What do you think?
Rate this book
The Stand (3 volumes) #3
Apocalipsul
Virusul A-EXTRA, scapat accidental din laboratoarele armatei americane, este neiertator:Cinci miliarde de oameni dispar de pe suprafata planetei! Asadar ceasul istorie este dat inapoi, la ora zero.Supravietuitorii trebuie sa reconstruiasca civilizatia sau mai bine zis o Civilizatie, nu neaparat aidoma celei distruse.
270 pages, Paperback
First published September 1, 1978
3 people are currently reading
194 people want to read
About the author
Stephen King
2,401 books889k followersStephen Edwin King was born the second son of Donald and Nellie Ruth Pillsbury King. After his father left them when Stephen was two, he and his older brother, David, were raised by his mother. Parts of his childhood were spent in Fort Wayne, Indiana, where his father's family was at the time, and in Stratford, Connecticut. When Stephen was eleven, his mother brought her children back to Durham, Maine, for good. Her parents, Guy and Nellie Pillsbury, had become incapacitated with old age, and Ruth King was persuaded by her sisters to take over the physical care of them. Other family members provided a small house in Durham and financial support. After Stephen's grandparents passed away, Mrs. King found work in the kitchens of Pineland, a nearby residential facility for the mentally challenged.
Stephen attended the grammar school in Durham and Lisbon Falls High School, graduating in 1966. From his sophomore year at the University of Maine at Orono, he wrote a weekly column for the school newspaper, THE MAINE CAMPUS. He was also active in student politics, serving as a member of the Student Senate. He came to support the anti-war movement on the Orono campus, arriving at his stance from a conservative view that the war in Vietnam was unconstitutional. He graduated in 1970, with a B.A. in English and qualified to teach on the high school level. A draft board examination immediately post-graduation found him 4-F on grounds of high blood pressure, limited vision, flat feet, and punctured eardrums.
He met Tabitha Spruce in the stacks of the Fogler Library at the University, where they both worked as students; they married in January of 1971. As Stephen was unable to find placement as a teacher immediately, the Kings lived on his earnings as a laborer at an industrial laundry, and her student loan and savings, with an occasional boost from a short story sale to men's magazines.
Stephen made his first professional short story sale ("The Glass Floor") to Startling Mystery Stories in 1967. Throughout the early years of his marriage, he continued to sell stories to men's magazines. Many were gathered into the Night Shift collection or appeared in other anthologies.
In the fall of 1971, Stephen began teaching English at Hampden Academy, the public high school in Hampden, Maine. Writing in the evenings and on the weekends, he continued to produce short stories and to work on novels.
Stephen attended the grammar school in Durham and Lisbon Falls High School, graduating in 1966. From his sophomore year at the University of Maine at Orono, he wrote a weekly column for the school newspaper, THE MAINE CAMPUS. He was also active in student politics, serving as a member of the Student Senate. He came to support the anti-war movement on the Orono campus, arriving at his stance from a conservative view that the war in Vietnam was unconstitutional. He graduated in 1970, with a B.A. in English and qualified to teach on the high school level. A draft board examination immediately post-graduation found him 4-F on grounds of high blood pressure, limited vision, flat feet, and punctured eardrums.
He met Tabitha Spruce in the stacks of the Fogler Library at the University, where they both worked as students; they married in January of 1971. As Stephen was unable to find placement as a teacher immediately, the Kings lived on his earnings as a laborer at an industrial laundry, and her student loan and savings, with an occasional boost from a short story sale to men's magazines.
Stephen made his first professional short story sale ("The Glass Floor") to Startling Mystery Stories in 1967. Throughout the early years of his marriage, he continued to sell stories to men's magazines. Many were gathered into the Night Shift collection or appeared in other anthologies.
In the fall of 1971, Stephen began teaching English at Hampden Academy, the public high school in Hampden, Maine. Writing in the evenings and on the weekends, he continued to produce short stories and to work on novels.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 19 of 19 reviews
January 26, 2024
Awesome!!!
April 14, 2020
Ne, okej, evo zašto volim Kinga. Ovu knjigu sam čitala prvi put pre nekoliko godina, možda mi je bila čak i prva od njegovih, znam da me je i tad oborila s nogu. Sada mi je još bolje legla, valjda zato što čitam o pandemiji u doba pandemije. Kada je na svojoj dobroj strani (i kada pilule rade posao kako treba), King će vam najvernije na svetu dočarati neku atmosferu. Uživala sam u raznolikim likovima, jakom uvodnom delu širenja same kataklizme, a ponajviše u slikovitim opisima post-apokaliptične Amerike. Uspeo je čak da dobro zaokruži celu priču i daje zadovoljavajuće razrešenje, po čemu svakako nije čuven.
