. „das abendliche Bedürfnis allein zu sein“ oder später die „Todesarten“ herausgreift und jeder Figur des Romas zuordnet. Die Lesenden wissen also schon, wie jede/jeder sterben wird, aber nicht wann. Zunächst erschien mir, die Spannung wäre verdorben. Dem ist aber durchaus nicht so. Der Stil bewirkt eine ganz eigenartige Intensität.

Es entsteht anhand von Einzelschicksalen ein Eindruck davon, wie umfassend Kriegszerstörungen sind. Die Seelen einer ganzen Generation lassen sich leider nicht so leicht reparieren wie ein beschädigtes Haus. Sieger gibt es nicht, selbst jede Nebenfigur ist auf irgendeine Weise beeinträchtigt oder tot. Angesichts aktueller Kriege ist das entmutigend.

[Nataša · Rating 5 out of 5]

Skroz drugačiji doživljaj sada kada mnogo više znam. Sećam se da sam se razočarala dnevnikom kada sam je čitala kao lektiru. Sada mi je on toliko drag, toliko logičan i neophodan. Tišina i neizrečene želje i ovde su uzrok (jedan od mnogih) tragedije - još jedno delo poručuje: razgovarajte, ljudi!

[Vuk Vuckovic · Rating 5 out of 5]

Petarda.
Jedna od najboljih domaćih knjiga koje sam pročitao.
Moraće i Knjiga o Blamu da padne.
Za razliku od svih napisa o romanu ovde koji svi odreda akcenat stavljaju na teskobu i mučninu narativa, meni su ironija i lakoća zahvata tako složene teme ovde glavni.

[Miloš · Rating 5 out of 5]

Tišmini likovi su prepušteni klanici istorije. Čak i oni koji imaju za "sreću" da ostanu pošteđeni te klanice, bivaju ništa manje tragični od postradalih. Njima ostaje zaostavština vlastite (tragične) istorije, koje su mrtvi pošteđeni. Oni su do kraja pomireni sa vlastitim udesom. "... sve je to isto i ako je čovek pomiren, ako svaka patnja dobija lik konačnosti". U "Upotrebi čoveka" nema nade u boljitak bilo koje vrste, bilo kolektivni, bilo lični. Čak i kad se pojave slike očekivanja, vedrine, one imaju ulogu samo još jačeg isticanja mraka koji će neminovno uslediti. (Milinkova vera u "Znanje"; Micikina vizija vedre budućnosti; na mesto nacizma, dolazi drugi totalitarizam; Verina slika posleratnog Novog Sada kao logora;)

"Nemam nikakve potrebe da pišem o pobednicima; mislim da je svaka pobeda lažna. Samo je poraz istinit, jer je život u krajnjoj konsekvenciji uvek poraz, ukoliko nije od početka do kraja obmana. A mene obmane ne pridobijaju". (1973)

[Kansas · Rating 5 out of 5]

https://kansasbooks.blogspot.com/2023...

"A la mañana siguiente, el encuentro que había tenido, esa amistad repentina y alentada artificialmente le resulta irreal, descolorida: ¿no la habrá soñado?"


Novi Sad es una ciudad situada al norte de lo que hoy es Serbia, a orillas del rio Danubio y en los tiempos en los que comienza esta novela en 1935, era una ciudad próspera y rica en el borde de Europa Central, formando un ecosistema de diferentes culturas donde se ramificaban multitud de grupos de personas de diferentes orígenes étnicos y religiosos. Dentro de los limites de Novi Sad vivian en armonia serbios, croatas, alemanes, judios y húngaros con lo que esto suponía para la mezcla de etnias en forma de matrimonios mixtos. Sin embargo, cuando en 1941 Hungría y las potencias del Eje ocupan la ciudad, todo cambia, lo que en un principio era una coexistencia de armonía y paz se convierte en una especie de terror en forma de deportaciones, migraciones, exterminio ( la ciudad fue de nuevo liberada en 1944 y reclamada por los partisanos comunistas, perteneciendo más tarde a la Yugoslvia comunista de Tito)…las unidades familiares serán desmembradas, todos estarán ya solos luchando por la supervivencia. Este es el escenario que aborda Aleksandar Tišma y él sabía muy bien de lo que hablaba: hijo de padre serbio y madre judía, nació en 1924 y pasó toda su infancia en Novi Sad, en lo que todavía en aquel entonces era Yugoslavia. Así que se puede decir que Tišma creció en medio de las dos grandes guerras, con la memoria de la primera y viviendo en carne propia la segunda y leyendo esta novela se hace palpable hasta qué punto esta experiencia marcaría a este autor, porque en pocas novelas he podido detectar la vida que respiran sus páginas, salteado entre el argumento, pequeñas diapositivas de personas comunes en su día a día, el burdel, las tabernas, que eran los puntos de reunión en momentos esencialess, pero también la vida doméstica, la calle..., el perfil que hace Tišma de Novi Sad ejerce una especie de hechizo sobre el lector. La ciudad no solo tiene vida propia sino que es el personaje más importante de esta novela.


"Todos creían sin vacilación en su propia tradición, en su universalidad; nadie le preguntaba a Vera: ¿Cuál es la tuya? Pero si ella se preguntaba a sí misma, la embargaba el pánico, porque constataba que en su fuero interno, en su casa de religiones, nacionalidades y lenguas mezcladas, las tradiciones estaban desordenadas, dispuestas en una discordancia ridícula, veía que el rechinamiento suabo interfería con el siseo del yiddish, que se confundían las fiestas, porque para cada una, Año Nuevo, Pascua y Navidad había dos o tres fechas diferentes, así como nombres y ritos, de manera que nada se celebraba con sinceridad ni con sinceridad se creía en una de ellas. Le invadía la rabia debido a esta casa alocada, caótica y heterogénea en la que vivía, en la que crecía, a la que pertenecía irremediablemente, por la que la evaluaban, cada vez con más horror era consciente de ello, le asignaban un lugar, un valor, y por eso se esforzaba por ocultar ante otros tanto como fuera posible la peculiaridad de este hogar, su propia peculiaridad. "


