What do you think?
Rate this book
Nevidljiva žena i druge priče
Invisible Woman and Other Stories takes us on an intimate journey of ageing, from the shock of catching a glimpse of ourselves in the mirror as others see us to the actual slipping away of the self.
The stories speak of reckonings: with the illness and death of a parent, with the emotional baggage that must be cleared out along with the material remains, with memories and missed opportunities, and with the waning of desire. Told through different narrators (first and third person, male and female points of view, different generations), though always with a feminist sensibility, the stories weave autobiographical and fictional elements in their depiction of intimate moments, following the memories, digressions and associations that arise from a fragrance, a touch of cloth, a photograph.
The stories speak of reckonings: with the illness and death of a parent, with the emotional baggage that must be cleared out along with the material remains, with memories and missed opportunities, and with the waning of desire. Told through different narrators (first and third person, male and female points of view, different generations), though always with a feminist sensibility, the stories weave autobiographical and fictional elements in their depiction of intimate moments, following the memories, digressions and associations that arise from a fragrance, a touch of cloth, a photograph.
- GenresShort StoriesFiction
192 pages, Hardcover
First published January 1, 2018
30 people are currently reading
459 people want to read
About the author
Slavenka Drakulić
32 books692 followersSlavenka Drakulić (1949) is a noted Croatian writer and publicist, whose books have been translated into many languages.
In her fiction Drakulić has touched on a variety of topics, such as dealing with illness and fear of death in Holograms of fear; the destructive power of sexual desire in Marble skin; an unconventional relationship in The taste of a man; cruelty of war and rape victims in S. A Novel About the Balkans (made into a feature film As If I Am Not There, directed by Juanita Wilson); a fictionalized life of Frida Kahlo in Frida's bed. In her novel Optužena (English translation forthcoming), Drakulić writes about the not often addressed topic of child abuse by her own mother. In her novel Dora i Minotaur Drakulic writes about Dora Maar and her turbulent relationship to Pablo Picasso, and how it affected Dora's intellectual identity. In her last novel Mileva Einstein, teorija tuge she writes about Einstein's wife Mileva Maric. The novel is written from Mileva's point of view, especially describing how motherhood and financial and emotional dependence on Einstein took her away from science and professional life.
Drakulić has also published eight non-fiction books. Her main interests in non-fiction include the political and ideological situation in post-communist countries, war crimes, nationalism, feminist issues, illness, and the female body. In How We Survived Communism; Balkan Express; Café Europa she deals with everyday life in communist and post-communist countries. In 2021, Drakulic wrote a sequel to Café Europa, Café Europa Revisited: How to Survive Post-Communism. Drakulic wrote the history of communism through the perspective of animals in A Guided Tour Through the Museum of Communism. She explores evil in ordinary people and choices they make in They Would Never Hurt a Fly War Criminals On Trial In The Hague, about the people who committed crimes during the Croatian Homeland war. On the other side, in Flesh of her flesh (available in English only as an e-book) Drakulić writes about the ultimate good – people who decide to donate their own kidney to a person they have never met. Her first book, Deadly sins of feminism (1984) is available in Croatian only: Smrtni grijesi feminizma.
Drakulić is a contributing editor in The Nation (USA) and a freelance author whose essays have appeared in The New Republic, The New York Times Magazine and The New York Review Of Books. She contributes to Süddeutsche Zeitung (Germany), Internazionale (Italy), Dagens Nyheter (Sweden), The Guardian (UK), Eurozine and other newspapers and magazines.
Slavenka Drakulić is the recipient of the 2004 Leipzig Book-fair ”Award for European Understanding.” At the Gathering of International Writers in Prague in 2010 she was proclaimed as one of the most influential European writers of our time.
In her fiction Drakulić has touched on a variety of topics, such as dealing with illness and fear of death in Holograms of fear; the destructive power of sexual desire in Marble skin; an unconventional relationship in The taste of a man; cruelty of war and rape victims in S. A Novel About the Balkans (made into a feature film As If I Am Not There, directed by Juanita Wilson); a fictionalized life of Frida Kahlo in Frida's bed. In her novel Optužena (English translation forthcoming), Drakulić writes about the not often addressed topic of child abuse by her own mother. In her novel Dora i Minotaur Drakulic writes about Dora Maar and her turbulent relationship to Pablo Picasso, and how it affected Dora's intellectual identity. In her last novel Mileva Einstein, teorija tuge she writes about Einstein's wife Mileva Maric. The novel is written from Mileva's point of view, especially describing how motherhood and financial and emotional dependence on Einstein took her away from science and professional life.
Drakulić has also published eight non-fiction books. Her main interests in non-fiction include the political and ideological situation in post-communist countries, war crimes, nationalism, feminist issues, illness, and the female body. In How We Survived Communism; Balkan Express; Café Europa she deals with everyday life in communist and post-communist countries. In 2021, Drakulic wrote a sequel to Café Europa, Café Europa Revisited: How to Survive Post-Communism. Drakulic wrote the history of communism through the perspective of animals in A Guided Tour Through the Museum of Communism. She explores evil in ordinary people and choices they make in They Would Never Hurt a Fly War Criminals On Trial In The Hague, about the people who committed crimes during the Croatian Homeland war. On the other side, in Flesh of her flesh (available in English only as an e-book) Drakulić writes about the ultimate good – people who decide to donate their own kidney to a person they have never met. Her first book, Deadly sins of feminism (1984) is available in Croatian only: Smrtni grijesi feminizma.
Drakulić is a contributing editor in The Nation (USA) and a freelance author whose essays have appeared in The New Republic, The New York Times Magazine and The New York Review Of Books. She contributes to Süddeutsche Zeitung (Germany), Internazionale (Italy), Dagens Nyheter (Sweden), The Guardian (UK), Eurozine and other newspapers and magazines.
Slavenka Drakulić is the recipient of the 2004 Leipzig Book-fair ”Award for European Understanding.” At the Gathering of International Writers in Prague in 2010 she was proclaimed as one of the most influential European writers of our time.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 50 reviews
December 5, 2018
Priče s raznih strana gledišta o starosti - pozitivne, negativne, iskrene, tužne, sjetne – jednom riječju životne. Tko može u jednoj priči od osam stranica postići suze u očima čitatelja svojim pripovijedanjem!? Gospođa Drakulić!! Još jednom skidam kapu!
„Dok su izlazili, muž joj je zahvalno stisnuo ruku. Oboje nevidljivi, vidjeli su barem jedno drugo.“
„Ali eto, romantične misli s vremenom su zamijenile one praktične.“
„Dok su izlazili, muž joj je zahvalno stisnuo ruku. Oboje nevidljivi, vidjeli su barem jedno drugo.“
„Ali eto, romantične misli s vremenom su zamijenile one praktične.“
June 7, 2022
Na ovu zbirku su mi dragi ljudi i ljubitelji knjige čiji književni ukus uvažavam, skretali pažnju još u kasno proleće 2020. Njihova napomena u to doba bila je da se zbirke prihvatim kada moja lična situacija, kroz koju sam prolazila u to vreme, malo umine.
Zbog knjiga na spisku, knjiga koje su iz različitih razloga i mimo lista čekanja uletale u moj knjigoljubivi život, a i podsvesno zbog upozorenja o nežnoj vremenskoj distanci koju treba da ispratim pre nego se upustim u ovu zbirku, došlo je pretprolećna 2022. I mart, kada sam je uzela u ruke.
Centralna tema o kojoj Slavenka govori i koju provlači kroz priče jeste: starost. Preciznije, ili teskobnije rečeno, takođe naznačeno u samom naslovu i jedne priče (ali i same zbirke): nevidljivost.
Za razliku od onih knjiga u kojima se starost i proces starenja sagledavaju iz SVEŽIJEG ugla, s težnjom da se zauzme podmlađeniji stav, u ovoj zbirci autorka ne ostavlja mesta mladom duhu, biću bez godina niti popularnoj psihologiji usmerenoj na podmlađivanje.
Slavenka Drakulić je došla da kaže da starost stiže ili je već stigla, ponegde odmakla, i eufemizama tu nema.
Shodno životnom ciklusu gde čovek sazrevajući hodi ka svome nestajanju, rekla bih da se motiv nevidljivosti isuviše dobro uklopio.
Samoća, starenje, nemoć, gubitak ljudi, snage, pamćenja, pojmovi su u nizu koje razumemo i smatramo normalnim, ali ne i lakim tokom života, međutim, kada se isti ti pojmovi zadese blizu nas, naše suočavanje nije uvek niti dobro, niti lagano, niti jednostavno.
Zbirka ima nekoliko zaista dobrih priča, koje procenjujem dobrim najviše zato što su me pošteno ŽACNULE, u meni izazvale tugu, prepoznavanje situacija iz moje okoline, ili mi otkrile ugao koji mi nije bio toliko očigledan.
Neke sam doživela lično i stresla se, možda ne zbog snage opisa ili poruke koliko zbog vlastitih sećanja. Neke su mi bile mlake, neke korektne, pojedine rečenice zarile su mi se u srce i sigurna sam da ću pamtiti i njih i osećaj koji su u meni probudile (uključujući i naježenost kože, u neprikladno topao ranomartovski dan).
Rečenice:
- "Više me niko ne dodiruje, osim ruku liječnika, frizerke, zubara, ali to nisu nježni dodiri, svi oni samo nešto popravljaju."
- "Mama je bila posve nesvjesna da ispod spavaćice nema ništa. Bila je leđima okrenuta ostatku sobe ali ne i od mene. Kao da se uopšte nije sramila svoje tužne golotine, kao da joj je to bilo svejedno...
...
Brzo sam zgrabila čistu spavaćicu i navukla joj preko glave. Pazila sam da ne vidim ništa osim njezinih golih ramena. Naročito sam pazila da ne vidim tu jedinu preostalu dojku. Nisam mogla podneti da je gledam golu, nikad je u životu nisam videla golu. Nemoj mi to sada priuštiti, pomislila sam na rubu plača. Ali ona je već bila dijete, nesvjesna svoje golotine. Znala je samo da joj treba suha spavaćica. "
- "Tek sada znam da sam je pospremajući pokopala po drugi put - umrla je tek onog trenutka kada je ostala bez garderobe i kozmetike."
Rezimirano: solidna zbirka priča, 3.5/5
Zbog knjiga na spisku, knjiga koje su iz različitih razloga i mimo lista čekanja uletale u moj knjigoljubivi život, a i podsvesno zbog upozorenja o nežnoj vremenskoj distanci koju treba da ispratim pre nego se upustim u ovu zbirku, došlo je pretprolećna 2022. I mart, kada sam je uzela u ruke.
Centralna tema o kojoj Slavenka govori i koju provlači kroz priče jeste: starost. Preciznije, ili teskobnije rečeno, takođe naznačeno u samom naslovu i jedne priče (ali i same zbirke): nevidljivost.
Za razliku od onih knjiga u kojima se starost i proces starenja sagledavaju iz SVEŽIJEG ugla, s težnjom da se zauzme podmlađeniji stav, u ovoj zbirci autorka ne ostavlja mesta mladom duhu, biću bez godina niti popularnoj psihologiji usmerenoj na podmlađivanje.
Slavenka Drakulić je došla da kaže da starost stiže ili je već stigla, ponegde odmakla, i eufemizama tu nema.
Shodno životnom ciklusu gde čovek sazrevajući hodi ka svome nestajanju, rekla bih da se motiv nevidljivosti isuviše dobro uklopio.
Samoća, starenje, nemoć, gubitak ljudi, snage, pamćenja, pojmovi su u nizu koje razumemo i smatramo normalnim, ali ne i lakim tokom života, međutim, kada se isti ti pojmovi zadese blizu nas, naše suočavanje nije uvek niti dobro, niti lagano, niti jednostavno.
