What do you think?
The Fall
Jean-Baptiste Clamence is a soul in turmoil. Over several drunken nights in an Amsterdam bar, he regales a chance acquaintance with his story. From this successful former lawyer and seemingly model citizen a compelling, self-loathing catalogue of guilt, hypocrisy and alienation pours forth.
The Fall (French: La Chute) is a philosophical novel by Albert Camus. First published in 1956, it is his last complete work of fiction. The Fall explores themes of innocence, imprisonment, non-existence, and truth. In a eulogy to Albert Camus, existentialist philosopher Jean-Paul Sartre described the novel as "perhaps the most beautiful and the least understood" of Camus' books.
The Fall (French: La Chute) is a philosophical novel by Albert Camus. First published in 1956, it is his last complete work of fiction. The Fall explores themes of innocence, imprisonment, non-existence, and truth. In a eulogy to Albert Camus, existentialist philosopher Jean-Paul Sartre described the novel as "perhaps the most beautiful and the least understood" of Camus' books.
147 pages, Paperback
First published May 16, 1956
About the author
Albert Camus
984 books40.4k followersWorks, such as the novels
The Stranger
(1942) and
The Plague
(1947), of Algerian-born French writer and philosopher Albert Camus concern the absurdity of the human condition; he won the Nobel Prize of 1957 for literature.
Origin and his experiences of this representative of non-metropolitan literature in the 1930s dominated influences in his thought and work.
He also adapted plays of Pedro Calderón de la Barca, Lope de Vega, Dino Buzzati, and Requiem for a Nun of William Faulkner. One may trace his enjoyment of the theater back to his membership in l'Equipe, an Algerian group, whose "collective creation" Révolte dans les Asturies (1934) was banned for political reasons.
Of semi-proletarian parents, early attached to intellectual circles of strongly revolutionary tendencies, with a deep interest, he came at the age of 25 years in 1938; only chance prevented him from pursuing a university career in that field. The man and the times met: Camus joined the resistance movement during the occupation and after the liberation served as a columnist for the newspaper Combat.
The essay Le Mythe de Sisyphe (The Myth of Sisyphus), 1942, expounds notion of acceptance of the absurd of Camus with "the total absence of hope, which has nothing to do with despair, a continual refusal, which must not be confused with renouncement - and a conscious dissatisfaction."
Meursault, central character of L'Étranger (The Stranger), 1942, illustrates much of this essay: man as the nauseated victim of the absurd orthodoxy of habit, later - when the young killer faces execution - tempted by despair, hope, and salvation.
Besides his fiction and essays, Camus very actively produced plays in the theater (e.g., Caligula, 1944).
The time demanded his response, chiefly in his activities, but in 1947, Camus retired from political journalism.
Doctor Rieux of La Peste (The Plague), 1947, who tirelessly attends the plague-stricken citizens of Oran, enacts the revolt against a world of the absurd and of injustice, and confirms words: "We refuse to despair of mankind. Without having the unreasonable ambition to save men, we still want to serve them."
People also well know La Chute (The Fall), work of Camus in 1956.
Camus authored L'Exil et le royaume (Exile and the Kingdom) in 1957. His austere search for moral order found its aesthetic correlative in the classicism of his art. He styled of great purity, intense concentration, and rationality.
Camus died at the age of 46 years in a car accident near Sens in le Grand Fossard in the small town of Villeblevin.
Chinese 阿尔贝·加缪
Origin and his experiences of this representative of non-metropolitan literature in the 1930s dominated influences in his thought and work.
He also adapted plays of Pedro Calderón de la Barca, Lope de Vega, Dino Buzzati, and Requiem for a Nun of William Faulkner. One may trace his enjoyment of the theater back to his membership in l'Equipe, an Algerian group, whose "collective creation" Révolte dans les Asturies (1934) was banned for political reasons.
Of semi-proletarian parents, early attached to intellectual circles of strongly revolutionary tendencies, with a deep interest, he came at the age of 25 years in 1938; only chance prevented him from pursuing a university career in that field. The man and the times met: Camus joined the resistance movement during the occupation and after the liberation served as a columnist for the newspaper Combat.
The essay Le Mythe de Sisyphe (The Myth of Sisyphus), 1942, expounds notion of acceptance of the absurd of Camus with "the total absence of hope, which has nothing to do with despair, a continual refusal, which must not be confused with renouncement - and a conscious dissatisfaction."