Yo que sigo buceando entre la literatura balcánica, admito que no conocía a Aleksandar Tišma o por lo menos no le había hecho mucho caso a esta novela que llevaba siglos en mi pila, pero con cuánta discreción se coló y con qué fuerza se ha apoderado de mí en cuanto empecé a leerla, y realmente no estaba preparada para que se haya convertido casi en mi novela favorita de toda la literatura balcánica que llevo leída. Tiene este autor un talento raro porque aunque no es fácil tampoco se puede decir que sea complejo en la forma en la que encadena las frases que ya comenté que en mi caso funcionaron como un encantamiento, frases cortas que van enlazando unas historias con otras casi sin respiro. Lo complejo puede estar en la fragmentación de las historias, y en que no respeta la cronología de los tiempos, pero quizás esta dificultad le añade atractivo al hechizo. Por ejemplo, la novela comienza en 1935 justo en el momento en que coinciden los destinos individuales de tres amigos en las clases de alemán de Fräulein Anna Drentvensk, a la que llamarán Fräulein. Al inicio de esta novela esta profesora compra un cuaderno de color rojo que convierte en su diario, y este diario, se podría decir que sirve como objeto catalizador en varios momentos de la novela aunque no tenga mayor significado para el argumento. Poco antes de morir, la profesora le susurra a Vera Kroner, su alumna y uno de los personajes clave de esta historia, que busque el diario y lo queme en cuanto ella ya haya dejado de existir. Vera no quemará el diario, sino que lo esconderá en el fondo de su armario.


“La salvación, por lo tanto, era salir de la casa. Pero ¿adonde y con quién? Porque sola no podría escapar, no con ese cuerpo suyo inexperto, generoso, sensible y vulnerable a cualquier roce; era consciente de ello.

[…]

Sin interpretar el sueño ni imaginar que actuaba bajo su influencia, decidió hablar con su padre acerca de su deseo de marcharse de Novi Sad a algún lugar donde no la conocieran, a ser posible al extranjero. Cuando se lo contó, pudo constatar para su sorpresa, que repetía una idea que él sopesaba constantemente y que estaba agradecido de poder compartirla con alguien.

[…]

Más cuando Vera expresó su asombro porque todavía no se hubiera hecho nada para trasladarse allí, su padre se tornó de pronto evasivo, le temblaban los labios, las manos buscaban un apoyo en los bolsillos de la chaqueta, apeló a las décadas de trabajo suyo y de su padre, al negocio, la casa, el terrible montón de muebles, la mercancía en el almacén, mencionó que su madre estaba acostumbrada a Novi Sad y a las amigas de siempre que aún quedaban y que lejos de allí y sin ellas se moriría de pena, y con una especie de aturdimiento que lo embargó, como si no se dirigiera a Vera sino a una tercera persona, farfulló algo sobre ella, sus lazos con la ciudad en la que había nacido y crecido. Vera respondió cortante que todas estas razones, aunque fueran fundadas, perdían todo su valor ante la evidencia del exterminio físico que, de producirse, se llevaría consigo las costumbres y los bienes...”


A partir del incidente de la compra del diario, Tišma se alejará de esta linea argumental y nos sumergirá en las vidas de varios personajes entrelazados a estos tres amigos, entre las que tengo que destacar a Vera Kroner, la única mujer del grupo. Hija de padre judío y madre inmigrante alemana, Vera será la primera que ve la necesidad de huir, pero su entorno claustrofóbico y un padre que aunque las veía venir, no se atrevía a marcharse, van predestinándola a una trampa ya preparada. Lo interesante de esta novela es la desordenación en la linea argumental porque hay momentos en que somos testigos de las reflexiones de Vera: "¿Çómo se libró, cómo se salvó? ¿Porque creía en la vida? ¿O porque no creía en ella, por la maldad, la sumisión a la fuerza? ", cuando realmente Tisma todavía no nos ha contado detalles del pasado, e igual muchas páginas después, retrocede en el tiempo, y entonces tendremos más información. Y digo que es interesante porque de alguna forma intenta revivir el caos de los tiempos. Hay momentos maravillosos en los que estamos en la mente de Vera Kroner, sabemos que está sufriendo pero es incapaz de verbalizarlo:


"Le parece que debería escribirlos, mas éstos están diseminados, desordenados, no puede aferrar los vínculos comunes... si encuentra algún vínculo aflorando de los recuerdos, ante ella se extiende el campo vasto, inalcanzable, de unos sucesos tan perturbadores que cortan la respiración, que no soportan las palabras, porque la desnudarían demasiado."

[...]

"Vera nunca acudirá, solo de pensar que tiene que enfrentarse a cualquier grupo le entran escalofríos; mientras que hasta el momento le eran indiferentes, ahora siente a los otros como una alambrada de espinos."


“El uso del hombre” es una novela rabiosamente necesaria, y a pesar de la universalidad del tema que toca, que hasta podría funcionar como un cliché, llega un autor como Aleksandar Tišma, y le da una nueva dimensión a través de unos personajes que resultan únicos porque es imposible juzgarlos... solo nos queda compartir la experiencia para que estas historias no se difuminen porque el silencio lo despersonaliza todo y acaba siendo un castigo. La literatura nos reafirma una vez más que aunque algunos personajes no puedan verbalizar ciertos momentos de su pasado, y aunque ciertas atrocidades de ese pasado corran el peligro de convertirlo todo en indiferencia debido precisamente a ese silencio, si existen autores como Aleksandra Tišma, las historias seguirán vivas, y personajes como Vera Kroner serán escuchados. Una auténtica maravilla de novela.


