What do you think?
Rate this book
Kronika palanačkog groblja
"Kronika palanačkog groblja", druga Isidorina zbirka pripovedaka objavljena gotovo tri decenije posle prve, delo je pravog majstora pripovedanja, razvijeno istovremeno na psihološkoj i etičko-ontološkoj liniji, dokument, memoari i kreacija u isti mah. Isidora Sekulić obnavlja hroničarski način pripovedanja i napušta radikalni eksperiment, prihvatajući racionalniji odnos prema životnim fenomenima i uvažavajući dostignuća fundamentalnih nauka kao upotrebljivih u umetničkoj i književnoj praksi.
360 pages, Hardcover
First published January 1, 1940
4 people are currently reading
280 people want to read
About the author
Isidora Sekulić
77 books47 followersIsidora Sekulić was a famous Serbian prose writer, novelist, essayist, adventurer, polyglot and art critic. Sekulić's lyrical, meditative, introspective and analytical writings come at the dawn of Serbian prose writing. Sekulić is concerned with the human condition of man in his new, thoroughly modern sensibility. In her main novel, The Chronicle of a Small Town Cemetery (Кроника паланачког гробља), she writes in opposition to the usual chronological development of events. Instead, each part of the book begins in the cemetery, eventually returning to the time of bustling life, with all its joys and tragedies. Characters such as Gospa Nola, are the first strong female characters in Serbian literature, painted in detail in all their courage, pride and determination.
http://ubsm.bg.ac.rs/engleski/zbirka/...
http://ubsm.bg.ac.rs/engleski/zbirka/...
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 10 of 10 reviews
January 3, 2022
Изузетна збирка приповедака о ситним људским егзистенцијама, у суштини промашеним, о пролазности свега материјалног, написана тако лепим и јасним језиком да је право уживање читати је.
Мала замерка је што Исидора понегде не може да се отме морализаторским пасажима провученим кроз уста ликова или њиховим размишљањима, али прогледаћемо кроз прсте.
Мала замерка је што Исидора понегде не може да се отме морализаторским пасажима провученим кроз уста ликова или њиховим размишљањима, али прогледаћемо кроз прсте.
October 30, 2020
Davno pročitano Isidorino delo, pod čijim sam utiskom i dan-danas.
"Kronika" mi je u nekim trenucima veoma ličila na prikaze ljudi i ljudskih sudbina Bore Stankovića (pogotovo ciklus pripovedaka "Božiji ljudi").
Ipak, Isidora zaslužuje posebnu ravan; ne višu ili nižu, od pomenutog Bore, ili bilo koga drugog. Ona je toliko posebna, da je svako poredjenje neprikladno.
Ovde je reč o sudbinama stradalnika i ljudi koji trpeljivo i beslovesno podnose udarac za udarcem kao jedinu stvarnu potvrdu da su živi.
"Kronika" mi je u nekim trenucima veoma ličila na prikaze ljudi i ljudskih sudbina Bore Stankovića (pogotovo ciklus pripovedaka "Božiji ljudi").
Ipak, Isidora zaslužuje posebnu ravan; ne višu ili nižu, od pomenutog Bore, ili bilo koga drugog. Ona je toliko posebna, da je svako poredjenje neprikladno.
Ovde je reč o sudbinama stradalnika i ljudi koji trpeljivo i beslovesno podnose udarac za udarcem kao jedinu stvarnu potvrdu da su živi.
December 1, 2019
Više od stotinu godina stare a vanvremene pripovijesti. Vremeplov, jezik izbrušen, kako lijep srpski! Likovi vaskrsnuti sa palanačkih grobalja, odigraju svoje živote i drame pred čitaocem i uspokoje se opet. Sve grca od prolaznosti i straha o smtri, a na kraju ipak, žilava volja za život
July 24, 2021
Pet puta sam se rasplakala, iz priče u priču. U Gospa Nolino ime najviše, ali i drugima za dušu. Kao da su pravi ljudi, uf...
Čitati Kroniku palanačkog groblja je kao čitati Boru Stankovića, Stevana Sremca i Mirjanu Jakovljević u jednoj knjizi. Isidora sekulić piše vrlo ženski i vrlo karakteristično za tridesete prošlog veka, ali i dosta intimnije i prostije, s manje teatra i drame od ljubavnih romana iz tog doba. Svaka priča je vrlo narodna, prizemna, i karakteristična za naše podneblje, baš palanačka, i izuzetno mi je žao što je nismo čitali u školi, kao što znam da mnogi jesu.