October 12, 2020
Dugo se lomim da li je ovo jaka četvorka ili petica, ali sam izgleda nešto velikodušna danas.
Ne umem da nabrojim količinu jezivih poklapanja sa pandemijom uživo. U neku ruku mi je žao što ovo nisam uzela da čitam kada smo bili zaključani. Doduše, i sada je jednako dobro vreme.
Prvo bih rekla da sam imala zabludu da je ovo horor. Ne zbog toga što je King, nego sam sa više strana čula tako nešto. Ali zapravo nije. Jeste jezivo, ali jezivo je zbog toga što je realno (a to u ovoj godini možemo videti vrlo jasno). Jezivo je zato što nikome nije jasno šta se dešava, niti im je jasno kako da se nose sa tim. Jezivo je zato što se tačno vidi koliko smo klimavi kao društvo, i koliko bismo se lako slomili pod pritiskom.
Čak mi ni kraj nije pravio problem, niti to “razrešenje” koje se desilo u Las Vegasu, jer se priča ne završava time. A i ceo taj supernatural momenat uopšte ni nije poenta, pa i neka ga tu gde je.
Ne želim da razglabam previše, samo želim da kažem da je ova knjiga definitivno meni globalno najjače Kingovo delo koje sam pročitala do sada. Jako se razlikuje od Groblja (koje je do sada držalo prvo mesto) po svemu - po tematici, tonu, stilu, brzini radnje, ali mislim da je ipak sveobuhvatno, pa, bolje.
Sve u svemu, moja preporuka.
Takođe, može li meni neko da objasni odakle ovom čoveku moć da istisne 1250 stranica iz glave i da uz to napiše još gomiletinu knjiga istog obima? Neverovatno.
Ne umem da nabrojim količinu jezivih poklapanja sa pandemijom uživo. U neku ruku mi je žao što ovo nisam uzela da čitam kada smo bili zaključani. Doduše, i sada je jednako dobro vreme.
Prvo bih rekla da sam imala zabludu da je ovo horor. Ne zbog toga što je King, nego sam sa više strana čula tako nešto. Ali zapravo nije. Jeste jezivo, ali jezivo je zbog toga što je realno (a to u ovoj godini možemo videti vrlo jasno). Jezivo je zato što nikome nije jasno šta se dešava, niti im je jasno kako da se nose sa tim. Jezivo je zato što se tačno vidi koliko smo klimavi kao društvo, i koliko bismo se lako slomili pod pritiskom.
Čak mi ni kraj nije pravio problem, niti to “razrešenje” koje se desilo u Las Vegasu, jer se priča ne završava time. A i ceo taj supernatural momenat uopšte ni nije poenta, pa i neka ga tu gde je.
Ne želim da razglabam previše, samo želim da kažem da je ova knjiga definitivno meni globalno najjače Kingovo delo koje sam pročitala do sada. Jako se razlikuje od Groblja (koje je do sada držalo prvo mesto) po svemu - po tematici, tonu, stilu, brzini radnje, ali mislim da je ipak sveobuhvatno, pa, bolje.
Sve u svemu, moja preporuka.
Takođe, može li meni neko da objasni odakle ovom čoveku moć da istisne 1250 stranica iz glave i da uz to napiše još gomiletinu knjiga istog obima? Neverovatno.
July 30, 2020
Kad-kad razvučena i zamora, ipak je onaj svetli primer Kingovig studioznog projektovanja karaktera.
Trebalo bi toliko toga reći, ali to će doći kasnije. Sada da pronađem seriju iz devedesetih 😄
Сада приказ ко има воље да чита.
Један сам од оних који су давно гледали мини-серију по овом Кинговом значајном делу. Увек сам био изненађен контрадикцијом између Кинговог става који у најмању руку није наклоњен религиозности и Упоришта у слици, које је било омаж америчком, протестантско-хришћанском погледу на апокалипсу. Испоставило се да је, као и обично, серија до те мере упрошћена и свесно сведена на ту димензију од које, стари либерал (чије писаније упркос томе волим) у књизи упорно покушава да побегне.