“Goethe es un fenómeno que solo podía surgir durante la Ilustración, esa época de la humanidad en la que se valoraba la luz, la claridad, el equilibrio. Hombres semejantes, por no hablar de escritores, hoy día ya no existen. La mística, el culto a la sangre y a la violencia, a la oscuridad. al anhelo del pasado, al nacionalismo, se han apoderado del mundo. Estos tiempos serán recordados por su crueldad y esterilidad.“

[Miroslav Maričić · Rating 3 out of 5]

Каква би то младост била када не би гледала да ухвати кривину, избегне обавезе, забуши са обавезама и на тај начин онако мангупски лажно обави своје обавезе. Мало времена за провод, а никад довољно времена за рад, и наравно све се монтира ка дружењу, изласцима и лаким разговорима никада у довољној мери причаним. И онда се ту између тих лаких разговора и дружења уметне нека озбиљна књига која треба бити обавеза, али и уживање истовремено, али та књига нема дијалога, она прича озбиљне теме, на њеним страницама нема увучених делова, а употреба овог човека није намењена за мучење тог тренутка, већ за смех и разбибригу. Одустајање пре почетка, са намером да можда једног дана све те књиге са зубима буду поломљене и коначно савладане. Време је дошло сада, читање у време када је времена било превише, читање у трену када за читање нема довољно снаге ни концентрације, а на страницама књиге и даље нема увучених делова ни дијалога. Тема и даље преозбиљна, приче тешке попут оловног зимског неба над Новим Садом, док се кошава увлачи својом хладноћом под одећу својим снажним валовима без милости. И даље дајем предност никада у довољној мери причаним причама лаке тематике у односу на приче које се баве наменском употребом различитих људи у различитим ситуацијама, за њима вечно патимо, о њима стално са осмехом мислимо, а књига написана овим стилом биће запамћена једино као гиљотина која је својим мучним текстом остала да лебди као смртна пресуда на слободним мислима једног злоупотребљеног човека.

„Ти повици, то урлање, ти ударци батином, то збијање и брбљање и пребројавање који не престају чине те помиреном. О, још како помиреном, још како послушном, толико помиреном и послушном да се смешкаш војницима кад навру у кућу као вукови, и кад те неко изабере, идеш са њим у кревет и трепериш захвално и грлиш га и љубиш и њишеш куковима шашаво, шашаво, само да би он био задовољан и да те не би потказао, да те Хандке не би изломио батином.“

Док горе странице Госпођичиног дневника пред очима два млада страдалника, двоје одрасле деце су преживели ужасе једног злочина, промичу животи, детињство, давно угашене породице, лудило једног ратног вихора и зацељују и праштају поступке на које су били принуђени. Зла времена не долазе без упозорења и свако време носи своје злочинце и своје жртве, а име им често у различито доба бива само замењено. У том вихору пакла преживљавају они који имају среће, сналажљиви, пркосно погнуте главе и са осмехом на лицу, оним осмехом који бива симпатичан некоме, који у мрачне дане уноси мало сунчеве ведрине и на тај начин доноси све будуће дане. Окупљени око дневника учитељице немачког, расплићу се приче јеврејске породице Кронер у трену када се невоља надвија над небом Новог Сада, али и прича српске породице Лазукић, адвокатске, богате која у јеку страдања бива збрисана несрећним сплетом догађаја. Средоје и Вера, појединци који су имали ту срећу да остану представници својих угашених фамилија, срећу да преживе, али несрећу да морају да наставе да живе. Јер ране на њиховим срцима нису направљене у дечјој игри, њихове мисли нису гребане већ сечене оштрим сечивом, до трена када је ослобођење схваћено као ужас, а наставакк живота у миру као казна. И до које мере човек може да трпи и да ћути како би кожа остала цела, како би један, сопствени живот био сачуван? И да ли се може наставити једна таква људска судбина, спаљивањем страница које су представљале везу са прошлим животом, који је био испуњен, дечјим смехом предодређен, невиношћу разгаљен, а људском руком угашен? Употреба човека, да воли, да грли, да се смеје, да се радује, да се плаши, да се крије, да стрепи, да убија, да грли униформе, да трпи ударце, да се понаша шашаво, шашаво, да се подаје, да коље, да мучи, да буде животиња, да предосећа опасност, да пуца, да бежи, да се спасава, да се лажно смеје... употреба човека је да не буде човек, већ машина којом управља човек који мисли да је Бог...

[Gerhard · Rating 5 out of 5]

Durch das Tagebuch einer deutschen Lehrerin in Novi Sad werden Personen zusammengeführt. Es ist auch hier die Zeit des Krieges und der Überfall der Nationalsozialisten in Novi Sad. Eine grausame, Geschichte über den "Gebrauch von Menschen" in Kriegszeiten. Was bleibt von diesen Personen nach dem Ende des Krieges? Für mich ein Highlight am Beginn des Lesejahres.

[Milan Trpkovic]

Nažalost, po drugi put moram da odložim čitanje ove knjige. Ne mogu zbog obaveza i još nagomilanih knjiga da joj se posvetim u potpunosti...a ne želim da se ovoj knjizi posvetim bez pune koncentracije.

[Vishy · Rating 5 out of 5]

I discovered Aleksandar Tišma's 'The Use of Man' through a friend's recommendation.

It is the year 1935. A teacher in Novi Sad goes to the stationery shop, buys a diary and starts writing in it. At some point, this diary ends up in one of her students' hands. This student has a boyfriend who has another friend. And suddenly our horizons widen, as we get to know more about these three people, and their families. The story keeps moving back and forth across time, as we follow the fates of the main characters and the people who are part of their lives. As this was also a complex time in history, when the Nazis, the Hungarians and later the Russians all occupied Novi Sad, and as our characters have complex social backgrounds and political persuasions, their lives get entangled in complicated ways, and the story tells us that.

'The Use of Man' is a complex novel. It doesn't have a linear structure and the story keeps moving across time, back and forth. Also some chapters are different from others, because they look like meticulous descriptions and lists. There is a reason for this and it is explained in the introduction. The characters in the book are all fascinating – complex, flawed, capable of beautiful things while at the same time doing the not-so-good things. In other words, they are all human. I loved the character of Vera, the girl who discovers her teacher's diary. The way she evolves is very fascinating. Her boyfriend Milinko is very interesting too, as he is one of the nice characters in the book. His friendship with Vera's father, and how their shared love for books and learning brings them together is very beautifully depicted. Mikinko's friend Sredoje is one of the most complex characters in the book and because of that he is very fascinating. There is a German captain whom I liked very much and there is a minor character called Mitzi who is always bursting with energy, who is very likeable.

