Књига о Милутину [Knjiga o Milutinu]

by Danko Popović

A peasant's grim and foreboding account of the Balkan Wars

Genres: Serbian Literature, Classics, Fiction, Literature, Historical, Historical Fiction

220 pages, Paperback

First published January 1, 1985

About the author

Danko Popović was a Serbian writer. He graduated from the University of Belgrade's Law School, where he spent the biggest part of life and where he started his literary work. Danko, however, also returned regularly to his home town and property under the Bukulja. He was the author of several novels, radio dramas, screenplays and essays.

Reviews

[Anja Karenjina · Rating 5 out of 5]

Zašto ovo nije u lektiri? To je to. To je recenzija.

[Milan Trpkovic · Rating 5 out of 5]

Izneli su tolike ratove na svojim plećima, borili se, krvarili i živote dali za našu slobodu. Vredno su radili i obrađivali zemlju, poštovali Boga, a još više datu reč i čast. Prevalili su preko svojih leđa sve ono što mnogi danas ne bi mogli. Bili su bez škola, ali sa ogromnim žitonim znanjem. Bili su ljudi sa sela, bili su čestiti domaćini, bili su kao Milutin..
Ovo je priča o Milutinu, autentičnom srpskom seljaku i priča o njegovoj životnoj epopeji. Knjiga je vredna pohvala. Ova knjiga je "neka vrsta trebnika etičnosti, priručnika ljudske samilosti..."

[Jadranka · Rating 5 out of 5]

Roman koji bi trebao biti u skolskoj lektiri u Srbiji. Slika naseg mentaliteta i istorijskih zabluda.

[Nataša Bjelogrlić · Rating 5 out of 5]

"Bože, mislim se, kako sad mora da se laže, toliko smo se na laž navikli da više niko u istinu ne veruje." Da bog sačuva.

[Jadranka · Rating 5 out of 5]

Podržavam predlog da Knjiga o Milutinu bude deo školske lektire.

[Momčilo Žunić]

Čoveka treba pustiti da priča slobodno. Sprva se to ne odnosi na ovog koji ovde piše i koji je čitanje započinjao i ubrzo ostavljao u nekoliko navrata, ali ukoliko ga priupitate, onda će vam se reći da jedini razlog zbog kojih se lani zaputio ovuda da rabotu pokuša da privede kraju jeste taj što na prvoj lestvici više njega uz rodoslov, postoji krajnje nehotično poklapanje u imenovanju. Potom se ispostavilo i to, o, iznenađenja li!, da su knjiga i čovek ispisnici i da zajedno načinju...

Osim toga "Ima li u toj slobodi kake slobode i za mene?" Ovaj roman nije samo o tome kako se ne kazuje slobodno, jer se naslovni junak otkriva kao narativna marioneta, već i o tome kako bi s upaljenim lučem trebalo precvikati kanap ne bi li nas koliko-toliko zadesio živ čovek. Upravo onaj o kom je knjiga. Milutinovo stanovište - jer to je prevashodno njegova knjiga, a ne knjiga o njemu - pruža pogled na istoriju iz suženog nacionalno-klasnog ugla, iz vizure i glasom šumadijskog seljaka. Htenje je da se otklone ideološke naočare i prokaže kako istorijsko-politički mehanizmi - ponajviše oni projugoslovenski, bilo monarhistički, bilo komunistički - zloupotrebljavaju srpskog domaćina. Ali, čudna li čuda, ovaploćenog glasa nema, zato što jednooka, i metaforički i doslovno, pripovedna žiža sebe projektuje kao dominantnu (jedinu!) i lokalno isključivu istinu. Glas koji bi da metonimijski artikuliše stradalničko telo kolektiva (hranu za topove, kako veli bolnička lista Crnjanskovog "Čarnojevića") a da istodobno bude inokosan i poseban - [Pošto se sedi na dve stolice, da li je Milutin izuzetak ili pravilo?! Kada i kako se pasija jednog osobenog individualnog slučaja supstituiše u lelek nad kolektivom?!] - prvo je prekrižio sve uokolo, pa i dalje, od Engleza i Švaba do Mađara, Bugara i Arnauta. A ko preostaje unutar kada se - nakon #štanamradedušmani - sve uokolo precrta? Da ne spominjemo Hrvate, radićevce i frankovce koji nam o glavi rade, pošto smo se toliko ponadali u Crnogorce "a oni odoše kućama." I Makedonci se "ljute na nas i da [...] govore da smo mi njih okupirali." Prečani? "Upišulje, veli, misle da su ispred nas, da su civilizovana Evropa." Bosanci? "Ne volim da se Bosanci naprazno junače." Dok se, ozvučeni i skučeni sabiramo oko šljive, "ne treba nam neprijatelj sa strane" pošto "Srbi oće da pobede Srbe", dokonavamo se u zadružno-poslovičnoj nadpameti koja se podozrivo drži u se i u svoje kljuse: "Svoji se ja bojim."

