What do you think?
Rate this book
Žeđ
Oduvijek sam znao da će me osuditi na smrt, počinje svoju priču protagonist Žeđi Isus Krist. Pripovijeda kako su mu sudili, kako su ga mučili, kako je umro i uskrsnuo. Ništa novo?
Svaki je roman Amélie Nothomb malo iznenađenje, no ovaj je bomba. U osebujnoj interpretaciji jednog od najpoznatijih životopisa svih vremena, omiljena francusko-belgijska autorica nadmašila je samu sebe. Sina Božjega slika kao čovjeka kojemu ništa ljudsko nije strano. Daleko od svetogrđa, govori o ljubavi, vjeri, smrti i žrtvovanju.
U prvom se licu smiono uvlači Isusu pod kožu – i otkriva tijelo. Slavi fzički život koji je izvor žeđi, žeđ koja napaja život. Maštovita je, duhovita, britka kao uvijek… ali u ovom nam ambicioznom i trpkom flozofskom romanu, svom najvećem uspjehu kod francuske kritike još od početaka plodne karijere, možda najdirljivije dosad otkriva i vlastitu ranjivost.
Svaki je roman Amélie Nothomb malo iznenađenje, no ovaj je bomba. U osebujnoj interpretaciji jednog od najpoznatijih životopisa svih vremena, omiljena francusko-belgijska autorica nadmašila je samu sebe. Sina Božjega slika kao čovjeka kojemu ništa ljudsko nije strano. Daleko od svetogrđa, govori o ljubavi, vjeri, smrti i žrtvovanju.
U prvom se licu smiono uvlači Isusu pod kožu – i otkriva tijelo. Slavi fzički život koji je izvor žeđi, žeđ koja napaja život. Maštovita je, duhovita, britka kao uvijek… ali u ovom nam ambicioznom i trpkom flozofskom romanu, svom najvećem uspjehu kod francuske kritike još od početaka plodne karijere, možda najdirljivije dosad otkriva i vlastitu ranjivost.
112 pages, Paperback
First published August 21, 2019
241 people are currently reading
5206 people want to read
About the author
Amélie Nothomb
102 books5,914 followersAmélie Nothomb, born Fabienne Claire Nothomb, was born in Etterbeek, Belgium on 9 July 1966, to Belgian diplomats. Although Nothomb claims to have been born in Japan, she actually began living in Japan at the age of two until she was five years old. Subsequently, she lived in China, New York, Bangladesh, Burma, the United Kingdom (Coventry) and Laos.
She is from a distinguished Belgian political family; she is notably the grand-niece of Charles-Ferdinand Nothomb, a Belgian foreign minister (1980-1981). Her first novel, Hygiène de l'assassin, was published in 1992. Since then, she has published approximately one novel per year with a.o. Les Catilinaires (1995), Stupeur Et Tremblements (1999) and Métaphysique des tubes (2000).
She has been awarded numerous prizes, including the 1999 Grand Prix du roman de l'Académie française; the Prix René-Fallet; and twice the Prix Alain-Fournier.
While in Japan, she attended a local school and learned Japanese. When she was five the family moved to China. "Quitter le Japon fut pour moi un arrachement" ("Leaving Japan was a wrenching separation for me") she writes in Fear and Trembling. Nothomb moved often, and did not live in Europe until she was 17, when she moved to Brussels. There, she reportedly felt as much a stranger as everywhere else. She studied philology at the Université Libre de Bruxelles. After some family tensions, she returned to Japan to work in a big Japanese company in Tokyo. Her experience of this time is told in Fear and Trembling. She has written a romanticized biography (Robert des noms propres) for the French female singer RoBERT in 2002 and during the period 2000-2002 she wrote the lyrics for nine tracks of the same artist. Many ideas inserted in her books come from the conversations she had with an Italian man, from late eighties and during the nineties. She used the French Minitel, while he used the Italian Videotel system, connected with the French one. They never met personally.
Source: Wikipedia
She is from a distinguished Belgian political family; she is notably the grand-niece of Charles-Ferdinand Nothomb, a Belgian foreign minister (1980-1981). Her first novel, Hygiène de l'assassin, was published in 1992. Since then, she has published approximately one novel per year with a.o. Les Catilinaires (1995), Stupeur Et Tremblements (1999) and Métaphysique des tubes (2000).