There is a beautiful introduction to the book by Claire Messud in which she puts the book in context and explains many of the things in the book, like a good teacher. If you are a seasoned reader, you probably already know this, but if you are like me (I've burnt your fingers many times reading the introduction before reading the book), I'd recommend that you read the book first and then read the introduction after that, as the introduction has many spoilers.

'The Use of Man' is one of the classics of contemporary Serbian literature. I'm glad I read it. This is also my first NYRB book. So, Yay! 😊 I learnt a lot about the history of the period and I want to read more. I loved reading my first Aleksandar Tišma book. Aleksandar Tišma has written two more books set in Novi Sad and I want to read them sometime.

I'll leave you with some of my favourite passages from the book.

"At last she came to understand that having achieved her independence, she was going to be left too independent, in fact, completely alone, and that she was not up to such solitude."

"It’s like people. Even nations borrow from each other. Nothing is born in a vacuum, nothing develops from itself alone, and anyone who claims otherwise—usually to laud the culture to which he belongs—is lying. All life is imitation. The way we live in this house is a copy of the way my father and mother lived in it, and they in turn patterned themselves on others. This kind of home, these objects, the storeroom in the back, the courtyard through which one passes from the private world into the business world and back again, all existed long ago, before this house, and served as a model when it was built and furnished. You could probably trace the migration of this type of merchant’s house, going back in time, from street to street, from the outskirts of town to the center, from town to city. Thus Novi Sad would perhaps lead you to Szeged, Szeged to Pest, Pest to Vienna, Vienna to Berlin. It might have been in 1862, or 1852, when this kind of merchant’s house was first adopted in Berlin. The same goes for books, whether they contain artistic material or whether they are of a scientific nature. Invariably you find traces of imitation."

Have you read 'The Use of Man'? What do you think about it?

[Miloš Lazarević · Rating 3 out of 5]

Tišma dobro piše i tu spora nema. Međutim, van toga, priča u meni nije izazvala nikakvo uzbuđenje koje bi me nateralo da se knjizi vratim ili da o njoj mislim nakon obrtanja poslednje stranice. Tačno je da ne postoje pogrešne teme, samo neuspele realizacije, ali je činjenica da određene slike načne zub vremena. Nakon mora literature i filmova koji se bave Drugim svetskim ratom, teško je u ovim pejzažima videti nešto sveže. Postoje knjige čije se slike vremenom obnavljaju, čiji predeli cvetaju pod tuđim pogledom, ali su tu i one čije opise vreme istanjuje, troši i pustoši.

Napetost izgrađena na psihologiji unutrašnjeg bujanja likova, odmerenom, andrićevski raspojasanom stilu, što skoro novinarski ide ka svom cilju, Tišmina ''Upotreba čoveka'' ostaje svedočanstvo vremena što, uprkos piščevom osećaju za istorijska vrenja i pronalaženju opštih obrazaca u ličnim, pojedinačnim sudbinama, biva potopljena slikama koje su, čini se, toliko puta doživele repeticiju u savremenoj kulturi, da su postale bezlične; kadrovi nacističke brutalnosti, ispražnjeni životi nakon logora, nemogućnost prilagođavanja novom, poratnom životu, logor kao mikrosvet, logor kao vascelo utamničenje, bez obzira na to gde se nalazite, nemogućnost ispunjenja ljubavi kao totaliteta bića, nepremostivost usamljenosti uprkos sličnim iskustvima - o svemu progovara Tišma, odmereno, s distancom, psihološki uverljivo i duboko. No, posebna reakcija i potencijalna, naknadna zainteresovanost za delo su izostali.

[Chase · Rating 5 out of 5]

I finished this on Friday and have been mulling over my review since then...There's just some fictional books that it feels somewhat wrong to objectify in a critical space...Mainly ones based from personal experience that deal intimately with historical subject matter, and not just any historical subject matter, but the utter depths of human experience like genocide, famine, torture, or war (etcetc). And The Use of Man encapsulates all of those and then some...But I shall try to approach this as I would any other novel...So here it goes.

To start off, the book charts the lives (and fates) of multiple teenagers (and their various loved ones) in Novi Sad throughout the Second World War and its aftermath. All of which are pupils to a German language teacher, known to them as fraulein. One of these former pupils, Sredoje Lazukić (an opportunist sexual predator who conspired both with the Nazis and Communists) happens upon the diary of their teacher when searching through the ruins of another pupil’s home after the war, the home of a headstrong Jewish girl named Vera, who survives the holocaust and lives a marginal existence as a civil servant in communist Yugoslavia. This diary thus becomes a touchstone that links all the characters together, and what transpires is a deft and heart aching narrative that reflects the social divisions and upheavals that the war reaped throughout central and eastern Europe…families torn along ideological and ethnic lines…the weight of the totalitarian state bringing the englightment era ideal of individualism to its knees etcetc…

The section describing Vera's deportation to a concentration camp, and her induction into a Nazi program of forced sexual slavery, is one the most emotionally bare and brutal pieces of prose I've ever come across. And the experimental sections like the one describing all the characters deaths (which happen mainly outside the composed narrative), or the section that just describes various street scenes in Novi Sad...help to lend this book the feeling of a modern epic in the making....

Overall though I wasn't as enraptured with this book as I was with Tisma's other novel, The Book of Blam, which I feverishly devoured in one sitting (despite its 250 page length). I read The Use of Man in a much more distant and cerebral manner...Partially a result of its non-linear structure, the ensemble cast of characters, the expository tell don't show approach of the prose, and maybe even the translation itself (some of the world choice and syntax felt fluky). So while it reaches at many points the lyrical beauty and gut wrenching misery of Blam, in totality I felt somewhat more coldly towards it…

Recommended for fans of Eastern European or WWII Lit.
4.5/5

[Prerazmišljavanje - Katarina Kostić · Rating 4 out of 5]

Kao da sam je od srednje škole odlagala da bih je pročitala na dan ponovnog spoticanja Evrope u fašizam.

