What do you think?
The Stranger
Published in 1942 by French author Albert Camus, The Stranger has long been considered a classic of twentieth-century literature. Le Monde ranks it as number one on its "100 Books of the Century" list. Through this story of an ordinary man unwittingly drawn into a senseless murder on a sundrenched Algerian beach, Camus explores what he termed "the nakedness of man faced with the absurd."
123 pages, Paperback
First published May 19, 1942
About the author
Albert Camus
984 books40.4k followersWorks, such as the novels
The Stranger
(1942) and
The Plague
(1947), of Algerian-born French writer and philosopher Albert Camus concern the absurdity of the human condition; he won the Nobel Prize of 1957 for literature.
Origin and his experiences of this representative of non-metropolitan literature in the 1930s dominated influences in his thought and work.
He also adapted plays of Pedro Calderón de la Barca, Lope de Vega, Dino Buzzati, and Requiem for a Nun of William Faulkner. One may trace his enjoyment of the theater back to his membership in l'Equipe, an Algerian group, whose "collective creation" Révolte dans les Asturies (1934) was banned for political reasons.
Of semi-proletarian parents, early attached to intellectual circles of strongly revolutionary tendencies, with a deep interest, he came at the age of 25 years in 1938; only chance prevented him from pursuing a university career in that field. The man and the times met: Camus joined the resistance movement during the occupation and after the liberation served as a columnist for the newspaper Combat.
The essay Le Mythe de Sisyphe (The Myth of Sisyphus), 1942, expounds notion of acceptance of the absurd of Camus with "the total absence of hope, which has nothing to do with despair, a continual refusal, which must not be confused with renouncement - and a conscious dissatisfaction."
Meursault, central character of L'Étranger (The Stranger), 1942, illustrates much of this essay: man as the nauseated victim of the absurd orthodoxy of habit, later - when the young killer faces execution - tempted by despair, hope, and salvation.
Besides his fiction and essays, Camus very actively produced plays in the theater (e.g., Caligula, 1944).
The time demanded his response, chiefly in his activities, but in 1947, Camus retired from political journalism.
Doctor Rieux of La Peste (The Plague), 1947, who tirelessly attends the plague-stricken citizens of Oran, enacts the revolt against a world of the absurd and of injustice, and confirms words: "We refuse to despair of mankind. Without having the unreasonable ambition to save men, we still want to serve them."
People also well know La Chute (The Fall), work of Camus in 1956.
Camus authored L'Exil et le royaume (Exile and the Kingdom) in 1957. His austere search for moral order found its aesthetic correlative in the classicism of his art. He styled of great purity, intense concentration, and rationality.
Camus died at the age of 46 years in a car accident near Sens in le Grand Fossard in the small town of Villeblevin.
Chinese 阿尔贝·加缪
Origin and his experiences of this representative of non-metropolitan literature in the 1930s dominated influences in his thought and work.
He also adapted plays of Pedro Calderón de la Barca, Lope de Vega, Dino Buzzati, and Requiem for a Nun of William Faulkner. One may trace his enjoyment of the theater back to his membership in l'Equipe, an Algerian group, whose "collective creation" Révolte dans les Asturies (1934) was banned for political reasons.
Of semi-proletarian parents, early attached to intellectual circles of strongly revolutionary tendencies, with a deep interest, he came at the age of 25 years in 1938; only chance prevented him from pursuing a university career in that field. The man and the times met: Camus joined the resistance movement during the occupation and after the liberation served as a columnist for the newspaper Combat.
The essay Le Mythe de Sisyphe (The Myth of Sisyphus), 1942, expounds notion of acceptance of the absurd of Camus with "the total absence of hope, which has nothing to do with despair, a continual refusal, which must not be confused with renouncement - and a conscious dissatisfaction."
Meursault, central character of L'Étranger (The Stranger), 1942, illustrates much of this essay: man as the nauseated victim of the absurd orthodoxy of habit, later - when the young killer faces execution - tempted by despair, hope, and salvation.
Besides his fiction and essays, Camus very actively produced plays in the theater (e.g., Caligula, 1944).
The time demanded his response, chiefly in his activities, but in 1947, Camus retired from political journalism.
Doctor Rieux of La Peste (The Plague), 1947, who tirelessly attends the plague-stricken citizens of Oran, enacts the revolt against a world of the absurd and of injustice, and confirms words: "We refuse to despair of mankind. Without having the unreasonable ambition to save men, we still want to serve them."
People also well know La Chute (The Fall), work of Camus in 1956.
Camus authored L'Exil et le royaume (Exile and the Kingdom) in 1957. His austere search for moral order found its aesthetic correlative in the classicism of his art. He styled of great purity, intense concentration, and rationality.
Camus died at the age of 46 years in a car accident near Sens in le Grand Fossard in the small town of Villeblevin.
Chinese 阿尔贝·加缪
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 57 reviews
January 15, 2020
"Kami kaže da je Merso čovek koji odbija da učestvuje u „društvenoj igri“. On odbija da laže, a društvo se zbog toga oseća ugroženim. U našem društvu, kaže Kami, čovek koji ne plače na sahrani svoje majke verovatno će biti osuđen na smrt.
Merso nema nikakav psihološki uvid, ne impresionira svojim intelektualnim moćima i čak ni ne pokušava da izađe na kraj sa onim što mu se dešava. Merso samo registruje ono što vidi, a najviše što se od njega može dobiti je procena da je nešto bilo „zanimljivo“. On vrlo često skreće čitaočevu pažnju na svoju nesposobnost da razume i objasni.
Sve što se dešava Mersou i njegovoj okolini prikazano je kao oblik automatizma – od sprovoda, preko ubistva, pa do suđenja. U takvom svetu čak je i moral takav. Sukob dolazi na relaciji Mersoov unutrašnji automatizam, lišen opšteg morala, i spoljašnji, društveni automatizam zasnovan na licemernom moralu.
Merso ne veruje u Boga, ni u večni život, ni u to da perspektiva večnog spasenja može dati smisao našim postupcima i neke od njih prikazati kao vrednost. On time naizgled gubi, ali za razliku od sveštenika on ima sigurnost i izvesnost: on zna, a sveštenik veruje i nada se."