She has been awarded numerous prizes, including the 1999 Grand Prix du roman de l'Académie française; the Prix René-Fallet; and twice the Prix Alain-Fournier.
While in Japan, she attended a local school and learned Japanese. When she was five the family moved to China. "Quitter le Japon fut pour moi un arrachement" ("Leaving Japan was a wrenching separation for me") she writes in Fear and Trembling. Nothomb moved often, and did not live in Europe until she was 17, when she moved to Brussels. There, she reportedly felt as much a stranger as everywhere else. She studied philology at the Université Libre de Bruxelles. After some family tensions, she returned to Japan to work in a big Japanese company in Tokyo. Her experience of this time is told in Fear and Trembling. She has written a romanticized biography (Robert des noms propres) for the French female singer RoBERT in 2002 and during the period 2000-2002 she wrote the lyrics for nine tracks of the same artist. Many ideas inserted in her books come from the conversations she had with an Italian man, from late eighties and during the nineties. She used the French Minitel, while he used the Italian Videotel system, connected with the French one. They never met personally.
Source: Wikipedia
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 1,287 reviews
February 1, 2023
Jesús es llevado a juicio. Todas las personas que s e vieron beneficiadas por el en algún punto, ahora vienen a dar testimonio de su culpabilidad.
Un libro filosófico que reflexiona y le da una nueva postura a la vida de Jesucristo.
Cada que avanzaba entendía mejor el porqué del título y eso fue lo que más disfruté del libro. Lo compleja y satisfactoria que es la Sed.
Sentí aún así, que le faltó carnita a la novela. Muchas cosas pudieron haberse extendido.
Se lee rápido, está para terminarse en un día.
Un libro filosófico que reflexiona y le da una nueva postura a la vida de Jesucristo.
Cada que avanzaba entendía mejor el porqué del título y eso fue lo que más disfruté del libro. Lo compleja y satisfactoria que es la Sed.
Sentí aún así, que le faltó carnita a la novela. Muchas cosas pudieron haberse extendido.
Se lee rápido, está para terminarse en un día.
November 16, 2022
Como acertadamente dice la propia contracubierta del libro, podemos entender “Sed” como el Testamento según Jesucristo, o el Testamento según Amélie Nothomb, según su propia interpretación, y es que en “Sed” la autora revisa la llamada “pasión de Cristo”, haciendo reflexionar a este sobre su vida, sobre su “creador” y sobre el ser humano durante las últimas horas de su vida. Desfilan por las páginas todas las personas que estuvieron con Jesús, de una manera u otra, mientras la autora aporta una visión increíblemente humana de lo que pudo ser (si fue) el hombre más famoso de la historia.
Llevo un tiempo desencantando con las obras más actuales de Amélie porque, pese a que siempre es un disfrute leerla, sentía que estas últimas historias se quedaban como a medio camino y no terminaban de explotar. No soy religioso, ni siquiera es un tema que a priori me llame, salvo que haya un análisis crítico detrás, por eso cuando vi que lo nuevo de Amélie Nothomb era una reinterpretación de lo que pudo ser Jesús, desconfié rápidamente. Pero como la vida te da sorpresas, al final resulta que me ha encantando, y me ha parecido de lo mejor que Amélie ha escrito en los últimos años.
Creo que si me ha resultado siempre imposible empatizar con nada que tenga que ver con la religión en general, y la cristiana en particular, es a causa del hecho de identificar siempre al “profeta” con algo divino, con ese punto de superhombre que lo hace diferente a los demás, un hombre que escapa a los deseos y miedos más humanos porque algo superior lo ha tocado. Sin embargo, Amélie sabe darle la vuelta a esto, y nos encontramos con un Jesucristo de carne y hueso, con miedos y deseos, con sus pasiones y sus remordimientos, un hombre que siente y no solo en el sentido espiritual de la palabra, también en el carnal.
Me ha gustado mucho ver como Amélie dota de humanidad a una figura que se supone que tiene que transmitir eso, pero siempre he sentido alejada a todo lo realmente humano, para situarse por encima, rechazando lo mundano. Jesús reflexiona constantemente sobre tener cuerpo, sobre sentir cosas a través de este y menciona como su propio padre no puede saber lo que es experimentar semejante gozo. Me han gustado especialmente las reflexiones que hace en relación a la sed y al disfrute de saciarnos cuando estamos sedientos. También me ha gustado mucho como representa la relación entre Magdalena y Jesús.