[Pedro · Rating 4 out of 5]

Novi Sad, al norte de Serbia es en 1935 una ciudad cosmopolita: en ella viven serbios, húngaros, judíos, alemanes, con cierta armonía. Allí se radica la Señorita para dictar clases de alemán, y entre sus alumnos se encuentran Sdrodek, Milinko y Vera. La novela sigue la saga del destino de cada uno de ellos, hasta después de la II Guerra Mundial, en la que cambian todas las reglas de convivencia.
Una excelente novela con una muy buena construcción de los personajes, cuyas vidas irán asociados al devenir de la historia. Es destacable el personaje del Sr. Kroner, un humanista con los ideales del siglo XIX, y su espanto ante la nueva irracionalidad.

[Bezimena knjizevna zadruga]

Olovno sivi, hladni grad bez aerodroma mrvi i do ponora razara preživele junake koji su mu se posle rata vratili. Iz logora u marvenom vagonu, ili iz zarobljeništva, zar je važno. No, težina njihove samoće je iskonski unutrašnja a spoljni svet samo njegova verna manifestacija.

Svi su gradovi posle razaranja teški sebi samima, prazni i umotani u omorinu nesigurne budućnosti. Samo je u gradu bez aerodroma to neprolazno stanje.
U svim su gradovima preživeli posle razaranja nespokojni, melanholični i zaključani u sopstvene neostvarene snove, samo je kod stanovnika grada bez aerodroma to neprolazno stanje.

Dnevnik nemačke učiteljice je u tom pogledu tek nežni, naizgled banalni i nevini pogled ljubavi koji gradu nikada nije ni pripadao. Zato se njegova autorka upokojila pre pakla koji je usledio a sam dnevnik nije imao uticaj ni na čiji život, kako u samom romanu tako ispostaviće se mnogo kasnije i van njega, te je logično morao biti spaljen na kraju.

Blaškovićev adekvatan predgovor i pored svoje izvrsne sposobnosti da uvede u oporost priče ne može da vas pripremi na gustinu teksta koji će uslediti. Ništa ne može. Ono je iscrpljujuće i ni u jednom trenutku ne ostavlja prostora za dašak praznine. Tišmino pisanje je esencije punoće u proznom stvaralaštvu.

[Daphna · Rating 5 out of 5]

With Use of Man I have completed Aleksander Tišma’s Novi Sad Trilogy and it’s an impressive and moving work in its totality and individually. The novels stand alone as far as plot and protagonists are concerned although they revolve around the same subject and take place in Serbia during the same period.

The Use of Man is a gut-wrenching read, as are the two other novels forming part of the trilogy. It follows three teenagers going to the same high school in Novi Sad: wild, aggressive and very physical Sredoje, son of well to do middle class parents; gentle, intellectually inclined and pacifist by nature Milinko, son of a lower class mother raising him on her own, and Vera, half Jewish, with a complex family background, noticed by both boys and not enthusiastic about either of them. We follow them from before the war and until the late 1940’s.

In the first chapter, well before we have insight into each of the three as we will by the end of the novel, we know what befell them during the war and how they fare when it ends. The novel will then move back and forth in time revealing their stories before, during and after the war.
Their respective characters are developed with depth as their young adulthood is shattered by the war and they follow the path that fate has dictated for each of them. And within that path they will, all three, have choices to make that will mercilessly impact their lives.

By the time the last page is turned my feeling was that not even the slightest glimmer of light can work its way through the senselessness and hopelessness of it all “it” being humanity in general. The very last words of the novel are, “…leaving behind nothing but ashes and cinder.”

It’s a consuming and inspiring read.

[Chuck LoPresti · Rating 5 out of 5]

Not as soul crushing as Grossman's Life and Fate or Shalamov's Kolyma Tales as Tisma writes more about individual motivations instead of nationalistic machinations. He writes less about intrapersonal emotions than Grossman for example but shows a deft and deep sapience. You know war is hell without reading this but Tisma's focus is on laying bare the potential for violence and lust that potentially exists in everyone.

I didn't find this as excruciating as Kolyma Tales, not much is, and it doesn't have Ledig's machine gun fire staccato - but it will leave even the most phlegmatic human moved. Even if you think you've read everything that needs to read about WWII - I think the writing and exploration of some of the often overlooked populations that suffered in the not-so-distant past is worth the time.

Tisma writes (or is translated) very well - not on the level of the threnodic crescendos of Platonov but well enough to keep your attention.

[Andrea · Rating 5 out of 5]

Treba li spomenuti da sam jednostavno očarana knjigom. Oduševljena sam načinon tj. jednostavnošću pisanja, jednostavnim stilom kojim je opisao strahote rata. Doduše, uspio je na jednostavan način da pokaže psihičko stradanje čovjeka u specifičnim okolnostima. Ne zazire od teških tema, od najsramotnijih i najbolnijih ljudskih osjećanja. Predivna knjiga. Iskreno, smatram da je greška što se ovaj roman ne radi kao redovna lektira u srednjim školama. Odličan pisac moderne srpske književnosti, te još bolji roman.

[Natalija Nikolić · Rating 5 out of 5]

Ova knjiga je poput Tamnog vilajeta, ako je pročitate kajaćete se, ako je ne pročitate, kajaćete se.