У мини серији, Рендал Флег, свакако један од најзанимљивијих ликова овог романа (али не само овог), представљен је као антихрист или нешто најближе њему. Међутим, у књизи он то није. Овај антагониста појављује се и у једном другом епохалном Кинговом делу – Мрачној кули. Свакако, пошто су обе књиге писане не само у различитом периоду, већ је и једна од њих дело које је Кинг стварао добар део свог живота, он није конзистентан и често се преображава из некаквог архизликовца у споредну фигуру, али му то не умањује аутентичност. Његова мистериозност, никада до краја откривена суштина, битисање кроз време и мултиверзуме на различите начине, оставља простора читаоцу да сам покушава да га перципира и то на много начина, већ према сопственим филозофским или религиозним убеђењима. У сваком случају, његови поступци у Упоришту више су детерминисани механизмом сопственог постојања, него опредељењем. Несумњиво се ради о злом лику, али то зло и јесте и није демонског карактера. Бежећи од класичног религиозног наратива познатог у западном хришћанском свету, Кинг покушава да срж Рендаловог зла изрази колико у несвесном (његова природа је да уништава, безуспешно покушавајући да ствара), толико и у инфантилном – све што чини долази из инстинкта, размажене детиње потребе несвесне моралних ограничења, испуњености сосптвеним егом и величином поред које за друге нема места.
Занимљиво је да су оба ова принципа, био Кинг свестан тога или не, суштински врло иманентна демонском. Рендал може бити пали анђео, који се појављује у тренуцима посрнућа цивилизација да их сасвим дотуче и обори, уколико му се оно што је остало од њих заиста покори. С друге стране одсуство слободне воље, делује као покушај скретања од основне теолошке мисли и свођења на неумитност по којој се добро и зло сукобљавају, суштински неспособни да побегну из сопствених, давно наметнутих (од Бога?) улога. Јер, слично деловању Флега, наступа и мајка Ебигејл, која се од њега разликује тек по томе што је човек и што често не разуме Божије захтеве иако им се безусловно повинује. У ствари, Кингов атеизам у овом роману константно је у сукобу са изабраном темом која се у многоме базира на вери. Његов излаз своди се на стајање на страну човека.
Човек је централна фигура Упоришта и то је, слагали се ми са том идејом или не, заиста највећа вредност романа. У суштини, човеком се Кинг увек и бави – личношћу и дубоким у њој (мотивима, страховима, слабостима и врлинама, потенцијалом за највеће и најниже).
Упориште које сам читао, на срећу или жалост, допуњена је верзија оног које је Кинг први пут издао, када је под руководством уредника из њега избачено подоста текста. Сад, ако бисмо на то гледали професионално, несумњиво је да су избачени делови требали то и да остану. Роман је ужасно развучен. С друге стране све што је Кинг написао није безначајно и ма колико опширно било, само доприноси оном што најбоље ради – дубинској анализи карактера.
Протагонисти и антагонисти романа су живи, толико да се у неким тренуцима заиста можете озбиљно потрести њиховим унутрашњим Ја, застати над тим редовима и истаћи их као заставу у односу на цело дело, ма какво оно било. Целокупан утисак, као и код многих Кингових романа, неједнак је и не увек позитиван. То је дуг Кинговом писању које он препоручује у свом приручнику „О писању“. Оно кад је сцена постављена без предумишљаја њеног разрешења и допуштања да се сама оконча „без интервенције“ писца (нека врста интуитивног, а не механичког стварања). Ма колико ово деловало органским, то Кинга неумитно доводи до странпутица, ликова који су на почетку имали велики значај, па се он нетрагом изгубио, до неубедљивих крајева и расплета. Добар пример у Упоришту је епохална улога мајке Ебигејл, која се завршава бесмислено. Мада, ово бисмо могли приписати и Кинговој неспособности да се носи са изразито религиозним ликовима (које суштински презире), те је судбина главне узданице дела преживелог човечанства, сведена на обично и, помало, задрто оруђе сурове и непојамне Божије воље.
Ипак, ако се занемаре сви ови проблеми, а врати на маестралне анализе личности, ово је заиста бисер од књиге. За разлику од мини серије за коју смо већ установили да је поједностављивање и свођење на форму иза које остаје мало суштине, не постоји изразита подела на добре и зле (сем Рендала наравно, мада када се сетимо оног детерминизма да зло мора да буде зло јер му је тако речено...). Становници Лас Вегаса, упоришта које је за себе одабрао Флег, нису махом зли људи. Изгубљени у катастрофи која их је оставила иза себе и избрисала познату цивилизацију, они су се само приклонили некоме ко им омогућује (а он то сврано чини) да се та цивилизација поново подигне на ноге. Више од те уопштене слике, говоре ликови главних Флегових војника.