Meursault, central character of L'Étranger (The Stranger), 1942, illustrates much of this essay: man as the nauseated victim of the absurd orthodoxy of habit, later - when the young killer faces execution - tempted by despair, hope, and salvation.
Besides his fiction and essays, Camus very actively produced plays in the theater (e.g., Caligula, 1944).
The time demanded his response, chiefly in his activities, but in 1947, Camus retired from political journalism.
Doctor Rieux of La Peste (The Plague), 1947, who tirelessly attends the plague-stricken citizens of Oran, enacts the revolt against a world of the absurd and of injustice, and confirms words: "We refuse to despair of mankind. Without having the unreasonable ambition to save men, we still want to serve them."
People also well know La Chute (The Fall), work of Camus in 1956.
Camus authored L'Exil et le royaume (Exile and the Kingdom) in 1957. His austere search for moral order found its aesthetic correlative in the classicism of his art. He styled of great purity, intense concentration, and rationality.
Camus died at the age of 46 years in a car accident near Sens in le Grand Fossard in the small town of Villeblevin.
Chinese 阿尔贝·加缪
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 12 of 12 reviews
Read
May 27, 2020Unutrašnja borba Kamijevih likova je dilema savremenog čoveka uveličana paroksizmom zasićenošću životom. To je onaj deo koji često izgleda kao nihilističko preterivanje potrebno da se iskaže pre svega otuđenost. U romanu Pad, ona se prikazuje kroz lažni dijalog, zapravo monolog protagoniste Klamansa, gde se u stvari sagovornik ne prikazuje, njegove reči samo u određenim sekvencama pominje glavni lik.
Otupela osećanja su drugi sloj ove literarne deonice. Sakrivena iza licemerja kvazihumanosti Klamansovo ponašanje prihvata okolina i on se dobro snalazi u svemu tome, spokojno blaziran.
I kad se dogodi taj slučaj samoubistva kod koga mu tobož proradi savest, ne menja ga suštinski. On i dalje zadržava zajedljivost, bojeći čitav monološki tekst jednom gorčinom, teškoćom poistovećivanja koja ipak postoji.
Kami precizno prikazuje anatomiju čovekovih lažnih obzira, egoizam, zavist, maske uklapanja u konformističko okruženje. Na nekim mestima briljira opisima, npr. poštovanje prema mrtvima zbog toga što prema njima nema obaveza.
Sa Kamijevima likovima često je nemoguće bukvalno se uporediti. Oni su figurativni prikaz onoga u šta se pretvaramo, udaljavajući se jedni od drugih, stvaramo zajednicu potpuno otuđenih individua.
Otupela osećanja su drugi sloj ove literarne deonice. Sakrivena iza licemerja kvazihumanosti Klamansovo ponašanje prihvata okolina i on se dobro snalazi u svemu tome, spokojno blaziran.
I kad se dogodi taj slučaj samoubistva kod koga mu tobož proradi savest, ne menja ga suštinski. On i dalje zadržava zajedljivost, bojeći čitav monološki tekst jednom gorčinom, teškoćom poistovećivanja koja ipak postoji.
Kami precizno prikazuje anatomiju čovekovih lažnih obzira, egoizam, zavist, maske uklapanja u konformističko okruženje. Na nekim mestima briljira opisima, npr. poštovanje prema mrtvima zbog toga što prema njima nema obaveza.
Sa Kamijevima likovima često je nemoguće bukvalno se uporediti. Oni su figurativni prikaz onoga u šta se pretvaramo, udaljavajući se jedni od drugih, stvaramo zajednicu potpuno otuđenih individua.
Read
March 12, 2021Zanimljiv kratak filzofski roman, ispisan u ispovednoj formi. Kami, svog naratora smešta u bar "Meksisko Siti" gde upoznaje sagovornika (čitaoca) kojem se ispoveda narednih pet dana, dok hodaju gradom, odmaraju na klupi, posmatraju jezero Zojderz na ostrvu Marken, i dok na kraju, sede u kući u kojoj narator živi. Radnja romana smeštena je u Amestardamu, što korespondira sa zamagaljenim pogledom na samog sebe, i na svet oko sebe koji nam se otkriva iz perspektive naratora. On nam istovremeno otkriva pojedinosti iz svog života i dovodi do nas do tajne koju čuva u ormaru.