Encuentro muy interesantes todas las reflexiones de Jesús sobre lo que se ha dicho o escrito después sobre que hizo o dejó de hacer él, y como la gente sigue esas ideas, sin saber realmente que pasó, ya que no estaban allí. Creo que hay una crítica bastante evidente ante el uso que hace la gente de la religión, y como interpreta lo que quiere interpretar, en función de sus intereses. Creo que esta obra puede molestar a los más intransigentes. Este Jesús reinterpretado y humanizado por Amélie me gusta infinitamente más que el que llevo conociendo desde niño. Infinitamente más.
Llevo un tiempo desencantando con las obras más actuales de Amélie porque, pese a que siempre es un disfrute leerla, sentía que estas últimas historias se quedaban como a medio camino y no terminaban de explotar. No soy religioso, ni siquiera es un tema que a priori me llame, salvo que haya un análisis crítico detrás, por eso cuando vi que lo nuevo de Amélie Nothomb era una reinterpretación de lo que pudo ser Jesús, desconfié rápidamente. Pero como la vida te da sorpresas, al final resulta que me ha encantando, y me ha parecido de lo mejor que Amélie ha escrito en los últimos años.
Creo que si me ha resultado siempre imposible empatizar con nada que tenga que ver con la religión en general, y la cristiana en particular, es a causa del hecho de identificar siempre al “profeta” con algo divino, con ese punto de superhombre que lo hace diferente a los demás, un hombre que escapa a los deseos y miedos más humanos porque algo superior lo ha tocado. Sin embargo, Amélie sabe darle la vuelta a esto, y nos encontramos con un Jesucristo de carne y hueso, con miedos y deseos, con sus pasiones y sus remordimientos, un hombre que siente y no solo en el sentido espiritual de la palabra, también en el carnal.
Me ha gustado mucho ver como Amélie dota de humanidad a una figura que se supone que tiene que transmitir eso, pero siempre he sentido alejada a todo lo realmente humano, para situarse por encima, rechazando lo mundano. Jesús reflexiona constantemente sobre tener cuerpo, sobre sentir cosas a través de este y menciona como su propio padre no puede saber lo que es experimentar semejante gozo. Me han gustado especialmente las reflexiones que hace en relación a la sed y al disfrute de saciarnos cuando estamos sedientos. También me ha gustado mucho como representa la relación entre Magdalena y Jesús.
Encuentro muy interesantes todas las reflexiones de Jesús sobre lo que se ha dicho o escrito después sobre que hizo o dejó de hacer él, y como la gente sigue esas ideas, sin saber realmente que pasó, ya que no estaban allí. Creo que hay una crítica bastante evidente ante el uso que hace la gente de la religión, y como interpreta lo que quiere interpretar, en función de sus intereses. Creo que esta obra puede molestar a los más intransigentes. Este Jesús reinterpretado y humanizado por Amélie me gusta infinitamente más que el que llevo conociendo desde niño. Infinitamente más.
August 15, 2022
allora.
sapete di cosa parla questo libro? parla di gesù. sì. parla di gesù e di cristianesimo senza in alcun modo parlare di fede. già qui, si può capire che il livello è altissimo
in particolare, nothomb si concentra sul momento di condanna del cristo, sulla sua conseguente notte in cella (che nei vangeli non esiste), la salita al calvario, la crocifissione e la morte
io ancora non riesco a capire come questa formidabile autrice mi abbia fatto amare (neanche piacere, amare) una storia del genere, io che con la religione e in particolare il cristianesimo ho un rapporto molto feroce e controverso
sono arrivata a una conclusione: nothomb è una dea/strega. non me lo spiegherei altrimenti. uno dei suoi punti forti è la scrittura, in tutto il romanzo fortissima, piena, avvincente - si sposa benissimo con la delicatezza delle situazioni e in contemporanea con le atroci sofferenze. precisa, puntuale, ironica, forse sulla linea della blasfemia - insomma, un mix meraviglioso
nothomb è riuscita a rendere il cristo umano. gli ha dato un corpo di carne, una voce propria, una testa e l’ha contemporaneamente esaltato e criticato. gli ha fatto avere sete. se (quando) leggerete il libro e capirete il significato che ha la sete, sete sensazione contemporaneamente celestiale e atroce, vi garantisco che rimarrete senza fiato
non ho mai sottolineato/preso così tanti appunti. la carta del mio libro vacilla, è gonfio. scatenarti la mente, questa è una delle cose migliori che un romanzo può fare