Prava knjiga za gustiranje.
Čitati Kroniku palanačkog groblja je kao čitati Boru Stankovića, Stevana Sremca i Mirjanu Jakovljević u jednoj knjizi. Isidora sekulić piše vrlo ženski i vrlo karakteristično za tridesete prošlog veka, ali i dosta intimnije i prostije, s manje teatra i drame od ljubavnih romana iz tog doba. Svaka priča je vrlo narodna, prizemna, i karakteristična za naše podneblje, baš palanačka, i izuzetno mi je žao što je nismo čitali u školi, kao što znam da mnogi jesu.
Prava knjiga za gustiranje.
May 24, 2022
Nekako sam se mučio, nije mi u potpunosti legla. Ne znam da li je do momenta, ili je prosto tako.
July 16, 2023
Isidorina „Kronika“ svojevrsni je nastavak pređašnjih zbirki Saputnici i Iz prošlosti, mada je, rekao bih, tematikom radije bliža ovoj prvoj no potonjoj – jer „Saputnici“ su autobiografija, raštrkana među pripovestima, „Kronika“ je nastavak o vremenu nakon što se Isidorin otac Danilo preselio u Zemun, a „Iz prošlosti“ (uz famozne Zapise) je omaž jednog zrelog uma iz koga isijavaju i rodoljublje i samosvest.
Preseljenje Sekulićevih iz Rume usledilo je nakon upokojenja Isidorine majke, tako da se njen otac Danilo sa njih dvoje nejači – Sidonijom i Dimitrijem – Sidom i Mitom – preselio u usku ulicu prekoputa Nikolajevske crkve. Tu, pod Hunjadijevom kulom, šestogodišnja Isidora je pošla u školu. O tom periodu pisaće štošta u pripoveci „Bure“ u Saputnicima.
„Kronikom“ će obuhvatiti i zaokružiti čitav jedan demografski korpus koji je u tom dobu obitavao u Zemunu i sahranjivan na prostranom groblju ispod milenijumske kule. To groblje je, iako danas poprilično heterogeno, vredan spomenik koji sam nekoliko puta obilazio u popodnevima, kad sunce silazi, pa su senke jače, što čitavom mestu daje dodatnu draž. Svaka pripovetka će (osim poslednje u zbirci), zapravo, i početi sa tog mesta, gde će Isidora da čitaoca dovede do određene nadgrobne ploče ili porodične grobnice i da, nakon što ga upozna sa imenom i prezimenom datog blaženopočivšeg, rakurs početi da odmiče sve dalje i dalje od te tačke i da se anamnestički retrospektivno vraća u prošlost, odmotavajući polako platno sa sudbinom date porodice. Tako će u „Gospa Noli“, „Kosti Zemljotresu“ i „Deci“ da provuče lik grobara Nikole, ali i župnika i njegovog prijatelja gospodina Joksima. Veterinara Vasu i suprugu i koleginicu mu Pavu, predstaviće u „Gospa Noli“, ali ih ponovo pominjati i u „Ljudima sa Kašikare“. Usud Vlaovića (koji su ovde „zalutali“ iz Zapisa) će obrazložiti u istoimenoj pripovesti, i tamo gde je završila istu – uz njihovu porodičnu grobnicu – započeće i sledeću po redu pripovetku „Deca“ o Kodi, Soki i Jani.