Први мрачњаков човек Флојд Хенреид, бивши ситни криминалац и маргиналац, када се једном попне на лествици друштвеног статуса, постаће одговоран и промишљен, а свој останак уз Флега, чак и када је свестан зла и сам има моралне дилеме, налази у управо у оданости, којој се етички нема шта приговорити. На сличан начин, у дихотомији добра и зла у човеку, можемо посматрати и Ђубретарца, поремећеног шизофреничара опседнутог паљевином, који цео живот трпи понижења сурове околине и који, једном суочен са добротом, – баш у Флеговом штабу, од стране Флегових људи – преживљава борбу да поврати своју стару, давно закопану личност. Наравно, у његовом случају то је немогуће, али то не умањује очигледну човечност чак и у таквом карактеру.
Слично је и на страни „добрих“ и њиховом станишту Болдеру, где се преплићу дилеме унутар људи који су изабрали да крену за мајком Ебигејл. Не само у оним уљезима, који због крхких личности, иако далеко од њега, бивају привучени мрачњаком, већ и у обичним, добрим људима. Потреба да се превазиђе тако драстична појава каква је једна апокалипса (цивилизација је пропала, а људи скоро да нема), тера обичног човека да б��жи од суочавања са суштинским проблемом и трага за ситним угодностима дојучершњег конформистичког друштва. Зато су сви напори становника „доброг упоришта“ упрегнути у смеру повратка на старо, а не припреме за наступајући сукоб. Једном када су се сместили у град, када је живот профункционисао, када су изабрани органи управљања и почело да се ради на повратку технологије, мрачњак и његова рушилачка тежња које су сви свесни, заборављена је.
Ипак, човек је оно што на крају преостаје и преовладава над свим узвишеним и недокучивим наумима, па се роман не завршава пропашћу зла. Пратећи спокој оног дела човечанства опсталог стицајем околности које повезују људску храброст и мистерију оностраног, остајемо са утиском да највеће херојство управо и лежи у покушају да се живот настави кроз преживеле и њихово потомство. Тек да ствари не би остале тако прозаичне и сасвим пријатне за, такође, комформистичког читаоца, последња сцена заправо јесте поновна инкарнација зла – негде на неком месту, у неко време, мрачњак поново улази у свет да учини оно због чега постоји. Борба никад неће престати, а упоришта ће се увек дизати.
Trebalo bi toliko toga reći, ali to će doći kasnije. Sada da pronađem seriju iz devedesetih 😄
Сада приказ ко има воље да чита.
Један сам од оних који су давно гледали мини-серију по овом Кинговом значајном делу. Увек сам био изненађен контрадикцијом између Кинговог става који у најмању руку није наклоњен религиозности и Упоришта у слици, које је било омаж америчком, протестантско-хришћанском погледу на апокалипсу. Испоставило се да је, као и обично, серија до те мере упрошћена и свесно сведена на ту димензију од које, стари либерал (чије писаније упркос томе волим) у књизи упорно покушава да побегне.
У мини серији, Рендал Флег, свакако један од најзанимљивијих ликова овог романа (али не само овог), представљен је као антихрист или нешто најближе њему. Међутим, у књизи он то није. Овај антагониста појављује се и у једном другом епохалном Кинговом делу – Мрачној кули. Свакако, пошто су обе књиге писане не само у различитом периоду, већ је и једна од њих дело које је Кинг стварао добар део свог живота, он није конзистентан и често се преображава из некаквог архизликовца у споредну фигуру, али му то не умањује аутентичност. Његова мистериозност, никада до краја откривена суштина, битисање кроз време и мултиверзуме на различите начине, оставља простора читаоцу да сам покушава да га перципира и то на много начина, већ према сопственим филозофским или религиозним убеђењима. У сваком случају, његови поступци у Упоришту више су детерминисани механизмом сопственог постојања, него опредељењем. Несумњиво се ради о злом лику, али то зло и јесте и није демонског карактера. Бежећи од класичног религиозног наратива познатог у западном хришћанском свету, Кинг покушава да срж Рендаловог зла изрази колико у несвесном (његова природа је да уништава, безуспешно покушавајући да ствара), толико и у инфантилном – све што чини долази из инстинкта, размажене детиње потребе несвесне моралних ограничења, испуњености сосптвеним егом и величином поред које за друге нема места.