Popoviću je više stalo da propoveda politiku i odgovara na istorijske dileme, umesto da uprizori nečiju priču. Onda bi da se u svom svojem monofonijskom zakrečenju njegova ogoljena nazovi-istina razbaškari kao ubedljivo oživotvoreno svedočanstvo. Konstrukt napaćenog a promućurnog seljaka, kome su odjednom pritisnuta sva istorijski bolna mesta i probodeni svi socijalni žuljevi (od Balkanskih ratova do Sremskog fronta i prisilne kolektivizacije)* - "I da ti ne ređam, mlogo je srpske nesreće." ili poslovično: više istorije nego što može da se podnese - održava se i protura kroz svoje plošno #terajdalje pripovedanje. Nismo li pojačano zlonamerni? Ne mi se veruvaat? Ni ja ne bih, no izvolte u citat: "Al, dobro, idemo dalje." Doista, hajdemote.

*Tek nećemo problematizovati da li je mesto istorijske činjeničnosti ponuđena istinolikost, odnosno iluzija istine o prošlosti.

Drukčije bi možda bilo da se Milutin žurio da se izloži pred licem smrti. Avaj, od duga vremena, to nije slučaj. Tako Milutinova beseda mic po mic krade od željene (umetničke) autentičnosti. Seljaku kome se od viška vremena u zatvoru i celoživotnog mučenja omililo pričanje to čini površno, fiksirajući "našu muku" i "šaku srpskog jada" a sve "na pravdi Boga" govoreći nam da je baš to "naša srpska sudbina", ali i da smo ipak "nebeski narod". Ono što, međutim, fonografsko JA pod ruku sa svojim autorom ne razumeva jeste to da se otklanjanjem jednog ideološkog para naočari namah navlače druge. Neka vrsta vajkalačko-stoičkog autoimaža. Anahrona predstava dobrog sela i dobrog seljaka - uzgred koju su, da ne idemo izvan okvira Šumadije, na svoje načine potkopavali i Svetolik Ranković i Momčilo Nastasijević - koji bi da ga nisu zatirali preporodio državu. Bilo kako bilo, opet nam je draže upitati se da li će onaj kome je govor omilio ponekad proturiti koju i o trenucima punoće i radosti življenja ili će nas samo brlatiti nepravdama i mukama? I kada odgovorimo negativno na ovo prvo, šta ćemo dalje s tim? Zbog čega je vredelo sve to proživeti? S kojom brzinom i zašto se preleće preko dvadesetak godina mirnodoblja? Šta čini Milutinovu seosku svakodnevicu? Kako je moguće da se onaj koji prošao kroz sito i rešeto Velikog rata nijedanput u egzilu ne zapita šta rade one koje je u Srbiji ostavio za sobom?! Ili kako to da onaj koji će na Krfu susresti kralja, o tome priča tako šturo i usputno? Za to su očito potrebni i reljefnost junaka i nužnost govora.