Zbirka ima nekoliko zaista dobrih priča, koje procenjujem dobrim najviše zato što su me pošteno ŽACNULE, u meni izazvale tugu, prepoznavanje situacija iz moje okoline, ili mi otkrile ugao koji mi nije bio toliko očigledan.
Neke sam doživela lično i stresla se, možda ne zbog snage opisa ili poruke koliko zbog vlastitih sećanja. Neke su mi bile mlake, neke korektne, pojedine rečenice zarile su mi se u srce i sigurna sam da ću pamtiti i njih i osećaj koji su u meni probudile (uključujući i naježenost kože, u neprikladno topao ranomartovski dan).
Rečenice:
- "Više me niko ne dodiruje, osim ruku liječnika, frizerke, zubara, ali to nisu nježni dodiri, svi oni samo nešto popravljaju."
- "Mama je bila posve nesvjesna da ispod spavaćice nema ništa. Bila je leđima okrenuta ostatku sobe ali ne i od mene. Kao da se uopšte nije sramila svoje tužne golotine, kao da joj je to bilo svejedno...
...
Brzo sam zgrabila čistu spavaćicu i navukla joj preko glave. Pazila sam da ne vidim ništa osim njezinih golih ramena. Naročito sam pazila da ne vidim tu jedinu preostalu dojku. Nisam mogla podneti da je gledam golu, nikad je u životu nisam videla golu. Nemoj mi to sada priuštiti, pomislila sam na rubu plača. Ali ona je već bila dijete, nesvjesna svoje golotine. Znala je samo da joj treba suha spavaćica. "
- "Tek sada znam da sam je pospremajući pokopala po drugi put - umrla je tek onog trenutka kada je ostala bez garderobe i kozmetike."
Rezimirano: solidna zbirka priča, 3.5/5
May 19, 2019
"je li starost, čak i kad nema bolesti, samo neprekidan niz poniženja koji prati sve veća ravnodušnost?"
slavenka je autorica koja se bavi ozbiljnim temama, a ovaj put se primila jedne od najtežih: starosti. priča nam o starosti kroz prizmu gubitka: gubitak pamćenja, gubitak ljepote, gubitak zdravlja, gubitak značaja, gubitak dostojanstva. kroz šesnaest priča napisanih u pripovjedačkom stilu, jednostavnim i, tipično za slavenku, dubokim i potresnim rečenicama, vodi nas u različite situacije koje donosi starost (sram od "nelijepog" tijela, demencija, zaljubljenost/seks sa znatno mlađim muškarcem, inkontinencija..) i emocionalni svijet proživljavanja što znači izgubiti mladost.
u mnogim pričama obraća se majci, izgovara riječi koje su trebale biti upućene njoj.. kao da žali zbog nedovoljno bliskog odnosa s njom i time stvara utisak -donekle- autobiografskoga djela.
teška i bolna literatura, ali nužna svakome od nas tko ide prema starosti (a idemo svi, ustvari - ili se bar nadamo da idemo) i svakome koga zanima kroz što prolaze ljudi koji su davno prestali biti mladi.
slavenka je autorica koja se bavi ozbiljnim temama, a ovaj put se primila jedne od najtežih: starosti. priča nam o starosti kroz prizmu gubitka: gubitak pamćenja, gubitak ljepote, gubitak zdravlja, gubitak značaja, gubitak dostojanstva. kroz šesnaest priča napisanih u pripovjedačkom stilu, jednostavnim i, tipično za slavenku, dubokim i potresnim rečenicama, vodi nas u različite situacije koje donosi starost (sram od "nelijepog" tijela, demencija, zaljubljenost/seks sa znatno mlađim muškarcem, inkontinencija..) i emocionalni svijet proživljavanja što znači izgubiti mladost.
u mnogim pričama obraća se majci, izgovara riječi koje su trebale biti upućene njoj.. kao da žali zbog nedovoljno bliskog odnosa s njom i time stvara utisak -donekle- autobiografskoga djela.
teška i bolna literatura, ali nužna svakome od nas tko ide prema starosti (a idemo svi, ustvari - ili se bar nadamo da idemo) i svakome koga zanima kroz što prolaze ljudi koji su davno prestali biti mladi.
December 31, 2023
Имена у овом свету нису битна. Пролазна су и често заклоњена иза хиљаду слојева магле у нашим сећањима. Тако да се ни ја нећу представљати. Давно сам изгубио појам о времену, сопственом изгледу или властитим одредницама у виду властитих имена. Нећу вас много давити и прећи ћу на ствар. Прича због које сам вас окупио овде на будимпештанској станици Келети јесу две смртне особе, данас смрти ближе него што су то били јуче, ближе забораву, безобличности и што је за њихове потомке најбитније, ближе читању тестамента. Две маторе индивидуе истих година у свега десетак дана рођених у Србијици којој тако журе да последње тренутке проведу у њој. Рецимо једино да они не путују заједно, али се познају. Упознали су се давно на књижевним дружењима у оквиру одређене, не сећам се више ни сам, групе за представљање, коментарисање и препоручивање књига. Она долази из Дизелдорфа, он долази из Осла, место сусрета Будимпештанска станица Келети, крајња дестинација Београд. Оно што буни ово двоје стараца јесте што се они само на тренутке сећају разлога својих путовања, само на тренутак се сећају својих година, само на тренута се присећају времена и места на коме се налазе и породице коју имају. Они се сасвим случајно сусрећу у купеу воза који подсећа на њих, стар, спор и никоме привлачан, и не знајући да се у ствари сасвим добро знају, уживљавају се у књигу коју сасвим случајно читају у исто време и у пар комичних дијалога глуме по тактовима те књиге.
Улоге:
Ана Лазаревић (90 година, педијатар у пензији, утврђен поремећај опсесивне куповине књиге, те је због тога разматрано да јој се забрани улаз у свим књижарама европске уније, књиге су за њом остајале потпуно очуване, iпak забележено je да понекад задрема наслоњена на хрпу књига у кафеу књижаре; разматрање забране је уједно и стварни разлог одласка у Србијицу)
Мирослав Маричић (90 година, дипломирани учитељ, у пензији, коју је стекао у Норвешкој учећи тамошњи српски живаљ матерњем језику, утврђен поремећај бесомучне и неутаживе потребе за мирисањем нових књига што је често пута доводило до оштећења истих, више пута упозораван од стране касира у књижарама, на крају забрањен улаз у све књижаре и библиотеке европске уније, уједно и стварни разлог повратка у Србијицу)
Локалитет: купе једног спороходног воза на деоници Будимпешта- Суботица- Београд
Време радње: 2070. Мај месец.
М:(Старији господин са шеширом на глави улази у воз помажући се са орнаментираним штапом од дреновине у десној и вукући малену торбу са точкићима левом руком. Лагано пролази крај огледала и не примећујући да је у питању он јавља се самом себи) Добар дан деко. Како сте? (Еуфорично!) Који намћор од чиче, неће ни да се јави. А носи се као господин. Ту шешир, ту неко оделце, лепе гиље, а овамо... Нису ни маторци што су некада били (тихо у себи). (Прилази свом купеу и угледа старију даму која се налази унутра, мрмљајући у себи негодује што ће путовати са неком бакицом, па нека је и дама попут ове)
А: (Певушећи у себи радује се путовању, закључује да у купеу неће бити гужве и да ће моћи на миру да чита. Из дамске љубичасте тобице вади књигу Славенке Дракулић. Таман када се спремала да започне читање на вратима купеа помоли се један декица) О Боже. Чича. Не. Не. Не. Нисам ја те среће да путовање проведем са неким младићем својих година или можда млађим, мени мора да западне под руку неки старкеља, да ми хрче, балави и тражи воде, не дај боже и помоћ (тихо за себе).
М: Добар дан бако, како сте?
А: (увређено, дрчно) Ха, ви то мени бако? Непристојни сте декице. Да вам помогнем? Још ћете и кук сломити преда мном. (са подсмехом)
М: Хахаха духовити сте. Али опростите, омакло ми се. (покушавајући да подигне торбу крајем ока примети да старица у крилу има неку књигу)
А: (устаде да припомогне старцу са торбом и угледа у огледалу своје лице, па се уплашено осмехну и узвикну) Ама какво је ово огледало? За тренутак ми се учинило да сам изборана и стара. Па оваква изгужвана огледала само у нашим возовима постоје. Спороходни воз, постарујуће огледало, купе непроветрен, не, ово мора бити од лошег ваздуха, питам се покреће ли овај препотопски воз електоника или угаљ (приноси руку грлу, док другом опипава лице)
М: (додирну огледало и закључи да није изборано, погледа старицу, па из торбе извади књигу коју је намеравао да чита, у питању је Славенкина збирка прича, старац и старица су читали исту књигу) Молим вас немојте ме плашити таквим безумним коментарима. Уколико вам треба чаша воде или ваздуха, обратите ми се да не бисте пали и сломили нешто не дао Бог.
А: Ајде маните се те приче, видим да имате неку плиткопаметну књигу па се њој посветите, ако уопште и можете да читате кроз те пиксле.
М: Плиткопаметна књига? Ово је књига о поштовању стараца попут вас, пролазности тела, лепих и ружних тренутака и баш зато желим да вам се нађем, али ако не желите слободно отворите ту своју Бурду, можда има нека мустра у њој па можете да извадите игле и извезете један миље. Онако успут.
А: (устаје жустро и декламује попут песме на школском такмичењу): Ово није Бурда, закeralo маторо, и ја не штрикам шустикле, ја читам и то квалитетно, и ти читавог живота! Ово је прича о пролазности, ако знате шта значи та сурова и коначна реч, једносмерна као ваше простачке мисли. Књига о пролазности која се везује за дан, сат, секунд, за младост, здравље и живот, која ждере успомене, које ви очигледно немате јер сте непријатно намћорасти. То вам је она пролазност која вас ухвати за руку и води у ходнике у којима бледите и смањујете се до ��итног зрнцета, у којима сметате и болничарима, али и вашој деци, и свима око вас. И ту негде када се скупите на величину зрнцета, али сте и даље ипак ту постајете невидљиви и самом себи, па се не препознајете ни у огледалу. У тим тренуцима рамена вам се смањују, леђа скупљају, грбите се, носите баш такав штап или ако сте баба која се крије испод тог шешира, онда бацате потпетице и кратке сукње на сметлиште историје, а плус се нико не осврће за вама чак ни да вам се насмеје, осим ако сте некултурни попут вас па морам да вам одговорим овако како треба, старкељо... погледајте се у огледало препознајте свој поглед, па позовите децу, ако ће вам се јавити да вас врате у старачки дом из кога сте збрисали. Ето ово вам је књига о томе, ако сте стигли да обрадите информације које сам вам дала. (враћа се на седиште покушавајући да поврати дах, док старац са осмехом посматра, удахну дубоко и са аплаузом поче да се гласно смеје)
М: Хахахаха па о чему ће старица и читати него о старењу. А наступ? Ма за чисту десетку морам признати (тапше иритантно)
А: (извади шприц па запрети) Е због таквих попут вас ја ево са собом стално носим. Апаурин од10мг, спаваћете бар до прекосутра, мада такви као ви ни не смеју да приме инјекцију. Овамо храбри, дрчни, а у ствари млохаве чиче којима се кожа са мишица развлачи попут теста, а ножице само кост и кожа, грудни кош вам атрофирао до кокошињег, стомак вам виснуо до мошница, а мошнице до бутина, па зато ни не смете да скинете кошуљу, од стида, срамоте, јер се сећате тела какво вам је раније било. Пихтија господине, не знам какви сте били у младости, али сада сте пихтија! Мада код вас очигледно није било превелике промене. Враћам шприц не секирајте се. (старици звони мобилни телефон) Ах моја ћерка молим вас ућутите за трен да бих могла да причам са њом. Хало! Хало! Какав дом ? Ко ме тражи? Губиш се, тунел... шшшшшш.... шшшшш.... ту, ту...