Svakako najupečatljivija pripovetka u zbirci jeste „Gospa Nola“, koja je često objavljivana i kao zasebno delo, premda su, kako sam naveo, likovi koje Isidora tamo pominje prisutni i u drugim pripovetkama „Kronike“ – „Ambicije, dim“ i „Deca“. Lik Hercegovke Stanojle Nole Perčinović, jedan je od temeljitih u našoj književnosti. Budući da Isidora piše hladnim, „muškim“ stilom (što sam nekoliko puta isticao kao jednu od karakteristika koje najviše cenim u njenom izrazu), sklona je često da nekim ženskim likovima poda i nešto od muške energije. U „Kronici“ će to biti Nola i Leksa od Vlaovića. S druge strane, njen dekadentni izraz neće niti jedan lik poštedeti neumitnog osećaja prolaznosti i propadanja. Nola Perčinović je rano ostala bez majke, te je rano postala „stub kuće, umna daleko nada svoju okolinu, redak čovek čije su se vanredne crte karaktera: istinoljubivost, pravost, ozbiljnost i čovekoljublje isticale jasno“. Udala se za mnogo starijeg bogatog Todora Lazarića i preuzela na sebe da vodi domazluk u potpunosti. Ne samo što je obavljala poslove za koje je služinčad plaćala, nego je imala snage, volje i ljubavi da podiže i brojne štićenike, koje je bila usvojila – Srbu, Nemca Hansa (koga je nazvala Luka), Toticu Paulu i svoju polusestru Julicu – jer svog poroda nije imala. Isidora se ne libi da svoje likove opiše kao „ružne u licu“, što je i za sebe često govorila u mnogim pismima. Nola je jedna od njih. Umela je da u zavičaju zajaše konja i ode u lov, bila je dobar strelac, umela je i sa decom ali je bila spremna i „đavolu iz usta komad da otkine“. Dakle – prenemaganja i okolišanja su ovoj ženi sa Dinare bili strani. Otvorena i jasna u stavovima, što je zahtevala i od sagovornika i saradnika. Sušta suprotnost Andrićeve Rajke Radaković, Nola je pomagala novčano i crkvu i sugrađane. Koji su joj vratili ubivši joj muža, kada je krenula propast imanja koja će u narednim decenijama da se potpuno uruši. Ipak je iza te gorštačke nestišljivosti Nola u dubini vapila za nežnošću i ljubavi bližnjih koje je ostala uskraćena čitavog života. Tek pred smrt će je Julica i doktor negovati i maziti kako je želela da bude i do tada, ali – nije se dalo, što pripisuje tome što je „ružna i nezgrapna, što se nije mogla udati kako se udaje i imati dece“. Kao što joj se nije dalo ni da poslednji put vidi svoj zavičaj, u koji se spremila da otputuje, ali Iridin srp je bilo brži.
Dvojica Nolinih usvojenika – Srba i Hans – posebno su interesantna sizigija. Dok je Srba „lep mladić, lik vedar i bezbrižan, kao da je sve na svetu dobro, i ceo svet Srbin“, to je Hans (tj. Luka), kržljav, ružan, tih, povučen i snishodljiv. Srba je pokušao da „uči školu“ i nije mu baš išlo, a Hans je do Univerziteta stigao i postao učenjak. I želeo da se vrati u svoju prapostojbinu. Srba je često u „apsani završavao“ nakon pijanki i terevenki, pa ga Nola izvlačila i ponovo u validnog čoveka preobražavala. Ali, ipak je Dinara u Noli preimućstvo davala Srbi, ma kakav on bio. A dičila se njime i govorila „to je visoko, to je zdravo, to je lepo kao gora! A Luka – kao da ga kostima hranim: nije porastao ni pojačao od dvanaeste godine. Mlad a starac!“
Leksandra Leksa Vlaović još jedan je od ženskih nosećih likova, premda se čini da je, radi sudbine svoje, poprilično marginalizovana bila tokom života. Možda je psihološki najviše razrađen lik u kome se vidi neumitnost propadanja koje boji čitavu „Kroniku“ neštedimice. Savršen je primer anima-animus sizigije jer „u toj devojci ptičjeg lika, kao i u oca joj, u devojci kao šibljika, gušila se i romantika nesrećne mladosti, i romantika porodičnog zamora, i tragedija jednog sporednog i zanemarenog člana porodice. Muškarac u Leksi nije mogao da dođe do izraza. Niko je nije slušao, niko je nije cenio i ništa od nje očekivao.“ Leksa je pretrpela dva teška poraza koje su i većina žena onog vremena morale da pretrpe – otac ju je izvukao iz škole, a brat ju je prezirao jer je bila žensko, a „Vlaovići žensku čeljad nisu cenili mnogo“. Tako je Leksa, čitavog života nezadovoljna (a kako i ne bi?!) okruženjem i onima koje je volela a oni je povređivali – prerasla u namrgođenu, pogrbljenu, suvonjavu staricu zgrčenih pesnica, čiji je pogled uvek bio nekuda u daljini zamišljen. Ali – usud Vlaovića koji nisu žensku čeljad mnogo cenili bio je što im se loza upravo na jednoj ženskinji – na Leksi – ugasila, i njeno telo poslednje bilo pokopano u porodičnoj grobinici.