U pripremljenom razboju, naslovnom nomenklaturom smo upravljeni na biblijsku lektiru. Ponajviše na "Knjigu o Jovu" koja, epistemološki, predstavlja martirijum bez razrešenja. [Stremi li time Popović izvan ne samo komunističkog, nego i hrišćanskog vidokruga?! Želi li da, poput Pekića, potre mit?! Ne laj mi tu, nego teraj dalje.] Roman se često ističe kao antiratni proglas. Je li to vrlina po sebi? Otpočne li se s udaranjem u #mirusvetu talambase, treba znati i to da se svaka prenaglašena antiratna proza gubi u pamfletaštvu s one druge strane. [Ehm, ehm, ima li bilo gde kvalitetne proratne proze?!] Teže je, stoga, iznaći unekoliko drugačiji a opet koliko-toliko prihvatljiv doživljaj rata koji u svojoj osnovi neće biti ni epopejičan, ni predozirano antiratni. [Dobro de, to si već rekao na drugom mestu... Aha...] Hiperbolisano stradalništvo, kako bi bilo snošljivo, u sebe upušta ideju o beskrajnom vitalizmu srpskog seljaka: #živećeovajnarod. Tako opet zbog nomenklature, protagonistâ ovaj put, kratko poglédamo u Milutinovo prezime. Ostojić. Od majke Gvozdenije. Ukršten sa ženom mu Živanom porodiće Radoja, ne bismo li se utvrdili i kao radni narod. Proklamuje se, naravski, pomenuto stoičko i nekolicinu puta u deklaraciji proizvoda, čisto da kojim slučajem ne ostane nezamijećeno. Recimo: "ne mogu oni da nam otmu koliko mi možemo da izdržimo." [Pripovedanje, primerice, nije rado da Milutina uobliči kao srpskog Kalimera, sa sve šajkačom namesto ljuske, nekmoli da ponudi romaneskni korelativ Simovićevoj "Baladi o Stojkovićima", što bi na izvesne crnohumorne načine usložnilo emotivne registre i osenčilo poziciju mučenika i (auto)viktimizacije kojom smo nutkani.]