Занимљиво је да су оба ова принципа, био Кинг свестан тога или не, суштински врло иманентна демонском. Рендал може бити пали анђео, који се појављује у тренуцима посрнућа цивилизација да их сасвим дотуче и обори, уколико му се оно што је остало од њих заиста покори. С друге стране одсуство слободне воље, делује као покушај скретања од основне теолошке мисли и свођења на неумитност по којој се добро и зло сукобљавају, суштински неспособни да побегну из сопствених, давно наметнутих (од Бога?) улога. Јер, слично деловању Флега, наступа и мајка Ебигејл, која се од њега разликује тек по томе што је човек и што често не разуме Божије захтеве иако им се безусловно повинује. У ствари, Кингов атеизам у овом роману константно је у сукобу са изабраном темом која се у многоме базира на вери. Његов излаз своди се на стајање на страну човека.
Човек је централна фигура Упоришта и то је, слагали се ми са том идејом или не, заиста највећа вредност романа. У суштини, човеком се Кинг увек и бави – личношћу и дубоким у њој (мотивима, страховима, слабостима и врлинама, потенцијалом за највеће и најниже).
Упориште које сам читао, на срећу или жалост, допуњена је верзија оног које је Кинг први пут издао, када је под руководством уредника из њега избачено подоста текста. Сад, ако бисмо на то гледали професионално, несумњиво је да су избачени делови требали то и да остану. Роман је ужасно развучен. С друге стране све што је Кинг написао није безначајно и ма колико опширно било, само доприноси оном што најбоље ради – дубинској анализи карактера.
Протагонисти и антагонисти романа су живи, толико да се у неким тренуцима заиста можете озбиљно потрести њиховим унутрашњим Ја, застати над тим редовима и истаћи их као заставу у односу на цело дело, ма какво оно било. Целокупан утисак, као и код многих Кингових романа, неједнак је и не увек позитиван. То је дуг Кинговом писању које он препоручује у свом приручнику „О писању“. Оно кад је сцена постављена без предумишљаја њеног разрешења и допуштања да се сама оконча „без интервенције“ писца (нека врста интуитивног, а не механичког стварања). Ма колико ово деловало органским, то Кинга неумитно доводи до странпутица, ликова који су на почетку имали велики значај, па се он нетрагом изгубио, до неубедљивих крајева и расплета. Добар пример у Упоришту је епохална улога мајке Ебигејл, која се завршава бесмислено. Мада, ово бисмо могли приписати и Кинговој неспособности да се носи са изразито религиозним ликовима (које суштински презире), те је судбина главне узданице дела преживелог човечанства, сведена на обично и, помало, задрто оруђе сурове и непојамне Божије воље.
Ипак, ако се занемаре сви ови проблеми, а врати на маестралне анализе личности, ово је заиста бисер од књиге. За разлику од мини серије за коју смо већ установили да је поједностављивање и свођење на форму иза које остаје мало суштине, не постоји изразита подела на добре и зле (сем Рендала наравно, мада када се сетимо оног детерминизма да зло мора да буде зло јер му је тако речено...). Становници Лас Вегаса, упоришта које је за себе одабрао Флег, нису махом зли људи. Изгубљени у катастрофи која их је оставила иза себе и избрисала познату цивилизацију, они су се само приклонили некоме ко им омогућује (а он то сврано чини) да се та цивилизација поново подигне на ноге. Више од те уопштене слике, говоре ликови главних Флегових војника.
Први мрачњаков човек Флојд Хенреид, бивши ситни криминалац и маргиналац, када се једном попне на лествици друштвеног статуса, постаће одговоран и промишљен, а свој останак уз Флега, чак и када је свестан зла и сам има моралне дилеме, налази у управо у оданости, којој се етички нема шта приговорити. На сличан начин, у дихотомији добра и зла у човеку, можемо посматрати и Ђубретарца, поремећеног шизофреничара опседнутог паљевином, који цео живот трпи понижења сурове околине и који, једном суочен са добротом, – баш у Флеговом штабу, од стране Флегових људи – преживљава борбу да поврати своју стару, давно закопану личност. Наравно, у његовом случају то је немогуће, али то не умањује очигледну човечност чак и у таквом карактеру.
Слично је и на страни „добрих“ и њиховом станишту Болдеру, где се преплићу дилеме унутар људи који су изабрали да крену за мајком Ебигејл. Не само у оним уљезима, који због крхких личности, иако далеко од њега, бивају привучени мрачњаком, већ и у обичним, добрим људима. Потреба да се превазиђе тако драстична појава каква је једна апокалипса (цивилизација је пропала, а људи скоро да нема), тера обичног човека да б��жи од суочавања са суштинским проблемом и трага за ситним угодностима дојучершњег конформистичког друштва. Зато су сви напори становника „доброг упоришта“ упрегнути у смеру повратка на старо, а не припреме за наступајући сукоб. Једном када су се сместили у град, када је живот профункционисао, када су изабрани органи управљања и почело да се ради на повратку технологије, мрачњак и његова рушилачка тежња које су сви свесни, заборављена је.