Kosta Zemljotres je, za razliku od Lekse i Nole, imao – bar je početak pripovetke o njemu takav – izraženiji ženski princip u muškom telu. Takođe je rano ostao siroče, i radio je sve one ženske poslove koje nisu bile svojstvene muškim glavama. No, i pored toga, ostavio je poroda sa ženom iz Raške o kojoj je toliko sanjao, kao o kolevci svoga roda, ali – kao i ostalim likovima u „Kronici“, i njegova je sudbina bila teška i u muci se okončala.
Posebnu draž „Kronike“ jesu pripovetke „Ljudi sa Kašikare“ i „Palanka i njeni poslednji Grci“, gde je Isidora živopisno opisivala i pripovedala o delovima Zemuna koji i danas nose iste nazive i njihovim stanovnicima koji su tu došli ko zna odakle i naselili se. Interesantna je povest o običajima koje su Grci doneli sa sobom, i koji su se, kako su godine prolazile a asimilacija bila sve očiglednija, polako gasili.
Najslabiji utisak je ostavila pripovetka „Ambicije, dim“ u kojoj se Sekulićeva dotakla i jevrejskog pitanja u ondašnjem Zemunu i njihove golgote koje nisu bili pošteđeni ni na kraju XIX veka.
Sveobuhvatno, „Kronika palanačkog groblja“ je kompleksna zbirka i vredan dokument sa zapisima o ljudima onog vremena, i svojevrstan memento mori.
Preseljenje Sekulićevih iz Rume usledilo je nakon upokojenja Isidorine majke, tako da se njen otac Danilo sa njih dvoje nejači – Sidonijom i Dimitrijem – Sidom i Mitom – preselio u usku ulicu prekoputa Nikolajevske crkve. Tu, pod Hunjadijevom kulom, šestogodišnja Isidora je pošla u školu. O tom periodu pisaće štošta u pripoveci „Bure“ u Saputnicima.
„Kronikom“ će obuhvatiti i zaokružiti čitav jedan demografski korpus koji je u tom dobu obitavao u Zemunu i sahranjivan na prostranom groblju ispod milenijumske kule. To groblje je, iako danas poprilično heterogeno, vredan spomenik koji sam nekoliko puta obilazio u popodnevima, kad sunce silazi, pa su senke jače, što čitavom mestu daje dodatnu draž. Svaka pripovetka će (osim poslednje u zbirci), zapravo, i početi sa tog mesta, gde će Isidora da čitaoca dovede do određene nadgrobne ploče ili porodične grobnice i da, nakon što ga upozna sa imenom i prezimenom datog blaženopočivšeg, rakurs početi da odmiče sve dalje i dalje od te tačke i da se anamnestički retrospektivno vraća u prošlost, odmotavajući polako platno sa sudbinom date porodice. Tako će u „Gospa Noli“, „Kosti Zemljotresu“ i „Deci“ da provuče lik grobara Nikole, ali i župnika i njegovog prijatelja gospodina Joksima. Veterinara Vasu i suprugu i koleginicu mu Pavu, predstaviće u „Gospa Noli“, ali ih ponovo pominjati i u „Ljudima sa Kašikare“. Usud Vlaovića (koji su ovde „zalutali“ iz Zapisa) će obrazložiti u istoimenoj pripovesti, i tamo gde je završila istu – uz njihovu porodičnu grobnicu – započeće i sledeću po redu pripovetku „Deca“ o Kodi, Soki i Jani.