sapete di cosa parla questo libro? parla di gesù. sì. parla di gesù e di cristianesimo senza in alcun modo parlare di fede. già qui, si può capire che il livello è altissimo
in particolare, nothomb si concentra sul momento di condanna del cristo, sulla sua conseguente notte in cella (che nei vangeli non esiste), la salita al calvario, la crocifissione e la morte
io ancora non riesco a capire come questa formidabile autrice mi abbia fatto amare (neanche piacere, amare) una storia del genere, io che con la religione e in particolare il cristianesimo ho un rapporto molto feroce e controverso
sono arrivata a una conclusione: nothomb è una dea/strega. non me lo spiegherei altrimenti. uno dei suoi punti forti è la scrittura, in tutto il romanzo fortissima, piena, avvincente - si sposa benissimo con la delicatezza delle situazioni e in contemporanea con le atroci sofferenze. precisa, puntuale, ironica, forse sulla linea della blasfemia - insomma, un mix meraviglioso
nothomb è riuscita a rendere il cristo umano. gli ha dato un corpo di carne, una voce propria, una testa e l’ha contemporaneamente esaltato e criticato. gli ha fatto avere sete. se (quando) leggerete il libro e capirete il significato che ha la sete, sete sensazione contemporaneamente celestiale e atroce, vi garantisco che rimarrete senza fiato
non ho mai sottolineato/preso così tanti appunti. la carta del mio libro vacilla, è gonfio. scatenarti la mente, questa è una delle cose migliori che un romanzo può fare
August 28, 2025
un libro tremendo, enorme a pesar de lo cortito que es 😮💨 me ha encantado
January 12, 2022
1.5 stars. Not my cup of tea, but from reading reviews of the book, it is for other people.
Novella is about Jesus talking to the reader in the first person about his thoughts about miracles and Mary Magdalene, and his mother, and thirst, and Judas Iscariot and what it’s like to be crucified, etc. etc.
Perhaps you should read one or two of the reviews below. Lots of other people like it.
As you can see, I’m scared of giving negative reviews to Jesus. 😐 😑 😬 🙄 😯 😦 😧 😮
Reviews:
• https://www.complete-review.com/revie...
• https://amysorensen.typepad.com/the_e...
• https://readingthewest.com/thirst-by-...
Novella is about Jesus talking to the reader in the first person about his thoughts about miracles and Mary Magdalene, and his mother, and thirst, and Judas Iscariot and what it’s like to be crucified, etc. etc.
Perhaps you should read one or two of the reviews below. Lots of other people like it.
As you can see, I’m scared of giving negative reviews to Jesus. 😐 😑 😬 🙄 😯 😦 😧 😮
Reviews:
• https://www.complete-review.com/revie...
• https://amysorensen.typepad.com/the_e...
• https://readingthewest.com/thirst-by-...
September 11, 2024
lo he disfrutado tanto… imposible abarcar de qué trata en una explicación, es un libro enorme
August 22, 2019
Je l'ai adoré et dévoré en quelques heures. Probablement l'un de mes préférés de l'auteur (si pas mon préféré) mais je sens déjà les fans purs et durs ( et réfractaires au moindre changement de style) qui vont chouiner alors que j'ai juste envie de lui dire "merci"
J'avais déjà adoré " Tuer le père" pour les mêmes raisons. J'aime quand elle change un peu d'angle et même si " stupeurs et tremblements" et ces premiers romans sont sa marque de fabrique. Ici, sans perdre ce qui fait sa "particularité" , elle arrive à nous offrir une nouvelle approche
et quelle approche : Jesus-Christ de sa condamnation devant Pilate à "on suppose" aujourd'hui.
C'est rempli de références et de petites piques bien senties. Elle nous offre un Jésus, avec ses travers, sa colère, son sarcasme surtout, humain avant tout. C'est écrit à la première personne, avec un langage du présent dans un passé lointain, ça va pas plaire aux puritains de l'agnus dei mais ça plaira à ceux qui ont la "foi"...
et puis la phrase finale quoi : je l'ai trouvé parfaite et tellement symbolique.
Bref, j'ai adoré. C'est un vrai coup de cœur ( même si je trouve ce terme éculé et que je n'en use de ce fait que peu)
Alors oui plus d'envolées philosophiques où il faut le dico à sa droite et google à gauche même si il en reste encore ( ça fait partie de la façon de penser de l'auteur ), Nothomb va à l'essentiel et c'est ce que lui reproche certains de ses lecteurs et ce qu'au contraire, j'admire chez elle. Elle n'a plus rien à prouver.
