What do you think?
Middlesex
The astonishing tale of a gene that passes down through three generations of a Greek-American family and flowers in the body of a teenage girl.
In the spring of 1974, Calliope Stephanides, a student at a girls' school in Grosse Pointe, finds herself drawn to a chain-smoking, strawberry blond classmate with a gift for acting. The passion that furtively develops between them--along with Callie's failure to develop--leads Callie to suspect that she is not like other girls. In fact, she is not really a girl at all.
The explanation for this shocking state of affairs takes us out of suburbia- back before the Detroit race riots of 1967, before the rise of the Motor City and Prohibition, to 1922, when the Turks sacked Smyrna and Callie's grandparents fled for their lives. Back to a tiny village in Asia Minor where two lovers, and one rare genetic mutation, set in motion the metamorphosis that will turn Callie into a being both mythical and perfectly a hermaphrodite.
Spanning eight decades--and one unusually awkward adolescence- Jeffrey Eugenides's long-awaited second novel is a grand, utterly original fable of crossed bloodlines, the intricacies of gender, and the deep, untidy promptings of desire.
In the spring of 1974, Calliope Stephanides, a student at a girls' school in Grosse Pointe, finds herself drawn to a chain-smoking, strawberry blond classmate with a gift for acting. The passion that furtively develops between them--along with Callie's failure to develop--leads Callie to suspect that she is not like other girls. In fact, she is not really a girl at all.
The explanation for this shocking state of affairs takes us out of suburbia- back before the Detroit race riots of 1967, before the rise of the Motor City and Prohibition, to 1922, when the Turks sacked Smyrna and Callie's grandparents fled for their lives. Back to a tiny village in Asia Minor where two lovers, and one rare genetic mutation, set in motion the metamorphosis that will turn Callie into a being both mythical and perfectly a hermaphrodite.
Spanning eight decades--and one unusually awkward adolescence- Jeffrey Eugenides's long-awaited second novel is a grand, utterly original fable of crossed bloodlines, the intricacies of gender, and the deep, untidy promptings of desire.
529 pages, Paperback
First published September 4, 2002
About the author
Jeffrey Eugenides
44 books10.7k followersJeffrey Kent Eugenides is an American author. He has written numerous short stories and essays, as well as three novels: The Virgin Suicides (1993), Middlesex (2002), and The Marriage Plot (2011). The Virgin Suicides served as the basis of the 1999 film of the same name, while Middlesex received the 2003 Pulitzer Prize for Fiction in addition to being a finalist for the National Book Critics Circle Award, the International Dublin Literary Award, and France's Prix Médicis.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 6 of 6 reviews
December 14, 2019
Морам на почетку рећи да је ово заиста једна одлична књига, прави „Велики амерички роман“. Уживао сам у читању, изузев у последњих педесетак страна које су шокантно лоше. Крај је недостојан и холивудских филмова Б продукције. Потпуно необјашњиво, нереално, без икаквих мотива који би се разумели. Мало road trip-a, мало лошег крими заплета, ма ужас. Као да се аутор уморио на крају и смандрљао од клишеа тај најважнији део књиге. То ми је потпуно покварило утисак.
Али, зажмурићу чврсто на тих последњих педесетак страна, јер је све претходно маестрално укомпоновано.
Калиопи (Кал) Стефанидис потомак је грчких емиграната у САД, особа са поремећајем диференцијације пола, што се не открива до њеног пубертета. Кроз књигу пратимо судбину њених предака и њихов живот пре њеног рођења, а затим и њено одрастање шездесетих и седамдесетих година у већ добростојећој, средњекласној, „типичној америчкој“ породици са Средњег запада. Прича се гради хронолошки, од емиграције Калиопиних бабе и деде, Грка из Мале Азије у САД двадесетих година ХХ века, живота у Детроиту за време прохибиције, послератних година полета, затим суноврата некада моћног града итд. Кроз судбину једне емигрантске породице преламају се сви ови, локални, али и светски догађаји. Много је ту референци на америчку поп-културу и политичке догађаје педесетих и шездесетих година о чему Јуџинидис пише прилично уверљиво, с обзиром да је и сам делимично грчког порекла и да је одрастао у Детроиту.