Ипак, човек је оно што на крају преостаје и преовладава над свим узвишеним и недокучивим наумима, па се роман не завршава пропашћу зла. Пратећи спокој оног дела човечанства опсталог стицајем околности које повезују људску храброст и мистерију оностраног, остајемо са утиском да највеће херојство управо и лежи у покушају да се живот настави кроз преживеле и њихово потомство. Тек да ствари не би остале тако прозаичне и сасвим пријатне за, такође, комформистичког читаоца, последња сцена заправо јесте поновна инкарнација зла – негде на неком месту, у неко време, мрачњак поново улази у свет да учини оно због чега постоји. Борба никад неће престати, а упоришта ће се увек дизати.
March 4, 2019
Sjajna završnica ovog maestralnog dela! Uživala sam beskrajno.
April 17, 2021
Започнах да чета "Сблъсък" есента на 2019 г. Стори ми се непоносимо тежка историята и започнах да сънувам кошмари от нея, за това прочетох първите две книги, а третата реших да изоставя. Тук обръщам внимание, че намирам за абсурдно книга, която в оригинал е едно книжно тяло, да се раздробява на 2 или 3 книги, както е направено при българските издания. След това дойде януари месец на 2020 година и тотално се отказах да дочета "Сблъсък", имах чувството, че нямам психическата устойчивост да мина през тази история, която по някои параграфи напомня заобикалящате ме реалност. Наскоро пак се присетих за тази последна част от романа и любопитството ми надделя над суеверните ми страхове и не съжалявам грам, че се върнах да дочета Сблъсък. Един от похватите на Стивън Кинг, който обичам много и с удоволствие наблюдавам в цялото му творчеството, е умението да развива до крайност застрашителни ситуации, "А какво ако...?" е неизбежен въпрос при него. Но крайността сама по себе си е хилава работа, ако я няма епопеята, ако го няма приказното, ако героичното не се прояви. В този смисъл "Сблъсък" не се различава от структурата в повечето му романи. Нещо достоверно и реално е докарано до чудовищна крайност, след което се разплита благодарение на вълшебното и на вярата в доброто. За толкова плодовит писател на ужаси, парадоксално Стивън Кинг има непоколебима вяра в доброто.
*Бях изненадана да открия, след като приключих книгата, че това е един от ранните романи на Стивън Кинг, макар в момента да го четем в пренаписания му вариант от 90-те.
*Бях изненадана да открия, след като приключих книгата, че това е един от ранните романи на Стивън Кинг, макар в момента да го четем в пренаписания му вариант от 90-те.
April 29, 2020
Foarte scurt, volumul al treilea și cam lălăit spre sfîrșit. Ca în filmele alea horror unde răsufli ușurat că totul s-a terminat cu bine și apare brusc un rînjet macabru sau cum așa ceva după The End. :D
September 7, 2014
На косъм да се превърне в голямо разочарование. В един момент сюжетът залитна в доста банална посока. Както и очаквах - по-добра от втората и по-лоша от първата част. Но повечето важни изводи са събрани на последните няколко страници, които всъщност осмислят преминаването през всичките три части. Ценното е именно социологичният сценарий за това как човечеството работи. Не е като да идва до някакви неочаквани заключения обаче. И като цяло имаше доста малко непредвидими ситуации. Стилът му е твърде разговорен, което освобождава четивото от много тежест. Харесва ми това как не се страхува да внася петостепенни герои с малките подробности от живота им. Както и че има смелостта да убива симпатичните си герои.
March 24, 2020
Започнах „Сблъсък“ с вълнение и лек ужас, породен от причината, че го чета във време, в което в реалния свят настъпват подобни апокалиптични събития, (за щастие - доста олекотена версия на описаните в романа).