Merso nema nikakav psihološki uvid, ne impresionira svojim intelektualnim moćima i čak ni ne pokušava da izađe na kraj sa onim što mu se dešava. Merso samo registruje ono što vidi, a najviše što se od njega može dobiti je procena da je nešto bilo „zanimljivo“. On vrlo često skreće čitaočevu pažnju na svoju nesposobnost da razume i objasni.
Sve što se dešava Mersou i njegovoj okolini prikazano je kao oblik automatizma – od sprovoda, preko ubistva, pa do suđenja. U takvom svetu čak je i moral takav. Sukob dolazi na relaciji Mersoov unutrašnji automatizam, lišen opšteg morala, i spoljašnji, društveni automatizam zasnovan na licemernom moralu.
Merso ne veruje u Boga, ni u večni život, ni u to da perspektiva večnog spasenja može dati smisao našim postupcima i neke od njih prikazati kao vrednost. On time naizgled gubi, ali za razliku od sveštenika on ima sigurnost i izvesnost: on zna, a sveštenik veruje i nada se."
July 1, 2024
"Sa dna moje budućnosti, za čitavog ovog besmislenog života koji sam provodio, dopirao je do mene, kroz godine koje još nisu došle, neki tajanstveni dah i on je na svom putu uništavao sve što su mi tada predlagali u još nestvarnijim godinama koje sam preživeo."
Zauvek omiljena lektira i zauvek omiljeni Merso. 🤎
Zauvek omiljena lektira i zauvek omiljeni Merso. 🤎
December 3, 2021
Ja sam stranac u ovom svetu, u pogledima drugih, u sopstvenoj koži. Otuđen sam nekako, ne uklapam se u sve ovo što me okružuje, kao da nisam u kontaktu sa polovinom svoga bića. Nekada imam osećaj kao da sam se ovde stvorio, ni iz čega, kao da sam dobar deo svog života preskočio te ne znam kako se jedno ljudsko biće ophodi prema drugom. Bar tako kažu... I nemam neke posebne emocije da vam predstavim niti me preterano zanima sve ovo, jednostavno, sasvim mi je svejedno šta se oko mene zbiva. Ili nije? Ali to što imam drugačiji pristup shvatanju svoje egzistencije, odnosu ka svom postojanju i uopšte o položaju u svetu koji me okružuje, to što nikada neću uspeti biti deo svega toga ne znači da mi je duša loša. Tako to ja vidim, a vi kako želite.
Nameću mi da nisam voleo svoju majku i da sam je isuviše hladnokrvno pustio da ode na onaj svet, kao i da bih mogao da promenim nešto povodom toga. Kažu da sam iz nekog osvetoljubivog razloga tako nečovečno ubio Arapina na plaži, a za sve je sunce krivo. Sve moje karte su odavno otvorene, nikada nisam imao neke zapetljane tajne niti misli koje sam skrivao samo za sebe. Ipak, ne možeš me upoznati. Ili ne želiš.
Pa šta ako sam prihvatio da popijem belu kafu na majčinoj sahrani – pila mi se. Pa šta ako sam zaspao ubrzo zatim – bio sam umoran od puta. Pa šta ako nisam ridao na sav glas – nije mi se plakalo. Pa šta ako sam pristao da se oženim Marijom jer me je, prosto, pitala – pitala je, što da ne? Zaboga, ja sam iskren, nisam pokušao da vas ubeđujem lažnim suzama u ispravnost svojih odluka. Nemam potrebu za tim. Zbog čega ste se svi onda uhvatili za društvene i moralne standarde koji nalažu kako bi se trebalo ponašati u određenim životnim situacijama? Želite da mi sudite zbog toga, pa, izvolite gospodo. Nije da će me i to dotaći nešto. Kao da stvari nekad ne mogu da se dese eto tako, kao da događaji moraju da imaju neko posebno značenje. Apsurdno!
Ljudi sebi daju za pravo da procenjuju i etiketiraju osobe oko sebe. Tako ja postadoh bezosećajna osoba, psihopata. Ali, psihopate nisu u stanju da razviju bilo koju emociju mada bi mogli da ih odglume ako to nađu za shodno. Dakle, da sam stvarno psihopata, kako mi se čini da me posmatrate, verovatno bih lažno patio za majkom, kajao bih se zbog ubistva, manipulisao bih vama. Kako ne shvatate: ja sam samo ravnodušan. Imam legitimno pravo da se tako osećam! Imam ja osećanja, ali nemam potrebu da vam ih pokazujem. To što ona možda, tako zarobljena u nama, počinju da se okreću protiv nas samih je sasvim druga priča.
Svi bi da sude a ne primećuju osećanje krivice u meni. Niste primetili da sam se osećao krivim kad sam zatražio slobodan dan od poslodavca da bih otišao na majčinu sahranu, niste primetili koliko sam se pravdao zbog toga što sam majku smestio u starački dom? To ne primećujete, a sudite mi. Stalno sam osećao neku krivicu i sasvim je normalno da zbog toga budem kažnjen. Upravo zbog toga sam mirno otišao u smrt. Jer, mora se umreti – da li sad ili za deset godina, potpuno je nevažno. I to morate da shvatite. Samo, malo je apsurdno kada čoveku sude zbog emocionalne ispraznosti, a ne zbog počinjenog ubistva. Ali, život je jedan veliki apsurd, zar ne?
Nameću mi da nisam voleo svoju majku i da sam je isuviše hladnokrvno pustio da ode na onaj svet, kao i da bih mogao da promenim nešto povodom toga. Kažu da sam iz nekog osvetoljubivog razloga tako nečovečno ubio Arapina na plaži, a za sve je sunce krivo. Sve moje karte su odavno otvorene, nikada nisam imao neke zapetljane tajne niti misli koje sam skrivao samo za sebe. Ipak, ne možeš me upoznati. Ili ne želiš.
