Моје раније мишљење да скоро све научнопопуларне књиге личе једна на другу као два јајета и да кад прочитате једну као да сте прочитали и остале није баш претјерано пољуљано овим остварењем Лоренса Крауса. Те књиге се можда у теорији баве (бар донекле) различитим темама, али окрени-обрни, на крају ћеш завршит читајући по петстохиљадити пут о Њутну, Ајнштајну, Мајклсон-Морлијевом експерименту, Пензијасу и Вилсону (који су, додуше, из потпуно непознатих разлога ипак одсутни из ове књиге, тј. споменути су, ако се не варам, само онако успут као "два научника која су открила то-и-то"), елементарним честицама, теорији струна, разноразним нагађањима и шпекулацијама о стварном броју просторних димензија и томе слично. Вјероватно су те ствари неопходне кад је физика у питању, али брате зар баш мора да постоји ОВОЛИКО књига које рециклирају те исте теме? Као и већина људи, нисам више тако млад као прије двадесетак година и стварно бих морао да направим неку селекцију у својој листи књига за читање.
О чему се у овој књизи ради, осим о стварима које сте прочитали већ милион пута, можете донекле да наслутите из поднаслова, али само донекле, јер ово "alternate realities" заправо се односи на евентуално постојање више од три просторне димензије. Читава књига је заправо о томе и колико тачно о тој теми може да се закључи на основу наших тренутних теорија у физици (одговор: скоро ништа, бар колико сам ја укапирао). Лоренс Краус је прилично добар писац, међутим ова књига ме једноставно није "зграбила". Спомиње он на разним мјестима разне класике што филма што телевизије што књижевности, укључујући наравно и оне научнофантастичне, али ми те његове референце често изгледају исфорсирано и нисам стекао утисак да је он онакав одушевљени гик као рецимо Мичио Каку, који је вјероватно прочитао и погледао све што је направљено у историји научне фантастике у умјетности. Већи проблем је било праћење свега овога јер многи појмови су објашњени превише штуро или чак никако, а то се односи и на неке кључне појмове, који су, је ли, кључни за разумијевање свега осталог. Ово као да је научнопопуларна књига намијењена широј публици, а заправо је намијењена физичарима. Да не гријешим душу, може врло лако бити и да је до мене и да сам једноставно глуп/недовољно пажљив да све упратим.
Оно што ми се свидјело је Краусова скепса према теорији струна, чије поријекло је јасно из његовог излагања у овој књизи и, иако о физици немам благог појма, имам утисак да бих дијелио његово мишљење да се којим случајем тиме бавим. Оно што ми се НИЈЕ свидјело, поред оног генералног утиска да књига није тако фасцинантна као рецимо Атом, јесте неколико изјава у којима Краус показује фрапантно незнање о неким темама о којима би интелектуалац било којег типа морао да зна (нарочито ако ће већ да пише књигу у којој се те ствари спомињу). Прво, једна врло ситна ситница која заправо и није проблем, али морам да цјепидлачим. Краус на једном мјесту спомиње да Еуклидов пети постулат каже да у равни кроз сваку тачку ван неке праве може да се провуче тачно једна права која је паралелна датој правој. Ово је свакако свима нама познато тврђење из школе и оно јесте еквивалентно петом постулату, али то НИЈЕ пети постулат. Пети постулат заправо гласи овако, пазите добро: Ако су дате двије праве и трећа која сијече те двије, прве двије праве се сијеку са оне стране треће праве на којој она са прве двије праве гради углове чији је збир мањи од два права угла. Љепота овог постулата управо јесте у томе што је срочен на тако бизаран начин, што је вијековима математичаре нагонило на мисао да то заправо уопште није постулат него теорема (тј. да може да се докаже из осталих постулата) и онда су се они јадни трудили цирка хиљаду и по година док Лобачевски и остали нису направили нееуклидску геометрију (што нико О ТОМЕ не напише књигу???). Једна од омиљених ствари у математици ми је пакосни Еуклидов смијех из гроба којим је сасвим сигурно реаговао на ове јалове покушаје. Не мош се зезат са Еуклидом!
Друге двије грешке су много озбиљније природе (ово прво заправо и не можемо да назовемо грешком, можда прије ситном непрецизношћу). "His (мисли се на Ајнштајна) discovery that we are living in a possibly curved three-dimensional space had an immediate popular impact that might be akin to the revelation in Renaissance Europe that the earth wasn't flat. In a single moment, everything changed, and Einstein's fame would soon rival that of Columbus." Само прекуцавање ових реченица у мени је изазвало толику непријатност да сам то једва успио да дотјерам до краја. Имамо једног врло образованог човјека, универзитетског професора и једног од најпознатијих данашњих популаризатора науке, који без трунке блама пише да се стварни облик Земље открио тек у Ренесанси и да је Колумбо на неки начин за то заслужан. И да од свих тих других, такође несумњиво вансеријски образованих и интелигентних, људи којима је Краус дао да прочитају рукопис прије слања у штампу апсолутно ниједан не каже "Чуј, Лоренсе, драг си ми веома, али бриши ово и немој више никад ништа слично да ставиш на папир, смијаће ти се људи!" Ово вам је за наук, дјецо, да су чак и еминентни научници и писци и те како подложни предрасудама.
Други "блундер" је... па, можда чак и гори од овог са равном Земљом. Краус на неколико мјеста говори о бесконачним редовима (то вам је просто збир бесконачно много бројева - нпр. 1+2+3+... и тако у недоглед) и проблемима који се с њима појављују. Ту нема ништа спорно, али Краус уопште не спомиње разлику између конвергентних и дивергентних редова и не каже да се проблеми о којима говори јављају само код ових других (наиме, дивергентних). Ако је ово само малецка непрецизност, о��о што слиједи је много горе. Он каже да је код бесконачних редова могуће, чак и ако су сви чланови позитивни, да збир буде мањи од сваког појединачног члана (хинт: није) и онда као "примјер" наводи "чињеницу" да је сума реда који сам споменуо малоприје, наиме, 1+2+3+... једнака -1/12. Ако вам изгледа потпуно сумануто да саберете бесконачно много природних бројева и добијете разломак који је при том још и негативан, онда сте потпуно у праву. Јесте сумануто и није тачно. Ово је примјер дивергентног реда, а то су они који у збиру не дају коначан број него или плус или минус бесконачно или збир уопште не постоји (нпр. 1-1+1-1+1-...+1-....). Краус спомиње некакве "одговарајуће математичке алате" којима се ова једнакост наводно покаже, али такви алати наравно не постоје. Истина, број -1/12 јесте, бар колико сам чуо, из неких разлога битан физичарима, али то НИЈЕ, понављам, НИЈЕ, збир свих природних бројева. Математика зна бити тешка, али није бесмислена и контрадикторна. Ето.
Да у посљедњем пасусу будем мало мање строг - наведене мане на страну, ако сте пажљивији читалац од мене и ако нисте читали много научнопопуларних књига (нпр. ако су вас потпуно мимоишли Мичио Каку и Стивен Хокинг), слободно на ову моју оцјену додајте још једну звјездицу и сматрајте књигу препорученом за читање. На крају крајева, тужна је чињеница што сам је оцијенио истом оцјеном као Еуклидов прозор, који је скоро потпуна бламажа у сваком погледу и недостојан било каквог поређења. Морам да порадим на својим критеријумима оцјењивања...