S čitavim katalogom vrlina i onoga što se može nazvati poželjnim manama (dobrostiv i miroljubiv, prostodušan i razborit, neosvetoljubiv i sažaljiv, durašan i žilav, iskren i poslušan, pomirljiv i naivan, onaj koji gleda u svoju avliju, a komšiji ne želi da mu crkne krava), Milutin je koncipovan tako da se dopadne. Pozicija žrtve to učvršćuje. A pošto je priča postvarena tako da "Ja ti svoju sudbinu kazujem", pripovedajući "ono što sam svojim očima gledo i na ovoj koži osetio", koncipovan je i tako da mu se poveruje, čak i onda kada, nasuprot, to intencionalno ne čini, već posreduje: "Ču ja[...]" Postavljen po modelu stvarnosne proze gde se beleži tuđi govor, roman se nedovoljno prilježno stara oko jezičke individualizacije svog govornika. Iskazujući se šumadijskim dijalektom - ponešto, eto, znamo izbliza o izvornom regionalizmu kazivača - Milutin se, ako se ne varamo, nijednog trenutka neće ogrešiti o tuđice (zašto, recimo, ne aperacija?) da bismo uz to dobili i pravopisno normirano "strože" ili "sinovče" (zašto ne s tipičnijim pogreškama tipa strožije ili sinovac?), nekmoli ispaliti ponešto od jekavštine (tipa dijete). Jednom kada se izgube poetičke dizgine i poverenje u kazivačko JA, sve, pa i to, počinje da se prima s odstupnicom. Milutin je s tim u vezi oblikovan kao pismen seljak(?!) -  "Nisam nepismen." - ali to ne znači da se ne valja zagledati u ubedljivost takvog postulata. Zar nije u tadašnjoj Srbiji/Jugoslaviji bilo tek oko 15% pismenih ljudi uopšte? Ko i gde je Milutina slao u školu? Kako je od tolikih ratova i stradanja uspeo da se opismeni, i to pre Prvog svetskog? Koji to seljak ume da ovako formuliše iskaz: "i u beslovesnoj vodurini se podaviše." [Ko te pita, teraj dalje.] Veće je, međutim, sagrešenje ovom paru očiju to što se zanatski ne razlikuju pripovedač i priređivač. Shodno tome, navede li se da su sve napomene pripovedačeve, kako doslovce stoji, isključivo i neupitno proizlazi da ih je zapisao Milutin. On, pak, kao usmeni pripovedač ne treba i ne može da piše, nego jedino da besedi. Fusnote su, međutim, jasno date u duhu i tonu njegovog kazivanja i obraćanja, pa onda to više nije samo tehničko pitanje, nego pretežna stvar autorske nekultivisanosti. Zamislite, primerice, da Ljuba Vrapče ispisuje objašnjenje o tome šta je Informbiro i kada se odigrao. Uz to, u trenutku kada "Knjiga o Milutinu" nastaje, konvencija priređivača rukopisa/govora naveliko je dozrela. Ishodovala, štaviše, ukusnim plodovima domaće radinosti (od Tole Manojlovića do  Petrije Đorđević). Danku Popoviću to izgleda niko nije dojavio. Drugi par opanaka je  neophodnost fusnota ili, ako ste baš pazili na času, njihovo, reklo bi se, tendenciozno izostavljanje na slabije poznatom mestu. Knjiga se stoga svesno piše za narod, u čiju se čitalačku veštinu nema poverenje. Ko igra za raju, veli nam pjevač, zanemaruje taktiku... Posve je treći par opanaka, to što se Popović nije dosetio da liku sinovca, koji će kao naše čitalačko uho i prvi odašiljač celokupan narativ sastaviti, omogući da kao priređivač i na taj način interveniše na tekstu. Ovako: dođider da (či)ča opriča kako je bilo... S kraja se tako bez trunke dramske ironije, i od čitaoca i od stvaraoca, koji je ovde prema poimanju stvarnosne proze kao sinovac upisan u tekst, očekuje aklamacija. Zdravo za gotovo. A u toplom zagrljaju mnjenja i promptno uključenje u lektiru...

Nažalost. Ne pružajući antropološku ili metafizičku dubinu, bez intenziteta sociološkog prevrednovanja i pripovedne verifikacije koja bi se prepoznala i vrhunila kao egzistencijalno nužna i koja bi, istovremeno, oplemenila stvarnosni obrazac, priča o životu i opstanku ućebovana je i podavljena u samoposlužnoj lokalnoj mentalitetsko-identitetskoj stereotipiji. Takvo je barem iskustvo ovog čitanja ili ipak da "ućutim ja, ne smem se praviti pametniji od celog naroda." zarad onih koji bi da se Milutinovom ispovešću okite kao zlatnom žicom našeg samorazumevanja. Ne samorazumevam.

[Petar · Rating 5 out of 5]

U neimenovanom zatvoru, čiča Milutin, obradovan posetom slušaoca koga oslovljava sa "sinovče", besedi svoju životnu priču. Nedeljom prepodne, tamničarska avlija postaje crkva, dvorišna klupa-ispovedaonica, a knjiga-svojevrsna ispovest, kao da je šumadijski ratar primio na sebe sve grehe življa i svojih savremenika. Preispitujući istoriju naroda u prvoj polovini dvadesetog veka, delo dobija formu antiratnog romana. Apsurdnost rata, naivnost ubijenih mladića poslatih u prve redove fronta, gorki plodovi i porodične tragedije, dobijaju na težini kad je pripovedač onaj koji je u ratovima izgubio najviše.

5-

[Milica Stojiljkovic · Rating 5 out of 5]

Knjiga o Milutinu je priča o jednom prosečnom, vrednom i dobrom srpskom seljaku, koji priča svoje životno iskustvo isprepleteno sa značajnim događajima u domaćoj istoriji, poput balkanskih ratova ili Prvog i Drugog svetskog rata. Na vrlo prost način iznosi suštinu o mnogim životnim pitanjima i lakoća sa kojom je sve izneseno daje poseban efekat. Malo mi je falilo da zaplačem na deo vezan za njegovog sina. Iako su mi od početka događaji bili nekako "nabacani", vrlo brzo sam se vezala za likove i saživela, pa je bilo koja ocena sem 5 bila skoro nemoguća. Slušala sam audio - knjigu sa zvučnim efektima u izvedbi Petra Božovića, što je naravno, doprinelo doživljaju.