J'avais déjà adoré " Tuer le père" pour les mêmes raisons. J'aime quand elle change un peu d'angle et même si " stupeurs et tremblements" et ces premiers romans sont sa marque de fabrique. Ici, sans perdre ce qui fait sa "particularité" , elle arrive à nous offrir une nouvelle approche
et quelle approche : Jesus-Christ de sa condamnation devant Pilate à "on suppose" aujourd'hui.
C'est rempli de références et de petites piques bien senties. Elle nous offre un Jésus, avec ses travers, sa colère, son sarcasme surtout, humain avant tout. C'est écrit à la première personne, avec un langage du présent dans un passé lointain, ça va pas plaire aux puritains de l'agnus dei mais ça plaira à ceux qui ont la "foi"...
et puis la phrase finale quoi : je l'ai trouvé parfaite et tellement symbolique.
Bref, j'ai adoré. C'est un vrai coup de cœur ( même si je trouve ce terme éculé et que je n'en use de ce fait que peu)
Alors oui plus d'envolées philosophiques où il faut le dico à sa droite et google à gauche même si il en reste encore ( ça fait partie de la façon de penser de l'auteur ), Nothomb va à l'essentiel et c'est ce que lui reproche certains de ses lecteurs et ce qu'au contraire, j'admire chez elle. Elle n'a plus rien à prouver.
March 26, 2025
Há tanto a descobrir na sede. A começar pela alegria de beber, que não celebramos o suficiente. Há quem escarneça da afirmação de Epicuro: "Um copo de água e morro de prazer." Como estão enganados!
Em verdade vos digo, assim pregado como me encontro: um copo de água far-me-ia morrer de prazer. Desconfio que não o vou conseguir. Sinto-me orgulhoso por ter este desejo e feliz por saber que outros, além de mim, conhecerão esse prazer.
Confesso que, até à parte do Calvário, não estava a achar este livro nada de especial. Tinha um ou outro apontamento de humor sobre os famosos milagres que Jesus realizou: bodas de Caná, ressurreição de Lázaro. Nada de transcendente. Mas, quando Jesus chega à cruz, comecei a apreciar os seus pensamentos sobre a sede, os seus colegas de crucificação, o destino que Deus lhe deu, o amor e a morte.
É um bom livro para ler na Quaresma.
Em verdade vos digo, assim pregado como me encontro: um copo de água far-me-ia morrer de prazer. Desconfio que não o vou conseguir. Sinto-me orgulhoso por ter este desejo e feliz por saber que outros, além de mim, conhecerão esse prazer.
Confesso que, até à parte do Calvário, não estava a achar este livro nada de especial. Tinha um ou outro apontamento de humor sobre os famosos milagres que Jesus realizou: bodas de Caná, ressurreição de Lázaro. Nada de transcendente. Mas, quando Jesus chega à cruz, comecei a apreciar os seus pensamentos sobre a sede, os seus colegas de crucificação, o destino que Deus lhe deu, o amor e a morte.
É um bom livro para ler na Quaresma.
August 13, 2024
Stavo leggendo "l'ultima tentazione" di Kazantzakis e sinceramente l'ho un po' abbandonato perché si dilunga davvero tanto su tutto e così, vista la mia voglia di redenzione e bisogno di avvicinarmi a qualcosa che somigli ad un Dio eccomi a leggere Lei, una delle scrittrici che ho appena iniziato a conoscere ed amare.
"Sete" è la storia di Gesù raccontata da Gesù.
L'ultima notte prima di essere crocefisso, l'ultima notte da uomo, l'ultima notte in cui la sua anima e il suo corpo sono una cosa sola.
Perché sembra impossibile che le due cose possano scindersi al momento della nostra morte e forse è proprio questa possibilità che ci dà una forza in più per affrontare il dolore.
Che sia per la perdita di qualcuno o che sia per la nostra malattia.
La Nothomb ha incarnato alla perfezione il Cristo, l'ha reso umano, l'ha reso peccatore e salvatore allo stesso tempo.
Non sono credente e a volte ho bisogno di avere fede in qualcosa, pensare che dopo ci sia altro, che se papà non si "manifesta" è perché sta bene, ha trovato la sua dimensione e che motivo avrebbe di tormentare i miei sogni?