М: Их глупо је плашити ме шприцом, а и што бих се пред непознатима показивао. Имао сам мишице од челика, некада, а сада ми руке нико ни не дира, шта ће ми мишице. Када бисте их ви мало додирнули руке би ојачале хахаха.... (старица скочи љутито) та немојте се љутити одмах, шалио сам се... Чујем ћерка вас зове, побегли сте из дома? Не, немојте се мрштити ни код мене није боље, и сам сам побегао из дома. Сада ће и мене син да зове, када га обавесте да ме нема. Иначе ме никада не би позвао, извео на кафу, ручак, загрлио, али када год побегнем из дома зове док се не јавим. Али сада идем заувек, желим да прошетам стазама детињства и проживим колико ми је остало.
А: То ви старци, ја сам изашла из свог стана, а дом који она помиње је дом културе у коме треба да држим књижевно вече. Него хтела сам да вас питам о чему је та ваша књига коју грчите у рукама? Ја сам вама моју представила, ако већ морамо да путујемо заједно, бар можемо да причамо о књигама које читамо, мада не верујем да сте неки саговорник. Моју књигу је написала Славенка Дракулић, још почетком века, класик је такорећи, а и пред крај сам па можемо да се заменимо када ви вашу прочитате, ако вреди нечему.
М: Славенкина кажете, интересантно... Овде су само неки некултурни дрипци. За старце их није брига ни да отпоздраве не желе. Неће старцима да додају артикле у продавници, неће да их услуже, гледају телефоне и гласно се смеју у свом друштву, не желе да осете смард старог тела, а и знају да су пензије мале па сматрају да од куповине нема ништа, не желе да се труде... Интересантно је што сте прозборили о пролазности, али они не знају да када год су непријатни према старцима, својим родитељима, бакицама и декама сами себи стављају омчу око врата. Све што раде другима њима ће да се врати и они ће имати децу, па ће и њих њихова деца да игноришу, и нека друга деца у продавницама, парковима, аутобусима. Свако време има своје старце који заборављају, мисле да су заувек млади, а не знају ни где живе, ни како се зову, ни како се дише, сенилни матори јадници, ех и ми ћемо некада бити стари да вам кажем у поверењу, па је боље да будемо солидарни са старијим људима. Иначе и ја читам Славенкину књигу.
А: Ах заиста, немогуће! Исту књигу читамо. Зар није дивна. Ово је као неко упозорење за нас средњих година. Срећом па је старост још увек далеко, бар за мене (носић у вис, испод ока поглед и лагани шеретски осмех)
М: Ах враг сте ви прави... Да сте млађи, попут мене, још бих вам наклон поклонио и за излазак измолио. Али ипак старије даме нису мој тип (поглед испод оквира наочара, осмех прикривен, левом руком чешка образ).
А: (срдачан осмех уз намигивање и лагани додир руке) Занимљив сте ви старкеља, мада је та ваша старост мана. А када смо већ код књиге, допада ли вам се неки део посебно? Неки цитат можда?
М: Наравно само да пронађем део. То је нешто о процесу заборава, губитку, како да ти кажем, не могу реч да пронађем, нечега, важнога...
А: Новчаника, докумената?
М: Ма не него као дисања или тако нечега.
А: Шта дисања? Изгубио си дисање па не дишеш?
М: Хехе ма не него та прича коју си питала, која те занима, коју волиш, па да реци ми шта волиш у књизи, ја сам теби казао...
А: Шта причаш? Ниси ми ништа казао. Скроз си сенилан и памет си изгубио.
М: Е па да, овај старац у причи губи памет и постаје сенилан, баш сам се потресао због њега. Баш је лепо описала тај део... Ево сад ћу ти прочитати део са тим: Једног јутра, има томе седам година, учинио ми се некако чудан. Гледао је у шалицу и мрштио се. Како се ово зове, упитао ме збуњено. Које, мислиш на шалицу или на каву? Кава, да, хвала на тренутак сам изгубио ту ријеч. Изгубио је ријеч? Како је могуће да човјек који живи од ријечи- изгуби ријеч? Није рекао заборавио сам је, што ми је било још чудније. Је ли заборавио и ријеч заборавити? Тај део ми се допада, после одлазе разне речи, на крају и он, а за њим и укуси кафе. Старици кафа губи смисао без њега и баш сам се потресао.
А: (шмрцкајући) Ма то је баш тужно, многи од нас више не пију кафу због сличних ствари. И мени се тај део допао, али и онај део када се жена уплаши себе, или постане невидљива у старости за свет око себе, а допада ми се и део када због усамљености и честих одлазака пријатеља и родбине скупља фотографије, сад ћу ти прочитати, сачекај да пронађем, ах ево га: Требала бих ипак, док се још сећам тих људи, купити неколико албума и посложити њихове фотографије с именима и датумима записаним испод сваке од њих. Јер сви они поново умиру оног тренутка кад више нема никог тко би препознао њихова лица. Ох како жалосно, увек се заплачем уз ову реченицу. Ипак човек умире тек онда када га се више нико ни не сећа.
М: Ма дивно сте ви то прочитали. Докле путујете? Делујете ми као диван саговорник, лоше сам вас проценио, мада јесте мало старија дама, али врло елегантна.
А: Ах ти матори господине са тим шмекерским шеширом, ко би реко да се испод таквог намћора крије љубитељ књиге и занимљив саговорник. И да дефинитивно пређемо на ти. Кад мало боље загледам и размислим, ту смо негде, генерација.
(И тако су двоје стараца наставили своје путовање, а да се ни за тренутак нису досетили да се добро познају преко књишких група, размењивали су своје омиљене цитате, присећали се омиљених књига, певушили омиљене песмице и оговарали све што је младо, мобилне телефоне су искључили како их деца не би ометала и наставили су своје путовање, заборављајући у току пута све више речи, све више знања, не знајући на крају ни зашто су у купеу, ни шта је то купе или воз, ни куда иду... пронашли су их ујутру насмејане у земљи из које су давно отишли са сузама у очима).
Улоге:
Ана Лазаревић (90 година, педијатар у пензији, утврђен поремећај опсесивне куповине књиге, те је због тога разматрано да јој се забрани улаз у свим књижарама европске уније, књиге су за њом остајале потпуно очуване, iпak забележено je да понекад задрема наслоњена на хрпу књига у кафеу књижаре; разматрање забране је уједно и стварни разлог одласка у Србијицу)
Мирослав Маричић (90 година, дипломирани учитељ, у пензији, коју је стекао у Норвешкој учећи тамошњи српски живаљ матерњем језику, утврђен поремећај бесомучне и неутаживе потребе за мирисањем нових књига што је често пута доводило до оштећења истих, више пута упозораван од стране касира у књижарама, на крају забрањен улаз у све књижаре и библиотеке европске уније, уједно и стварни разлог повратка у Србијицу)
Локалитет: купе једног спороходног воза на деоници Будимпешта- Суботица- Београд
Време радње: 2070. Мај месец.
М:(Старији господин са шеширом на глави улази у воз помажући се са орнаментираним штапом од дреновине у десној и вукући малену торбу са точкићима левом руком. Лагано пролази крај огледала и не примећујући да је у питању он јавља се самом себи) Добар дан деко. Како сте? (Еуфорично!) Који намћор од чиче, неће ни да се јави. А носи се као господин. Ту шешир, ту неко оделце, лепе гиље, а овамо... Нису ни маторци што су некада били (тихо у себи). (Прилази свом купеу и угледа старију даму која се налази унутра, мрмљајући у себи негодује што ће путовати са неком бакицом, па нека је и дама попут ове)
А: (Певушећи у себи радује се путовању, закључује да у купеу неће бити гужве и да ће моћи на миру да чита. Из дамске љубичасте тобице вади књигу Славенке Дракулић. Таман када се спремала да започне читање на вратима купеа помоли се један декица) О Боже. Чича. Не. Не. Не. Нисам ја те среће да путовање проведем са неким младићем својих година или можда млађим, мени мора да западне под руку неки старкеља, да ми хрче, балави и тражи воде, не дај боже и помоћ (тихо за себе).
М: Добар дан бако, како сте?
А: (увређено, дрчно) Ха, ви то мени бако? Непристојни сте декице. Да вам помогнем? Још ћете и кук сломити преда мном. (са подсмехом)
М: Хахаха духовити сте. Али опростите, омакло ми се. (покушавајући да подигне торбу крајем ока примети да старица у крилу има неку књигу)
А: (устаде да припомогне старцу са торбом и угледа у огледалу своје лице, па се уплашено осмехну и узвикну) Ама какво је ово огледало? За тренутак ми се учинило да сам изборана и стара. Па оваква изгужвана огледала само у нашим возовима постоје. Спороходни воз, постарујуће огледало, купе непроветрен, не, ово мора бити од лошег ваздуха, питам се покреће ли овај препотопски воз електоника или угаљ (приноси руку грлу, док другом опипава лице)
М: (додирну огледало и закључи да није изборано, погледа старицу, па из торбе извади књигу коју је намеравао да чита, у питању је Славенкина збирка прича, старац и старица су читали исту књигу) Молим вас немојте ме плашити таквим безумним коментарима. Уколико вам треба чаша воде или ваздуха, обратите ми се да не бисте пали и сломили нешто не дао Бог.
А: Ајде маните се те приче, видим да имате неку плиткопаметну књигу па се њој посветите, ако уопште и можете да читате кроз те пиксле.
М: Плиткопаметна књига? Ово је књига о поштовању стараца попут вас, пролазности тела, лепих и ружних тренутака и баш зато желим да вам се нађем, али ако не желите слободно отворите ту своју Бурду, можда има нека мустра у њој па можете да извадите игле и извезете један миље. Онако успут.
А: (устаје жустро и декламује попут песме на школском такмичењу): Ово није Бурда, закeralo маторо, и ја не штрикам шустикле, ја читам и то квалитетно, и ти читавог живота! Ово је прича о пролазности, ако знате шта значи та сурова и коначна реч, једносмерна као ваше простачке мисли. Књига о пролазности која се везује за дан, сат, секунд, за младост, здравље и живот, која ждере успомене, које ви очигледно немате јер сте непријатно намћорасти. То вам је она пролазност која вас ухвати за руку и води у ходнике у којима бледите и смањујете се до ��итног зрнцета, у којима сметате и болничарима, али и вашој деци, и свима око вас. И ту негде када се скупите на величину зрнцета, али сте и даље ипак ту постајете невидљиви и самом себи, па се не препознајете ни у огледалу. У тим тренуцима рамена вам се смањују, леђа скупљају, грбите се, носите баш такав штап или ако сте баба која се крије испод тог шешира, онда бацате потпетице и кратке сукње на сметлиште историје, а плус се нико не осврће за вама чак ни да вам се насмеје, осим ако сте некултурни попут вас па морам да вам одговорим овако како треба, старкељо... погледајте се у огледало препознајте свој поглед, па позовите децу, ако ће вам се јавити да вас врате у старачки дом из кога сте збрисали. Ето ово вам је књига о томе, ако сте стигли да обрадите информације које сам вам дала. (враћа се на седиште покушавајући да поврати дах, док старац са осмехом посматра, удахну дубоко и са аплаузом поче да се гласно смеје)
М: Хахахаха па о чему ће старица и читати него о старењу. А наступ? Ма за чисту десетку морам признати (тапше иритантно)
А: (извади шприц па запрети) Е због таквих попут вас ја ево са собом стално носим. Апаурин од10мг, спаваћете бар до прекосутра, мада такви као ви ни не смеју да приме инјекцију. Овамо храбри, дрчни, а у ствари млохаве чиче којима се кожа са мишица развлачи попут теста, а ножице само кост и кожа, грудни кош вам атрофирао до кокошињег, стомак вам виснуо до мошница, а мошнице до бутина, па зато ни не смете да скинете кошуљу, од стида, срамоте, јер се сећате тела какво вам је раније било. Пихтија господине, не знам какви сте били у младости, али сада сте пихтија! Мада код вас очигледно није било превелике промене. Враћам шприц не секирајте се. (старици звони мобилни телефон) Ах моја ћерка молим вас ућутите за трен да бих могла да причам са њом. Хало! Хало! Какав дом ? Ко ме тражи? Губиш се, тунел... шшшшшш.... шшшшш.... ту, ту...