[Bogdan Panajotovski · Rating 5 out of 5]

Pročitao sam je jer sam u školi vešto izbegavao lektiru, te sam sad, usled novonastale rasprave o uvodjenju ove knjige u lektiru, uzeo i pročitao... Oduševljen sam, jezik je sjajan, naški, tečan, govorni. Dobar je i ritam. Epizodice su brutalne, teške. Ovo je pravi patriotski roman, a još je i antiratni, pa gde ćeš bolje.

[Vanja Šušnjar Čanković · Rating 5 out of 5]

Knjiga bez slova 'h'.
Teška ko i ova naša, krvlju natopljena zemlja.

[Ljiljana · Rating 5 out of 5]

Zadovoljan i ja, bogami; drugi su ljudi drugčiji, ljute se na mali dobitak, hule na boga kad im na velikom dobitku malo zakine, a mi, eto, zadovoljni i gubitkom, presrećni što nesreća nije veća.

[Boško · Rating 3 out of 5]

Kao što Bata Stojković ispriča vic u filmu Idemo dalje: bili jednom, u jednom avionu, jedan Englez, jedan Bugarin, Francuz i jedan Srbin... E sad, ne znam baš kako je to sve išlo po redu, samo na kraju, Srbin je bio najpametniji i sve je nadmudrio.
Ova knjiga do poslednjih 20 strana funkcioniše na potpuno isti način. I više nego tužna i tragična, odlično ispričana priča o najvećoj generaciji, gde glavni lik uvek ima pravu reč, uvek on zna da odgovori svima i svakome, što vrlo brzo postaje zamorno.

[kp_readss · Rating 5 out of 5]

Slika i prilika SRBENDE! Ne mogu reći da mi je knjiga toliko za peticu koliko mi je sam Milutin za peticu, pa ne mogu niže.

Podseća me na ‘Petrijin venac’, pa ko voli nek izvoli. Primedba koju imam: Bog se piše velikim slovom. Druga primedba koju imam: ko god da je kucao ovaj tekst mogao je malo BOLJE da ga iskuca, ovo izdanje je puno slovnih grešaka.

Izvol’te citate što me napesničiše:

“…nije glava kapa da je podigneš kad spadne.”

“Čuvaj glavu - carevi i kraljevi za tobom zaplakati neće, dobro se zna ko za mrtvim vojnikom plače.”

“Dobro veli čovek, tvoj grob - pa jel’ tako, šta ti je sinovljev grob nego i tvoj grob.”

“Njega je, barem, imo ko da izda, mene ni da izda nema ko.”

“… ne možeš ti apsiti seljake a da ti oni u zatvoru budu gospoda; kaki ti je narod taki su ti i zatvorenici; ne možeš ti nama uzeti slobodu a da ne uzmeš naše vaške, to ide jedno s drugim.”

“I, kad smrači, ja sve ko da nisam sama, sve ko da će sad - nabanuti moji, Radoje i Milutin, sve ko da su tu negde za poslom.”

i poglavlje Boškovi sinovi!

[Tamarash93 · Rating 5 out of 5]

Plakala sam uz knjigu. Jako sam slaba na ratove i stradanja, a pogotovo sam slaba na stradanja našeg naroda. Knjiga je odlična, nadam se da će jednog dana ubaciti i u lektiru mislim da svako treba da je pročita.