Bene, Amélie ci è quasi riuscita.
Perché le sue parole hanno toccato le corde giuste.
E ci è riuscita in un centinaio di pagine eh, tanto di cappello.
Per concludere, provate a fare quest’esperienza: dopo aver patito a lungo la sete, non bevete l’acqua del vostro bicchiere d’un fiato. Prendetene un sorso, tenetelo in bocca per qualche secondo prima di mandarlo giù. Prendete coscienza di questa meraviglia. Questa sensazione abbacinante è Dio.
"L’amore riunisce la certezza e il dubbio: si è sicuri di essere amati tanto quanto se ne dubita, e non a momenti alterni, ma in una simultaneità sconcertante"
"Siamo persone migliori quando il nostro piacere è stato soddisfatto, non è poi così difficile da comprendere."
"L’intera condizione umana si può riassumere così: potrebbe andare peggio."
"Sete" è la storia di Gesù raccontata da Gesù.
L'ultima notte prima di essere crocefisso, l'ultima notte da uomo, l'ultima notte in cui la sua anima e il suo corpo sono una cosa sola.
Perché sembra impossibile che le due cose possano scindersi al momento della nostra morte e forse è proprio questa possibilità che ci dà una forza in più per affrontare il dolore.
Che sia per la perdita di qualcuno o che sia per la nostra malattia.
La Nothomb ha incarnato alla perfezione il Cristo, l'ha reso umano, l'ha reso peccatore e salvatore allo stesso tempo.
Non sono credente e a volte ho bisogno di avere fede in qualcosa, pensare che dopo ci sia altro, che se papà non si "manifesta" è perché sta bene, ha trovato la sua dimensione e che motivo avrebbe di tormentare i miei sogni?
Bene, Amélie ci è quasi riuscita.
Perché le sue parole hanno toccato le corde giuste.
E ci è riuscita in un centinaio di pagine eh, tanto di cappello.
Per concludere, provate a fare quest’esperienza: dopo aver patito a lungo la sete, non bevete l’acqua del vostro bicchiere d’un fiato. Prendetene un sorso, tenetelo in bocca per qualche secondo prima di mandarlo giù. Prendete coscienza di questa meraviglia. Questa sensazione abbacinante è Dio.
"L’amore riunisce la certezza e il dubbio: si è sicuri di essere amati tanto quanto se ne dubita, e non a momenti alterni, ma in una simultaneità sconcertante"
"Siamo persone migliori quando il nostro piacere è stato soddisfatto, non è poi così difficile da comprendere."
"L’intera condizione umana si può riassumere così: potrebbe andare peggio."
January 21, 2024
Es un 3.5. En esta ocasión es Amélie Nothomb haciendo de Cristo. Aunque, más bien, es Amélie Nothomb haciendo de Amélie Nothomb. (La autora decía de pequeña que quería ser Cristo de grande). Durante muchos años fui lectora de sus obras, que me sorprendían por su cualidad única de descubrir el sentido oculto de cada cosa, de cada acción, de cada situación, un sentido de interpretación de la realidad y del pensamiento absolutamente único y personal. Creo que el recurso luego de algunos años se va agotando un poco, pero aún así, la pluma de la autora sigue siendo exquisita a su modo, te la bebes con gusto. Y de eso mismo trata este libro, del beber, menor dicho, del mayor signo de humanidad que es el de sentir sed. Sobre esto elabora con pequeños trazos algo filosóficos y reflexivos tomando la figura de Cristo, un retrato apócrifo, blasfemo, herejético y anti-doctrinal. No es un libro ateísta es más bien teísta pero, obviamente, como casi todo lo contemporáneo que se escribe sobre Cristo y la religión católica, es una crítica directa a los dogmas y a la propia palabra (Biblia). Pero, hay que entender que no es una tradicional crítica furibunda, despectiva, sarcástica o ridiculizante (más allá del clásico tono sacrílego, blasfemo, profano y herejético) que ya en estos tiempos se ha convertido en una muletilla, en un pretexto literario-estilístico, no, el tipo de crítica es desde la sutileza del estilo Nothomb, en el que inventa nuevas causas a las consecuencias, estilo en el que reelabora toda la narrativa humana y divina desde su particular visión de las cosas.