М: Их глупо је плашити ме шприцом, а и што бих се пред непознатима показивао. Имао сам мишице од челика, некада, а сада ми руке нико ни не дира, шта ће ми мишице. Када бисте их ви мало додирнули руке би ојачале хахаха.... (старица скочи љутито) та немојте се љутити одмах, шалио сам се... Чујем ћерка вас зове, побегли сте из дома? Не, немојте се мрштити ни код мене није боље, и сам сам побегао из дома. Сада ће и мене син да зове, када га обавесте да ме нема. Иначе ме никада не би позвао, извео на кафу, ручак, загрлио, али када год побегнем из дома зове док се не јавим. Али сада идем заувек, желим да прошетам стазама детињства и проживим колико ми је остало.
А: То ви старци, ја сам изашла из свог стана, а дом који она помиње је дом културе у коме треба да држим књижевно вече. Него хтела сам да вас питам о чему је та ваша књига коју грчите у рукама? Ја сам вама моју представила, ако већ морамо да путујемо заједно, бар можемо да причамо о књигама које читамо, мада не верујем да сте неки саговорник. Моју књигу је написала Славенка Дракулић, још почетком века, класик је такорећи, а и пред крај сам па можемо да се заменимо када ви вашу прочитате, ако вреди нечему.
М: Славенкина кажете, интересантно... Овде су само неки некултурни дрипци. За старце их није брига ни да отпоздраве не желе. Неће старцима да додају артикле у продавници, неће да их услуже, гледају телефоне и гласно се смеју у свом друштву, не желе да осете смард старог тела, а и знају да су пензије мале па сматрају да од куповине нема ништа, не желе да се труде... Интересантно је што сте прозборили о пролазности, али они не знају да када год су непријатни према старцима, својим родитељима, бакицама и декама сами себи стављају омчу око врата. Све што раде другима њима ће да се врати и они ће имати децу, па ће и њих њихова деца да игноришу, и нека друга деца у продавницама, парковима, аутобусима. Свако време има своје старце који заборављају, мисле да су заувек млади, а не знају ни где живе, ни како се зову, ни како се дише, сенилни матори јадници, ех и ми ћемо некада бити стари да вам кажем у поверењу, па је боље да будемо солидарни са старијим људима. Иначе и ја читам Славенкину књигу.
А: Ах заиста, немогуће! Исту књигу читамо. Зар није дивна. Ово је као неко упозорење за нас средњих година. Срећом па је старост још увек далеко, бар за мене (носић у вис, испод ока поглед и лагани шеретски осмех)
М: Ах враг сте ви прави... Да сте млађи, попут мене, још бих вам наклон поклонио и за излазак измолио. Али ипак старије даме нису мој тип (поглед испод оквира наочара, осмех прикривен, левом руком чешка образ).
А: (срдачан осмех уз намигивање и лагани додир руке) Занимљив сте ви старкеља, мада је та ваша старост мана. А када смо већ код књиге, допада ли вам се неки део посебно? Неки цитат можда?
М: Наравно само да пронађем део. То је нешто о процесу заборава, губитку, како да ти кажем, не могу реч да пронађем, нечега, важнога...
А: Новчаника, докумената?
М: Ма не него као дисања или тако нечега.
А: Шта дисања? Изгубио си дисање па не дишеш?
М: Хехе ма не него та прича коју си питала, која те занима, коју волиш, па да реци ми шта волиш у књизи, ја сам теби казао...
А: Шта причаш? Ниси ми ништа казао. Скроз си сенилан и памет си изгубио.
М: Е па да, овај старац у причи губи памет и постаје сенилан, баш сам се потресао због њега. Баш је лепо описала тај део... Ево сад ћу ти прочитати део са тим: Једног јутра, има томе седам година, учинио ми се некако чудан. Гледао је у шалицу и мрштио се. Како се ово зове, упитао ме збуњено. Које, мислиш на шалицу или на каву? Кава, да, хвала на тренутак сам изгубио ту ријеч. Изгубио је ријеч? Како је могуће да човјек који живи од ријечи- изгуби ријеч? Није рекао заборавио сам је, што ми је било још чудније. Је ли заборавио и ријеч заборавити? Тај део ми се допада, после одлазе разне речи, на крају и он, а за њим и укуси кафе. Старици кафа губи смисао без њега и баш сам се потресао.
А: (шмрцкајући) Ма то је баш тужно, многи од нас више не пију кафу због сличних ствари. И мени се тај део допао, али и онај део када се жена уплаши себе, или постане невидљива у старости за свет око себе, а допада ми се и део када због усамљености и честих одлазака пријатеља и родбине скупља фотографије, сад ћу ти прочитати, сачекај да пронађем, ах ево га: Требала бих ипак, док се још сећам тих људи, купити неколико албума и посложити њихове фотографије с именима и датумима записаним испод сваке од њих. Јер сви они поново умиру оног тренутка кад више нема никог тко би препознао њихова лица. Ох како жалосно, увек се заплачем уз ову реченицу. Ипак човек умире тек онда када га се више нико ни не сећа.
М: Ма дивно сте ви то прочитали. Докле путујете? Делујете ми као диван саговорник, лоше сам вас проценио, мада јесте мало старија дама, али врло елегантна.
А: Ах ти матори господине са тим шмекерским шеширом, ко би реко да се испод таквог намћора крије љубитељ књиге и занимљив саговорник. И да дефинитивно пређемо на ти. Кад мало боље загледам и размислим, ту смо негде, генерација.
(И тако су двоје стараца наставили своје путовање, а да се ни за тренутак нису досетили да се добро познају преко књишких група, размењивали су своје омиљене цитате, присећали се омиљених књига, певушили омиљене песмице и оговарали све што је младо, мобилне телефоне су искључили како их деца не би ометала и наставили су своје путовање, заборављајући у току пута све више речи, све више знања, не знајући на крају ни зашто су у купеу, ни шта је то купе или воз, ни куда иду... пронашли су их ујутру насмејане у земљи из које су давно отишли са сузама у очима).
February 8, 2021
Šesnaest priča čija je okosnica starenje kao česta tabu tema smestilo se u 170 strana - činjenica da su kratke, naravno, ne umanjuje njihovu jačinu.
Slavenka na prilično direktan način kroz svoje likove prikazuje pregršt dilema i pitanja koja se javljaju u poznom dobu (mada nisu samo na njega ograničena). Nema ovde ničeg skrivenog, o čemu biste morali da mozgate - sve karte su na stolu, a misli i emocije su potpuno izrečene (barem nama kao čitaocima).
Ova zbirka kod mene ne poentira potpuno jer neke od priča nisu ostavile dovoljno jak utisak - nisam se u njima pronašla, što je sasvim i logično. Ipak, u njima sam pronašla bliske ljude i dobila sam drugu perspektivu na neke stvari kroz koje su oni sigurno prošli.
Nevidljiva žena -3
Nije to ništa - 3.5
Nedjelja je tiha i siva - 4.5
Neobična nezgoda u hotelskoj sobi - 3
Pospremanje - 4
Hlače na rasprodaji - 4
Otac sjedi na dnu stepenica - 5
Neželjeni svjedok - 3.5
Godišnjica - 4
Kolač od jabuka - 3.5
Kratka zimska šetnja - 4
Prodaje se kuća - 5
Kava više nema isti okus - 4.5
Album bez fotografija - 4
Plave tablete - 4
Popis stvari koje treba ponijeti na put - 4
Slavenka na prilično direktan način kroz svoje likove prikazuje pregršt dilema i pitanja koja se javljaju u poznom dobu (mada nisu samo na njega ograničena). Nema ovde ničeg skrivenog, o čemu biste morali da mozgate - sve karte su na stolu, a misli i emocije su potpuno izrečene (barem nama kao čitaocima).
Ova zbirka kod mene ne poentira potpuno jer neke od priča nisu ostavile dovoljno jak utisak - nisam se u njima pronašla, što je sasvim i logično. Ipak, u njima sam pronašla bliske ljude i dobila sam drugu perspektivu na neke stvari kroz koje su oni sigurno prošli.
Nevidljiva žena -3
Nije to ništa - 3.5
Nedjelja je tiha i siva - 4.5
Neobična nezgoda u hotelskoj sobi - 3
Pospremanje - 4
Hlače na rasprodaji - 4
Otac sjedi na dnu stepenica - 5
Neželjeni svjedok - 3.5
Godišnjica - 4
Kolač od jabuka - 3.5
Kratka zimska šetnja - 4
Prodaje se kuća - 5
Kava više nema isti okus - 4.5
Album bez fotografija - 4
Plave tablete - 4
Popis stvari koje treba ponijeti na put - 4
February 10, 2019
Već dugo godinama pratim rad Slavenke Drakulić i zasigurno mogu reći da je pri vrhu mojih najdražih hrvatskih književnika. Prvi susret s njezinom književnošću, čitanje knjige ‘’Kao da me nema’’ ili ‘’S.’’ nimalo me nije mogao ostaviti ravnodušnom. Romanom u kojem se progovara o temi zlostavljanja žena u Bosni za vrijeme Domovinskog rata, ujedno se progovara i otkriva Istina. A nastavljajući čitati njezine kratke, ali vrlo sadržajne, konkretne i jasne romane – uočavam da je riječ o književnici koja u svojoj pisanoj riječi govori o temama koje se najčešće izbjegavaju. Zlostavljanje. Silovanje. Istine o komunizmu. Podređeni položaj žena. Neki će možda reći da su Slavenkina djela depresivna. Ja ću reći da su Istinita. A Istina često i nije lijepa i vesela. Zato nisam nimalo oklijevala s čitanjem kada mi je u ruke došao u njezin novi književni uradak ‘’Nevidljiva žena i druge priče’’.
Iako sam pročitala dosta knjiga, različitih žanrova , teško se mogu sjetiti nekih knjiga koje govore o STARENJU. Pada li Vama koja na pamet?
Upravo o toj temi progovora i Slavenka Drakulić. Samim time izlazi iz kategorije uhodanih književnih sadržaja, progovara o nečemu što je još uvijek u našem društvu tabu tema, o čemu nije ugodno i lijepo pričati, a stvaran je dio naše svakodnevnice. Pomišljam da smo i temu starosti stjerali na margine književnosti kao što smo i osobe treće životne dobi stjerali na margine našeg društva.
Već u prvoj priči, Slavenka svojim specifičnim stilom pisanja, kratkim, jasnim, konkretnim i živim rečenicama govori o razdoblju života kada postaneš nevidljiv drugima. Detaljno opisuje tjelesne promjene, ali i promišljanja žene o spomenutim promjenama kao i emocionalno stanje koje zatekne osobu kada ta faza života nastupi.
‘’Trebalo mi je dosta vremena da primjetim kako nestajem, vidjela sam to najprije u očima drugih. Zapravo, nekako mi je najteže bilo to što sebe vidim jednako jasno kao prije. Svjesna sam promjene, ali ipak sam i dalje vidljiva i stvarna osoba, živa osoba iako sam ostarjela. Pomislila sam, kad već postojim u tom nevidljivom obliku , možda je prozirna tvar u koju se pretvaram čisti duh? Da, pitam, iako znam da vi na to nemate odgovor. Primjetili ste da do sada nisam upotrijebila riječ ‘’starenje’’. To je proces, u početku posve spor i gotovo neprimjetan. U nekom trenutku se počne ubrzavati, tek ga tada primjetite možda zato što ga netko drugi već primjećuje, da biste gotovo odjednom postali – stari. Kažete da je posrijedi negativna predodžba o sebi? Ne, ne! Problem i jeste u tome da ja nemam takvu negativnu predodžbu, jednostavno sebe vidim drugačijom nego što me vide drugi. Svakako ne kao neku nepoznatu ženu u ogledalu. Ili kao prikazu. Ili prozirnog duha. Stvar je u drugima. U njihovom opažanju. Kad te drugi ljudi prestanu primjećivati, ubrzo zatim više ne vidiš ni samu sebe.’’