Срещата ми с Кинг не е толкова отдавнашна, но всичко прочетено до момента съм го поглъщала на един дъх (изключение - Талисманът), затова обемът на четивото никак не ме притесни. Да уточня, че четох разширената версия. Започна доста добре, точно това търсех - вирусът, който по погрешка се разпростира в целия свят, убива невинни хора. Дотук добре. Грабна ме. Оттук нататък обаче - твърде недовършено. Поне по темата, която мен ме вълнуваше най-силно. Какъв всъщност е бил този проект, кой го е разработвал, с каква цел, нарочно ли са го изпуснали или случайно? Аз ли изпуснах някъде нишката или просто не е била това целта на автора? Добре де, но все пак е загатнал тук там по някой факт, който кара читателят трепетно да поглъща всяка следваща доза от 1300-те страници, надявайки се да научи нещо повече. Доста ме вълнуваше частта с вирусът, наречен супергрип, но той не беше точно основата на сюжета, по-скоро бе взаимовръзката между счупването на стария свят и изграждането му от нулата. Дали човекът някога ще се промени? Дали има надежда за човечеството? Дали ще се поучим от старите си грешки?
Не знам. Кинг и той не знае. Краят е отворен, но според мен по-скоро песимистичен. Или пък не?
Оцелелите 0,6% от населението започват да изграждат ново общество. Общество, което би трябвало да се откъсне от пороците си, да погледне на живота под нов ъгъл, заради огромната загуба, пред която се е изправило. Обаче май никога не става така. Където има хора, има и проблем. А ако има общество - има различни лагери, лагери, които често враждуват помежду си, имат различни ценности и виждания. Е, Кинг не ни обещава, че ще се променим. Но със сигурност ни дава вяра в едно - че светът ще бъде съграден отново. Може би Земята си взима почивка, но едно нещо остава валидно - човекът винаги ще се бори да продължи напред, ще съгради себе си от отломките и ще си направи свят. Свят, който за миг се е отърсил от егото си, но скоро се завръща в старото си русло. Дали това е добро или лошо, оставям на вас да прецените... Може би в това е чарът на човечеството - че никога няма да спре да допуска грешки.
Хубаво е, гледайки разрушенията отстрани, да извлечем поука за себе си - да видим истинската стойност на света, на нещата, без които си мислим, че не можем, нещата, които се обезценяват, когато загубиш онези истинските, дето са осмисляли живота ти. Колко струват парите, колите, техниката, скъпите удоволствия, когато 99,4% от населението е затрито?
Срещата ми с Кинг не е толкова отдавнашна, но всичко прочетено до момента съм го поглъщала на един дъх (изключение - Талисманът), затова обемът на четивото никак не ме притесни. Да уточня, че четох разширената версия. Започна доста добре, точно това търсех - вирусът, който по погрешка се разпростира в целия свят, убива невинни хора. Дотук добре. Грабна ме. Оттук нататък обаче - твърде недовършено. Поне по темата, която мен ме вълнуваше най-силно. Какъв всъщност е бил този проект, кой го е разработвал, с каква цел, нарочно ли са го изпуснали или случайно? Аз ли изпуснах някъде нишката или просто не е била това целта на автора? Добре де, но все пак е загатнал тук там по някой факт, който кара читателят трепетно да поглъща всяка следваща доза от 1300-те страници, надявайки се да научи нещо повече. Доста ме вълнуваше частта с вирусът, наречен супергрип, но той не беше точно основата на сюжета, по-скоро бе взаимовръзката между счупването на стария свят и изграждането му от нулата. Дали човекът някога ще се промени? Дали има надежда за човечеството? Дали ще се поучим от старите си грешки?
Не знам. Кинг и той не знае. Краят е отворен, но според мен по-скоро песимистичен. Или пък не?
Оцелелите 0,6% от населението започват да изграждат ново общество. Общество, което би трябвало да се откъсне от пороците си, да погледне на живота под нов ъгъл, заради огромната загуба, пред която се е изправило. Обаче май никога не става така. Където има хора, има и проблем. А ако има общество - има различни лагери, лагери, които често враждуват помежду си, имат различни ценности и виждания. Е, Кинг не ни обещава, че ще се променим. Но със сигурност ни дава вяра в едно - че светът ще бъде съграден отново. Може би Земята си взима почивка, но едно нещо остава валидно - човекът винаги ще се бори да продължи напред, ще съгради себе си от отломките и ще си направи свят. Свят, който за миг се е отърсил от егото си, но скоро се завръща в старото си русло. Дали това е добро или лошо, оставям на вас да прецените... Може би в това е чарът на човечеството - че никога няма да спре да допуска грешки.
Хубаво е, гледайки разрушенията отстрани, да извлечем поука за себе си - да видим истинската стойност на света, на нещата, без които си мислим, че не можем, нещата, които се обезценяват, когато загубиш онези истинските, дето са осмисляли живота ти. Колко струват парите, колите, техниката, скъпите удоволствия, когато 99,4% от населението е затрито?
September 30, 2024
Završeno je Uporište.
