War and Peace

by Leo Tolstoy, Aylmer Maude (Translator), Louise Maude (Translator)

In Russia's struggle with Napoleon, Tolstoy saw a tragedy that involved all mankind.

War and Peace broadly focuses on Napoleon’s invasion of Russia in 1812 and follows three of the most well-known characters in literature: Pierre Bezukhov, the illegitimate son of a count who is fighting for his inheritance and yearning for spiritual fulfillment; Prince Andrei Bolkonsky, who leaves his family behind to fight in the war against Napoleon; and Natasha Rostov, the beautiful young daughter of a nobleman who intrigues both men.

As Napoleon’s army invades, Tolstoy brilliantly follows characters from diverse backgrounds—peasants and nobility, civilians and soldiers—as they struggle with the problems unique to their era, their history, and their culture. And as the novel progresses, these characters transcend their specificity, becoming some of the most moving—and human—figures in world literature.


Tolstoy gave his personal approval to this translation, published here in a new single volume edition, which includes an introduction by Henry Gifford, and Tolstoy's important essay `Some Words about War and Peace'.

Genres: Classics, Fiction, Historical Fiction, Russia, Russian Literature, Literature, War

1392 pages, Paperback

First published January 1, 1868

About the author

Lev Nikolayevich Tolstoy (Russian: Лев Николаевич Толстой; most appropriately used Liev Tolstoy; commonly Leo Tolstoy in Anglophone countries) was a Russian writer who primarily wrote novels and short stories. Later in life, he also wrote plays and essays. His two most famous works, the novels War and Peace and Anna Karenina, are acknowledged as two of the greatest novels of all time and a pinnacle of realist fiction. Many consider Tolstoy to have been one of the world's greatest novelists. Tolstoy is equally known for his complicated and paradoxical persona and for his extreme moralistic and ascetic views, which he adopted after a moral crisis and spiritual awakening in the 1870s, after which he also became noted as a moral thinker and social reformer.

His literal interpretation of the ethical teachings of Jesus, centering on the Sermon on the Mount, caused him in later life to become a fervent Christian anarchist and anarcho-pacifist. His ideas on nonviolent resistance, expressed in such works as The Kingdom of God Is Within You, were to have a profound impact on such pivotal twentieth-century figures as Mohandas Gandhi and Martin Luther King, Jr.

See also:
French → Léon Tolstoï
Spanish → León Tolstói

Reviews

[marko · Rating 4 out of 5]

Iako ovaj roman bez pogovora predstavlja neprikosnoveni klasik titanskih razmera i jednu besprekornu i detaljnu studiju vremena, istorije, filozofije, rata i brojnih likova, jedino što u ovom trenutku osećam je veliki umor i sreća u isto vreme, jer je nakon mesec dana ovoj knjizi (koja u više navrata stilski više podseća na istorijski i filozofski udžbenik nego na roman) napokon došao kraj.

[Marijana☕✨ · Rating 3 out of 5]

Ovde sad treba umetnuti kliše izjavu kako kapiram veličinu ovog dela, ali...
Uvek imam problem kad ne mogu da se povežem sa likovima ili kad smatram da su njihovi postupci neopravdani, nezreli, neoprostivi, iritantni itd. Nije bilo teško čitati "Rat i mir", već sam rekla da je tako jednostavno napisan, možda i zbog toga ova ocena. Stvarno nisam pronašla ništa duboko, a što se tiče istorijskog konteksta, super, predivno, ali i ružno, sve čestitke. Moralo je nečim "muškim" da se nadomesti sve ono provodadžisanje i kalkulacije ko će s kim, kome je deblji novčanik (mada su i tu prednjačili ~predivni~ muškarci ovog dela).
Bogohuljenje ili ne, ali ova priča mi je zabavnija i privlačnija u formi serije. (A kad smo kod bogohuljenja, hvala Dostojevskom što preispituje, što se kida i muči, dok nam Tolstoj bukvalno nameće veru kroz Bolkonsku i sl.)