[Aleksandra S. · Rating 5 out of 5]

Veliki Danko Popović napravio je delo koje je proglašeno nacionalističkim. Suštinski, ova knjiga ukazuje na sav besmisao rata i sudbinu jednog „malog“, običnog čoveka, seljaka koji je usmeren na puko preživljavanje u oluji koja ga je, sasvim nespremnog obujmila. Život srpskog seljaka Milutina, sa svim njegovim mudrostima i kazivanjima, Danko Popović je pretočio u stranice „Knjige o Milutinu“. Potcenjivan, uvek ostavljan po margini, srpski seljak je preživljavao kako je umeo.

“Primetio sam ja da nas seljake naši školovani ljudi mlogo potcenjuju. I to ovi naši, seljački sinovi, oni što su juče opanke izuli. Bogami, kažem ti – oni sve ko da mi seljaci grokćemo ili ričemo, ko da zdrave pameti ne možemo imati ni kad se o našoj koži radi. Eto i ti, sinovče, stalno se nešto mrštiš, krivo ti što ja ovako govorim. I ti zamišljaš da bi ja mogo samo o oranju, kopanju i o stoci da ti kazujem. A ja, eto, o tome ne govorim. I ti misliš da ja pametujem, a ja ti baš govorim ono što me peče i što mi je sudbinu odredilo. Ne znam, sinovče, je l’ tako i u drugi naroda prema seljacima? I ne znam čime smo to mi srpski seljaci zaslužili. Ne znam da l’ su drugde seljaci podneli i učinili za svoj narod nešto više nego mi. Pa zar nam najveći ljudi nisu bili seljaci? Ko nam je ustanke i bune dizo i vodio, ko je državu stvaro, čuvo i spasavo, ajde, ruku na srce.”

U ovom romanu, Milutin prepričava svoj život činovniku zatvora u kome se našao. Upoređujući posledice javne istorije na privatni život, Milutin jasno iskazuje ono svoje domaćinsko, seljačko i time uspeva da ukaže na sudbinu naroda kome pripada. Sećajući se Prvog svetskog rata i silnih, nedužnih ljudi stradalih od ruku Arnauta, Nemaca i Austrougara, on sumnja u neophodnost sopstvene žrtve za ljude koje nikada nije upoznao. Tako dolazimo do stvaranja žrtvenog identiteta naroda čiji je glas razuma naš književni (ali i kolektivni) junak, Milutin, dok nas Popović navodi na osvešćivanje i izlazak iz vešto skrojenih zabluda istorije.

Vraćanjem u prošlost i pripovedanjem svih događaja koji su se desili nakon dana kada su sva zvona zvonila, pozivajući ljude u rat, Milutin pokušava da pronađe odgovore na pitanja koja su mučila srpskog seljaka i domaćina. On govori u ime mnogih koji su brinuli zbog istih stvari: u čemu je smisao rata? Kako je moguće da ljudi, uglavnom omladina stavljena u prve redove, lakoverno ostavlja porodice, imanja, stoku i povedeni nekim njima neshvatljivim idejama, odlaze u rat, boreći se za neke „više“ ciljeve? Za ovakva razmišljanja zaista nije potrebno obrazovanje koga inače naš Milutin ni ne poseduje već isključivo zdrav razum. I tako, bez obzira na ordenje na grudima, on biva neshvaćen i bez ikakve pomoći ostavljen da se, nakon rata, bori sam, zajedno sa mnogim „malim“ ljudima.

Ovaj antiroman započinje oduševljenjem, a sasvim suprotnim osećanjem zatvara svoj krug. Pravo lice rata se uviđa tek na bojištu. Oni koji, pak, uspeju da se svojim porodicama vrate jednog dana, gledaće kako budući naraštaji ginu za isti neki glupavi ideal, koji im neće doneti apsolutno ništa! A uzeće im sve. I svaki sledeći mir koji se potpiše biće rukom onoga ko bojište sa vojnicima nije delio, zemlju svojom krvlju nije natapao, a čije će se ime naći u knjigama istorije kao pobedničko.