Тема поремећаја диференцијације пола многима је вероватно шокантна и довољна сама по себи. Али, овај роман много је више од тог првог, површног значењског слоја. Хермафродитизам главног јунака (иако се овај израз више не користи у медицинској литератури) је само оквир и подстицај за причу. Подвојеност главне јунакиње/главног јунака, одлична је метафора за подвојеност свих емигрантских породица у САД, подвојеност грађанског и религиозног, традиционалног и модерног. Обрађује се мноштво значајних тема, не бежећи ни од оних од којих се у мејнстрим, политички коректној данашњици зазире.
Надам се да је Јуџинидис и у другим својим делима на висини задатка.
Али, зажмурићу чврсто на тих последњих педесетак страна, јер је све претходно маестрално укомпоновано.
Калиопи (Кал) Стефанидис потомак је грчких емиграната у САД, особа са поремећајем диференцијације пола, што се не открива до њеног пубертета. Кроз књигу пратимо судбину њених предака и њихов живот пре њеног рођења, а затим и њено одрастање шездесетих и седамдесетих година у већ добростојећој, средњекласној, „типичној америчкој“ породици са Средњег запада. Прича се гради хронолошки, од емиграције Калиопиних бабе и деде, Грка из Мале Азије у САД двадесетих година ХХ века, живота у Детроиту за време прохибиције, послератних година полета, затим суноврата некада моћног града итд. Кроз судбину једне емигрантске породице преламају се сви ови, локални, али и светски догађаји. Много је ту референци на америчку поп-културу и политичке догађаје педесетих и шездесетих година о чему Јуџинидис пише прилично уверљиво, с обзиром да је и сам делимично грчког порекла и да је одрастао у Детроиту.
Тема поремећаја диференцијације пола многима је вероватно шокантна и довољна сама по себи. Али, овај роман много је више од тог првог, површног значењског слоја. Хермафродитизам главног јунака (иако се овај израз више не користи у медицинској литератури) је само оквир и подстицај за причу. Подвојеност главне јунакиње/главног јунака, одлична је метафора за подвојеност свих емигрантских породица у САД, подвојеност грађанског и религиозног, традиционалног и модерног. Обрађује се мноштво значајних тема, не бежећи ни од оних од којих се у мејнстрим, политички коректној данашњици зазире.
Надам се да је Јуџинидис и у другим својим делима на висини задатка.
August 1, 2020
Čitalac (zaintersovani učenik Milan iz treće klupe do prozora): “Profesore, da li biste mogli da nam ispričate nešto o industrijskoj revoluciji?”
“Midlseks” (profesor istorije na dva meseca do penzije koji na svakom času nosi flanelski karirani sako braon boje): “Znaš Milane, to je dobro pitanje. Ali da bismo mogli da odovorimo na njega bitno je znati nešto i o drugim, jednako bitnim revolucijama. Eto na primer, Francuska revolucija, znate (obraća se celom odeljenju) ona je počela 1789. godine i trajala čitavih deset godina. No, postavlja se pitanje zašto uopšte ljudi prave nemire, šta to u njima budi poriv za samom revolucijom? Politika, neznanje, gnev prema vlasti ili nešto više? Odgovor na to pitanje možemo potražiti još u periodu kamenog doba, kada su ljudi krenuli da prave oružja od kamena koja su bušili i u koja su ubacivali drevne drške radi lakšeg baratanja njima, a i ranije, dok su živeli u pećinama i borili se za plen zarad hrane i preživljavanja... No pre svega toga postavlja se pitanje odakle je došao čovek? Šta je zapravo misao? Da li je Bog kreator ljudskog roda? Pustićemo sada religiju po strani, kako bismo se skoncentrisali na Milanovo postavljeno pitanje... Vidite, mi kao bića u obliku približnom sadašnjem nismo ni postojali dugo, dugo vremena, razvili smo se nakon što je