Pa šta ako sam prihvatio da popijem belu kafu na majčinoj sahrani – pila mi se. Pa šta ako sam zaspao ubrzo zatim – bio sam umoran od puta. Pa šta ako nisam ridao na sav glas – nije mi se plakalo. Pa šta ako sam pristao da se oženim Marijom jer me je, prosto, pitala – pitala je, što da ne? Zaboga, ja sam iskren, nisam pokušao da vas ubeđujem lažnim suzama u ispravnost svojih odluka. Nemam potrebu za tim. Zbog čega ste se svi onda uhvatili za društvene i moralne standarde koji nalažu kako bi se trebalo ponašati u određenim životnim situacijama? Želite da mi sudite zbog toga, pa, izvolite gospodo. Nije da će me i to dotaći nešto. Kao da stvari nekad ne mogu da se dese eto tako, kao da događaji moraju da imaju neko posebno značenje. Apsurdno!
Ljudi sebi daju za pravo da procenjuju i etiketiraju osobe oko sebe. Tako ja postadoh bezosećajna osoba, psihopata. Ali, psihopate nisu u stanju da razviju bilo koju emociju mada bi mogli da ih odglume ako to nađu za shodno. Dakle, da sam stvarno psihopata, kako mi se čini da me posmatrate, verovatno bih lažno patio za majkom, kajao bih se zbog ubistva, manipulisao bih vama. Kako ne shvatate: ja sam samo ravnodušan. Imam legitimno pravo da se tako osećam! Imam ja osećanja, ali nemam potrebu da vam ih pokazujem. To što ona možda, tako zarobljena u nama, počinju da se okreću protiv nas samih je sasvim druga priča.
Svi bi da sude a ne primećuju osećanje krivice u meni. Niste primetili da sam se osećao krivim kad sam zatražio slobodan dan od poslodavca da bih otišao na majčinu sahranu, niste primetili koliko sam se pravdao zbog toga što sam majku smestio u starački dom? To ne primećujete, a sudite mi. Stalno sam osećao neku krivicu i sasvim je normalno da zbog toga budem kažnjen. Upravo zbog toga sam mirno otišao u smrt. Jer, mora se umreti – da li sad ili za deset godina, potpuno je nevažno. I to morate da shvatite. Samo, malo je apsurdno kada čoveku sude zbog emocionalne ispraznosti, a ne zbog počinjenog ubistva. Ali, život je jedan veliki apsurd, zar ne?
November 19, 2024
Ali nisam u potpunosti razumeo kako dobre osobine jednog obicnog coveka mogu da se pretvore u porazavajuce optuzbe protiv jednog krivca.
July 15, 2022
,,Данас је мама умрла. А можда и јуче, не знам."
Никако нисам замишљала да књига са оваквим почетком може бити оваква. Прочитала сам већ негде ову уводну реченицу, али нисам знала одакле је, а нисам знала ни ништа о радњи ,,Странца", те нисам очекивала ништа овоме слично, али ми је драго што сам је прочитала.
Код Мерсоа сам приметила извесну сличност, у неким ситним количинама, са Пушкиновим "сувишним човеком".
Замислите човека коме је у животу све свеједно. Човека који ни за чим не жали. Оног ко живи само да би живео. Физички присутног, али духовно одсутног човека. Странца на овој планети и овом свету.
Човека коме није било жао чак ни кад му је мајка умрла. И шта ако није заплакао на њеној сахрани? Није му се плакало. И шта ако је прихватио белу кафу и пушио цигарете? Тако је хтео. И шта ако се успавао? Био је уморан. Није га било брига. Било му је свеједно.
Након што замислите тог човека, замислите низ поступака које је он учинио зато што му је било свеједно. Прихватио би, малтене, сваку понуду зато што га све то није занимало. Услед своје отуђености од света и недостатка емпатије, почини злочин, правдајући се да је све то било због сунца и не каје се. Но, и даље му бива свеједно, све до часа када буде касно.
Није му пресуђено због злочина, но због његовог постојања и опхођења према свету. Због његове малодушности.
Написано је једноставним језиком и не претерано китњастим реченицама, тако да га свако може разумети (језик, бојим се да суштину не) и иако у њему нема ниједног срећног дела и иако можете бити згрожени док га читате, вреди прочитати бар због тога да видите какав човек не треба постати. Свима на наук!
"...Најзад, да ли је он оптужен што је сахранио мајку или што је убио човека?...
...Ја оптужујем овог човека што је сахранио мајку са срцем злочинца."
,,Зажелео сам да му објасним усрдно, малтене с наклоношћу, да никада ни за чим нисам истински жалио. Увек сам био заокуољен оним што наилази, данашњицом или сутрашњицом. Али наравно, у положају у који су ме ставили, оваквим тоном нисам могао да се обраћам. "
*Написах нешто на брзину, након што је прошло недељу дана од када сам прочитала ово дело, нека стоји тако. Суштина је ту.
Никако нисам замишљала да књига са оваквим почетком може бити оваква. Прочитала сам већ негде ову уводну реченицу, али нисам знала одакле је, а нисам знала ни ништа о радњи ,,Странца", те нисам очекивала ништа овоме слично, али ми је драго што сам је прочитала.
Код Мерсоа сам приметила извесну сличност, у неким ситним количинама, са Пушкиновим "сувишним човеком".
Замислите човека коме је у животу све свеједно. Човека који ни за чим не жали. Оног ко живи само да би живео. Физички присутног, али духовно одсутног човека. Странца на овој планети и овом свету.
Човека коме није било жао чак ни кад му је мајка умрла. И шта ако није заплакао на њеној сахрани? Није му се плакало. И шта ако је прихватио белу кафу и пушио цигарете? Тако је хтео. И шта ако се успавао? Био је уморан. Није га било брига. Било му је свеједно.
Након што замислите тог човека, замислите низ поступака које је он учинио зато што му је било свеједно. Прихватио би, малтене, сваку понуду зато што га све то није занимало. Услед своје отуђености од света и недостатка емпатије, почини злочин, правдајући се да је све то било због сунца и не каје се. Но, и даље му бива свеједно, све до часа када буде касно.
Није му пресуђено због злочина, но због његовог постојања и опхођења према свету. Због његове малодушности.
Написано је једноставним језиком и не претерано китњастим реченицама, тако да га свако може разумети (језик, бојим се да суштину не) и иако у њему нема ниједног срећног дела и иако можете бити згрожени док га читате, вреди прочитати бар због тога да видите какав човек не треба постати. Свима на наук!
"...Најзад, да ли је он оптужен што је сахранио мајку или што је убио човека?...