"Zaboraviće se, jašta će, mislim se - ko će da opisuje ove nesrećnike što pore konjske leševe i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko će da opiše ove zbegove što se vuku za vojskom koja je mučnija i slabija od nji! Ko će da piše o onoj četi đaka što je zalutala u snežnim vejavicama u albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to može da opiše? Da je bog teo da to ostane zapisano, on bi onaku sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem. I narodu manje zaboravnom nego što smo mi."

I tako, Milutin, trunući u zatvoru, priželjkujući dan kada će se ponovo sresti sa svojim prvencem, ostavlja ženu da sama kod kuće sedi, iščekujući smrt. A jedino je ona sigurna...

[Ena u zemlji knjiga · Rating 1 out of 5]

Književnost nije historija. I ne smije biti sredstvo indoktrinacije.

[Dejan Vojnovic · Rating 5 out of 5]

Dovoljno puta je sve rečeno o ovoj knjizi.
Remek-delo književnosti.

[LT · Rating 5 out of 5]

"Ја знам да се за заборавног човека каже да је излапио, не знам шта се каже за забораван народ."

Слово о посртању и аутентичним српским страдањима - залудним и неразборитим. У ретроспективном приповедању из првог лица, у форми исповести затворском чувару, сапатник Милутин Остојић казује нешто.

То нешто нек не значи ништа и нек га ветар развеје, а нама се ваља усредсредити на то што смо ми победници и то значи и говори силније него што би шумадијски сељак, носилац Вождове звезде и Албанске споменице могао. Кад нас поставе на Божији кантар превагнуће ти тријумфи и судија ће да нас здружи са саборцима у вечној слави којом се окитисмо на понос и рапидни заборав наследника. Што смо остали инокосни у оваквим успесима само је доказ наше надмоћи. Наше ловорике су гробови. Са њима ћемо пригрлити немаштину и расејање, глад и девастацију - нашу оваплоћену велику победу.

[Jelena Savic · Rating 5 out of 5]

"Zaboraviće se, jašta će, mislim se - ko će da opisuje ove nesrećnike što pore konjske leševe i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko će da opiše ove zbegove što se vuku za vojskom koja je mučnija i slabija od nji! Ko će da piše o onoj četi đaka što je zalutala u snežnim vejavicama u albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to može da opiše? Da je bog teo da to ostane zapisano, on bi onaku sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem. I narodu manje zaboravnom nego što smo mi."

[Bojan Avramovic · Rating 5 out of 5]

Knjiga za sva vremena. Must read

[Mina Pejović · Rating 5 out of 5]

Divna knjiga o srpskom seljaku i njegovoj sudbini kroz istoriju, napisana jednostavnim i emocionalno intenzivnim rečenicama.

[Carrie · Rating 5 out of 5]

Во се држи за рогове, а човек за реч. Колико ли је само пута погажена, када је опстанак наших људи у питању. Док се историја прекраја и брише, нови домови ничу. Док се једни хапсе и протерују, други изданци се рађају. Док се сеје страх, одјекује дечја граја.
Тешка књига. Тешка тема. Потресна.. а какво чојство, Боже драги!
Тешко је бити Србин. Тешко је, али је лепо. Најлепша ствар на свету је ако се некоме десило да се роди као Србин.
А да умре - због кукуруза.

"Која је то рачуница?" ... "Не ничу људи ко печурке."

Језа ме пролази.

И, кад смрачи, ја све к’о да нисам сама, све к’о да ће сад – набанути моји, Радоје и Милутин, све к’о да су ту негде за послом.

Ово је препорука свакоме.
Мушкарци који смеју да се боре за православље и православну породицу - на првом месту.
Ово је књига без слова "х".
Ја сам слушала аудио верзију, читање Петра Божовића, па мислим да нисам могла бољу одлуку да донесем! Феноменално.

[Tatjana · Rating 5 out of 5]

Mislim da mi je ovo bilo trece citanje, a svaki put iznova fascinantno.

[Emilija Đurić · Rating 5 out of 5]

Milutine, kako te nije sramota, - opet će Lazar - ko to može da zaboravi! Kaki bi mi narod bili kad bi ovo mogli da zaboravimo?
A Vasilije, onako, sa strane, odgleda…
Ja znam da se za zaboravnog čoveka kaže da je izlapio, - veli Vasilije - ne znam šta se kaže za zaboravan narod.