jedan veliki asteroid udario površinu planete Zemlje i uništio dinosauruse, a tu dolazimo do više perioda ili bolje reći - razdoblja tih grandiozno monstruoznih bića. Pem, trijas, jura, kreda, tercijar, i eto nas, doduše mnogo kasnije, prvih ljudi. Elem, bitno je saznati koji su to hemijski elementi koji su doveli do pojave svega toga, planete Zemlje, dinosaurusa, pa i nas samih! He, čudne su to stvari, ti hemijski elementi, zasve zapanjujući! Vidite, jedna naučnica, nadasve izuzetna žena, se hiljadama i hiljadama godina kasnije bavila upravo hemijskim elementima. Njeno ime je Marija Salomea Sklodovska-Kiri, a njeno najveće dostignuće bio je rad na teoriji radioaktivnosti. E sada da ja vas pitam... Koji je to zastrašujući istorijski događaj bio direktna posledica nuklearne i radioaktivne katastrofe? Tako je, Radmila (koja sedi u prvoj klupi ispred katedre, ima plave oči, kovrdžavu smeđu kosu, jaku dioptriju, mada se za takva sočiva kaže da “nosi tegle” i nijedan neopravdani izostanak), to je eksplozija nuklearnog reaktora fabrike u Černobilu! Vidite sve je to bila posledica industrijalizacije, a najveću kritiku iste možemo videti u delima jednog sjajnog pisca, možda meni omiljenog, Čarlsa Dikensa. Rođen 7. februara 1812. godine u Landportu u Velikoj Britaniji, bio je i ostao jedan od najvećih književnika viktorijanske ere, a njegova kritika industrije i fabrika u doba industrijske revolucije...”
*začuje se zvono*
Profesor (ili “Midlseks”) pakuje stvari i izlazi iz učionice, ali se u roku od par sekundi vraća nazad po dnevnik koji je zaboravio na katedri jer u mislima već šeta po tlu Rusije u periodu Romanovih i divi se monumentalnosti ruskih carskih palata.
..................................................................
Ovako sam se ja osećao dok sam čitao ovo neosporno izuzetno napisano delo, ali toliko zatrpano nepotrebnim informacijama za priču i životni tok glavnog junaka (ranije junakinje) da mi je ceo roman u trenucima potpuno gubio poentu, do te mere da mi je delovalo da pisac jednostavno ne može da odoli samom sebi i želji da prikaže svoje veliko znanje i umeće pisanja, nesvestan toga da mu to samo škodi i guši radnju romana koji bi bio daleko bolji da je bio kraći za makar 250 stranica.
Dalje bih želeo da se osvrnem na intervju koji je autor knjige imao sa Oprom Vinfri. U njemu autor priča da je pročitao biografiju interseks osobe Herkuline Barbin ("Herculine Barbin: Memoir of a 19th Century French Hermaphrodite"), te bih citirao sledeće:
"I expected the memoir to be fascinating, wildly dramatic, as well as revelatory about experiences I myself had no clue about. Unfortunately, Herculine Barbin wrote very much like the convent schoolgirl she was. Her prose is melodramatic, sentimental. She's evasive about her anatomical details and unable—or unwilling—to describe her emotional states without resorting to platitudes or histrionics. The memoir frustrated my readerly expectations. I thought to myself, rather hubristically, that I'd like to write the story myself."
Iz ovoga se stiče veoma jak utisak da je autor napisao "Midlseks" više kao želju da napiše knjigu u kojoj će pokazati svoje besprekorno, arogantno i "ja sam najbolji" spisateljsko umeće, nego što je to uradio iz želje da se posveti tematici interseks osoba. Sve ovo se očito primećuje u knjizi, glavni junak često biva potpuno zapostavljen zarad nekih drugih nebitnih stvari, a stiče se utisak da je jedino "ono što ima između nogu" bitno za njegov, odnosno njen, razvoj kao lika, te bih mogao da kažem da je očigledna želja autora da napiše “savršeno delo” razlog zbog kojeg me je knjiga užasno iritirala.