Onaj dio koji me najviše dirnuo, zapekao, emocionalno protresao je odnos majke i kćeri. Vrijeme kada kćer brine o svojoj nemoćnoj majci. Autorica snažno opisuje težinu tog životnog prevrata. Meni pred očima tada iskoče slika moje majke i bake. Sve mi se više čini da do tog trenutka nisam uopće shvaćala tu njezinu požrtvovnost. I nisam pronalazila razumijevanje za bakinu nemoć. Priča koja mi svako otvara oči i bolje razumijevanje i majke i bake.
Kada ima nešto manje od trideset godina, žena ne razmišlja o tome kako će jednog dana imati vjerojatno problema s mjehurom, kako će primjećivati svaku boru na sebi, kako će primjećivati polako smanjenje svih svojih svakodnevnih životnih mogućnosti. Ne razmišlja žena o tome kako će, kada se pogleda u ogledalo vidjeti neku drugu ženu koju će jedva i prepoznati. Slavenka, do tančine, bez cenzre progovara upravo o tome. Ovo je knjiga borbe. Borbe kako prihvatiti sebe i tada kada si pred završetkom svog života.
Svaka priča duboko dotakne čitatelja i tjera ga da se zamisli. O prolaznosti života. O životu. O budućnosti. Tjera ga da zamisli sebe u trećoj životnoj fazi. Meni su se pred očima javljala slike mog djeda i dvije bake. I priznala sam sama sebi kako su postali nevidljivi za mene. Zgrozila sam se nad tom spoznajom i odlučila to promijeniti. Na mene su ove priče djelovale kao dobro osvještavanje o životu, kao jedan dobar šamar kako trebam promijeniti svoj odnos već danas s bliskim ljudima koje sam i ja stavila na margin svog života.
Moja zamjerka je što autorica prikazuje samo jednu stranu treće životne dobi. Odbijam vjerovati da će to biti razdoblje bez svakodnevnog radnog stresa, razdoblje u kojem imaš vremena za sebe, svoje unuke, smirenost, spokoj. Odbijam vjerovati da je to razdoblje u kojem neću biti cijenjena i u kojem ću biti tek problem ili dosadna napast. Možda još imam ružičaste naočale kojima gledam svijet i ostatak svog života, ali me ova knjiga svakako potakla da ja nečiju starost učinim ljepšom, vrijednijom i cjenjenijom.
‘’Već je bila prošla trećinu puta, kad je baš kod frizerskog salona, osjetila kako je od žurbe oblijeva znoj. Hladan potočić slijevao joj se niz leđa. Ubrzala je korak, sad je već trčala, brže nije mogla. Bila je nadomak kuće, kod samoposluge. Još samo da prođe jedan blok, ne treba joj više od nekoliko minuta. No tog trenutka je shvatila da u tih nekoliko minuta mora ne samo doći do ulaznih vrata nego ih i otključati, zatim sačekati lift – a što ako se pred liftom stvori barica, ako netko od susjeda naiđe baš tada? Zatim se mora popeti do petog kata, otključati dvije brave na svojim vratima, zatvoriti vrata i skinuti kaput. Bilo je prekasno. Bolje da se zaustavi, još će zapeti i pasti, možda i slomiti kuk. Tako ljudi njezinih godina završe u bolnici, a tamo onda dobiju upalu pluća ili kakvu bolničku infekciju i više na izađu. Ili će prolaznici pomisliti da je pijana, morat će slušati komentare o pijancima, još gore, o pijanim ženama koje ne znaju piti, a kad popiju ne znaju za sebe. Ili će je sažalijevati, što sirota radi na ulici po ovoj zimi, zar nema nikoga da je zadrži kod kuće? Kako toj osobi objasniti da je starost sasvim posebna vrsta samoće? Željela je živjeti sama baš zato da ne bude svjedoka njezine nemoći, da je nitko ne vidi kako ulazi u stan mokra i jadna, da je ne čuje kako jeca. Gore od toga jedino je javno sažaljenje. ‘’
Iako sam pročitala dosta knjiga, različitih žanrova , teško se mogu sjetiti nekih knjiga koje govore o STARENJU. Pada li Vama koja na pamet?
Upravo o toj temi progovora i Slavenka Drakulić. Samim time izlazi iz kategorije uhodanih književnih sadržaja, progovara o nečemu što je još uvijek u našem društvu tabu tema, o čemu nije ugodno i lijepo pričati, a stvaran je dio naše svakodnevnice. Pomišljam da smo i temu starosti stjerali na margine književnosti kao što smo i osobe treće životne dobi stjerali na margine našeg društva.
Već u prvoj priči, Slavenka svojim specifičnim stilom pisanja, kratkim, jasnim, konkretnim i živim rečenicama govori o razdoblju života kada postaneš nevidljiv drugima. Detaljno opisuje tjelesne promjene, ali i promišljanja žene o spomenutim promjenama kao i emocionalno stanje koje zatekne osobu kada ta faza života nastupi.
‘’Trebalo mi je dosta vremena da primjetim kako nestajem, vidjela sam to najprije u očima drugih. Zapravo, nekako mi je najteže bilo to što sebe vidim jednako jasno kao prije. Svjesna sam promjene, ali ipak sam i dalje vidljiva i stvarna osoba, živa osoba iako sam ostarjela. Pomislila sam, kad već postojim u tom nevidljivom obliku , možda je prozirna tvar u koju se pretvaram čisti duh? Da, pitam, iako znam da vi na to nemate odgovor. Primjetili ste da do sada nisam upotrijebila riječ ‘’starenje’’. To je proces, u početku posve spor i gotovo neprimjetan. U nekom trenutku se počne ubrzavati, tek ga tada primjetite možda zato što ga netko drugi već primjećuje, da biste gotovo odjednom postali – stari. Kažete da je posrijedi negativna predodžba o sebi? Ne, ne! Problem i jeste u tome da ja nemam takvu negativnu predodžbu, jednostavno sebe vidim drugačijom nego što me vide drugi. Svakako ne kao neku nepoznatu ženu u ogledalu. Ili kao prikazu. Ili prozirnog duha. Stvar je u drugima. U njihovom opažanju. Kad te drugi ljudi prestanu primjećivati, ubrzo zatim više ne vidiš ni samu sebe.’’
Onaj dio koji me najviše dirnuo, zapekao, emocionalno protresao je odnos majke i kćeri. Vrijeme kada kćer brine o svojoj nemoćnoj majci. Autorica snažno opisuje težinu tog životnog prevrata. Meni pred očima tada iskoče slika moje majke i bake. Sve mi se više čini da do tog trenutka nisam uopće shvaćala tu njezinu požrtvovnost. I nisam pronalazila razumijevanje za bakinu nemoć. Priča koja mi svako otvara oči i bolje razumijevanje i majke i bake.
Kada ima nešto manje od trideset godina, žena ne razmišlja o tome kako će jednog dana imati vjerojatno problema s mjehurom, kako će primjećivati svaku boru na sebi, kako će primjećivati polako smanjenje svih svojih svakodnevnih životnih mogućnosti. Ne razmišlja žena o tome kako će, kada se pogleda u ogledalo vidjeti neku drugu ženu koju će jedva i prepoznati. Slavenka, do tančine, bez cenzre progovara upravo o tome. Ovo je knjiga borbe. Borbe kako prihvatiti sebe i tada kada si pred završetkom svog života.
Svaka priča duboko dotakne čitatelja i tjera ga da se zamisli. O prolaznosti života. O životu. O budućnosti. Tjera ga da zamisli sebe u trećoj životnoj fazi. Meni su se pred očima javljala slike mog djeda i dvije bake. I priznala sam sama sebi kako su postali nevidljivi za mene. Zgrozila sam se nad tom spoznajom i odlučila to promijeniti. Na mene su ove priče djelovale kao dobro osvještavanje o životu, kao jedan dobar šamar kako trebam promijeniti svoj odnos već danas s bliskim ljudima koje sam i ja stavila na margin svog života.
Moja zamjerka je što autorica prikazuje samo jednu stranu treće životne dobi. Odbijam vjerovati da će to biti razdoblje bez svakodnevnog radnog stresa, razdoblje u kojem imaš vremena za sebe, svoje unuke, smirenost, spokoj. Odbijam vjerovati da je to razdoblje u kojem neću biti cijenjena i u kojem ću biti tek problem ili dosadna napast. Možda još imam ružičaste naočale kojima gledam svijet i ostatak svog života, ali me ova knjiga svakako potakla da ja nečiju starost učinim ljepšom, vrijednijom i cjenjenijom.
‘’Već je bila prošla trećinu puta, kad je baš kod frizerskog salona, osjetila kako je od žurbe oblijeva znoj. Hladan potočić slijevao joj se niz leđa. Ubrzala je korak, sad je već trčala, brže nije mogla. Bila je nadomak kuće, kod samoposluge. Još samo da prođe jedan blok, ne treba joj više od nekoliko minuta. No tog trenutka je shvatila da u tih nekoliko minuta mora ne samo doći do ulaznih vrata nego ih i otključati, zatim sačekati lift – a što ako se pred liftom stvori barica, ako netko od susjeda naiđe baš tada? Zatim se mora popeti do petog kata, otključati dvije brave na svojim vratima, zatvoriti vrata i skinuti kaput. Bilo je prekasno. Bolje da se zaustavi, još će zapeti i pasti, možda i slomiti kuk. Tako ljudi njezinih godina završe u bolnici, a tamo onda dobiju upalu pluća ili kakvu bolničku infekciju i više na izađu. Ili će prolaznici pomisliti da je pijana, morat će slušati komentare o pijancima, još gore, o pijanim ženama koje ne znaju piti, a kad popiju ne znaju za sebe. Ili će je sažalijevati, što sirota radi na ulici po ovoj zimi, zar nema nikoga da je zadrži kod kuće? Kako toj osobi objasniti da je starost sasvim posebna vrsta samoće? Željela je živjeti sama baš zato da ne bude svjedoka njezine nemoći, da je nitko ne vidi kako ulazi u stan mokra i jadna, da je ne čuje kako jeca. Gore od toga jedino je javno sažaljenje. ‘’
August 11, 2018
p. 170: Ali ako i rekao: Nije ono što misliš, u njihovu bi sobu provalila banalnost. Svi oni loši filmovi i serije koje su zajedno znali navečer gledati na televiziji, preumorni za bilo što drugo ili iz čiste lijenosti i potrebe da pobjegnu od sebe, u kojima se preljub počinje rješavati baš tom rečenicom. I to bi se smeće od rečenice, poput bljuvotine, odjednom našlo na krevetu između njih, na njezinim čistim plahtama. Ostali bi zatrpani, preplavljeni, ugušeni tim smećem, kao da njihov odnos više ne pripada njima pa ne mogu naći ni svoje vlastite riječi da o njemu razgovaraju.
June 7, 2020
Ovdje je je riječ o nekoliko priča koje povezuje ista tematika i problematizacija. Prikazane priče se nastavljaju jedna na drugu te se međusobno upotpunjuju. Pojedine životne sudbine mogu su prepoznati kroz više priča i to unatoč tome što se priče odmah ne nastavljaju jedna za drugom. Zbog niza različitih priča ne možemo govoriti o glavnim likovima jer ih je više, no važno je naglasiti kako je riječ o ženskim junakinjama (što i jest karakteristično za Drakulić). Ženski likovi su različite dobi. Ponekad je riječ o majci, baki, kćerki, miješaju se pripovjedačice, gledišta, no, ipak možemo zaključiti kako su u prvom planu starije ženske osobe.