Svakako najupečatljivija pripovetka u zbirci jeste „Gospa Nola“, koja je često objavljivana i kao zasebno delo, premda su, kako sam naveo, likovi koje Isidora tamo pominje prisutni i u drugim pripovetkama „Kronike“ – „Ambicije, dim“ i „Deca“. Lik Hercegovke Stanojle Nole Perčinović, jedan je od temeljitih u našoj književnosti. Budući da Isidora piše hladnim, „muškim“ stilom (što sam nekoliko puta isticao kao jednu od karakteristika koje najviše cenim u njenom izrazu), sklona je često da nekim ženskim likovima poda i nešto od muške energije. U „Kronici“ će to biti Nola i Leksa od Vlaovića. S druge strane, njen dekadentni izraz neće niti jedan lik poštedeti neumitnog osećaja prolaznosti i propadanja. Nola Perčinović je rano ostala bez majke, te je rano postala „stub kuće, umna daleko nada svoju okolinu, redak čovek čije su se vanredne crte karaktera: istinoljubivost, pravost, ozbiljnost i čovekoljublje isticale jasno“. Udala se za mnogo starijeg bogatog Todora Lazarića i preuzela na sebe da vodi domazluk u potpunosti. Ne samo što je obavljala poslove za koje je služinčad plaćala, nego je imala snage, volje i ljubavi da podiže i brojne štićenike, koje je bila usvojila – Srbu, Nemca Hansa (koga je nazvala Luka), Toticu Paulu i svoju polusestru Julicu – jer svog poroda nije imala. Isidora se ne libi da svoje likove opiše kao „ružne u licu“, što je i za sebe često govorila u mnogim pismima. Nola je jedna od njih. Umela je da u zavičaju zajaše konja i ode u lov, bila je dobar strelac, umela je i sa decom ali je bila spremna i „đavolu iz usta komad da otkine“. Dakle – prenemaganja i okolišanja su ovoj ženi sa Dinare bili strani. Otvorena i jasna u stavovima, što je zahtevala i od sagovornika i saradnika. Sušta suprotnost Andrićeve Rajke Radaković, Nola je pomagala novčano i crkvu i sugrađane. Koji su joj vratili ubivši joj muža, kada je krenula propast imanja koja će u narednim decenijama da se potpuno uruši. Ipak je iza te gorštačke nestišljivosti Nola u dubini vapila za nežnošću i ljubavi bližnjih koje je ostala uskraćena čitavog života. Tek pred smrt će je Julica i doktor negovati i maziti kako je želela da bude i do tada, ali – nije se dalo, što pripisuje tome što je „ružna i nezgrapna, što se nije mogla udati kako se udaje i imati dece“. Kao što joj se nije dalo ni da poslednji put vidi svoj zavičaj, u koji se spremila da otputuje, ali Iridin srp je bilo brži.
Dvojica Nolinih usvojenika – Srba i Hans – posebno su interesantna sizigija. Dok je Srba „lep mladić, lik vedar i bezbrižan, kao da je sve na svetu dobro, i ceo svet Srbin“, to je Hans (tj. Luka), kržljav, ružan, tih, povučen i snishodljiv. Srba je pokušao da „uči školu“ i nije mu baš išlo, a Hans je do Univerziteta stigao i postao učenjak. I želeo da se vrati u svoju prapostojbinu. Srba je često u „apsani završavao“ nakon pijanki i terevenki, pa ga Nola izvlačila i ponovo u validnog čoveka preobražavala. Ali, ipak je Dinara u Noli preimućstvo davala Srbi, ma kakav on bio. A dičila se njime i govorila „to je visoko, to je zdravo, to je lepo kao gora! A Luka – kao da ga kostima hranim: nije porastao ni pojačao od dvanaeste godine. Mlad a starac!“
Leksandra Leksa Vlaović još jedan je od ženskih nosećih likova, premda se čini da je, radi sudbine svoje, poprilično marginalizovana bila tokom života. Možda je psihološki najviše razrađen lik u kome se vidi neumitnost propadanja koje boji čitavu „Kroniku“ neštedimice. Savršen je primer anima-animus sizigije jer „u toj devojci ptičjeg lika, kao i u oca joj, u devojci kao šibljika, gušila se i romantika nesrećne mladosti, i romantika porodičnog zamora, i tragedija jednog sporednog i zanemarenog člana porodice. Muškarac u Leksi nije mogao da dođe do izraza. Niko je nije slušao, niko je nije cenio i ništa od nje očekivao.“ Leksa je pretrpela dva teška poraza koje su i većina žena onog vremena morale da pretrpe – otac ju je izvukao iz škole, a brat ju je prezirao jer je bila žensko, a „Vlaovići žensku čeljad nisu cenili mnogo“. Tako je Leksa, čitavog života nezadovoljna (a kako i ne bi?!) okruženjem i onima koje je volela a oni je povređivali – prerasla u namrgođenu, pogrbljenu, suvonjavu staricu zgrčenih pesnica, čiji je pogled uvek bio nekuda u daljini zamišljen. Ali – usud Vlaovića koji nisu žensku čeljad mnogo cenili bio je što im se loza upravo na jednoj ženskinji – na Leksi – ugasila, i njeno telo poslednje bilo pokopano u porodičnoj grobinici.