Dalje, osećam se prevarenim... Autor već u startu nama prikazuje Kala kao sredovečnog muškarca koji ima problem vezivanja za ženske osobe, koje ga neosporno privlače, ali sa kojima kako kaže "sve ostaje na razgovoru". U priču se upliće lik Džuli, sa kojom se čini da će Kal imati neki dublji odnos (i briga me što je ovo spojler, nemate ništa od toga - to mi je i poenta) i on ga i ima... No cela njihova "veza" se može svesti na dvadesetak od NEVEROVATNIH 630 stranica! Upravo me je ta tema i njihov odnos najviše interesovala - želeo sam da saznam kako jedna interseks osoba u četrdesetim godinama živi i kakav odnos ima sa osobama sa kojima želi romantičnu vezu, ali mi je autor u toku celog romana samo bacao mrvice, ponižavajući me sa svojih nekoliko pasusa u "sadašnjem vremenu", da bi na kraju samo završio time da su likovi ostvarili kakav-takav odnos, bez IKAKVE dubine i emocije. Kako me je ovaj deo knjige najviše zaintrigirao (a mislio sam da će poslednjih, makar, 50 stranica biti posvećene upravo tome), možete misliti moje razočarenje kada je ceo taj zaplet razrešen na svega stranicu i po.
Svi koji me poznaju i znaju moje čitalačke navike znaju da prezirem da dajem jedinice knjigama. No, frustriranost koju osećam nakon čitanja ovog šljama od romana i mržnja koju osećam prema arogantnosti pisca Džefrija Judžinisa prevazilaze sva moja objektivna viđenja knjige. Zato ću za kraj reći samo - bacio bih je, da nije bila toliko skupa, te mi je, iskreno, žao datog novca.
P.S. I dajte, molim vas... Rečenice poput:
- "Ja nisam devojčica. Ja sam dečak. To sam danas otkrila."
- "Ovim mornarima* magla je prijala, jer je gradu davala lelujavi, anonimni osećaj života na pučini, a u takvoj anonimnosti promene identiteta odvijale su se mnogo lakše."
- "Ostavljajući eldorado za sobom (kao što Džokerov auto beži od betmobila), gremlin se pridružio reci kamiona i automobila koja se slivala na veliki viseći most.”
*homoseksualcima u San Francisku
Pulicer? Hell. No.
“Midlseks” (profesor istorije na dva meseca do penzije koji na svakom času nosi flanelski karirani sako braon boje): “Znaš Milane, to je dobro pitanje. Ali da bismo mogli da odovorimo na njega bitno je znati nešto i o drugim, jednako bitnim revolucijama. Eto na primer, Francuska revolucija, znate (obraća se celom odeljenju) ona je počela 1789. godine i trajala čitavih deset godina. No, postavlja se pitanje zašto uopšte ljudi prave nemire, šta to u njima budi poriv za samom revolucijom? Politika, neznanje, gnev prema vlasti ili nešto više? Odgovor na to pitanje možemo potražiti još u periodu kamenog doba, kada su ljudi krenuli da prave oružja od kamena koja su bušili i u koja su ubacivali drevne drške radi lakšeg baratanja njima, a i ranije, dok su živeli u pećinama i borili se za plen zarad hrane i preživljavanja... No pre svega toga postavlja se pitanje odakle je došao čovek? Šta je zapravo misao? Da li je Bog kreator ljudskog roda? Pustićemo sada religiju po strani, kako bismo se skoncentrisali na Milanovo postavljeno pitanje... Vidite, mi kao bića u obliku približnom sadašnjem nismo ni postojali dugo, dugo vremena, razvili smo se nakon što je jedan veliki asteroid udario površinu planete Zemlje i uništio dinosauruse, a tu dolazimo do više perioda ili bolje reći - razdoblja tih grandiozno monstruoznih bića. Pem, trijas, jura, kreda, tercijar, i eto nas, doduše mnogo kasnije, prvih ljudi. Elem, bitno je saznati koji su to hemijski elementi koji su doveli do pojave svega toga, planete Zemlje, dinosaurusa, pa i nas samih! He, čudne su to stvari, ti hemijski elementi, zasve zapanjujući! Vidite, jedna naučnica, nadasve izuzetna žena, se hiljadama i hiljadama godina kasnije bavila upravo hemijskim elementima. Njeno ime je Marija Salomea Sklodovska-Kiri, a njeno najveće dostignuće bio je rad na teoriji radioaktivnosti. E sada da ja vas pitam... Koji je to zastrašujući istorijski događaj bio direktna posledica nuklearne i radioaktivne katastrofe? Tako je, Radmila (koja sedi u prvoj klupi ispred katedre, ima plave oči, kovrdžavu smeđu kosu, jaku dioptriju, mada se za takva sočiva kaže da “nosi tegle” i nijedan neopravdani izostanak), to je eksplozija nuklearnog reaktora fabrike u Černobilu! Vidite sve je to bila posledica industrijalizacije, a najveću kritiku iste možemo videti u delima jednog sjajnog pisca, možda meni omiljenog, Čarlsa Dikensa. Rođen 7. februara 1812. godine u Landportu u Velikoj Britaniji, bio je i ostao jedan od najvećih književnika viktorijanske ere, a njegova kritika industrije i fabrika u doba industrijske revolucije...”