Filozofski aspekt romana isprepletan je sa ispovednim narativom, pa tako dobijamo egzistencijalnu i egzistencijalističku perspektivu koja se ostvaraju kroz formu ispovesti, odnosno konkretno u razmišljanju koje nam narator izlaže o samom sebi kao takvom, ali o sebi i u društvenom i religioznom kontekstu. Kami ovde u osnovi polemiše sa hrišćanskom filozofijom, pokušava da na drugačiji, pomalo ničeanski način osmisli koncepte ljubavi, prijateljstva, slobode, poštenja, religioznosti, kao i samog Boga, ali ne u onom klasičnom filozofskom smislu, već u egzistencijalnom, svodeći ove koncepte na pitanje šta oni u praksi znače za jednog pojedinca.
Zanimljivo je da narator sebe naziva sudijom-pokajnikom, te da sve do samog kraja, dok ne otkrije svoju tajnu o slici koju mu je na čuvanje poverio vlasnik bara ( radi se delu poliptiha Mistično jagnje, braće Van Ajk. Deo koji je ukraden zove se Pravedne sudije i nalazi se kod glavnog lika romana) u kojem obavlja posao sudije-pokajnika, uvlači sagovornika (čitaoca) u svoje meditacije o pomenutim temam, gotovo da nameće svoje mišljenje, koje je izrečeno sa izvesnom dozom prezira i sa jasnom pretenzijom na konačnost.
Kamijev pripovedač nam tako otkriva najpre svoju svetlu stranu, prisvaja našu pažnju svojom iskrenošću, koja nas vodi do njegovih najmračnijih tajni, do želje da poseduje moć i da stvara zlo oko sebe. Otkriva nam da je suštinski uživao u varanju, da je bio opsesivan, nepoverljiv, da je uživao u samoći, itd. Tako Kami daje drugačija rešenja za moralna pitanja, za njega je u ovom delu, glavni zaključak dopustiti sebi svako uživanje, te biti sposoban povodom istog sebe ne osuđivati. Ova poslednja tema koja se tiče praštanja, zauzima značajan deo u romanu, a kroz nju se preispituje odnos između Ja i Drugog. Vrednosti pred tim Ja se banalizuju i dovode do aspurda, budući da je jedina svrha dopustiti sebi uživanje i u onome što je po zvaničnom moralu nedopustivo, te potom taj "prekršaj" uspeti sebi oprostiti, svai koncepti svedeni su na tu jednu perspektivu, na to jedno jedino Ja koje ih promišlja i o njima donosi zaključke. I upravo oko tog pitanja krivice se Kamijev narator i muči. On pokušava da nam predstavi svoj put od sudije do pokajnika. Od onoga koji drugima sudi što je istovremeno dovodilo do toga da sudi i samom sebi, pa do pokajnika koji žali zbog pojedinih svojih postupaka. Njegova unutrašnja anatomija, oslikana je u te dve reči sudija i pokajnik, jednostavno zbog toga što se njegov sud okrenu prema njemu samom, a što sada izaziva pokajanje. Vrlo je bitno naglasiti da se Kamijev pripovedač ne kaje zbog bilo čega, već zbog određene stvari, kaje se zbog propuštene mogućnosti da spasi jedan život.
U knjizi stoji i jedan, rekao bih, proročki pasus koji se tiče odnosa moći među ljiudima, ako koji je danas tako vulgarno očigledan i jasan, u tolikoj meri da gotovo izaziva gađenje. Smrt metafizike i varijacija čuvene rečenice Dostojevskog, "Svi smo svima za sve krivi." Evo tog odlomka:
Ah! Dragi moj, za onog koje sam, bez Boga i gospodara, staršan je teret dana. Treba, stoga, sebi izabrati gospodara jer Bog više nije u modi. Uostalom, ta reč je izgubila smisao; ne vredi rizikovati da bilo koga zbog nje prestavimo. Uzmite za primer naše moraliste; ozbiljni, vole bližnje i sve ostale, niša ih zapravo ne razlikuje od hrišćana, osim toga što ne propovedau u crkvama. Po vašem mišljenju, šta ih sprečava da postanu religiozni? Poštovanje, možda, poštovanje prema ljudima, da, ljudsko poštovanj. Oni ne žele da prave skandal, svoja osećanja čuvaju za sebe. Poznavao sam jednog romanopisca ateistu koji se svake večeri molio. To ga ni na šta nije bilo obavezivalo: kako je samo maltertirao Bogau svojim knjigam! Baš mu je mrvio kosti, što bi rekao ne znam više ko! Jedan miltantni slobodni mislilac kome sam to ispričao podigao je, bez ikakve loše namere, ruke k nebu: "Ništa mi novo niste rekl", uzdisao je taj apostol, "svi su oni takvi." (...)