...Ја оптужујем овог човека што је сахранио мајку са срцем злочинца."
,,Зажелео сам да му објасним усрдно, малтене с наклоношћу, да никада ни за чим нисам истински жалио. Увек сам био заокуољен оним што наилази, данашњицом или сутрашњицом. Али наравно, у положају у који су ме ставили, оваквим тоном нисам могао да се обраћам. "
*Написах нешто на брзину, након што је прошло недељу дана од када сам прочитала ово дело, нека стоји тако. Суштина је ту.
September 21, 2025
Sasvim opravdava zvanje Klasika svetske književnosti.
February 19, 2020
"Nije to uopšte bilo važno. U svakom slučaju, čovek je uvek pomalo kriv."
Sjajna knjiga. Dovoljno smešna da čitanje ne dosadi. Interesantno je što Mersault ne stvara vezu sa ljudima i sve mu je potpuno svejedno, pa i to da li će se oženiti, a i dalje nam ostaje nekako drag. On smatra da su svet i "moral" nevažni i besmisleni, a autor nam sve to dočarava kroz humor.
Slušala sam audio knjigu po prvi put i oduševljena sam.
November 21, 2021
Što se ocene tiče, ne znam šta bih dala, jer uopšte ne znam ni koje je moje mišljenje vezano za ovu knjigu
S jedne strane not my cup of tea, a sa druge ima baš nekih dobrih delova/rečenica/razmišljanja🤷🏽♀️
Pročitano za školu inače
S jedne strane not my cup of tea, a sa druge ima baš nekih dobrih delova/rečenica/razmišljanja🤷🏽♀️
Pročitano za školu inače
July 1, 2022
“Nisam mnogo zalio svoj cin. Ali sam se cudio tolikom ogorcenju. Hteo san da pokusam da mu iskreno objasnim, skoro od srca, da nikad nisam bio u stanju da za necim zazalim.Bio sam uvek obuzet onim sto je trebalo danas ili sutra da se dogodi”.
“U svakom slucaju, nisam mozda bio siguran u ono sto mr nije interesovalo. A upravo ono o cemu mu je on govorio, nije me interesovalo. Sto se mene tice, nisam hteo da mi bilo ko pomogne i nisam imao vremena da se interesujem za ono sto me nije interesovalo”.
“Kao da me je ovaj veliki gnev ocistio od zla, oslobodio nade u ovoj noci prepunoj znamenja i zvezda, ja sam se prvi put predao onoj prijatnoj ravnodusnosti sveta. Iskusivsi da je toliko slicna mojoj, da mi je posle svega tako bratski bliska, osetio sam da sam bio srecan i da sam to jos i sada. I da se samo sve svrsi, samo da se osetim manje sam, preostaje mi da pozelim da na dan mog pogubljenja bude mnogo gledalaca i da me docekaju sa povicima mrznje”.
Ne znam da li je neki lik u nekoj knjizi na mene ostavio toliko cudan, nejasan utisak kao Merso. On je u meni izazivao gadjenje, osudu, zbunjenost, tugu, a kako i ne bi? On predstavlja sliku i priliku odredjenih delova danasnjeg drustva - ljudi bez empatije, saosecanja, ljudskosti i morala. Gotovo sve sto glavni lik oseca jesu samo fizicke potrebe, sa malo a mozda i nimalo pravih emocija. Ukratko, smatram da njega svako od nas treba postaviti za primer kakvi ljudi ne treba da nas okruzuju i kakvi ljudi nikako ne treba da postanemo.
“U svakom slucaju, nisam mozda bio siguran u ono sto mr nije interesovalo. A upravo ono o cemu mu je on govorio, nije me interesovalo. Sto se mene tice, nisam hteo da mi bilo ko pomogne i nisam imao vremena da se interesujem za ono sto me nije interesovalo”.
“Kao da me je ovaj veliki gnev ocistio od zla, oslobodio nade u ovoj noci prepunoj znamenja i zvezda, ja sam se prvi put predao onoj prijatnoj ravnodusnosti sveta. Iskusivsi da je toliko slicna mojoj, da mi je posle svega tako bratski bliska, osetio sam da sam bio srecan i da sam to jos i sada. I da se samo sve svrsi, samo da se osetim manje sam, preostaje mi da pozelim da na dan mog pogubljenja bude mnogo gledalaca i da me docekaju sa povicima mrznje”.
Ne znam da li je neki lik u nekoj knjizi na mene ostavio toliko cudan, nejasan utisak kao Merso. On je u meni izazivao gadjenje, osudu, zbunjenost, tugu, a kako i ne bi? On predstavlja sliku i priliku odredjenih delova danasnjeg drustva - ljudi bez empatije, saosecanja, ljudskosti i morala. Gotovo sve sto glavni lik oseca jesu samo fizicke potrebe, sa malo a mozda i nimalo pravih emocija. Ukratko, smatram da njega svako od nas treba postaviti za primer kakvi ljudi ne treba da nas okruzuju i kakvi ljudi nikako ne treba da postanemo.
December 21, 2023
Koliko puta sam čula da je ovo najgenijalnija stvar koju je neko mogao da napiše, stvarno nisam oduševljena
December 14, 2023
Од свега овога је најапсурдније што не прочитах овај роман раније.
November 12, 2023
Sve je istina i ništa nije istina
August 3, 2024
"Pa ipak, nešto se u svemu tome izmenilo, jer u iščekivanju sutrašnjice ponovo sam dospeo u svoju ćeliju. Kao da poznati putevi obeleženi na letnjem nebeskom svodu mogu da vode u tamnice kao i u bezazlene snove."
September 18, 2024
Prvo mi je rekao da me opisuju kao ćutljivog i povučenog tipa i hteo je da zna šta ja o tome mislim. Odgovorio sam: " To je zato što nikada nemam bogzna šta da kažem. Pa onda ćutim."
June 28, 2026
zauvek pobednica jer nikada nisam bila ni blizu toga da budem kao merso
November 2, 2019
citati
***
Tada sam shvatio da čovek koji je živeo samo jedan dan mogao bez muke da živi sto godina u zatvoru.
***
"Na kraju krajeva, da li je on optužen zato što je sahranio majku ili što je ubio čoveka?"