[Ana · Rating 4 out of 5]

Ne znam da li sam visoku ocenu dala knjizi ili sebi što se naterah da je završim s obzirom da se s njom vučem još od avgusta.
Rat i mir je od Karenjine na momente i bolji a i nije, a nije ni prići Igoovim Jadnicima. Glavni razlog tome je što pored poglavlja koja se tiču likova i onih koja se tiču rata (a u kojima sam kao svaki ljubitelj istorije uživala), Tolstoj neprestano iznosi neku svoju filozofiju koja davi. Dakle kao pisac solidan, a filozof nikakav. Da je danas odlučio da napiše roman i odneo ga editoru, taj bi mu pošteno izbacio barem trećinu knjige, ali pošto je Rat i mir klasik to je prihvatljivo.
Zastala bih kod tih “filozofskih” delova, gde je uglavnom govorio kako ništa nema svrhe i smisla, kako je ostvarenje (nekog sad tamo predmeta o kom se uhvatio da naglaba u tom momentu) bilo nemogućno. Ili uzme pa napiše barem pasus (krajnje nepotrebno) o potpuno proizvoljnom predmetu usred radnje (to me podseća na mene kad ne znam šta ću pa pišem bezveze stvari samo da dobijem na dužini sastava). Ubacivao je fiziku rsdi poređenja. Kod Napoleonovog pohoda na Rusiju 1812. ponestalo mu je ideja pa se koristio stvarima koje je već ispričao prilikom bitke kod Austerlica. “Mi ne možemo znati šta je uzrok ratu i revoluciji”? Stalno je govorio kako praktično voskovođe u ratu nisu imale nikakvog uticaja na događaje oko njih i da se to eto tek tako samo od sebe odvijalo.
Znam da su njegova gledišta bila opšteprihvaćena u to vreme, ali to ne znači da me nisu bocnula. Posebno ta stranica gde se navodi kako je svrha žene samo to da bude majka i pokorne supruga svom mužu.
Od tri glavna lika, Pjera Bezuhova, Nataše Rostove i Andreja Bolkonskog, jedino sam saosećala sa knezom Bolkonskim. Pjer je dežurna dobroćudna ličnost koja ne zna šta će sa sobom, a Nataša je detinjasta (što je u početku opravdano jer i jeste bila dete) i budalasta.
Ne verujem da ću se ikada više vraćati Ratu i miru. Možda kad budem starija, pa ne budem imala šta pametnije da radim i čitam.

[Anastasja Kostic]

Leti volim da citam "debele" knjige. Svako leto onda povezujem sa jednom knjigom i jednom atmosferom koju knjiga nosi. Secam se kada sam prvi put krenula da je citam u srednjoj bio pocetak leta i da sam morala da je vratim u biblioteku, posle procitanih stotinak strana, jer je pocinjao letnji raspust. Onda sam se uputila u gradsku biblioteku da je uzmem , ali sam iz nekog nepoznatog razloga umesto nje uzela "Jadnike" i odusevila se. Naravno skroz sam zaboravila na "Rat i mir". Moram da primetim da je moj mozak mnogo lakse i bolje funkcionisao u ono vreme pre pametnog telefona ,jer sam tada sa lakocom citala ovo delo ,medjutim sada procitati ovu knjigu bio je pravi podvig zbog nedostatka koncentracije , a i zbog samog formata knjige koja nije podeljena u tomove, pa ju je tesko drzati. Takodje moram i da kazem da je ovo treci put da pocinjem da citam ovu knjigu i da sam je eto tek sada iz treceg puta procitala. Ni jedna knjiga me do sada nije toliko namucila. Morala sam cak i da napravim listu likova ,sto inace nikad ne cinim. Najvise su mi se dopali zenski likovi Natasa i kneginjica Marija, zatim Pjer dok nije pistao dosadni Mason, Andrejeva zaljubljenost u zivot i nebo. Delovi o ratu nisu bili dosadni, ali nisu bili ni previse zanimljivi. Ubite me ako sam razumela i jednu jedinu rec iz epiloga. To je odprilike to jedva cekam da pogledam seriju.

[Pavle · Rating 1 out of 5]

Ne pamtim kad sam se ovoliko razočarao nekom knjigom. Nije mi jasno zašto se smatra klasikom - shvatam da je to možda u vreme izdavanja bilo relevantno štivo, ali prevaziđeno je na svim poljima odavno.

Tolstoj piše istoriju Napoleonovih ratova, o kojoj on zna sve i svi ostali greše, u šta nas konstantno ubeđuje. Možda je to u XIX veku bilo okej, al meni je svaka priča o istoriji bez izvora i referenci potpuna bajka - ovde ne ulazim u to da li je tačno to što on opisuje, već samo u to da je istorija nauka sa svojim pravilima, a ne neosnovano pisanije.