[Frank · Rating 4 out of 5]

Faszinierend ist die Idee, ein Zeitbild wie auch Charakterbilder von Menschen aus einer ganzen Kakophonie von Beobachtungen, Schilderungen von Vorgängen und Handlungen, inneren Zuständen, Vorgriffen auf das spätere Schicksal einzelner Personen usw. usf. zu entwickeln, um das Ganze dann auf die relativ zusammenhängenden Schilderungen von nur noch zwei Schicksalen der sozusagen "Übriggebliebenen" einzudampfen und so schon formal die Kriegsverluste an Menschen, ihren Träumen usw. sinnfällig zu machen. (Viele der eingeführten Figuren tauchen auf, spielen ihre Rolle, um dann gnadenlos "weggeräumt" zu werden, sei es durch den bloß erwähnten oder explizit geschilderten Tod, sei es einfach so - aus dem Blick aus dem Sinn.) Das liest sich trotz der vermuteten Schwere des Themas leicht und gut. Am Anfang verliert man ab und an den Überblick über die Personage und ihre Beziehungen im einzelnen, nie aber den über das Ganze. Das ist formal gut gemacht, obwohl man es erst realisieren muss. Im ersten Moment fällt einem die Verengung der Perspektive im zweiten Teil eher als Stilbruch auf. Aber dass man dergestalt auch über die formale Gestaltung und ihren inhärenten Sinn nachdenken kann, halte ich für eine starke Seite des Buches, weil sie eine den Inhalt bereichernde Originalität in der Machart ausweist.

Dennoch befriedigt die Form nicht ganz, ist der originelle Versuch aus meiner Sicht nicht vollständig gelungen. Das "Tagebuch des Fräuleins", für sich genommen ein Sittenbild der Zeit, taugt nicht als Klammer für das Geschehen, da sie nicht in irgendeinem inhaltlichen Bezug zum Geschehen, sondern lediglich in der Tatsache besteht, dass die beiden endlichen Hauptfiguren von seiner Existenz wissen und seine Vernichtung gleichzeitig das Ende der Hoffnung stiftenden Beziehung der beiden besiegelt. Dabei konnte es selbstverständlich nicht anders sein: Die Liebe, so schwach motiviert sie auch daher kommt, ist innerhalb der dagegen gekonnt ins Bild gesetzten seelischen Verwüstungen nur das retardierende, unmöglich zu einem guten Ende führende Moment zu enttäuschender Hoffnungen, denn alles andere als ein bedingt tragisches, hier offenes, aber wohl doch hoffnungsloses Ende, wäre Verrat an der Komposition und ihrer Aussage gewesen. Menschen wurden in diesen Zeiten, nur damals?, "gebraucht", sie hatten ihr Schicksal nicht in der Hand. Die daraus folgende Zerstörung der Persönlichkeit kann durch Verliebtheit oder Liebe nicht rückgängig gemacht, nicht wieder gekittet werden. Die Liebe heilt eben doch nicht alles. Ein anderer Ausgang wäre trivial gewesen. Im Raum der Möglichkeiten, den andere Menschen nach dem Krieg mit neuer Initiative ausfüllen, muss das Schicksal insonderheit von Vera, die das Lager unter besonders demütigenden Bedingungen überlebt hat, in seiner ganzen Perspektivlosigkeit das Menetekel bleiben, das sie nicht für sich, wohl aber für den Leser ist. Sie ist in diesem Sinne keine Überlebende, sondern nur eine, sie es überstanden hat, ohne jemals wieder in ein menschenwürdiges Leben zurückkehren zu können. Sie wird noch Jahre fortexistieren, mehr nicht. Wie wusste schon Rilke? "Wer spricht von Siegen? Überstehen ist alles."

Das ist großartig gedacht und durchgeführt. Vor allem aber liest es sich gut und entfaltet den Sog, der guter Literatur eignet. Man verzeiht die angesprochen kompositorischen Schwächen leicht angesichts der stimmigen Beobachtungen auch im Einzelnen, die oft sprachlos machen und in ihrer Beiläufigkeit das ganze Grausen der dahinter verborgenen menschlichen Abgründe offenbart. Trotzdem nur vier von fünf Sternen? Ich zögere, muss dann aber doch sagen, dass ich mir eine einsichtigere Begründung der Liebe der beiden Hauptfiguren, die in ihrer Vorkriegsjugend nicht angelegt ist, und eine andere, mehr mit dem Geschehen verbundene Klammer der Geschichte gewünscht hätte. Davon ab ist das Buch aber trotz seines Themas, oder - genauer gesagt - aufgrund der originellen Behandlung dieses Themas, ein absolut empfehlenswertes, nachdenklich machendes Lesevergnügen

[Carolina · Rating 5 out of 5]

Set against the backdrop of Novi Sad, Tišma weaves together the narratives of multiple characters, intertwining their stories like strands of wool to create a bleak portrait of the Second World War. These stories are presented in a non-chronological order, with some chapters devoted purely to description—pausing to examine each face, visit every house, bear witness to every death. The pages are steeped in atrocity and tragedy, yet none of these events feels gratuitous. Quite the opposite: Tišma focuses on the quiet moments of ordinary life that follow disaster, rather than the calamities themselves. No character emerges from the war wise or unscathed. The idealists, those who believe in the inherent goodness of humanity, are the first to perish, unable to reconcile what they knew from books with the brutal realities of war. Amorality is the price for survival. The single thread linking the various characters is the presence/absence of a journal kept by a German woman who died of gallbladder stones shortly before the war began. Tišma doesn’t allow us to intrude on her writings until near the end of the novel, and the effect is striking: how naïve her worries about spinsterhood and her several suitors; how light the tone in which she describes the weather! Yet, was her suffering any less significant than that of those who endured the war? Tišma seems to think it was not. Regardless of its causes, pain remains pain.

[Aleksandar Obradović · Rating 4 out of 5]

Kao i sve Tišmine knjige, teža za čitanje, ali vrijedna pažnje...