*začuje se zvono*
Profesor (ili “Midlseks”) pakuje stvari i izlazi iz učionice, ali se u roku od par sekundi vraća nazad po dnevnik koji je zaboravio na katedri jer u mislima već šeta po tlu Rusije u periodu Romanovih i divi se monumentalnosti ruskih carskih palata.
..................................................................
Ovako sam se ja osećao dok sam čitao ovo neosporno izuzetno napisano delo, ali toliko zatrpano nepotrebnim informacijama za priču i životni tok glavnog junaka (ranije junakinje) da mi je ceo roman u trenucima potpuno gubio poentu, do te mere da mi je delovalo da pisac jednostavno ne može da odoli samom sebi i želji da prikaže svoje veliko znanje i umeće pisanja, nesvestan toga da mu to samo škodi i guši radnju romana koji bi bio daleko bolji da je bio kraći za makar 250 stranica.
Dalje bih želeo da se osvrnem na intervju koji je autor knjige imao sa Oprom Vinfri. U njemu autor priča da je pročitao biografiju interseks osobe Herkuline Barbin ("Herculine Barbin: Memoir of a 19th Century French Hermaphrodite"), te bih citirao sledeće:
"I expected the memoir to be fascinating, wildly dramatic, as well as revelatory about experiences I myself had no clue about. Unfortunately, Herculine Barbin wrote very much like the convent schoolgirl she was. Her prose is melodramatic, sentimental. She's evasive about her anatomical details and unable—or unwilling—to describe her emotional states without resorting to platitudes or histrionics. The memoir frustrated my readerly expectations. I thought to myself, rather hubristically, that I'd like to write the story myself."
Iz ovoga se stiče veoma jak utisak da je autor napisao "Midlseks" više kao želju da napiše knjigu u kojoj će pokazati svoje besprekorno, arogantno i "ja sam najbolji" spisateljsko umeće, nego što je to uradio iz želje da se posveti tematici interseks osoba. Sve ovo se očito primećuje u knjizi, glavni junak često biva potpuno zapostavljen zarad nekih drugih nebitnih stvari, a stiče se utisak da je jedino "ono što ima između nogu" bitno za njegov, odnosno njen, razvoj kao lika, te bih mogao da kažem da je očigledna želja autora da napiše “savršeno delo” razlog zbog kojeg me je knjiga užasno iritirala.
Dalje, osećam se prevarenim... Autor već u startu nama prikazuje Kala kao sredovečnog muškarca koji ima problem vezivanja za ženske osobe, koje ga neosporno privlače, ali sa kojima kako kaže "sve ostaje na razgovoru". U priču se upliće lik Džuli, sa kojom se čini da će Kal imati neki dublji odnos (i briga me što je ovo spojler, nemate ništa od toga - to mi je i poenta) i on ga i ima... No cela njihova "veza" se može svesti na dvadesetak od NEVEROVATNIH 630 stranica! Upravo me je ta tema i njihov odnos najviše interesovala - želeo sam da saznam kako jedna interseks osoba u četrdesetim godinama živi i kakav odnos ima sa osobama sa kojima želi romantičnu vezu, ali mi je autor u toku celog romana samo bacao mrvice, ponižavajući me sa svojih nekoliko pasusa u "sadašnjem vremenu", da bi na kraju samo završio time da su likovi ostvarili kakav-takav odnos, bez IKAKVE dubine i emocije. Kako me je ovaj deo knjige najviše zaintrigirao (a mislio sam da će poslednjih, makar, 50 stranica biti posvećene upravo tome), možete misliti moje razočarenje kada je ceo taj zaplet razrešen na svega stranicu i po.