Ovo nije citat iz knjige, ali je isti princip.

Uz to, piše i sapunicu o dešavanjima među dvorjanima. Dešavanja su manje više nasumična, pejsing je užasan, svi likovi (a posebno oni ka kojima autor pokazuje simpatije) su lenštine i izrabljivači. Jedini plus kojeg mogu da se setim je da je zaista duhovito kad se šali na račun nekih svojih likova.

Baveći se politikom, Tolstoj strogo odbacuje svako liberalno ponašanje, objašnjavajući kako je svim tim robovima na feudalnim posedima bolje da budu pod dobrim feudalcem nego oslobođeni, kao i da je dobro kad vojskovođe puste svoje vojnike da plačkaju sela sopstvenog naroda, što druge neuke vojskovođe osuđuju. Ako su istorijske ličnosti tog vremena bile iole slične Tolstoju i njegovim likovima, kontekst revolucije koja im se uskoro desila mi postaje mnogo jasniji.

Konačno, Tolstoj dodaje i svoja filozofska razmatranja. Možda je ispravnije reći jedno filozofsko razmatranje koje sa beskonačnim ponavljanjima provlači kroz sva poglavlja, da bi ga završio u poslednjem poglavlju, koje čini verovatno najgorih stotinak strana koje sam ja pročitao. Logički nesuvislo, loše rezovano, jedva sam prošao kroz ovo poglavlje.

Sve u svemu, jedna predugačko razvučena sapunica o ljudima u svom svetu sa naletima plitke filozofije s vremena na vreme.

Uvod u anatomiju aristokratiju.

[Natalija Marinković · Rating 5 out of 5]