Drakulić hrabro progovara o temi koja je dosad slabo zastupljena u javnosti, i to posebice u današnjem vremenu kada svi nastoje vječno ostati mladi (forever young) pa posežu za različitim medicinskim sredstvima. Međutim, starost ne bi trebala biti tabu tema nego nešto očekivano, sasvim prirodno i normalno što dolazi s godinama.
Drakulić osim što se bavi prirodnim životom procesom - starenjem, piše i o intimnim odnosima između starijih osoba, o njihovim ljubavim "izletima", obiteljskim odnosima, a posebice se dotiče odnosa na relaciji majka-kći.
U pojedinim dijelovima imala sam osjećaj kao da čitam autobiografiju odnosno kao da je sve prikazano nešto što je spisateljica osobno proživjela što zasigurno i jest istina barem djelomično, međutim kada govorim o autobiografskom dijelu prvenstveno sam ga povezivala uz priče o mlađoj pripovjedačici.
Drakulić hrabro progovara o temi koja je dosad slabo zastupljena u javnosti, i to posebice u današnjem vremenu kada svi nastoje vječno ostati mladi (forever young) pa posežu za različitim medicinskim sredstvima. Međutim, starost ne bi trebala biti tabu tema nego nešto očekivano, sasvim prirodno i normalno što dolazi s godinama.
Drakulić osim što se bavi prirodnim životom procesom - starenjem, piše i o intimnim odnosima između starijih osoba, o njihovim ljubavim "izletima", obiteljskim odnosima, a posebice se dotiče odnosa na relaciji majka-kći.
U pojedinim dijelovima imala sam osjećaj kao da čitam autobiografiju odnosno kao da je sve prikazano nešto što je spisateljica osobno proživjela što zasigurno i jest istina barem djelomično, međutim kada govorim o autobiografskom dijelu prvenstveno sam ga povezivala uz priče o mlađoj pripovjedačici.
February 23, 2023
"Obstajam in hkrati ne obstajam, ker vse bolj...bledim. Morda v družbi obstaja navada, ki ne dovoljuje, da bi starejšim ženskam rekli, da se pravzaprav spreminjajo v steklo? Najprej v motno in potem v popolnoma prozorno. (....) Vse je enako, a vendar - ni enako. Ljudje se do tebe vedejo drugače, kot nevidna ženska pa se moraš temu prilagoditi."
...
Staranje, to je tista tako zlovešča beseda, da nam Hollywood in mediji (v strahu pred starostjo, ki deluje prava pošast) servirajo na vse pretege, kako naj ostanemo mlajši, privlačnejši in kar se da fit. Gubice na obrazu so že znamenje za preplah! Tudi sicer se o staranju še dandanes ne govori veliko na glas, če se že, potem se zadržano omenja 'starostne zdravstvene težave', ki pa so le en delček. Javno se razpravlja tudi o visokih cenah domov za starostnike in pomanjkanju kadra, število starajočega prebivalstva pa vse bolj narašča .
Družba povezuje proces staranja s smrtjo, z boleznijo in minevanjem, kar v nas budi strah. Pozabljamo pa, da z leti dobimo veliko izkušenj in znanja o življenju. Ko poslušam svojega dedka (jaz ga kličem ata), kako je bilo med drugo svetovno vojno, pa o tem, kako si je potem v vojski dal narediti tatu in je delal kot mlinar, se ne morem načuditi vsemu, kar je dal skozi. Letos bo star 90 let in še sedaj rad bere. Verjetno imam to ljubezen do branja po njem. 🙂Pri svojih starih starših in počasi tudi pri starših opazujem, kako se človek z leti spreminja, psihično in fizično.
Slavenka Drakulić se v zbirki 16 presunljivih kratkih zgodb dotakne procesa staranja in medsebojnih odnosov (mati in hči, hči in oče, žena in mož, ženska in ljubimec, itd.). Zgodbe iz vsakdanjega življenja nam ponujajo ganljiv in še kako resničen vpogled v dogodke ali misli, jih pogosto zamolčimo.
Strah pred staranjem, pozabljanje, nevidnost telesa (citat zgoraj), osamljenost, hrepenenje, poželenje, sram, bolečina, izguba, izgubljenost, ponižanje, nemoč, ...
Pretresljivo, aktualno in za razmislek.
...
Staranje, to je tista tako zlovešča beseda, da nam Hollywood in mediji (v strahu pred starostjo, ki deluje prava pošast) servirajo na vse pretege, kako naj ostanemo mlajši, privlačnejši in kar se da fit. Gubice na obrazu so že znamenje za preplah! Tudi sicer se o staranju še dandanes ne govori veliko na glas, če se že, potem se zadržano omenja 'starostne zdravstvene težave', ki pa so le en delček. Javno se razpravlja tudi o visokih cenah domov za starostnike in pomanjkanju kadra, število starajočega prebivalstva pa vse bolj narašča .
Družba povezuje proces staranja s smrtjo, z boleznijo in minevanjem, kar v nas budi strah. Pozabljamo pa, da z leti dobimo veliko izkušenj in znanja o življenju. Ko poslušam svojega dedka (jaz ga kličem ata), kako je bilo med drugo svetovno vojno, pa o tem, kako si je potem v vojski dal narediti tatu in je delal kot mlinar, se ne morem načuditi vsemu, kar je dal skozi. Letos bo star 90 let in še sedaj rad bere. Verjetno imam to ljubezen do branja po njem. 🙂Pri svojih starih starših in počasi tudi pri starših opazujem, kako se človek z leti spreminja, psihično in fizično.
Slavenka Drakulić se v zbirki 16 presunljivih kratkih zgodb dotakne procesa staranja in medsebojnih odnosov (mati in hči, hči in oče, žena in mož, ženska in ljubimec, itd.). Zgodbe iz vsakdanjega življenja nam ponujajo ganljiv in še kako resničen vpogled v dogodke ali misli, jih pogosto zamolčimo.
Strah pred staranjem, pozabljanje, nevidnost telesa (citat zgoraj), osamljenost, hrepenenje, poželenje, sram, bolečina, izguba, izgubljenost, ponižanje, nemoč, ...
Pretresljivo, aktualno in za razmislek.
October 18, 2022
I read the English translation of this collection of short stories related to aging and found it quite moving and devastating as well. A few of the stories had such a brutal intensity which seem to cut through any illusions that growing old is a smooth transition.
August 22, 2023
Staranje je ena od tem, ki je bila (pre)dolgo tabu, potisnjena na obrobje, najraje kar izbrisana. Starejši, bolni in oslabeli ljudje so tudi v literaturi večinoma predstavljali neke stranske like, grozeč konec nečesa, svarilo minevanja. Zdi se mi, da se počasi trend vendarle obrača in se v knjigah, kot je npr. Četrtkov klub za umore starejši pojavljajo, kot osebe, ki imajo še vedno veliko energije, interesov in konec koncev sposobnosti, ki lahko doprinesejo k družbi. V knjigah, kot je npr. Kavni krog, pa se na staranje pogleda tudi z bolj vedrega vidika - tudi življenje v domu ostarelih, tudi bolezen, starost, skrivajo lepe trenutke.
Slavenka Drakulić v svoji zbirki kratkih zgodb na starost pogleda s tistega vidika, ki ga tudi danes raje kar zanikamo. Čeprav nam je staranje vsem skupaj neka grožnja, nek strah pred odvisnostjo od drugih, pred pešanjem moči... te teme najraje kar odmislimo. Oziroma jih obravnavamo tako, da osebe, ki vse to doživljajo, povsem razčlovečimo. Ostareli ljudje postanejo, kot junakinja naslovne zgodbe, nevidni. V množici se jih ne opazi. V družbenem aktivizmu se pozablja nanje. In vse težave, ki jih prinaša staranje, večinoma komentirajo mlajši. Od zunaj. Kako bo staranje populacije vplivalo na državno blagajno? Kdo bo zanje skrbel? Kam boš "pospravil" ostarelo babico, ko ne bo več mogla skrbeti zase? Ta zbirka kratkih zgodb pa nam da pogled z druge strani.
Kako izgubo neodvisnosti doživlja ostarela oseba? Kako se sooča s spreminjanjem svojega telesa? Kako nase ostarela oseba gleda, kot na intelektualno bitje? Tudi na spolno bitje? Kako se počuti, ko je vse njeno imetje pospravljeno v nekaj škatel? Kako takrat, ko za druge njeni spomini pomenijo le še kup smeti?
Zbirka je napisana v izjemnem slogu, ne bom pa lagala, da na trenutke ni težka, trpka, tudi težka. A takšna je zato, ker potrka na našo vest. Smo si vedno vzeli dovolj časa in razumeli, kaj in zakaj nekomu ostarelemu pomeni veliko? Smo se vedno do ostarelih obnašali, kot do enakovrednih sodržavljanov in jim nismo odrekli njihove sposobnosti razmišljanja, odločanja, izbire?
Odlična knjiga.
Slavenka Drakulić v svoji zbirki kratkih zgodb na starost pogleda s tistega vidika, ki ga tudi danes raje kar zanikamo. Čeprav nam je staranje vsem skupaj neka grožnja, nek strah pred odvisnostjo od drugih, pred pešanjem moči... te teme najraje kar odmislimo. Oziroma jih obravnavamo tako, da osebe, ki vse to doživljajo, povsem razčlovečimo. Ostareli ljudje postanejo, kot junakinja naslovne zgodbe, nevidni. V množici se jih ne opazi. V družbenem aktivizmu se pozablja nanje. In vse težave, ki jih prinaša staranje, večinoma komentirajo mlajši. Od zunaj. Kako bo staranje populacije vplivalo na državno blagajno? Kdo bo zanje skrbel? Kam boš "pospravil" ostarelo babico, ko ne bo več mogla skrbeti zase? Ta zbirka kratkih zgodb pa nam da pogled z druge strani.
Kako izgubo neodvisnosti doživlja ostarela oseba? Kako se sooča s spreminjanjem svojega telesa? Kako nase ostarela oseba gleda, kot na intelektualno bitje? Tudi na spolno bitje? Kako se počuti, ko je vse njeno imetje pospravljeno v nekaj škatel? Kako takrat, ko za druge njeni spomini pomenijo le še kup smeti?
Zbirka je napisana v izjemnem slogu, ne bom pa lagala, da na trenutke ni težka, trpka, tudi težka. A takšna je zato, ker potrka na našo vest. Smo si vedno vzeli dovolj časa in razumeli, kaj in zakaj nekomu ostarelemu pomeni veliko? Smo se vedno do ostarelih obnašali, kot do enakovrednih sodržavljanov in jim nismo odrekli njihove sposobnosti razmišljanja, odločanja, izbire?
Odlična knjiga.
May 28, 2023
Čudovito♥️ Mojstrski slog pisanja in pripovedovanja, vse se zdi tako lahkotno kljub težkim temam. Slavenka Drakulić je napisala tako pristne in iskrene zgodbe, da sem se več krat vprašala: “Čaki, a mi misli bere?🫣’’. Na več mestih sem našla košček sebe in vrnila mi je čas s pokojno babico, saj se skoraj v vseh zgodbah dotika multigeneracijskih odnosov.
October 28, 2018
Ako ste čitali moju recenziju Sluškinjine priče , onda znate kako me je u knjizi najviše oduševio pogovor kojeg je napisala Slavenka Drakulić. Otkako sam ga pročitala, rekla sam si kako ću nabaviti i pročitati sve njezine knjige, počevši od Mileve Einstein.