[…] "Da", uzviknu on snažno, "optužujem ovog čoveka što je sa srcem zločinca sahranio svoju majku."
***
Ali svi ljudi znaju da ne vredi živeti. U osnovi, znao sam da je svejedno da li ću umreti u tridesetoj ili sedamdesetoj godini, pošto će, prirodno, u oba slučaja ostali ljudi i ostale žene živeti, i to milionima godina. Zaista, ništa jasnije od toga. […] Očigledno je kad dođe samrtni čas, nije važno kako se i kada umire.
***
Čudesan mir ovog uspavanog leta ulazio je u mene kao plima. Pri kraju noći zavijale su sirene. Objavljivale su odlazak u svet, prema kome sam sada bio zauvek ravnodušan. Prvi put posle toliko vremena pomislio sam na majku . Učinilo mi se da sam razumeo zašto je na kraju života našla "verenika", zašto se pretvarala da ponovo počinje. […], ja sam se prvi put predao onoj prijatnoj ravnodušnosti sveta. Iskusivši da je toliko slična mojoj, da mi je posle svega tako bratski bliska, osetio sam da sam bio srećan i da sam to još i sada. I da se samo sve svrši, samo da se osetim manje sam, preostaje mi da poželim da na dan mog pogubljenja bude mnogo gledalaca i da me dočekaju sa povicima mržnje.
***
Tada sam shvatio da čovek koji je živeo samo jedan dan mogao bez muke da živi sto godina u zatvoru.
***
"Na kraju krajeva, da li je on optužen zato što je sahranio majku ili što je ubio čoveka?"
[…] "Da", uzviknu on snažno, "optužujem ovog čoveka što je sa srcem zločinca sahranio svoju majku."
***
Ali svi ljudi znaju da ne vredi živeti. U osnovi, znao sam da je svejedno da li ću umreti u tridesetoj ili sedamdesetoj godini, pošto će, prirodno, u oba slučaja ostali ljudi i ostale žene živeti, i to milionima godina. Zaista, ništa jasnije od toga. […] Očigledno je kad dođe samrtni čas, nije važno kako se i kada umire.
***
Čudesan mir ovog uspavanog leta ulazio je u mene kao plima. Pri kraju noći zavijale su sirene. Objavljivale su odlazak u svet, prema kome sam sada bio zauvek ravnodušan. Prvi put posle toliko vremena pomislio sam na majku . Učinilo mi se da sam razumeo zašto je na kraju života našla "verenika", zašto se pretvarala da ponovo počinje. […], ja sam se prvi put predao onoj prijatnoj ravnodušnosti sveta. Iskusivši da je toliko slična mojoj, da mi je posle svega tako bratski bliska, osetio sam da sam bio srećan i da sam to još i sada. I da se samo sve svrši, samo da se osetim manje sam, preostaje mi da poželim da na dan mog pogubljenja bude mnogo gledalaca i da me dočekaju sa povicima mržnje.
April 2, 2025
časni sude, oprostite mu on je samo autističan...
ravnodušan ili zao... u oba slučaja je ishod isti... on nije zao čovek ali zlo opstaje više zbog ravnodušnih nego zlih...
lud ili autističan.... nije ni bitno sada... nije lako biti sigma u svetu punom alfi i beta...
ravnodušan ili zao... u oba slučaja je ishod isti... on nije zao čovek ali zlo opstaje više zbog ravnodušnih nego zlih...
lud ili autističan.... nije ni bitno sada... nije lako biti sigma u svetu punom alfi i beta...
August 10, 2025
Koliko god ga puta čitala, ne dosadi. 🤎
May 28, 2022
Које лудило од књиге бре, добрих сат времена ми требало да дођем себи и даље нисам скроз на скроз само да се зна. Генијална књига кеве ми миле, тај посредни начин на који Мерсо прича о самом себи је ужасно интересантан, као и он као сама личност. У књигу сам се у потпуности уживео иако сам добио тако мало од самог приповедача, како то, не знам, али јесте тако и баш кида због тога. Нисам неки врсни читалац, али утисак који сам имао док сам читао странца није сличан ни једној другој књизи. Није нужно био бољи, али је био другачији и доста то ценим. Стварно је нешто потпуно уникатно и препоручујем да сви прочитају књигу баш је јака оно најјача.
February 25, 2023
Dobra knjiga. Sviđa mi se kako Kami piše. Imam utisak da ni jedna reč nije suvišna i da se u toliko malo stranica desilo svašta. Prvi deo knjge su kratke, ali ključne epizode iz Morsoovog života, dok u drugom delu više ulazimo u njegovu bit. Sviđa mi se taj kontrast, jer jedan bez drugog ne rade. Kraj romana mi je takođe odličan i dobro motivisan. Iako sam znao šta će se desiti, nešto me je vuklo da će Morso imati sličnu sudbinu kao i Raskoljnikov (možda zato što sam relativno skoro čitao ,,Zločin i kaznu"). Iako je su svi elementi bili tu devojka (Sonja i Mari) i vera (krst i kaluđer) Kami maestralno vodi priču u drugom pravcu.
Vrlo lako je ovo moglo biti i pet zvezdica. Ostalo je 4 samo zato što su mi neke drugi romani draži.
Vrlo lako je ovo moglo biti i pet zvezdica. Ostalo je 4 samo zato što su mi neke drugi romani draži.
June 23, 2026
Danas je mama umrla. A možda i juče, ne znam.
….
Tako blizu smrti, mama se sigurno osećala oslobođeno i spremno da sve proživi. Niko, niko nema prava da plače nad njom. A i ja sam se osetio spremno da sve proživim. Kao da me je ovaj ogromni bes očistio od zla, oslobodio nade, pred ovom noći nabijenom znacima i zvezdama, prvi put sam se otvorio nežnoj ravnodušnosti sveta. Kroz spoznaju da mi je tako sličan, zapravo tako blizak, osetio sam da sam bio srećan i da to još uvek jesam.
….