Ah! Ti mali spletkaroši, glumci, licemeri, ipak je to driljivo! Svi oni su vernici, verujte mi, pa čak i kad na nebu podmeću požare. Ateisti ili pobožni, Moskovljani ili Bostonci, svi oni su hrišćani, sa oca na sina. Ali je problem u tome što više nema ni oca, a ni pravila! oni su slobodni i mroraju da se snađu, ali pošto ne žele slobodu ni njene presude, oni preklinju da im se udaraju ćuške, izmišljaju strašna pravilam žure da sagrade lomače kojma će zameniti crkve.
(...) Živeo, dakle, gospodar, ko god on bio, jer će nebeski zakon zameniti. "Oče naš, koji si privremeno ovde... Vodiči naši, divno okrutni šefovi, o surovi i voljeni lideri..." Na kraju, vidite, važno je da se više ne bude slobodan i da pokorno slušamo što veću bitangu od sebe. Kada svi budemo krivi, biće to demokratija. Ne računajući, dragi prijatelju, da moramo da se osvetmo za to što sami umiremo.
Filozofski aspekt romana isprepletan je sa ispovednim narativom, pa tako dobijamo egzistencijalnu i egzistencijalističku perspektivu koja se ostvaraju kroz formu ispovesti, odnosno konkretno u razmišljanju koje nam narator izlaže o samom sebi kao takvom, ali o sebi i u društvenom i religioznom kontekstu. Kami ovde u osnovi polemiše sa hrišćanskom filozofijom, pokušava da na drugačiji, pomalo ničeanski način osmisli koncepte ljubavi, prijateljstva, slobode, poštenja, religioznosti, kao i samog Boga, ali ne u onom klasičnom filozofskom smislu, već u egzistencijalnom, svodeći ove koncepte na pitanje šta oni u praksi znače za jednog pojedinca.
Zanimljivo je da narator sebe naziva sudijom-pokajnikom, te da sve do samog kraja, dok ne otkrije svoju tajnu o slici koju mu je na čuvanje poverio vlasnik bara ( radi se delu poliptiha Mistično jagnje, braće Van Ajk. Deo koji je ukraden zove se Pravedne sudije i nalazi se kod glavnog lika romana) u kojem obavlja posao sudije-pokajnika, uvlači sagovornika (čitaoca) u svoje meditacije o pomenutim temam, gotovo da nameće svoje mišljenje, koje je izrečeno sa izvesnom dozom prezira i sa jasnom pretenzijom na konačnost.
Kamijev pripovedač nam tako otkriva najpre svoju svetlu stranu, prisvaja našu pažnju svojom iskrenošću, koja nas vodi do njegovih najmračnijih tajni, do želje da poseduje moć i da stvara zlo oko sebe. Otkriva nam da je suštinski uživao u varanju, da je bio opsesivan, nepoverljiv, da je uživao u samoći, itd. Tako Kami daje drugačija rešenja za moralna pitanja, za njega je u ovom delu, glavni zaključak dopustiti sebi svako uživanje, te biti sposoban povodom istog sebe ne osuđivati. Ova poslednja tema koja se tiče praštanja, zauzima značajan deo u romanu, a kroz nju se preispituje odnos između Ja i Drugog. Vrednosti pred tim Ja se banalizuju i dovode do aspurda, budući da je jedina svrha dopustiti sebi uživanje i u onome što je po zvaničnom moralu nedopustivo, te potom taj "prekršaj" uspeti sebi oprostiti, svai koncepti svedeni su na tu jednu perspektivu, na to jedno jedino Ja koje ih promišlja i o njima donosi zaključke. I upravo oko tog pitanja krivice se Kamijev narator i muči. On pokušava da nam predstavi svoj put od sudije do pokajnika. Od onoga koji drugima sudi što je istovremeno dovodilo do toga da sudi i samom sebi, pa do pokajnika koji žali zbog pojedinih svojih postupaka. Njegova unutrašnja anatomija, oslikana je u te dve reči sudija i pokajnik, jednostavno zbog toga što se njegov sud okrenu prema njemu samom, a što sada izaziva pokajanje. Vrlo je bitno naglasiti da se Kamijev pripovedač ne kaje zbog bilo čega, već zbog određene stvari, kaje se zbog propuštene mogućnosti da spasi jedan život.