Kako sam ja o tome aktivno razmišljala, Fraktura je na svojim stranicama objavila kako puštaju u pretprodaju novu knjigu Slavenke Drakulić, Nevidljiva žena. Ne moram vam ni reći da sam ju odmah naručila (već znate priču sa Nordijskom mitologijom – LINK). Nisam čak ni čitala opis knjige.
Kada je došla, bila sam jako sretna, ali zbog mojeg laganog opsesivno – kompulzivnog poremećaja, nisam ju mogla odmah čitati, jer sam već imala svoj zadani plan i program čitanja. Nisam pročitala opis na poleđini ni kad je knjiga došla.
No, kad sam ju napokon uhvatila u ruke, okrenula sam ju na poleđinu i iznenadila se tematikom. „Zašto su danas, u suvremenom društvu koje ruši sve tabue, samo starost i starenje teme o kojima je gotovo zabranjeno govoriti? Postajemo li sa starošću nevidljivi, što se događa s našim tijelima, s našim odnosom prema drugima i, još važnije, odnosom drugih prema nama? Mreže koje pletemo cijeloga života odjednom postaju tanke i krhke. Šesnaest priča u novoj knjizi Slavenke Drakulić Nevidljiva žena pripovijeda o međuljudskim odnosima, o relacijama između roditelja i djece, o odlascima, nestancima, zaboravnosti, bolesti, sramu i boli, o najdubljim osjećajima o kojima se ne usuđujemo progovarati.“
Tema me je stvarno iznenadila, jer nisam čitala skoro ništa o temama koje se bave starijom populacijom (neću računati Čovjeka zvan Ove).
Kako sam medicinska sestra, na fakultetu smo se puno bavili starijom populacijom, jer ljudi danas puno duže žive. Pisali smo brojne seminare, imali brojne kolegije na tu temu, te sam uvijek tome pristupala s isključivo stručne strane, bez nekakvih emocija.
Moram reći kako je ovo prva knjiga za koju nisam vodila bilješke otkako vodim blog. Jednostavno sam ju počela čitati i pomislila kako mi za ovu knjigu papir i olovka sa strane neće biti potrebna. Zaista je bilo tako. Knjiga je pisala vrlo jednostavno, naizgled nepovezanih priča, koje su na prvu vezane samo tankom niti.
Realno, starijih osoba ima više nego mladih, te bi se prema tome trebali prilagođavati njima, ali se to nažalost ne događa. Starije osobe se baca, zaboravlja i odbija. Oni više nisu ni za što. Samo su smetnja.
Imamo li dovoljno razumijevanja za starije osobe? Shvaćamo li uopće što znači starost?
https://knjigozderonja.wixsite.com/kn...
Kako sam ja o tome aktivno razmišljala, Fraktura je na svojim stranicama objavila kako puštaju u pretprodaju novu knjigu Slavenke Drakulić, Nevidljiva žena. Ne moram vam ni reći da sam ju odmah naručila (već znate priču sa Nordijskom mitologijom – LINK). Nisam čak ni čitala opis knjige.
Kada je došla, bila sam jako sretna, ali zbog mojeg laganog opsesivno – kompulzivnog poremećaja, nisam ju mogla odmah čitati, jer sam već imala svoj zadani plan i program čitanja. Nisam pročitala opis na poleđini ni kad je knjiga došla.
No, kad sam ju napokon uhvatila u ruke, okrenula sam ju na poleđinu i iznenadila se tematikom. „Zašto su danas, u suvremenom društvu koje ruši sve tabue, samo starost i starenje teme o kojima je gotovo zabranjeno govoriti? Postajemo li sa starošću nevidljivi, što se događa s našim tijelima, s našim odnosom prema drugima i, još važnije, odnosom drugih prema nama? Mreže koje pletemo cijeloga života odjednom postaju tanke i krhke. Šesnaest priča u novoj knjizi Slavenke Drakulić Nevidljiva žena pripovijeda o međuljudskim odnosima, o relacijama između roditelja i djece, o odlascima, nestancima, zaboravnosti, bolesti, sramu i boli, o najdubljim osjećajima o kojima se ne usuđujemo progovarati.“
Tema me je stvarno iznenadila, jer nisam čitala skoro ništa o temama koje se bave starijom populacijom (neću računati Čovjeka zvan Ove).
Kako sam medicinska sestra, na fakultetu smo se puno bavili starijom populacijom, jer ljudi danas puno duže žive. Pisali smo brojne seminare, imali brojne kolegije na tu temu, te sam uvijek tome pristupala s isključivo stručne strane, bez nekakvih emocija.
Moram reći kako je ovo prva knjiga za koju nisam vodila bilješke otkako vodim blog. Jednostavno sam ju počela čitati i pomislila kako mi za ovu knjigu papir i olovka sa strane neće biti potrebna. Zaista je bilo tako. Knjiga je pisala vrlo jednostavno, naizgled nepovezanih priča, koje su na prvu vezane samo tankom niti.
Realno, starijih osoba ima više nego mladih, te bi se prema tome trebali prilagođavati njima, ali se to nažalost ne događa. Starije osobe se baca, zaboravlja i odbija. Oni više nisu ni za što. Samo su smetnja.
Imamo li dovoljno razumijevanja za starije osobe? Shvaćamo li uopće što znači starost?
https://knjigozderonja.wixsite.com/kn...
June 13, 2023
Kako se postarati dostojanstveno? Kako pogumno zreti v brezno, ki na koncu vase posrka vse ljubljene ljudi, ki jih nikoli nisi vprašal niti najbolj osnovnih stvari o njihovih življenjih, o njihovih odločitvah? Ali pisanje pomaga pri soočanju s krivdo, da nisi storil dovolj, ali pa krivda potrka na vrata kot stari ljubimec, v čigar objem se vedno rad vračaš ravno zato, ker je poznan, če ne že topel? Kaj pomeni biti viden v svetu, kjer iz leta v leto izginjaš, postajaš vse bolj podoben steklu? Kdo te bo ujel, kdo videl in prepoznal? Kdaj si to zaslužiš in kdo podari ta dar, to srečanje? Ali ti prepoznaš druge, če že drugi ne prepoznajo tebe, ali pa vsi drsimo drug mimo drugega kot izginjajoče prikazni, prozorni kot testo za jabolčni zavitek, dokler nekega dne nekdo zadnjič ne izdahne našega imena in naših albumov s starimi fotografijami ne stresejo v velik zabojnik za smeti?
February 5, 2025
Uf. Brutalno iskrena knjiga o starenju žena (i ponekog muškarca)..
June 18, 2024
Prvo što sam čitala od Slavenke Drakulić, ali nikako ne i posljednje. Potresne priče koje te zaista natjeraju da promisliš o starosti koja te neizbježno čeka. Malo mi je bilo u nekom trenutku teško pratiti prebacivanje između priča - zato četvorka, ali inače, sve preporuke
August 15, 2024
I really enjoyed this book. Each story is different, sad in its own way, but very realistic. It made me think about my mom and how she's aging: her body, mind, and how she sees the world. It’s something I hadn’t thought much about before, but it makes a lot of sense. If we’re lucky enough to reach 60+, we’ll all go through it.
February 29, 2020
Ova knjiga je kao odškrinut prozor u svijet koji nas sve čeka.
August 3, 2018
Bila je to teška knjiga, ali ja volim takve. Pogotovo kad su napisane tako jednostavno, ali bez zadrške, iskreno i moćno.
December 29, 2022
4.5 ⭐️
Favs: Nedjelja je tiha i siva, Pospremanje, Hlače na rasprodaji, Prodaje se kuća
Favs: Nedjelja je tiha i siva, Pospremanje, Hlače na rasprodaji, Prodaje se kuća
May 19, 2024
Smiona, iskrena, dirljiva, zastrašujuća. Pročtana na preporuku jedne žene koja se već smatrala nevidljivom.
November 9, 2024
Zastrašujuće. Ali kao i sve što Slavenka napiše predivno i jako utjecajno.
December 28, 2020
25. knjiga koju sam pročitala 2020. godine je "Nevidljiva žena i druge priče" Slavenke Drakulić. Knjiga je veoma dobra, pogotovo za nas u srednjim godinama. Meni je 49 punih godina... trenutno ležim u krevetu sa plastičnom ortozom oko zgloba na lijevoj nozi, čiji sam zglob prekjuče ponovo izvrnula. Pošto mi se to dešavalo više puta jer sam prvi put zbog obaveza na poslu potpisala doktorici da na svoju odgovornost prekidam bolovanje i tad nisam prošla cjelokupni proces oporavka kako treba, više mi je dozlogrdilo stalno sve ispočetka, ledene obloge, melemi, vježbe, ortoze, kada i kratka šetnja i penjanje uz stepenice, kao i silazak niz stepenice predstavljaju problem i rizik jos veće povrede... Iako vas moj osmijeh i moje neizborano lice, te moja ofarbana kosa mogu zavarati, upravo ovakvim danima se osjećam puno starija nego što jesam, kada imam ortozu i hodam sa štakom, kada jedva odem 5 metara od kreveta do kupatila i prvih nekoliko dana se, umjesto tuširanja - brišem vlažnim peškirima i maramicama, jer ne mogu ni da stojim i zavisim od drugih... I onda, prinuđena da budem u krevetu, čitam knjigu punu priča o starenju... Autorka je 22 godine starija od mene i to je već prošla, a ja, još 16 godina od penzije, već sad se u nekim momentima osjećam da sam već trebala da se penzionišem... Tako divno opisuje promjene koje nam se starenjem dešavaju... najprije kada nam roditelji i bračni drugovi stare, oboljevaju i umiru... Nekom mlađem ovo možda nije interesantno i može mu izgledati sumorno, ali onima koji prihvataju starenje kao normalan i neizbježan proces i sastavni dio života ovo može biti vrlo interesantna, pa čak i poučna knjiga... Oduševila me je već prva priča o nevidljivoj ženi, odnosno ženi u godinama, koja više nije mlada, atraktivna, puna snage, pa je sve manje primjećuju i na ulici, u prodavnici, ne razmišljaju kako je njoj... Zatim idu priče o odnosu kćerke i njene, sada već stare majke, odnosu koji baš i nije bio kako treba, ali je ostavio okus gorčine poslije umiranja majke jer se neke stvari nisu tada učinile, objasnile, shvatile i slično... Postoje priče i o odnosu s ocem... i u obje vrste priča se roditelji malo drugačije doživljavaju sada, kad su stari i nemoćni u odnosu na nekada... ali opet sve gledano iz naše vlastite perspektive... A onda i iz vlastite perspektive... Sjećanja, djetinjstvo, pa život i svi njegovi problemi, pa starost... Provlači se i kroz brak i sve što on sa sobom nosi kroz godine i različite životne faze... I sve ono čega nismo bili svjesni dok smo bili mladi, jer smo bili zdravi i puni energije... A zadnja priča je baš poentirala... Kao da gledam sebe... Doduše, žena koja je glavni lik već je godinama u penziji, ali penzija je mala, pa, da bi popunila kućni budžet, ide i drži predavanja i učestvuje na raznim konferencijama... i ono sve kroz šta prolazi prilikom pakovanja samo neophodnih stvari za boravak od nekoliko dana, dok vodi racuna šta sve moze ponijeti u avion kao rucni prtljag... a u onom koferu koji ne ide s njom je s godinama sve manje odjeće, a sve više lijekova i čega sve ne... i počneš pisati spisak jer počinješ da zaboravljaš... i dođe dan kad jednostavno pomisliš, kako je i ona napisala:
- Ne mogu, nemam više snage...
Iako piše o sumornoj temi, knjiga uopšte nije sumorna nego baš kao mali priručnik i podsjetnik svih zgoda i nezgoda starenja (da, ima i zgoda, ali da ne pravim spojlere)
Ocjena? Četiri ⭐⭐⭐⭐
- Ne mogu, nemam više snage...