Tako blizu smrti, mama se sigurno osećala oslobođeno i spremno da sve proživi. Niko, niko nema prava da plače nad njom. A i ja sam se osetio spremno da sve proživim. Kao da me je ovaj ogromni bes očistio od zla, oslobodio nade, pred ovom noći nabijenom znacima i zvezdama, prvi put sam se otvorio nežnoj ravnodušnosti sveta. Kroz spoznaju da mi je tako sličan, zapravo tako blizak, osetio sam da sam bio srećan i da to još uvek jesam.
June 1, 2026
Kami je u ovoj knjizi istražio apsurd života i prikazao lika koji odbija da glumi emocije koje društvo od njega očekuje. Stil pisanja je jednostavan i hladan, a sami opisi i osećanja glavnog lika nisu ono što očekujemo. Posle ove knjige cete se definitivno osećati kao stranac u sopstvenom životu…
𝑶𝒗𝒐 𝒋𝒆 𝒔𝒍𝒊𝒌𝒂 𝒊 𝒑𝒓𝒊𝒍𝒊𝒌𝒂 𝒐𝒗𝒐𝒈 𝒔𝒖𝒅𝒋𝒆𝒏𝒋𝒂. 𝑺𝒗𝒆 𝒋𝒆 𝒊𝒔𝒕𝒊𝒏𝒂 𝒊 𝒏𝒊𝒔𝒕𝒂 𝒏𝒊𝒋𝒆 𝒊𝒔𝒕𝒊𝒏𝒂!
🚬🤌🏼
𝑶𝒗𝒐 𝒋𝒆 𝒔𝒍𝒊𝒌𝒂 𝒊 𝒑𝒓𝒊𝒍𝒊𝒌𝒂 𝒐𝒗𝒐𝒈 𝒔𝒖𝒅𝒋𝒆𝒏𝒋𝒂. 𝑺𝒗𝒆 𝒋𝒆 𝒊𝒔𝒕𝒊𝒏𝒂 𝒊 𝒏𝒊𝒔𝒕𝒂 𝒏𝒊𝒋𝒆 𝒊𝒔𝒕𝒊𝒏𝒂!
🚬🤌🏼
July 6, 2026
"Dušu tako okorelu kao što je vaša nikada nisam video. Zločinci koji bi se našli preda mnom uvek bi zaplakali pred ovom slikom bola. Htedoh da mu odgovorim da je to bilo baš zbog toga što su bili zločinci. Ali pomislih da sam i ja isto što i oni."
"On me tada upita ne bih li želeo da promenim život. Odgovorih mu da se život ne može nikada promeniti i da u svakom slučaju jedan vredi koliko i drugi, i da mi se ovaj ovde baš svidja."
"On me tada upita ne bih li želeo da promenim život. Odgovorih mu da se život ne može nikada promeniti i da u svakom slučaju jedan vredi koliko i drugi, i da mi se ovaj ovde baš svidja."
July 12, 2018
Teška.
December 1, 2021
zašto su sve lektire ispunjene tmurnim osećanjima?
November 28, 2023
Stranac - Alber Kami
...
Posle nekog vremena me je pogledao i pitao: "Zašto?"
Zatim mi je rekao da je živeo u Parizu i da ne može da ga zaboravi
A kroz otvorena vrata je ulazio miris noći
Bio sam pomalo izgubljen između plavog i belog neba i monotonije tih boja
Zatim se sve dogodilo toliko brzo, sigurno i prirodno, da se više ničega ne sećam
Inače je svako uvek pomalo kriv
Posle njih, ulica je postepeno opustela
Na ulici su bili samo prodavci i mačke
Pomislio sam... da se, sve u svemu, ništa nije promenilo
Uvek je tu
Prolazili su poslednji tramvaji i sa sobom odnosili sada već daleke zvuke predgrađa
Mari me je gledala očima koje su blistale. Poljubio sam je. Posle toga više nismo razgovarali
Nosila je neku moju pidžamu na kojoj je podvrnula rukave. Kad se nasmejala, ponovo sam je poželeo
Pozvao sam ga da uđe, ali nije hteo
Nije bio zadovoljan, rekao mi je da uvek dajem pogrešne odgovore
Posle kratke tišine, promrmljala je da sam čudan, da me verovatno zbog toga i voli, ali da ću joj se možda jednog dana zgaditi iz istih razloga
Nadam se da psi večeras neće lajati. Sve pomislim da je moj
Tada sam, možda po prvi put, zaista pomislio da ću se oženiti
Stalno joj govorim da je to zdravije, ali, na kraju krajeva, ima pravo da radi šta hoće
Bilo mi je naporno da im sve objašnjavam. Na kraju sam zaćutao i pušio gledajući u more
Ostati ovde ili otići, svodilo se na isto. Posle nekog vremena sam se vratio na plažu i počeo da hodam
I bilo je to kao da sam četiri puta pokucao na vrata nesreće
Međutim, objasnio sam mu da sam takve prirode da moje fizičke potrebe često remete moja osećanja
Nije me razumeo i bio je pomalo ljut na mene. Imao sam potrebu da mu kažem da sam kao i ostali, sasvim kao i ostali
Prošaputao je: "Nikada nisam video dušu tako okorelu kao što je vaša."
Ima stvari o kojima nikad nisam voleo da pričam
Moja ćelija je bila tiša i mračnija
Već zalepljena uz rešetke, osmehivala mi se najviše što je mogla. Bila mi je veoma lepa, ali nisam znao kako to da joj kažem
Poželeo sam tu tanku tkaninu i nisam bio siguran čemu drugom sem nje treba da se nadam
Jedino ostrvo tišine bilo je pored mene
Pazi na sebe, i čuvaj se
Osvrnuo sam se pre nego što ću nestati
Nedugo potom mi je pisala. I tada su počele stvari o kojima nikad nisam voleo da pričam
Najteže mi je bilo što sam imao misli slobodnog čoveka
Kasnije sam shvatio da je i to deo kazne
Ali do tada sam se već navikao, i ta kazna za mene to više nije bila
Ali svaki put kad bih počeo ispočetka, trajalo bi pomalo duže
Smatrao sam da je to putnik donekle zaslužio
Ne, izlaza nije bilo
Nikad u životu nisam imao priliku za to. "Razumem", rekao je, "ali na kraju i to dosadi".