[Maurizio Manco · Rating 4 out of 5]

"Ombre e voci, e null'altro. Ma c'è su questa terra qualcosa di stabile, qualcosa che resti immutabile e a cui si possa pensare senza dover concludere: anche questo è passato? No, le sembra, non c'è niente di simile. I desideri, le intenzioni volteggiano nello spazio, gli uomini lanciano in esso il loro appello d'amore e i loro lamenti, e tutto si trasforma alla fine in una nebbia che si trascina sconnessa, come un insieme di brandelli, di filamenti stracciati... " (pp. 170, 171)

[Mila · Rating 4 out of 5]

Novi Sad in Serbia, where Central Europe ends, where Serbs, Croats, Germans, Jews, Hungarians coexist peacefully and intermarry, where Tišma himself, born to a Serbian father and a Hungarian-Jewish mother was raised.
When WW2 breaks out, this city of melting-pot is the site of horrific slaughters and deportations which the novel recounts in gruesome details through the interwoven destinies of three young people from different social and ethnical backgrounds.
The construction of the novel, without being overly experimental, is intriguing enough, breaking the linearity of the plot, multiplying the points of view, providing chapters which are catalogues of habitations or physical characteristics. Those may seem like moments of suspension but they also tamper with the question of the "use of man" and might be a way to give weight with words to human existence.
At least, this is the intuition Vera gets after finding the diary of the German teacher she shared with the two other protagonists before the war. The teacher dies alone, after a surgery, before the start of the atrocities, leaving behind a notebook containing mostly laments and frustrations with her love life. However is there a difference in essence between this seemingly trivial life and the tragic fates of those who lived through war?

"Vera had the feeling that the diary contained a whole human being- someone unknown to her until now, or known in a different way- and that if she destroyed it, she would never again have the chance, once the shock of surprise had faded, to know that human being more clearly. She was seized by a fear she had not felt at the funeral: Was it possible for the content of a whole long life to vanish so easily, so abruptly?"

[Frank Keizer · Rating 4 out of 5]

Een grimmig, maar indrukwekkend boek. Pessimistisch, maar met momenten van pure goedheid en kwetsbare menselijkheid. We volgen een aantal mensen die in Novi Sad, een provinciestad midden in de multietnische, veeltalige Pannonische laagvlakte tussen Hongarije en Servië, langzaam of juist heel vliegensvlug vermalen worden door de Tweede Wereldoorlog. Wat maakt dat iemand overleeft, waarom maak je bepaalde keuzes? Toevalligheden, zo lijkt Tisma - die half joods is - te zeggen. De moraal heeft niet veel te zeggen hier. Alleen Auschwitz, dat van binnenuit beschreven wordt, is een poel van onversneden sadisme. De stijl is zakelijk en realistisch, maar wordt her en der onderbroken door fragmenten, waarin meer op een vignetachtige manier, vaak onbevattelijke episoden uit de oorlog worden beschreven. Ook de structuur is modern, en knap we volgen niet de chronologie, die grofweg midden jaren dertig tot begin jaren vijftig beslaat, maar gaan heen en terug in de tijd. Zo krijgt de lezer het dagboek van 'Fräulein', de volksduitse lerares die we helemaal aan het begin ontmoeten en de gemeenschappelijke schakel vormt tussen de twee personages die als enige de oorlog overleven, pas op het einde te lezen. Tisma komt tot een complex, weinig oordelend beeld van de relaties tussen de joden, Hongaren, Duitsers en Serviërs in deze streek, een uithoek van Europa.

[Мартин Касабов · Rating 4 out of 5]

ЗА ВЪТРЕШНОТО СТРАДАНИЕ

Границата между живота и смъртта е толкова тънка и е толкова лесно да я прекрачиш.

„Употреба на човека“ (1976) е изтощителна книга за човешкото страдание. Макар да се развив�� предимно в Нови Сад, Югославия, преди, по време и след Втората световна война, тя е колкото за външното, толкова и за вътрешното страдание. Би било подвеждащо да я определим като военен роман, защото в нея отсъстват престрелки, окопи или героични подвизи. Войната присъства, но основните сблъсъци са в сърцето и ума. Александър Тишма безпристрастно проследява десет години от живота на героите си, разкривайки постепенно тяхната психология, склонността им към идеологически подхлъзвания и преди всичко опустошителната им самота в един свят, в който физическото оцеляване не гарантира и душевното съхранение.

Историите се преплитат и дезинтегрират сравнително рано. Тишма ни разказва съдбата на героите, далеч преди да ги опознаем. Това смело сваляне на картите допълнително внушава трагична обреченост, която като гранитен блок се издига в света на тези съвсем обикновени хора. Захвърлени и завъртени от урагана на омразата, изборите им нямат голямо значение, но умението на писателя като дистанциран хроникьор убедително внушава, че това не са персонажи, с които авторът разиграва театър и по свое усмотрение избира как да завърже сюжета. Това са действителни хора. В сподавения вик на правдивия разказ, в детайлното описание на всекидневието им и в мъдрото приемане на живота с цялата му трагичност и ирония е скрито голямото постижение на „Употреба на човека“.

Романът започва с учителката Ана Дрентвеншек (или Госпожицата), която записва в своя дневник, озаглавен Poesie, всекидневните си романтични и прозаични тревоги. До съдържанието на дневника читателят стига чак към края на романа, тъй като Тишма го използва като ефикасна рамка и силен емоционален катализатор за двама от героите. Първите страници са ситуирани в средата на 30-те години, когато в Нови Сад започват да пристигат първите бежанци. Преди да почине от заболяване на жлъчката, засрамена, Ана моли своята любима ученичка Вера да намери дневника и да го изгори.

На Вера не ѝ ли се струва, че дневникът на Госпожицата, който от началото до края звучи трагично, в същото време е и един фарс, ако се разглежда на фона на суровите житейски обстоятелства, които на практика са я заобикаляли? Защото тя, в края на краищата е избирала, докато на мнозина, на милиони, това право е било отнето.

Вера Кронер е младо момиче от еврейски произход, приятелка на съседското момче Милинко, който е най-позитивният и светъл образ в книгата, но съдбата му е смразяващо жестока. Чичото на Вера е немски войник, чиито кошмарни впечатления от фронта обсебват брат ѝ Герхард и събуждат в него страст да убива. В разгара на войната Вера, заедно с баща си и баба си са изпратени в концентрационен лагер. Баща ѝ е разстрелян по пътя, защото се свлича от умора, а баба ѝ е изпратена в газовите камери. За да опази живота си, Вера е принудена да проституира.