U knjizi stoji i jedan, rekao bih, proročki pasus koji se tiče odnosa moći među ljiudima, ako koji je danas tako vulgarno očigledan i jasan, u tolikoj meri da gotovo izaziva gađenje. Smrt metafizike i varijacija čuvene rečenice Dostojevskog, "Svi smo svima za sve krivi." Evo tog odlomka:
Ah! Dragi moj, za onog koje sam, bez Boga i gospodara, staršan je teret dana. Treba, stoga, sebi izabrati gospodara jer Bog više nije u modi. Uostalom, ta reč je izgubila smisao; ne vredi rizikovati da bilo koga zbog nje prestavimo. Uzmite za primer naše moraliste; ozbiljni, vole bližnje i sve ostale, niša ih zapravo ne razlikuje od hrišćana, osim toga što ne propovedau u crkvama. Po vašem mišljenju, šta ih sprečava da postanu religiozni? Poštovanje, možda, poštovanje prema ljudima, da, ljudsko poštovanj. Oni ne žele da prave skandal, svoja osećanja čuvaju za sebe. Poznavao sam jednog romanopisca ateistu koji se svake večeri molio. To ga ni na šta nije bilo obavezivalo: kako je samo maltertirao Bogau svojim knjigam! Baš mu je mrvio kosti, što bi rekao ne znam više ko! Jedan miltantni slobodni mislilac kome sam to ispričao podigao je, bez ikakve loše namere, ruke k nebu: "Ništa mi novo niste rekl", uzdisao je taj apostol, "svi su oni takvi." (...)
Ah! Ti mali spletkaroši, glumci, licemeri, ipak je to driljivo! Svi oni su vernici, verujte mi, pa čak i kad na nebu podmeću požare. Ateisti ili pobožni, Moskovljani ili Bostonci, svi oni su hrišćani, sa oca na sina. Ali je problem u tome što više nema ni oca, a ni pravila! oni su slobodni i mroraju da se snađu, ali pošto ne žele slobodu ni njene presude, oni preklinju da im se udaraju ćuške, izmišljaju strašna pravilam žure da sagrade lomače kojma će zameniti crkve.
(...) Živeo, dakle, gospodar, ko god on bio, jer će nebeski zakon zameniti. "Oče naš, koji si privremeno ovde... Vodiči naši, divno okrutni šefovi, o surovi i voljeni lideri..." Na kraju, vidite, važno je da se više ne bude slobodan i da pokorno slušamo što veću bitangu od sebe. Kada svi budemo krivi, biće to demokratija. Ne računajući, dragi prijatelju, da moramo da se osvetmo za to što sami umiremo.
January 27, 2026
Negde sam pročitala da je ovo knjiga koja se brzo čita, a dugo vari. I slažem se potpuno!
Glavni lik ima tu osobinu da uveličava sve što u datom trenutku podržava i o čemu priča. Bilo to dobro ili zlo, suðenje ili odbrana, greh ili pokajanje..
Sve je intenzivno i on doživljava promenu na takav način da verujem da na kraju ni sam nije znao u šta zapravo veruje i kakva je osoba.
Negde izmeðu pravog i zamišljenog idealnog sebe, on nam je zapravo ispričao istinu o ljudima.
“Ne čekajte Strašni sud. On se održava svaki dan.”
Glavni lik ima tu osobinu da uveličava sve što u datom trenutku podržava i o čemu priča. Bilo to dobro ili zlo, suðenje ili odbrana, greh ili pokajanje..
Sve je intenzivno i on doživljava promenu na takav način da verujem da na kraju ni sam nije znao u šta zapravo veruje i kakva je osoba.
Negde izmeðu pravog i zamišljenog idealnog sebe, on nam je zapravo ispričao istinu o ljudima.
“Ne čekajte Strašni sud. On se održava svaki dan.”