Srdačno mi je mahnuo i napustio nas
I imao sam čudan osećaj da posmatram sebe
Na šta je on odgovorio da sam čovek
Nosila je šešir i bila je lepa
"Treba razumeti, treba razumeti", ali delovalo je da niko ne razume. Odveli su ga
Da je slučajnost u ovoj priči već dosta naštetila savesti
Kao da poznati putevi ispisani na letnjem nebu mogu da dovedu do zatvora jednako kao i do nevinih snova
Uvek je zanimljivo slušati o sebi
Odlučivalo se o mojoj sudbini, a moje mišljenje nije uzimano u obzir
Samo bi mi neki fragmenti, gestikulacije ili čitave tirade, ali odvojeni od celine, uzbudili ili probudili moje interesovanje
Slušao sam i ono što sam čuo bilo je da sam ocenjen kao inteligentan čovek
U tom trenutku se okrenuo prema meni i uperio prstom u mene, nastavljajući da me napada a da ja zapravo nisam razumeo zašto
Rekao je da se zagledao u nju i nije pronašao ništa
"Tražim vam glavu ovog čoveka", rekao je, "i tražim je mirna srca".
Spopale su me uspomene na život koji mi nije više pripadao
Nisam je zaboravio
Samo jednom! Nekako mislim da bi mi to bilo dovoljno
Naravno, nada se sastojala u tome da me nasred ulice, u trku, pogodi metak. Ali kad se sve uzme u obzir, ništa nije dozvoljavalo taj luksuz
Ali, naravno, čovek ne može uvek da bude razuman
Dugo mi nije pisala. Te večeri sam razmišljao i pomislio da se možda umorila od toga da bude ljubavnica osuđenika na smrt
Zatim je ostao tako, i dalje spuštene glave, toliko dugo da mi se u jednom trenutku učinilo da sam ga zaboravio
Ovaj kameni zid je natopljen bolom, ja to znam
Život u kome bih mogao da se setim ovoga
Iz dubine moje budućnosti, tokom čitavog tog apsurdnog života koji sam vodio, neki mračan dah je dopirao do mene kroz godine koje još nisu došle
Samo povlašćeni i postoje
A i to je bez veze. Penjanje na gubilište, uspon ka otvorenom nebu, to je nešto što bi moglo da probudi maštu
Kad je otišao, ponovo sam pronašao mir
Uvek sam ja taj koji umire
...
Posle nekog vremena me je pogledao i pitao: "Zašto?"
Zatim mi je rekao da je živeo u Parizu i da ne može da ga zaboravi
A kroz otvorena vrata je ulazio miris noći
Bio sam pomalo izgubljen između plavog i belog neba i monotonije tih boja
Zatim se sve dogodilo toliko brzo, sigurno i prirodno, da se više ničega ne sećam
Inače je svako uvek pomalo kriv
Posle njih, ulica je postepeno opustela
Na ulici su bili samo prodavci i mačke
Pomislio sam... da se, sve u svemu, ništa nije promenilo
Uvek je tu
Prolazili su poslednji tramvaji i sa sobom odnosili sada već daleke zvuke predgrađa
Mari me je gledala očima koje su blistale. Poljubio sam je. Posle toga više nismo razgovarali
Nosila je neku moju pidžamu na kojoj je podvrnula rukave. Kad se nasmejala, ponovo sam je poželeo
Pozvao sam ga da uđe, ali nije hteo
Nije bio zadovoljan, rekao mi je da uvek dajem pogrešne odgovore
Posle kratke tišine, promrmljala je da sam čudan, da me verovatno zbog toga i voli, ali da ću joj se možda jednog dana zgaditi iz istih razloga
Nadam se da psi večeras neće lajati. Sve pomislim da je moj
Tada sam, možda po prvi put, zaista pomislio da ću se oženiti
Stalno joj govorim da je to zdravije, ali, na kraju krajeva, ima pravo da radi šta hoće
Bilo mi je naporno da im sve objašnjavam. Na kraju sam zaćutao i pušio gledajući u more
Ostati ovde ili otići, svodilo se na isto. Posle nekog vremena sam se vratio na plažu i počeo da hodam
I bilo je to kao da sam četiri puta pokucao na vrata nesreće
Međutim, objasnio sam mu da sam takve prirode da moje fizičke potrebe često remete moja osećanja
Nije me razumeo i bio je pomalo ljut na mene. Imao sam potrebu da mu kažem da sam kao i ostali, sasvim kao i ostali
Prošaputao je: "Nikada nisam video dušu tako okorelu kao što je vaša."
Ima stvari o kojima nikad nisam voleo da pričam
Moja ćelija je bila tiša i mračnija
Već zalepljena uz rešetke, osmehivala mi se najviše što je mogla. Bila mi je veoma lepa, ali nisam znao kako to da joj kažem
Poželeo sam tu tanku tkaninu i nisam bio siguran čemu drugom sem nje treba da se nadam
Jedino ostrvo tišine bilo je pored mene
Pazi na sebe, i čuvaj se
Osvrnuo sam se pre nego što ću nestati
Nedugo potom mi je pisala. I tada su počele stvari o kojima nikad nisam voleo da pričam
Najteže mi je bilo što sam imao misli slobodnog čoveka
Kasnije sam shvatio da je i to deo kazne
Ali do tada sam se već navikao, i ta kazna za mene to više nije bila
Ali svaki put kad bih počeo ispočetka, trajalo bi pomalo duže
Smatrao sam da je to putnik donekle zaslužio
Ne, izlaza nije bilo
Nikad u životu nisam imao priliku za to. "Razumem", rekao je, "ali na kraju i to dosadi".
Srdačno mi je mahnuo i napustio nas
I imao sam čudan osećaj da posmatram sebe
Na šta je on odgovorio da sam čovek
Nosila je šešir i bila je lepa
"Treba razumeti, treba razumeti", ali delovalo je da niko ne razume. Odveli su ga
Da je slučajnost u ovoj priči već dosta naštetila savesti
Kao da poznati putevi ispisani na letnjem nebu mogu da dovedu do zatvora jednako kao i do nevinih snova
Uvek je zanimljivo slušati o sebi
Odlučivalo se o mojoj sudbini, a moje mišljenje nije uzimano u obzir
Samo bi mi neki fragmenti, gestikulacije ili čitave tirade, ali odvojeni od celine, uzbudili ili probudili moje interesovanje
Slušao sam i ono što sam čuo bilo je da sam ocenjen kao inteligentan čovek
U tom trenutku se okrenuo prema meni i uperio prstom u mene, nastavljajući da me napada a da ja zapravo nisam razumeo zašto
Rekao je da se zagledao u nju i nije pronašao ništa
"Tražim vam glavu ovog čoveka", rekao je, "i tražim je mirna srca".