"Rat i mir" je prevazišao sva moja očekivanja koja su bila zasnovana na skromnom utisku stečenom za vreme čitanja "Ane Karenjine." Tolstoj ovde uspeva da se dotakne svake moguće teme, svakog društvenog, psihološkog i filozofskog problema dok kroz celu knjigu kao centralnu temu održava - istorijsko more koje se talasa nekim misterioznim zakonima i čovekova sudbina u tom talasanju, a ispod tog površinskog talasanja i jedno dubinsko talasanje koje se tiče samog pojedinca i njegovog ličnog nemirnog mora. U tom pogledu me "Rat i mir" podseća na "Čarobni breg", sa svojim neprekidnim pretresanjem najrazličitijih pitanja čovečanstva, samo da bi se na kraju svega toga obe knjige vratile na pitanja egzistencije, smisla, života i smrti. Počela sam čitanje ove knjige očekujući detaljne opise Evrope u ratu u 1. polovini 19. veka, sa Tolstojevom neverovatnom pripovedačkom moći da do tančina predstavi svaki pokret i misao svojih junaka - a dobila sam to, i malo više. Rat koji je nekad prikazan iz ptičje perspektive a nekad iz perspektive samih junaka, opisan je ne u pogledu činjenica koje ga sačinjavaju već u pogledu snaga koje njime rukovode i emocionalnih stanja koja on u ljudima izaziva. Kauzalnost koja stoji iza rata ili bilo kog velikog istorijskog događaja je pitanje za sebe, i Tolstoj tom pitanju posvećuje podrobnu pažnju, ali njegove junake ne zanima ta kauzalnost već posledice rata, duševna transformacija koja izvire iz direktnog susreta sa smrću...
« Samo jedak korak preko te crte, koja podseća na crtu što odvaja žive od mrtvih, i eto neizvesnosti, muke i smrti. A šta je onde? Ko je onde? Onde, iza one njive, i drveta, i krova obasjana suncem? Niko ne zna, a svako bi hteo znati; i strah te je preći tu crtu, i hteo bi je preći; i znaš da ćeš je kad-tad morati preći i saznati šta je onde, s one strane crte, isto kao što je neminovno da saznaš sta je onde, s one strane smrti. »
... sa smrću koja svojom konačnošću i neminovnošću obnavlja lepotu življenja...
« Kako je nebo tiho, mirno i svečano, posve drugačije nego kad su Francuz i topnik razogoropađenih i prestrašenih lica otimali jedan drugome iz ruke čistilicu, posve drugačije plove oblaci tim visokim, beskrajnim nebom. Kako nisam pre video to visoko nebo? I kako sam srećan što sam ga napokon ugledao. Jeste! Sve je besmislica, sve je varka osim ovoga beskrajnoga neba. Ništa, ništa ne postoji osim njega. Ali čak i ono ne postoji, ničega nema, osim tišine i smirenja. »
... i koja budi iz sna onoga ko je privremeno bio očaran apstraktnim idealima, koji se nadmetao sa bogovima i uznosio svoje telo na visine sa kojih je potom strmoglavo pao i setio se, taj poslednji put, sitnih zemaljskih sreća i užitaka.
« Rostov ne slušaše vojnika. On gledaše pahuljice što su lepršale ponad vatre i sećaše se ruske zime i tople, svetle kuće, meke bunde i brzih saonica, zdrava tela i svekolike porodične ljubavi i brižnosti. "I zašto sam samo došao ovamo" mišljaše. »
Upravo u jednoj takvoj sceni, kada se odvija preokret u duši Andreja Bolkonskog i kada on jednom za svagda zaboravlja na svoju zaslepljujuću želju za slavom i pobedom nad drugim čovekom, kada više ne pronalazi smisao u tom bojištu na kome se nalazi već sav životni smisao prenosi na ono visoko, pravedno i dobro nebo prema kojem je sve to što tumara izbezumljeno dole po zemlji i krvari i ubija - sićušno i ništavno - sam znala da Tolstoj neće nimalo razočarati u preostalim stranicama knjige. Tek tada za Andreja izviru pitanja smisla i prave dužnosti koja čoveku pripada za vreme postojanja, a tek posle drugog njegovog susreta sa smrću kada konačno i prelazi tu "crtu što odvaja žive od mrtvih" mu se javlja i odgovor. Rekla bih da je "Rat i mir" u celini posvećen upravo toj putanji spoznaje, kojom paralelno hodaju Andreja Bolkonski i Pjer Bezuhov, s tim što jedan kroči putanjom oružja i krvoprolića a drugi putanjom duševnog rada i pasivnog učešća u borbi za čovečanstvo. Tek kada Bolkonski pronađe u drugoj osobi oličje onoga na šta ga Pjer usmerava neposredno posle Andrejevog prvog susreta sa smrću, (« Vi kažete da ne vidite carstvo dobra i istine na zemlji. Ni ja ga nisam bio video i ono se ne može ni videti ako se naš život smatra kao svršetak sveta. Na zemlji, to jest na ovoj zemlji nema istine – sve je laž i zlo; ali u svetu, u svem svetu ima carstvo istine, i mi smo sad deca ove zemlje, a doveka smo deca svega sveta. Zar ja ne osećam u svojoj duši da sam deo te ogromne, harmonične celine? ») i kada se Pjer nađe usred istog onog bezumnog tumaranja, krvarenja i ubijanja koje je duševno degradiralo Andreju, tek tada će se njihove putanje ukrstiti i odgovor biti uobličen. Andreji je bilo potrebno da skrene pogled sa smrti, da povrati veru u njenu antitezu i veru u čoveka, a Pjeru da se suoči sa onim što čovek odista jeste i da prihvati svu zemaljsku prostotu ljubavi kojem će ga voleti. Koliko god u tim trenucima delovali poput dva antipoda, i Andreja i Pjer su bili na sličnom mestu u svojim putanjama spoznaje - bili su otuđeni od sveta onakvog kakav zaista jeste i kakvog ga treba voleti i uzdizati, pripisivali su tom svetu značenja koja služe samo u tu svrhu da njih same zadovolje, umire i ospokoje. Ono što ih je obojicu vratilo na zemlju jeste telesnost drugog čoveka, krhka ali puna života - Natašina zemaljska blaženost za Andreju (« Glavno za čim je hteo da plače beše to što je odjedanput živo uvideo strašnu suprotnost između nečeg beskrajno velikog i neodređenog što je bilo u njemu i nečeg uskog i telesnog što je bio on sam, pa čak i ona. ») i prostodušnost ali fizička žilavost Platona Karatajeva za Pjera (« Ali je Pjeru ostao zauvek onakav kakav mu se učinio prve noći, kao nedostižno, zaokrugljeno i večito oličenje duha prostote i istine »).