Iako piše o sumornoj temi, knjiga uopšte nije sumorna nego baš kao mali priručnik i podsjetnik svih zgoda i nezgoda starenja (da, ima i zgoda, ali da ne pravim spojlere)
Ocjena? Četiri ⭐⭐⭐⭐
August 10, 2021
Tu sam knjigu krenula čitati nekada prošle godine, ali mi uopće nije bila zanimljiva. Odlučila sam joj dati drugu priliku i dobro da jesam. Sjećam se da smo na faksu puno razgovarali o tome koliko je čitanje subjektivno, da postoji onoliko čitanja koliko je i čitatelja i da ćemo svaku knjigu doživjeti drugačije, ako ju čitamo više puta na različitim mjestima u različito vrijeme. I to sam si sada potvrdila. Zanimljivo je koliko mi sami utječemo na čitanje, kako se osjećamo tada, što nam se dešava u tim trenucima u životu, gdje smo...
Sviđa mi se što knjiga nije pisana kao roman, nego kao zbirka kratkih priča. Svaka je priča za sebe, ali se nekako u svima njima proteže isti motiv - gubitak. Gubitak bližnje osobe, gubitak mladosti, gubitak života, gubitak vremena, gubitak sebe.
Dala sam ocjenu pet, jer sam dosta subjektivna i puno sam razmišljala o toj temi ovih dana, temi starenja. Sviđa mi se što je pisano iz perspektive i roditelja i djece, i žene i muškaraca i što ih zapravo povezuju isti skriveni osjećaji i strahovi. Drakulić je baš dobro pokazala fragilnost likova - mentalnu i fizičku, a posebno mi se sviđa što su u prvom planu žene, tabu ženske tjelesnosti i činjenica da se ženska ljepota ogleda u očima drugoga pa i onog u ogledalu.
Zabilježila sam dva citata koja su mi nekako bila najmoćnija.
"Dok su izlazili, muž joj je zahvalno stisnuo ruku. Oboje nevidljivi, vidjeli su barem jedno drugo."
"U kuhinji se veselo oglasila nova kava. Ugodan miris je ispunio kuhinju i već sam po mirisu znala da bi mu se svidjela. Pomislila sam na otpornost organizma, na svoje tvrdoglave stranice koje nastavljaju živjeti kao da se ništa nije dogodilo, na žudnju za životom koja više nema veze s mojom voljom. Otpila sam gutljaj vruće tekućine. Svidjela bi mu se, zaključila sam zadovoljno, ali ipak ni ova nova kava nema više onaj okus kao kad smo je pili zajedno."
Sviđa mi se što knjiga nije pisana kao roman, nego kao zbirka kratkih priča. Svaka je priča za sebe, ali se nekako u svima njima proteže isti motiv - gubitak. Gubitak bližnje osobe, gubitak mladosti, gubitak života, gubitak vremena, gubitak sebe.
Dala sam ocjenu pet, jer sam dosta subjektivna i puno sam razmišljala o toj temi ovih dana, temi starenja. Sviđa mi se što je pisano iz perspektive i roditelja i djece, i žene i muškaraca i što ih zapravo povezuju isti skriveni osjećaji i strahovi. Drakulić je baš dobro pokazala fragilnost likova - mentalnu i fizičku, a posebno mi se sviđa što su u prvom planu žene, tabu ženske tjelesnosti i činjenica da se ženska ljepota ogleda u očima drugoga pa i onog u ogledalu.
Zabilježila sam dva citata koja su mi nekako bila najmoćnija.
"Dok su izlazili, muž joj je zahvalno stisnuo ruku. Oboje nevidljivi, vidjeli su barem jedno drugo."
"U kuhinji se veselo oglasila nova kava. Ugodan miris je ispunio kuhinju i već sam po mirisu znala da bi mu se svidjela. Pomislila sam na otpornost organizma, na svoje tvrdoglave stranice koje nastavljaju živjeti kao da se ništa nije dogodilo, na žudnju za životom koja više nema veze s mojom voljom. Otpila sam gutljaj vruće tekućine. Svidjela bi mu se, zaključila sam zadovoljno, ali ipak ni ova nova kava nema više onaj okus kao kad smo je pili zajedno."
June 1, 2023
bardzo, bardzo dobry zbiór w całości poświęcony starzeniu się, znikaniu z przestrzeni publicznej, byciu niewidzialnym dla społeczeństwa. Drakulić pisze o perspektywie kobiecej, ale wśród bezimiennych (co wydaje mi się bardzo znaczące) kobiet pojawią się nie tylko seniorki: matki, żony, kochanki, ale i opiekujące się nimi córki, a w tle mężczyźni - czasem jak współtowarzysze w niewidzialności, czasem jako bardziej skomplikowane postacie.
w mojej głowie mimowolnie zestawiam tę książkę z 'Chwilami wieczności' z korzyścią dla Drakulić - oferuje ona więcej perspektyw, realia bardziej codzienne i zwyczajne, bo jej bohaterki nie wyróżniają się wykształceniem, renomą czy statusem. ot, zwykłe kobiety; my, nasze babcie, sąsiadki, ciotki, mijane w drodze do przychodni starsze panie. te teksty są nie tylko bardzo szczere (poczucie beznadziei, brak zaufania do własnego ciała, irytacja dzieci w stosunku do 'trudnych' starszych matek, itd.), ale i poruszające, nic bym z nich nie odjęła, nic bym nie dopisała. styl i epizodyczność tych krótkich form przypomina mi też zbiór 'Moja żona nie tańczy' Tove Ditlevsen.
w całym uniwersalizmie tego tematu autorce udało się przemycić dużo wątków typowo chorwackich/europejskich - rodzice wyjeżdżający za pracą, paczki z Ameryki, wojna w Bośni, specyficzny klimat dorastania w krajach poza centralną Europą/USA.
w mojej głowie mimowolnie zestawiam tę książkę z 'Chwilami wieczności' z korzyścią dla Drakulić - oferuje ona więcej perspektyw, realia bardziej codzienne i zwyczajne, bo jej bohaterki nie wyróżniają się wykształceniem, renomą czy statusem. ot, zwykłe kobiety; my, nasze babcie, sąsiadki, ciotki, mijane w drodze do przychodni starsze panie. te teksty są nie tylko bardzo szczere (poczucie beznadziei, brak zaufania do własnego ciała, irytacja dzieci w stosunku do 'trudnych' starszych matek, itd.), ale i poruszające, nic bym z nich nie odjęła, nic bym nie dopisała. styl i epizodyczność tych krótkich form przypomina mi też zbiór 'Moja żona nie tańczy' Tove Ditlevsen.
w całym uniwersalizmie tego tematu autorce udało się przemycić dużo wątków typowo chorwackich/europejskich - rodzice wyjeżdżający za pracą, paczki z Ameryki, wojna w Bośni, specyficzny klimat dorastania w krajach poza centralną Europą/USA.
January 19, 2021
S obzirom da se od Drakulic moze jedino ocekivati da pise o nekim teskim temama ne cudi da je starenje, starost i ono sto sa staroscu stize, taj globalni tabu o kome se nekako retko prica, pise i spominje, ili zna, bio izbor za ovu zbirku kratkih prica.
Kazu da ljudi koji starost prihvate unapred kao nesto neminovno al pozitivno lakse ce se i nositi sa staroscu. Meni se vec promene s perimenopauzom cine fatalne da ce mi starost jos teze pasti :-/
Kao i u svakoj zbirci prica, neke su odlicne, neke manje, neke sam u potpunosti mogla doziveti i pronaci se al svaka na izvrstan nacin govori o starosti, usamljenosti, praznini, gubitku, strahu, sramu, nevidljivosti, nemoci, prolaznosti, i jos kojecemu..
Iskrena, emotivna, direktna, intimna, istinita i autenticna knjiga koja ce mnogima biti neugodna, bolna i sumorna.
“Postoji li uopće određeni trenutak kad čovjek može reći - evo, sada sam ostario? Je li starost pitanje godina ili nekog unutarnjeg osjećaja?”
'Je li starost, cak i kad nema bolesti, samo neprekidni niz ponizenja koji prati sva veca ravnodusnost?'
'zasto nam majke ne govore kako se tijelo s godinama mijenja, kako se ljepota srozava, o osjecaju gubitka i srama?'
Kazu da ljudi koji starost prihvate unapred kao nesto neminovno al pozitivno lakse ce se i nositi sa staroscu. Meni se vec promene s perimenopauzom cine fatalne da ce mi starost jos teze pasti :-/
Kao i u svakoj zbirci prica, neke su odlicne, neke manje, neke sam u potpunosti mogla doziveti i pronaci se al svaka na izvrstan nacin govori o starosti, usamljenosti, praznini, gubitku, strahu, sramu, nevidljivosti, nemoci, prolaznosti, i jos kojecemu..
Iskrena, emotivna, direktna, intimna, istinita i autenticna knjiga koja ce mnogima biti neugodna, bolna i sumorna.
“Postoji li uopće određeni trenutak kad čovjek može reći - evo, sada sam ostario? Je li starost pitanje godina ili nekog unutarnjeg osjećaja?”
'Je li starost, cak i kad nema bolesti, samo neprekidni niz ponizenja koji prati sva veca ravnodusnost?'
'zasto nam majke ne govore kako se tijelo s godinama mijenja, kako se ljepota srozava, o osjecaju gubitka i srama?'
February 10, 2023
Una raccolta di racconti più o meno collegati tra loro ma che hanno un unico filo conduttore: l’invisibilità delle donne. Figlie che non sopportano più le madri anziane, vedove che rinunciano a piccole abitudini come uscire con le amiche, donne insoddisfatte che trovano conforto in un amante giovane. Storie di piccole e grandi solitudini, di depressione, insoddisfazione, di tutti quei sentimenti che difficilmente osiamo raccontare.
August 3, 2023
Kakšna je vse starost?
Slavenka Drakulić bralce popelje skozi kar nekaj zgodb, ki se večinoma nanašajo na starost, proces staranja in na odnos med mamo v letih in njeno hčerjo. Enkrat piše v 1. osebi ednine (takrat verjetno govori o svojem otroštvu z mamo in očetom), drugič pa v 3. osebi ednine (takrat pa nisem vedela, o kom govori). Določene zgodbe z začetka so me zelo pritegnile, te, zapisane v 3. osebi ednine pa niti ne toliko.
Slavenka Drakulić bralce popelje skozi kar nekaj zgodb, ki se večinoma nanašajo na starost, proces staranja in na odnos med mamo v letih in njeno hčerjo. Enkrat piše v 1. osebi ednine (takrat verjetno govori o svojem otroštvu z mamo in očetom), drugič pa v 3. osebi ednine (takrat pa nisem vedela, o kom govori). Določene zgodbe z začetka so me zelo pritegnile, te, zapisane v 3. osebi ednine pa niti ne toliko.
January 30, 2021
Direktno i iskreno, o onima i onome o čemu se retko potajno, udvoje, a kamoli javno govori. Sporo sam je čitala, jer me je svaka priča duboko potresla, pa sam se plašila nastavka. Jedno je sigurno, priča i pričanje ključ su života, a nas odmalena uče da je u ćutanju sigurnost. Ipak će razgovor spasiti svet.
December 20, 2021
ovo je bila lepa zbirka, ali ne za mene. pre bih ovo preporučila starijim ljudima jer o starosti i piše. kako bi shvatili da ih čuju, vide, razumeju.
nisam mogla da razumem muke glavnih junaka da se tako izrazim
jedino što je bila za mene jeste potresna, tužna, traumatična i nije mi u tom smislu prijala
nastaviću da čitam Slavenku Drakulić jer mi je prijemčivo njeno pisanje
nisam mogla da razumem muke glavnih junaka da se tako izrazim
jedino što je bila za mene jeste potresna, tužna, traumatična i nije mi u tom smislu prijala
nastaviću da čitam Slavenku Drakulić jer mi je prijemčivo njeno pisanje
Displaying 1 - 30 of 50 reviews