Ovo nije horor roman. Zapravo, nije ni h od horora. Mnogo je dublji od toga. Ako očekujete horor nemojte pročitati Uporište.
Kao i uvek King je velemajstor u opisivanju međuljudskih odnosa. Jedino ko to radi bolje od njega je Dostojevski kome bi se Uporište dopalo.
Retko koji roman toliko govori o borbi dobra i zla, o borbi ne sa đavolom već sa samim sobom, sa tamom u nama. Do perfekcije je veliki King doveo opisivanje unutrašnjih borbi čoveka.
Opis veličine Boga neverovatan, stvar izbora postoji UVEK, ti biraš stazu kojom ćeš ići.
Ti moraš doći Bogu, on ne može Tebi jer samim rođenjem on je u Tebi ali mu moraš otključati srce i otvoriti vrata. On neće provaliti, moraš mu svojevoljno otvoriti vrata srca i verovati.
Uporište je remek delo.
Ovo nije horor roman. Zapravo, nije ni h od horora. Mnogo je dublji od toga. Ako očekujete horor nemojte pročitati Uporište.
Kao i uvek King je velemajstor u opisivanju međuljudskih odnosa. Jedino ko to radi bolje od njega je Dostojevski kome bi se Uporište dopalo.
Retko koji roman toliko govori o borbi dobra i zla, o borbi ne sa đavolom već sa samim sobom, sa tamom u nama. Do perfekcije je veliki King doveo opisivanje unutrašnjih borbi čoveka.
Opis veličine Boga neverovatan, stvar izbora postoji UVEK, ti biraš stazu kojom ćeš ići.
Ti moraš doći Bogu, on ne može Tebi jer samim rođenjem on je u Tebi ali mu moraš otključati srce i otvoriti vrata. On neće provaliti, moraš mu svojevoljno otvoriti vrata srca i verovati.
Uporište je remek delo.
Read
April 17, 2022Poate sa vina apocalipsa caci eu in sfarsit am terminat aceasta serie. Ma rog, acest al treilea volum.
Ma sperie ce am citit, ma sperie "intuitia" lui Stephen King si ma infricoseaza de-a dreptul vremurile pe care le traim.
Altfel, o carte buna, chiar daca volumul 2 ma cam dezamagise. Nu zic ca e cea mai buna carte a lui, nicidecum. Insa nu pot zice nicicum ca ar fi slaba.
(idei scrise la 2 zile dupa ce am terminat-o)
Ma sperie ce am citit, ma sperie "intuitia" lui Stephen King si ma infricoseaza de-a dreptul vremurile pe care le traim.
Altfel, o carte buna, chiar daca volumul 2 ma cam dezamagise. Nu zic ca e cea mai buna carte a lui, nicidecum. Insa nu pot zice nicicum ca ar fi slaba.
(idei scrise la 2 zile dupa ce am terminat-o)
April 20, 2018
4.5-5 stars.
Fini ! Fini Le Fléau, place à une nouvelle humanité.. ?
Tom ! TOM ! Il va me manquer.. tellement adorable. Et Kojack, et Stu, si calme et parfait..
Une belle fin, quoique tout à fait prévisible. J'aurais peut-être attendu un petit truc en plus, un twist ou autre.
Mais le Bien a triomphé du Mal, une fois de plus.
Fini ! Fini Le Fléau, place à une nouvelle humanité.. ?
Tom ! TOM ! Il va me manquer.. tellement adorable. Et Kojack, et Stu, si calme et parfait..
Une belle fin, quoique tout à fait prévisible. J'aurais peut-être attendu un petit truc en plus, un twist ou autre.
Mais le Bien a triomphé du Mal, une fois de plus.
June 27, 2018
Odličan horor bez vampira i zombija.
King je kralj!
King je kralj!
April 17, 2020
Твърде дълга и на моменти доста отегчителна (особено втората и третата част). Иначе, като цяло, има идея и интересни и плашещи моменти.
December 20, 2025
Zabavno za čitanje. Knjiga ne gubi na dinamici, čak se ubrzava u odnosu na 2 deo. Standardna Kingova boljka I ovde dolazi na videlo. Kraj je slabiji od ostatka knjige.
February 5, 2020
Колко актуална история в светлината на в момента буйстващия коронавирус. Все едно Стивън Кинг е предвиждал събитията.
Read
July 25, 2011Excellent.
December 11, 2015
I've read it when i was a teen.
It impressed me a lot at that time
It impressed me a lot at that time
August 18, 2016
Мащабно произведение, писано с голямо удоволствие
Displaying 1 - 19 of 19 reviews