Spopale su me uspomene na život koji mi nije više pripadao
Nisam je zaboravio
Samo jednom! Nekako mislim da bi mi to bilo dovoljno
Naravno, nada se sastojala u tome da me nasred ulice, u trku, pogodi metak. Ali kad se sve uzme u obzir, ništa nije dozvoljavalo taj luksuz
Ali, naravno, čovek ne može uvek da bude razuman
Dugo mi nije pisala. Te večeri sam razmišljao i pomislio da se možda umorila od toga da bude ljubavnica osuđenika na smrt
Zatim je ostao tako, i dalje spuštene glave, toliko dugo da mi se u jednom trenutku učinilo da sam ga zaboravio
Ovaj kameni zid je natopljen bolom, ja to znam
Život u kome bih mogao da se setim ovoga
Iz dubine moje budućnosti, tokom čitavog tog apsurdnog života koji sam vodio, neki mračan dah je dopirao do mene kroz godine koje još nisu došle
Samo povlašćeni i postoje
A i to je bez veze. Penjanje na gubilište, uspon ka otvorenom nebu, to je nešto što bi moglo da probudi maštu
Kad je otišao, ponovo sam pronašao mir
Uvek sam ja taj koji umire
July 20, 2023
jednim dechem
October 18, 2022
Шта изразито ценим, поред многих ствари, код гдина Камија јесте то што он сажима своју филозофију. Такорећи, поједностављује је обичном човеку.
У томе је чар његовог писања.
Комплексни филозофски чин попут апсурдизма он је осликао на тако прост али јошувек испуњен начин кроз своја књижевна дела(Акцентујем на ово дело, поготово).
Међутим, видљива је улога књижевног стваралаштва Франца Кафке у овом делу поготово. Чињеница је да је Кафка имао утицај на стварање појма апсурдизма, и на само стваралаштво Камија.
Али овај роман се разликује и од Кафке.
Међутим, можемо наћи и траг Достојевског.
Поглавље „Велики Инквизитор“ из „Браће Карамазових“ „родило“ је филозофију Мерсоа.
Све у свему, да не дужим толико, Албер Ками је генијалан писац који у својој филозофији, не остављајући самог себе, склапа дела и Достојевског, Кафке, чак и Кјеркогора са зачином Ничеа.
У томе је лепота његовог писања.
У томе је чар његовог писања.
Комплексни филозофски чин попут апсурдизма он је осликао на тако прост али јошувек испуњен начин кроз своја књижевна дела(Акцентујем на ово дело, поготово).
Међутим, видљива је улога књижевног стваралаштва Франца Кафке у овом делу поготово. Чињеница је да је Кафка имао утицај на стварање појма апсурдизма, и на само стваралаштво Камија.
Али овај роман се разликује и од Кафке.
Међутим, можемо наћи и траг Достојевског.
Поглавље „Велики Инквизитор“ из „Браће Карамазових“ „родило“ је филозофију Мерсоа.
Све у свему, да не дужим толико, Албер Ками је генијалан писац који у својој филозофији, не остављајући самог себе, склапа дела и Достојевског, Кафке, чак и Кјеркогора са зачином Ничеа.
У томе је лепота његовог писања.
October 20, 2019
"On izgleda tako ubeđen, je l' da? A ipak, nijedno njegovo ubeđenje ne vredi koliko jedna ženska vlas. On nije siguran čak ni u to da je živ. Jer živi kao mrtvac.
Ja izgledam kao da su mi ruke prazne. Ali ja sam siguran u sebe, siguran u sve, sigurniji nego on, siguran u ovaj moj život i u smrt, koja će doći. Da, ja imam samo to. Ali je bar ta istina u mojim rukama isto onoliko koliko i ja u njenim.
Ja sam bio u pravu, i sad sam u pravu, oduvek sam u pravu. Živeo sam na ovaj način, a mogao sam živeti i na neki drugi. Činio sam ovo, a ne ono. Nisam učinio tu i tu stvar, a učinio sam onu drugu. Pa šta?
Ispalo je kao da sam čitavo vreme čekao ovaj trenutak i izvesnu ranu zoru koja će mi dati za pravo. Ništa, ništa nema značaja i ja dobro znam zašto. I on zna zašto."
Ja izgledam kao da su mi ruke prazne. Ali ja sam siguran u sebe, siguran u sve, sigurniji nego on, siguran u ovaj moj život i u smrt, koja će doći. Da, ja imam samo to. Ali je bar ta istina u mojim rukama isto onoliko koliko i ja u njenim.
Ja sam bio u pravu, i sad sam u pravu, oduvek sam u pravu. Živeo sam na ovaj način, a mogao sam živeti i na neki drugi. Činio sam ovo, a ne ono. Nisam učinio tu i tu stvar, a učinio sam onu drugu. Pa šta?
Ispalo je kao da sam čitavo vreme čekao ovaj trenutak i izvesnu ranu zoru koja će mi dati za pravo. Ništa, ništa nema značaja i ja dobro znam zašto. I on zna zašto."
June 3, 2013
Странац сам себи, или странац свим људима? Да ли је довољно само постојати, или урадити нешто да те људи запамте?
Мерсо је човек са интигрантним размишљањем, а шрктим речима. Не знамо сврху његових дела, не знамо да ли је ментално оболео... Јер, то нам је најлогичније објашњење, зар не? Шта мислити иначе о човеку, који не тугује за мајком? Мора да је рђава мајка... Али, шта ако није она у питању? Хоће ли убити човека да би доживео узбуђење, неку надокнаду за живот који је протраћио?
Ништа нема смисла. Ни ово моје пискарање, ни ова Нобеловом наградом награђена књига. Добродошли у филозофију апсурда.Displaying 1 - 30 of 57 reviews