January 26, 2023
Prelepo delo Alberta Kamija, napisano u obliku monologa, gde glavnu reč vodi Žan Batist, sudija-pokajnik, uspešan advokat i naizgled uzoran građanin. Kako se bolje upoznajemo sa jedinim govornikom, kroz pukotine u razgovoru, vidimo da je njegova sreća udarila u blokadu i da se promenio u sasvim drugačiju vrstu osobe. Ovi nagoveštaji sve češće izviru, te Žan Batist obećava da će se dotaći njih u budućim razgovorima. Neću ništa preko ovoga dodati, osim da mi je žao što neću moći da ponovo, kao da je prvi put, provedem pet noći u Amsterdamu, slušajući reči sudije-pokajnika.
Dobrodošli u Meksiko Siti, sedite. Mogu li Vam pomoći da naručite piće, džin?...
Zovem se Žan Batist, a Vi ste? Po zanimanju sam sudija-pokajnik. Šta je sudija-pokajnik? Imate li vremena za priču?
"Ali znate li razlog zašto smo uvek velikodušniji i pravedniji prema mrtvima? Razlog je jednostavan! Prema njima nemamo obaveze."
"... Poznavao sam čoveka koji je poklonio dvadeset godina jednoj šarlatanki i zbog nje žrtvovao sve, svoje prijatelje, svoj posao, samu pristojnost svog života, sve dok jedne večeri nije shvatio da je nikada nije voleo. Dosađivao se, to je sve. "
" Nisam bio dovoljno dobar da bih praštao uvrede, ali sam ih na kraju uvek zaboravljao... Divili su se mojoj velikodušnosti... "
"Hteo sam da polomim figuru iz izloga koju sam svuda pokazivao da bih otkrio od čega je sastavljena."
Pala je noć, možete li me otpratiti kući? Prošetajmo malo.
" Uvek za ubistvo čoveka ima razloga. Nemoguće je, naprotiv, opravdati to što čovek živi."
"Vidite, jedna osoba iz mog okruženja delila je ljude na tri kategorije: na one koje više vole da ne skrivaju ništa nego da moraju da lažu, one koji više vole da lažu nego da nemaju šta da skrivaju i na kraju one koji paralelno vole i laž i tajnu. Dopuštam Vam da odaberete kategoriju koja mi naviše odgovara. "
O devojko, baci se u vodu još jednom i pruži mi priliku da nas spasem oboje!
Dobrodošli u Meksiko Siti, sedite. Mogu li Vam pomoći da naručite piće, džin?...
Zovem se Žan Batist, a Vi ste? Po zanimanju sam sudija-pokajnik. Šta je sudija-pokajnik? Imate li vremena za priču?
"Ali znate li razlog zašto smo uvek velikodušniji i pravedniji prema mrtvima? Razlog je jednostavan! Prema njima nemamo obaveze."
"... Poznavao sam čoveka koji je poklonio dvadeset godina jednoj šarlatanki i zbog nje žrtvovao sve, svoje prijatelje, svoj posao, samu pristojnost svog života, sve dok jedne večeri nije shvatio da je nikada nije voleo. Dosađivao se, to je sve. "
" Nisam bio dovoljno dobar da bih praštao uvrede, ali sam ih na kraju uvek zaboravljao... Divili su se mojoj velikodušnosti... "
"Hteo sam da polomim figuru iz izloga koju sam svuda pokazivao da bih otkrio od čega je sastavljena."
Pala je noć, možete li me otpratiti kući? Prošetajmo malo.
" Uvek za ubistvo čoveka ima razloga. Nemoguće je, naprotiv, opravdati to što čovek živi."
"Vidite, jedna osoba iz mog okruženja delila je ljude na tri kategorije: na one koje više vole da ne skrivaju ništa nego da moraju da lažu, one koji više vole da lažu nego da nemaju šta da skrivaju i na kraju one koji paralelno vole i laž i tajnu. Dopuštam Vam da odaberete kategoriju koja mi naviše odgovara. "
O devojko, baci se u vodu još jednom i pruži mi priliku da nas spasem oboje!
May 24, 2021
Радња романа "Пад" одвија се у Амстердаму чији концентрични канали подсећају на кругове пакла, док се писац читаоцима обраћа из првог лица и саопштава му своју приповест, која је његову личност променила из корена. Од једног испуњеног и великодушног човека, чији живот једна трагична околност и тренутак равнодушности, путем интроспекције, мења из корена, Жан-Батист Кламанс, сада живећи животом на ивици, тражећи да буде ухваћен и осуђен и борећи се са кривцом коју осећа за дело које није починио, као и за лицемеран начин живота који је водио, постаје “судија покајник”.