Da ne bismo bilo zaboravan narod kao što jesmo, nadam se da će ovo biti lektira

[Bojan Mihajilovic · Rating 5 out of 5]

[Зоран Филиповић · Rating 5 out of 5]

Милутин своју причу започиње у тренутку када је његов живот, у извесном смислу, завршен: Први светски рат, Албанија, излазак на море, Кајмакчалан, сукоб са начелницима старе Југославије, априлски слом, погибија сина на сремском фронту; све је то остало за њим, али и у њему.

[Milos Djogic · Rating 5 out of 5]

Knjiga koja se čita sa grčem na licu.

[Katarina Markovic · Rating 5 out of 5]

RAT. Tri slova, jedna reč. Reč koja je možda i najveći deo istorije moje države, toliko puta se ponavlja da boli, a opet deluje kao da se trudimo da zaboravimo koliko smo često nedužno bivali osakaćeni. Ova knjiga zaslužuje da se nađe u lektiri.

"Knjiga o Milutinu" možda ima fiktivnog lika i priču koja se nije zaista desila (delovi), ali ono najbitnije, srž svega onoga o čemu ova knjiga govori je realna. Toliko realna da je bolno čitati ovu knjigu na momente. Napisana je toliko jednostavno, a ni jednog jedinog momenta nije skrenula sa teme ili otišla u neku nizbrdicu. Priča o životu jednog običnog seljaka, koji je otišao u rat. Iz njegovih očiju, iz njegovih usta ispričana. Teška do zla Boga, ali bitna.

Malo je i smešno, što se trenutno kao čitalac apsolutno pronalazim u Milutinovim rečima. Čovek, seljak, koliko ratova iza sebe ima i još ispade da se protiv svoje države okrenuo. E tako i ja, malo, malo, pa se osećam da patriotizam u ovom mom "modernom" društvu postaje problem. Teško je danas zadovoljiti društvo, a još je teže živeti u društvu koje je toliko podeljeno da se ne zna ima li mu izlaza.

Nemam šta mnogo da pišem, ostala sam i bez reči jer me je knjiga jako pogodila. Mogu samo da vas zamolim da je pročitate jer od danas, sigurna sam, da će ovo biti knjiga koju ću uvek preporučivati.

Hvala ti Milutine, što sam napokon pročitala ovu prelepu priču o tebi i shvatila da zaslužuješ da se još više o tebi priča nego do sada, a sada je možda i najbitniji momenat za to. Milutin nije jedan, Milutina je bilo mnogo, i za sve ono što su prošli sam im večno zahvalna.

[Bojan Ostojić · Rating 3 out of 5]

Teško je sagledati ovu knjigu iz perspektive sadašnjosti. Ako je tada ovo bilo otkopavanje grobova iz prošlosti, do danas su već čitava groblja preorana. Radnja stavlja glavnog lika u razne odsudne istorijske momente i mislim da je to u službi sentimenta i ideje autora. Glavni lik ima dosta neuverljiva poimanja sveta i situacije, a sve to je izraženo jednostavnim seljačkim jezikom.

Stereotipni prizori i emotivno nabijene slike muke i stradanja se stavljaju u kontrast sa pomirljivim stavom Milutina i drugih Solunaca koji smatraju da deci ne treba ostaviti mržnju u amanet. Mislim da je to najbolji aspekt ove knjige, gde stari ratnici ne žele rat, i ne romantizuju ga, a odbijaju svaku osvetu.

Nažalost, ova knjiga me dosta podseća na političke govore i zloupotrebe prošlosti od strane nazadno-desničarskih snaga našeg društva. Verujem da se knjiga pojavila u "pogrešno" vreme i da je zato kod nekih ljudi na zlom glasu.

[Nešo Shonery · Rating 5 out of 5]

Izuzetan roman... Sve vreme o ratu, a potpuno antiratni...