Andreja pronalazi u Nataši veru da se postojanje ne svodi na "život i smrt" već da je ono stvarno jedna večnost i beskrajnost koliko i ono nebo nad njim, koje mu se činilo nedostižno i kao sušta suprotnost zemaljskom ništavilu, dok je zapravo ta nebeska vedrina i prostranost upravo odraz onoga za šta ima da živi sada i ovde. Pronalazi da njegova duša ispunjena ljubavlju prema drugome odista može biti odraz te večnosti, a Natašino stanovište po tom pitanju potvrđuje da je ona oličje te vere (« Duša je besmrtna... dakle, ako ću živeti uvek, onda sam živela i pre, živela sam čitavu večnost (...) A zašto je teško zamisliti večnost? Danas će biti, sutra će biti, uvek će biti, i bilo je juče, i bilo prekjuče... »). Ovo osećanje obnovljene živosti uzima maha pred Andrejevu smrt, kada zaboravlja na bilo kakvu pređašnju potrebu za osvetom prema onome ko je oteo to njegovo blaženstvo, i kada je konačno u mogućnosti da obgrli ceo svet i svakog pojedinca u njemu brižnošću i nežnošću, slično naglom naletu takve iste brižnosti koju je osetio njegov otac na samrti. Smrt ih je raznežila, rasteretila ih svih pregrada kojima su se kroz život ograđivali i ostavila ih ogolićenima pred neiskvarenom i čistom željom za življenjem, koja obuhvata i ljubav prema svemu onome i svakome ko ispunjava to življenje (« On pogleda na niz breza koje su sa svojom nepomičnom žutinom, zelenilom i belom korom bleštale prema suncu - "da umrem, da me ubiju sutra, da me ne bude... da sve ovo bude, a mene da ne bude" »). Slično poruci koju je Dostojevski prenosio u svojim delima, preobražaj od samoživosti i prividne nadmoćnosti nad drugime do ispunjenosti ljubavlju i sažaljenjem prema drugome dolazi i Tolstojevim junacima, dolazi i Andreji Bolkonskom pred smrt ("Sreća koja se nalazi izvan materijalne snage, izvan materijalnih spoljnih uticaja na čoveka, sreća same duše, sreća ljubavi!"). I koliko god sumnjam da je to zaista bila Tolstojeva namera u razvijanju Andrejeve putanje spoznaje, interesantno mi je da je Andrej oba puta bio stavljen pred opasnost od smrti kada je njegova mržnja prema čoveku prevladavala nad bezuslovnom ljubavlju i oproštajem.

Pred Pjerom se takođe našao zadatak sjedinjavanja ideala i ciljeva sa njegovom prirodom koja je, u poređenju sa tim idealima često prosta i ništavna, sušta kontradikcija uzvišenosti njegove želje za pomaganjem narodu. Ovo sjedinjavanje božanskog i zemaljskog dešava se u Pjeru i kada razmišlja o svojoj ljubavi prema Nataši dok gleda u zvezdano nebo i kometu koja njime putuje. Na sebi sopstven način se i Pjer otuđivao od čovečanstva, sebi pridavao ulogu dobročinioca i spasioca koji uviđa nešto što ljudi oko njega ne uviđaju, kome je namenjen zadatak širenja ideje o ljubavi i bratstvu, pa se sa užasom susreće sa činjenicom da je i on telo, i on je požuda, i on je potreba za hranom, pićem i ženom. (« A možda su se i ti moji drugovi, isto ovako kao i ja, borili, tražili neki nov, svoj put u životu, pa ih je, ovako isto kao i mene, sila okolnosti, društva, porodice, ona stihijska sila koju čovek ne može da savlada, dovela ovde gde i mene. »). Ispod sve Pjerove volje da utiče na čovečanstvo, da ga usmeri i usreći, i pored sve njegove vere u božanstvo koje daruje dobrotom na ovom i na onom svetu, krije se gađenje i odvratnost prema tom čovečanstvu (« Što je god pokušao, za što se god prihvatio - zlo i laž odgurivali su ga i zatvarali mu sve puteve radljivosti. A međutim trebalo je živeti, trebalo je nečim se baviti. »), te se teško može reći da je Pjer bio pobornik hrišćanske ljubavi u ono vreme kada je Andreja bio ispunjen mržnjom - i jedan i drugi su bili u ćorsokaku besmisla, i ni jedan ni drugi i dalje nisu pomišljali da izađu iz svoje odabrane ulice i pođu novim putem. Pjerov duševni spasilac bio je Platon Karatajev koji mu se prikazuje kao čovek koji ne poseduje ništa, niti materijalno niti duševno, i ne traga ni za kakvim zadatkom i svrhom a opet izvršava svoj životni zadatak bolje nego Pjer. U svom ropstvu Pjer se osetio, po prvi put, duševno slobodnim i predao se bazičnim čovekovim potrebama, uživao u najprostijoj formi života koja od njega zauzvrat zahteva samo svest o lepoti življenja (« ... kad je odjedanput osetio kako i bogatstvo, i vlast, i život, i sve ono što ljudi s takvom brižljivošću udešavaju i čuvaju, kako sve to, ako i vredi nešto, vredi samo zbog uživanja s kojim se to sve može da odbaci. »)