Средое Лазукич, друг от учениците на Ана, става сръбски партизанин и заклет комунист след няколко години, прекарани из бардаци и кръчми, където заплашва млади жени с проверка на документите, за да му се отдадат сексуално. В края на романа Средое открива дневника на Ана и се среща отново с Вера. Двамата го прочитат и осъзнават, че от тях зависи дали да изпълнят последната воля на учителката си и да заличат един живот, а с него и една болезнена епоха на смърт и унижения.

Дори само с това, че действието се развива предимно в Нови Сад, романът веднага става любопитен. Едва ли мнозина са открили в учебниците по история какво се е случвало в по-малките европейски градове по време на нацисткия режим. Нови Сад не е Берлин, Париж или Варшава, не е място на значими маневри и славни битки. И все пак това е кръстопът, където мнозина са изгубили живота си по един или друг начин. Живописни, но и същевременно банални са много от описанията. Тишма рисува пъстър пейзаж на града, който включва драматични събития, без да пренебрегва прозаичното богатство на всекидневието. В тази многолика картина влизат сърби, германци, евреи и унгарци. Един врящ казан от националности и често противоположни разбирания за света. И все пак преди войната – място на относителна хармония.

Интересно е също, че героите на Тишма до един са губещи. Насилието на войната отнема достойнството им и дали поради обстоятелства, или вродени пороци, те неизбежно се препъват в кълбото от прежда, което трябва да ги отведе извън лабиринта на моралната релативност. Крушението, което претърпяват, в опита да се измъкнат, да открият любов или смисъл, дори след като са избегнали хватката на смъртта, им отнема очовечаващата връзка с цивилизацията, запраща ги в първобитно драпане за оцеляване или изважда наяве първичните им импулси. Светът около тях е задушаващ като примката на бесило, заслепява ги като мъгла. Подходяща е корицата на София Попйорданова, в която се чете сивата безпомощност на един монолитен свят, който премазва героите.

„Всичките ми романи си автобиографични“ – твърди Тишма, което не означава, че е преживял събитията, описани в „Употреба на човека“, а че е бил пряк свидетел на някои от тях, че споделя отчуждеността на героите. Роден през 1924, Тишма е едва на 17 години, когато Югославия е окупирана. Интересно е, че спомените му от тези години се събуждат по-късно, когато през 60-те пътува до Полша и посещава Аушвиц. Дотогава са останали внимателно скрити в съзнанието му, вероятно като акт на самосъхранение. В един от дневниците си Тишма описва себе си като насекомо, което е преживяло отровния спрей и пише, за да разкаже на потомците зверствата на техните бащи и дядовци.

„Употреба на човека“ е втора книга от военната трилогия на Тишма. The Book of Blam (1971), която все още не е преведена, се явява първа. В нея оцелял от унгарската окупация на Нови Сад се разхожда из бившата еврейска улица и си припомня миналото, докато романът се оформя като модерна версия на Книгата на Йов. Третият роман е озаглавен „Kapo“ (1987). Действието се развива в Баня Лука и разказва истинската история на хърватски евреин, отгледан като католик, който се превръща в мъчител, за да оцелее. Тишма открива детайлите в немска книга, която описва свидетелството на нацистки командири от химическата фабрика в Аушвиц. Не е трудно да си припомним, че това е светът на еднопосочния камион на Гьоц и Майер от романа на Давид Албахари.

Поетът и редактор Чарлз Симич коментира в текста си за „Употреба на човека“, че Тишма пише за личния живот на хора, които са оставени на милостта на исторически събития отвъд техния контрол. Жертви и убийци, които той успява да представи ясно, без да ги осъжда или опрощава.

Това е пълна лудница, Средое, разбери, лудница, в която пазачите може би са по-луди от онези, които пазят. Тези викове, това крещене, тези удари с палките, това гъчкане и дърдорене, и постоянно преброяване те правят примирена. О, как само си примирена и дори послушна, толкова примирена и послушна, че се усмихваш на войниците, които нахълтват в къщата като вълци, и когато някой те избере, отиваш с него в кревата и тръпнеш от благодарност, и го прегръщаш, и целуваш, и поклащаш хълбоци шантаво, шантаво, само и само да е доволен, за да не те докладва и да не те пребие Хандке с пръта.

Изобретателната перспектива на дневника, който Вера и Средое прочитат в края на романа, в допълнение с разместването на времевите линии и главата от първо лице на Вера раздвижват структурата и създават книга, която принуждава читателя да внимава. „Употреба на човека“ не е лятно четиво, нито е патетичен военен роман, който самоцелно да шокира или да усилва изкуствено човешкото страдание. В допълнение към тези качества трябва да се отбележи, че поради политическата дистанцираност на автора никъде по страниците не се усеща уклон към комунизъм, нацизъм или каквато и да е друга идеология. Унижението и болката са индивидуални, всеки от героите носи своя кръст сам.

В крайна сметка Тишма явно е съгласен, че след Аушвиц не може да има поезия. Изводите му са песимистични. Пречупеният човек не може да обича, нито да се върне в невинните детски години, където да сътвори отново онова минало, ненакърнено от студеното острие на войната.

Текстът е публикуван в Портал Култура.

[Brian · Rating 5 out of 5]

Novi Sad (Újvidék) was home to four main ethnic communities in 1940, to two in 1945. The casualties were high among all four communities, but the Jews were all but eliminated, and those Germans not killed at the end of the war disappeared at great speed. That left the Serbs and the Hungarians. Many of the citizens belong to two of the communities, but on the whole this doesn't save them from the ravages of the war either. Two of the four main characters survive in a sense. The detail is gruelling, the characterization and the descriptions of what goes on in this benighted city are superb. Not to be missed. Let's hope more of his work gets translated soon.