Роман се може сагледати из три целине, где прва осликава период његовог старог, дволичногг живота, до “пада из његовог Раја” и инцидента због ког је морао да напусти Париз, и налета гриже савести и интроспекције. У другој целини немогавши да се носи са кривицом и лицемерјем доживљава емоционално- интелектуалну кризу и себе покушава да казни живећи животом одметника и деградирајући своју дотадашњу репутацију. Последњи период обухвата његов живот у Амстердаму, где инспирисан Праведним судијама са Гентског олтара (чију тајну нестанка тврди да скрива и за чији нестанак жели да буде оптужен), постаје “судија покајник”, исповеда своју кривицу и тражи искупљење, постепено пребацујући кривицу на опште друштво, све до самог читаоца, пред кога поставља "огледало" и од кога коначно захтева признање сопствене кривице. Жан-Батист проналази утеху и могућност да се носи са кривицом у идеји универзалне кривице, и начин на који се носи јесте да он прихватањем дуалне лицемерне природе и покајањем, постаје слободан.
Роман се може сагледати из три целине, где прва осликава период његовог старог, дволичногг живота, до “пада из његовог Раја” и инцидента због ког је морао да напусти Париз, и налета гриже савести и интроспекције. У другој целини немогавши да се носи са кривицом и лицемерјем доживљава емоционално- интелектуалну кризу и себе покушава да казни живећи животом одметника и деградирајући своју дотадашњу репутацију. Последњи период обухвата његов живот у Амстердаму, где инспирисан Праведним судијама са Гентског олтара (чију тајну нестанка тврди да скрива и за чији нестанак жели да буде оптужен), постаје “судија покајник”, исповеда своју кривицу и тражи искупљење, постепено пребацујући кривицу на опште друштво, све до самог читаоца, пред кога поставља "огледало" и од кога коначно захтева признање сопствене кривице. Жан-Батист проналази утеху и могућност да се носи са кривицом у идеји универзалне кривице, и начин на који се носи јесте да он прихватањем дуалне лицемерне природе и покајањем, постаје слободан.
January 23, 2026
Nije mi baš leglo, ali mislim da je više do mene nego do knjige. Subjektivno iskustvo čitanja mi je bilo 3/5, ali je knjiga objektivno 4/5.
Interesantan stil i tematika, postavlja dosta pitanja koja se ne spominju u ranijim delima.
Ostaće mi u sećanju deo gde kaže da ljudi luduju za dvema stvarima: idejama i bludom i ne prave razliku između njih. Zato će u budućnosti za modernog čoveka govoriti: "bludničio je i čitao novine". Neke stvari se nikad ne menjaju.
Interesantan stil i tematika, postavlja dosta pitanja koja se ne spominju u ranijim delima.
Ostaće mi u sećanju deo gde kaže da ljudi luduju za dvema stvarima: idejama i bludom i ne prave razliku između njih. Zato će u budućnosti za modernog čoveka govoriti: "bludničio je i čitao novine". Neke stvari se nikad ne menjaju.
January 14, 2026
Druge koristim, a sebe volim.
Nismo dobri zato što smo dobri, nego zato što nam se to sviđa.
Pad ne počinje kada neko padne, nego kada mi nastavimo da hodamo.
Ovo je moja 100. knjiga.
Da mogu da biram, svaka naredna knjiga bila bi njegova.
Nikad dosta ovoga.
Uvek savršeni Kami.
14.01.2026 Srbija/Heidelberg
Nismo dobri zato što smo dobri, nego zato što nam se to sviđa.
Pad ne počinje kada neko padne, nego kada mi nastavimo da hodamo.
Ovo je moja 100. knjiga.
Da mogu da biram, svaka naredna knjiga bila bi njegova.
Nikad dosta ovoga.
Uvek savršeni Kami.
14.01.2026 Srbija/Heidelberg
January 18, 2022
Довољно је рећи - Албер Ками
July 11, 2022
Da li književnost uopšte može da pruži više od ovoga? Zaista neponovljivo iskustvo u životu su emocije, slike zvuci, koje nam pruža ova ekstatična knjiga...
January 9, 2023
Ali bio bi to pakao! Da, mora da je pakao takav: ulice sa firmama i nemogućnost da se opravdamo. Razvrstani jednom za svagda.
Na kraju krajeva, nije tačno da nikada nisam voleo. Gajio sam u životu bar jednu veliku ljubav, a predmet te ljubavi bio sam uvek ja.