Kosta Zemljotres je, za razliku od Lekse i Nole, imao – bar je početak pripovetke o njemu takav – izraženiji ženski princip u muškom telu. Takođe je rano ostao siroče, i radio je sve one ženske poslove koje nisu bile svojstvene muškim glavama. No, i pored toga, ostavio je poroda sa ženom iz Raške o kojoj je toliko sanjao, kao o kolevci svoga roda, ali – kao i ostalim likovima u „Kronici“, i njegova je sudbina bila teška i u muci se okončala.
Posebnu draž „Kronike“ jesu pripovetke „Ljudi sa Kašikare“ i „Palanka i njeni poslednji Grci“, gde je Isidora živopisno opisivala i pripovedala o delovima Zemuna koji i danas nose iste nazive i njihovim stanovnicima koji su tu došli ko zna odakle i naselili se. Interesantna je povest o običajima koje su Grci doneli sa sobom, i koji su se, kako su godine prolazile a asimilacija bila sve očiglednija, polako gasili.
Najslabiji utisak je ostavila pripovetka „Ambicije, dim“ u kojoj se Sekulićeva dotakla i jevrejskog pitanja u ondašnjem Zemunu i njihove golgote koje nisu bili pošteđeni ni na kraju XIX veka.
Sveobuhvatno, „Kronika palanačkog groblja“ je kompleksna zbirka i vredan dokument sa zapisima o ljudima onog vremena, i svojevrstan memento mori.
July 28, 2019
I must have read books that were more beautiful than this one, but I can't think of one right now. This left such an impression on me. It was like listening to my mum's and grandma's stories about our village. It felt like Isidora Sekulić was a part of my family, as if she was sitting with me and telling me about all these amazing people. I felt every word.
Nešto zajedničko porodično, od oca nasleđeno, imale su ipak obe sestre: suze, bolje reći suzu, onu sevdalinsku jednu suzu koja stoji u oku nepomično, svetli, niti otiče niti usahnjuje. — Otac naš je bio sevdalija: lepo uzdisao, lepo pevao, lepo ćutao i kroz suzu gledao. Julica nema oko Boška Perčinovića, ali ima njegovu suzu. Tek je vidim, ne znam o-što zašto, hoda po kući kao i obično ali u oku fenjer... Možda u njoj sevdah polako zori... sad je još dete, ali daće Bog, zapevaće jedared, doneće nam proleće u kuću, kad odraste... A ja, fala Bogu, i odrasla sam, i prerasla sam, i za sevdah ne znam, ali neka me što malo takne u srce, oko plače. Izgrdim momka, onog pustog kockara Milana, koga bi trebalo i da izbijem, ali mi odjedared dođe žao što je sluga, i okrenem se i šmrkam. I što je najgore, ta vucibatina raspoznaje šmrkanje moje, i evo ga, podvlači mi se kao mače, i tako, eto, spase ga suza Boška Perčinovića... Što je čovek! Suzu ne može da ubije!... A treba je ubijati. Rascmiljavi čoveka, sramoti ga.
Da mi da snage da onu zemljetinu, što leži kao neka porodilja, da je ščepam i ispravim, i načinim od nje brda i planine!...
Ako istoričar ne ume svesti jednu istorisku oblast na tri, četiri jake i originalne ličnosti, onda badava priča činjenice, onda ništa od te istorije nije stvarnost.
Oko dva po ponoći osetim neke sasvim neobične snage u sebi, mogao bih zidove pomicati, odgovarati na najteža pitanja, rešiti probleme društva i gradova. Ali to je baš čas kad nikakva snaga ne treba. Oko dva po ponoći sve zaspi, i kerovi i petlovi, drumovi su prazni, zvezda više nema, bolesnici ili su umrli, ili i oni spavaju san okrepljenja. A ja, do đavola, baš onda imam nadljudsku snagu!
Soka je bolje čula one pravičnosti i istine koje život ne priča nego grakće.