Što se tiče Tolstojevih dugih eseja o istorijskoj nauci, o istorijskim ličnostima i o slobodnoj volji, ne vidim zašto bi ovaj aspekt Tolstojevog pisanja bio toliko kritikovan sem ako ta kritika ne dolazi od ljudi koji su iz potpuno pogrešnih razloga počeli da ga čitaju. Zašto bi se od Tolstoja očekivalo da prodre u svaki činjenični aspekt ratova koji se dešavaju u pozadini knjige, dok su na glavnoj sceni mahom fiktivni junaci i njihovo traganje za smislom i značenjem u svemu tome što se oko njih dešava? I Tolstoj sam traga za ovim smislom i značenjem kroz svoje dugačke eseje koji "narušavaju narativnu strukturu dela." Umesto da na verodostojan i uzbudljiv način prikazuje određeni istorijski momenat, prikazuje kako jedan ustanovljeni poredak, kreiran od strane neke nepoznate više sile jer se sva niža sila u vidu čoveka protivi takvom poretku, ubija i škodi bližnjima. Napoleonovi ratovi su za Tolstoja, čini mi se, samo poligon na kome se odigrava sveukupna istorija čovečanstva, uključujući pojedince i čitave narodne mase, vođeni nekim unutrašnjim ili spoljašnjim snagama koje Tolstoj pokušava da opiše kroz to svoje "filozofsko trabunjanje."

[Tamara · Rating 4 out of 5]

Ja samo želim jedno, a to je pravda za kneza Andreja Bolkonskog!

Meni je ova knjiga bila prilično poražavajuća. Njenu vanvremenost mogu da vidim u činjenici koliko je svet nepravedan. Nije bitno kakav si ti čovek, bitan je tvoj položaj u društvu. Neko može da se rodi i dobije sve na tacni, i njegov srećan kraj se opravda nekakvom epifanijom. A neko može da se čitav život trudi i zadovoljava sve što se od te osobe traži, i da na kraju samo postepeno vene ne ostvarivši ništa.
Takođe, iako znam da treba da budem svesna vremena u kom je ovaj roman pisan, ne mogu a da ne prokomentarišem svoj bes zbog preteranog karakterisanja žene kao robinje i inferiornije u odnosu na muškarca. Čak i junakinje koje su kroz čitav roman pokazivale svoju snagu, svoje preobražaje, svoju individualnost, na kraju su svedene na ulogu majke i nekoga ko se smeška na svaku muževljevu izjavu, smatravši svaku njegovu reč za zlatnu a zapravo ni ne trudeći se da razume ono o čemu on govori, konstantno unižavajući sebe.

[Una · Rating 5 out of 5]

konačno
i zbog rata i zbog mira...a sve je bilo taman kad mu je bilo vreme. sve dolazi na vreme onome koji zna da sačeka, a veruj mi nema ti jačih boraca od strpljenja i vremena. oni su kadri čuda da stvore

[Matjaž Lesjak · Rating 5 out of 5]

Nedvomno najboljša knjiga. Meseci uživanja.

[Горана Ђурић · Rating 5 out of 5]

4.5 Било је лепо, али на моменте и тешко.

[Igor Šauer · Rating 5 out of 5]

Posle ovakvog remek-dela sve ostalo je u najmanju ruku prosečno.Ljudi čitajte Ruse!!!