Jedne viču: „Voli me!”, druge: „Nemoj da me voliš!”, ali jedna posebna, najgora i najnesrećnija vrsta uzvikuje: „Ne moraš da me voliš, ali mi budi veran!”
Naročito nemojte verovati prijateljima kada traže od vas da budetr iskreni prema njima. Oni se samo nadaju da ćete podržati lepo mišljenje koje imaju o sebi, pružajući im tako dodatnu sigurnost koju će naći u vašem obećanju da ih nećete lagati. Kako uslov prijateljstva može biti iskrenost?
Verujte mi, religije su na krivom koloseku čim počnu da nam morališu i gromoglasno izdaju zapovesti. Bog nam nije potreban da bi stvorio krivicu i kaznu. Naši bližnji su nam, uz našu pomoć, dovoljni. Spomenuli ste Strašni sud? Dopustite da se, s poštovanjem, nasmejem tome. Sačekaću ga nepokolebljiv: ja sam doživeo i gore od toga, a to je sud ljudi. Za njih olakšavajuće okolnosti ne postoje, čak vam i dobre namere pripisuju kao zločin.
Prijatelju, znate li vi šta je usamljeno stvorenje koje luta velikim gradovima?
Živeo, dakle, gospodar, ko god on bio, jer će se nebeski narod zakonom zameniti. „Oče naš, koji si privremeno ovde… Vodiči naši, divno okrutni šefovi, o surovi i voljeni lideri…” Na kraju, vidite, važno je da se više ne bude slobodan i da pokorno slušamo što veću bitangu od sebe. Kada svi budemo krivi, biće to demokratija. Ne računajući, dragi prijatelju, da moramo da se osvetimo za to što sami umiremo.
Na kraju krajeva, nije tačno da nikada nisam voleo. Gajio sam u životu bar jednu veliku ljubav, a predmet te ljubavi bio sam uvek ja.
Jedne viču: „Voli me!”, druge: „Nemoj da me voliš!”, ali jedna posebna, najgora i najnesrećnija vrsta uzvikuje: „Ne moraš da me voliš, ali mi budi veran!”
Naročito nemojte verovati prijateljima kada traže od vas da budetr iskreni prema njima. Oni se samo nadaju da ćete podržati lepo mišljenje koje imaju o sebi, pružajući im tako dodatnu sigurnost koju će naći u vašem obećanju da ih nećete lagati. Kako uslov prijateljstva može biti iskrenost?
Verujte mi, religije su na krivom koloseku čim počnu da nam morališu i gromoglasno izdaju zapovesti. Bog nam nije potreban da bi stvorio krivicu i kaznu. Naši bližnji su nam, uz našu pomoć, dovoljni. Spomenuli ste Strašni sud? Dopustite da se, s poštovanjem, nasmejem tome. Sačekaću ga nepokolebljiv: ja sam doživeo i gore od toga, a to je sud ljudi. Za njih olakšavajuće okolnosti ne postoje, čak vam i dobre namere pripisuju kao zločin.
Prijatelju, znate li vi šta je usamljeno stvorenje koje luta velikim gradovima?
Živeo, dakle, gospodar, ko god on bio, jer će se nebeski narod zakonom zameniti. „Oče naš, koji si privremeno ovde… Vodiči naši, divno okrutni šefovi, o surovi i voljeni lideri…” Na kraju, vidite, važno je da se više ne bude slobodan i da pokorno slušamo što veću bitangu od sebe. Kada svi budemo krivi, biće to demokratija. Ne računajući, dragi prijatelju, da moramo da se osvetimo za to što sami umiremo.
October 7, 2024
uvek ce biti prekasno
February 15, 2023
odlucio sam pre pocetka faksa da preprocitam neke knjige koje su mi jako drage, mada ima jos mnogo stvari koje cu citati u medjuvremenu tako da onda nema nikakve veze..
moj omiljeni kamijev i favorit generalno, stvarno mi je u jednu ruku zastrasujuc, a u drugu ruku i fascinantan klemans kao lik i ostace verovatno jedan od najupecatljivijih. barem kod mene.
moj omiljeni kamijev i favorit generalno, stvarno mi je u jednu ruku zastrasujuc, a u drugu ruku i fascinantan klemans kao lik i ostace verovatno jedan od najupecatljivijih. barem kod mene.
Displaying 1 - 12 of 12 reviews