A sad, za rastanak posle ovakvoga našeg razgovora, da ti kažem još nešto, veliku moju utehu: Čovek ima srca. I u palanci čovek ima srca. Ja verujem u jedinu aristokratiju, u aristokratiju čovekova srca.
Savest... kad se digne — dželat.
A ogromni orah, kao orkestar, na sto grana stotinom načina leluja i šumi nad čašicom ljudskih života koje će nadživeti, zaboraviti.
Sirotinja je žilava; a kako i da ne bude, kad na njoj svet stoji.
Nešto zajedničko porodično, od oca nasleđeno, imale su ipak obe sestre: suze, bolje reći suzu, onu sevdalinsku jednu suzu koja stoji u oku nepomično, svetli, niti otiče niti usahnjuje. — Otac naš je bio sevdalija: lepo uzdisao, lepo pevao, lepo ćutao i kroz suzu gledao. Julica nema oko Boška Perčinovića, ali ima njegovu suzu. Tek je vidim, ne znam o-što zašto, hoda po kući kao i obično ali u oku fenjer... Možda u njoj sevdah polako zori... sad je još dete, ali daće Bog, zapevaće jedared, doneće nam proleće u kuću, kad odraste... A ja, fala Bogu, i odrasla sam, i prerasla sam, i za sevdah ne znam, ali neka me što malo takne u srce, oko plače. Izgrdim momka, onog pustog kockara Milana, koga bi trebalo i da izbijem, ali mi odjedared dođe žao što je sluga, i okrenem se i šmrkam. I što je najgore, ta vucibatina raspoznaje šmrkanje moje, i evo ga, podvlači mi se kao mače, i tako, eto, spase ga suza Boška Perčinovića... Što je čovek! Suzu ne može da ubije!... A treba je ubijati. Rascmiljavi čoveka, sramoti ga.
Da mi da snage da onu zemljetinu, što leži kao neka porodilja, da je ščepam i ispravim, i načinim od nje brda i planine!...
Ako istoričar ne ume svesti jednu istorisku oblast na tri, četiri jake i originalne ličnosti, onda badava priča činjenice, onda ništa od te istorije nije stvarnost.
Oko dva po ponoći osetim neke sasvim neobične snage u sebi, mogao bih zidove pomicati, odgovarati na najteža pitanja, rešiti probleme društva i gradova. Ali to je baš čas kad nikakva snaga ne treba. Oko dva po ponoći sve zaspi, i kerovi i petlovi, drumovi su prazni, zvezda više nema, bolesnici ili su umrli, ili i oni spavaju san okrepljenja. A ja, do đavola, baš onda imam nadljudsku snagu!
Soka je bolje čula one pravičnosti i istine koje život ne priča nego grakće.
A sad, za rastanak posle ovakvoga našeg razgovora, da ti kažem još nešto, veliku moju utehu: Čovek ima srca. I u palanci čovek ima srca. Ja verujem u jedinu aristokratiju, u aristokratiju čovekova srca.
Savest... kad se digne — dželat.
A ogromni orah, kao orkestar, na sto grana stotinom načina leluja i šumi nad čašicom ljudskih života koje će nadživeti, zaboraviti.
Sirotinja je žilava; a kako i da ne bude, kad na njoj svet stoji.
May 27, 2025
,,Palanka nikada ne zadire mnogo u mislene rezultate nad pojavama. Ona, u svojoj debeloj jednolikosti, i u svojoj večnosti preživljuje uglavnom samo jake momente. [...] Palanka je večna forma ljudskog društva, večna i svugde prisutna."
,,Jer mladost je tu da se svemu smeje."
,,Radoznalost je strašna energija. Poznato je da se njoj ima zahvaliti za mnoge izume u nauci. Žene bi trebalo pustiti u nauku. Ubrzo bismo znali da li ima ljudi na Marsu, i ujedno i ko se od koga razvodi." :)
,,Jer mladost je tu da se svemu smeje."
,,Radoznalost je strašna energija. Poznato je da se njoj ima zahvaliti za mnoge izume u nauci. Žene bi trebalo pustiti u nauku. Ubrzo bismo znali da li ima ljudi na Marsu, i ujedno i ko se od koga razvodi." :)
December 26, 2022
Isplakala dušu
Displaying 1 - 10 of 10 reviews