Svi koji me poznaju i znaju moje čitalačke navike znaju da prezirem da dajem jedinice knjigama. No, frustriranost koju osećam nakon čitanja ovog šljama od romana i mržnja koju osećam prema arogantnosti pisca Džefrija Judžinisa prevazilaze sva moja objektivna viđenja knjige. Zato ću za kraj reći samo - bacio bih je, da nije bila toliko skupa, te mi je, iskreno, žao datog novca.
P.S. I dajte, molim vas... Rečenice poput:
- "Ja nisam devojčica. Ja sam dečak. To sam danas otkrila."
- "Ovim mornarima* magla je prijala, jer je gradu davala lelujavi, anonimni osećaj života na pučini, a u takvoj anonimnosti promene identiteta odvijale su se mnogo lakše."
- "Ostavljajući eldorado za sobom (kao što Džokerov auto beži od betmobila), gremlin se pridružio reci kamiona i automobila koja se slivala na veliki viseći most.”
*homoseksualcima u San Francisku
Pulicer? Hell. No.
October 10, 2020
Лепа, интересантна и врло необична књига. Јако ми се свидела, искрена препорука за читање...
December 29, 2019
“Rođen sam dva puta: prvo, kao devojčica, jednog izuzetno vedrog dana u Detroitu 1960; a zatim ponovo, kao dečak tinejdžer, u jednoj bolnici kraj Petoskija, u Mičigenu, avgusta 1974.” Tako Džefri Eugenides, Amerikanac grčkog porekla, započinje ovaj roman, koji će veoma brzo biti ovenčan svetskom slavom, donoseći autoru Pulicerovu nagradu. Čudesna, slojevita i bogata priča, koja počinje na obalama turske imperije, pa preko američkih oblakodera stiže natrag u Evropu, prateći sudbinu bića koje u sebi objedinjuje oba pola, pokazaće vam da vreme velikih pisaca još nije prošlo!
“...sada, u četrdeset i prvoj, osećam da se ponovo rađam. Posle više decenija, ponovo se sećam umrlih prababa i pradedova, davno izgubljenih rođaka, nepoznatih srodnika ili, u slučaju ukrštenih porodica, kao što je moja, svih njih zajedno. I zato, pre nego što bude kasno, želim sve da zabeležim: putovanje ovog gena kroz vreme. Pevajte sada, o muze, o recesivnoj mutaciji mog petog hromozoma...
...oprostite ako ponekad zvučim pomalo homerovski. I to nosim u genima.”
9/10
“...sada, u četrdeset i prvoj, osećam da se ponovo rađam. Posle više decenija, ponovo se sećam umrlih prababa i pradedova, davno izgubljenih rođaka, nepoznatih srodnika ili, u slučaju ukrštenih porodica, kao što je moja, svih njih zajedno. I zato, pre nego što bude kasno, želim sve da zabeležim: putovanje ovog gena kroz vreme. Pevajte sada, o muze, o recesivnoj mutaciji mog petog hromozoma...
...oprostite ako ponekad zvučim pomalo homerovski. I to nosim u genima.”
9/10
March 5, 2025
5⭐️
Za sve to vreme, nisam donosila nikakve definitivne zaključke o sebi. Znam da je u to teško poverovati, ali tako je. Um poseduje samocenzuru. On ulepšava stvari. Nije isto biti unutar tela i izvan njega. Spolja možete da gledate, ispitujete, poredite. Iznutra nema poređenja.
Za sve to vreme, nisam donosila nikakve definitivne zaključke o sebi. Znam da je u to teško poverovati, ali tako je. Um poseduje samocenzuru. On ulepšava stvari. Nije isto biti unutar tela i izvan njega. Spolja možete da gledate, ispitujete, poredite. Iznutra nema poređenja.
October 16, 2022
Početak i poslednjih 150 strana odlični, ali sve izmedju dosadno i predugo
Displaying 1 - 6 of 6 reviews