Se trata de la últimas horas de Cristo, desde su aprehensión, pasado por los latigazos, el vía crucis, su crucifixión, muerte y resurrección, es decir, su Pasión. Está narrado en primera persona en la voz interior de Cristo, quien durante todo este trayecto reflexiona sobre el verdadero sentido de todo aquello, y no duda en considerarlo un error y acusar a su Padre de haber cometido ese error por falta de conocimiento de lo humano. Este Cristo de Nothomb es un Cristo verdaderamente encarnado, más humano que humano, aunque casi todo lo que dice se vaya en contra de la tradición y de las escrituras. Incluso se da el lujo de corregir a los evangelistas, repitiendo en varios pasajes "yo no dije eso". Por ejemplo, este Cristo no dijo "Padre, perdónales porque no saben lo que hacen", pero obviamente sí dijo mientras estaba en la cruz: "tengo sed".
En general es una lectura rápida, con un ritmo y cadencia propias de la narrativa de Nothomb, a la que le puedo reprochar desde un principio (y por eso le he bajado puntos) el que usara el tan ya manoseado lugar común del romance entre Cristo y María Magdalena. Sé que su Cristo debía ser más humano que humano, y por eso, no solo solo soportar el dolor sino que dentro de su teoría era crucial el amor: "De mi triple apuesta ganadora -el amor, la sed, la muerte- también aprendo tres maneras de estar espectacularmente presente". Para Nothomb es en estas tres cuestiones cuando la presencia del hombre se revela en su nivel más alto.
Sorprende que un libro aún se atreva a tocar un tema tan trillado como el de las interpretaciones apócrifas de Cristo, que creo que, a estas alturas de la Historia, necesitan ya otro giro dialéctico que el constante martilleo a su figura histórica y religiosa. Estamos frente a una historia en la que lo que hace Dios es absurdo (sacrificar a su hijo), Cristo se enamora de María Magdalena, se arrepiente de su acto de sacrificio al que considera inútil y perverso, que asegura que no es más inteligente que el resto de hombres, que no busca la igualdad, que niega la existencia del infierno y que quienes se condenan son en realidad los insatisfechos crónicos que se quejan de todo. También, contario a la doctrina, asegura que su madre es mejor que él, más buena, más pura (que es lo es, según el dogma católico, María fue concebida sin pecado original, pero Cristo es santo), y el relato de su madre recibiendo su cuerpo inerte es lo más fino y conmovedor de la novela, con un Cristo mirando desde el más allá-sin tiempo al presente y al futuro a la vez: puede ver y comentar las obras de arte que se han hecho sobre esta escena -La pietá, por ejemplo- a las cuales halla hermosas y superiores a las de su crucifixión, las cuales no son de su agrado. Finalmente, deja una puerta abierta al mundo escatológico (refiriéndome a aquello que está más allá de la muerte) en donde desarrolla la poética idea de que los muertos están en un espacio indiferente al de los vivos en el que metafóricamente estarían leyendo un libro cuyas palabras son inventadas por sí mismos, siendo que por esta concentración su presencia no se haría más manifiesta entre los vivos.
En fin. Novela cortísima (o relato largo) recomendable por el estilo de la escritora.
Se trata de la últimas horas de Cristo, desde su aprehensión, pasado por los latigazos, el vía crucis, su crucifixión, muerte y resurrección, es decir, su Pasión. Está narrado en primera persona en la voz interior de Cristo, quien durante todo este trayecto reflexiona sobre el verdadero sentido de todo aquello, y no duda en considerarlo un error y acusar a su Padre de haber cometido ese error por falta de conocimiento de lo humano. Este Cristo de Nothomb es un Cristo verdaderamente encarnado, más humano que humano, aunque casi todo lo que dice se vaya en contra de la tradición y de las escrituras. Incluso se da el lujo de corregir a los evangelistas, repitiendo en varios pasajes "yo no dije eso". Por ejemplo, este Cristo no dijo "Padre, perdónales porque no saben lo que hacen", pero obviamente sí dijo mientras estaba en la cruz: "tengo sed".
En general es una lectura rápida, con un ritmo y cadencia propias de la narrativa de Nothomb, a la que le puedo reprochar desde un principio (y por eso le he bajado puntos) el que usara el tan ya manoseado lugar común del romance entre Cristo y María Magdalena. Sé que su Cristo debía ser más humano que humano, y por eso, no solo solo soportar el dolor sino que dentro de su teoría era crucial el amor: "De mi triple apuesta ganadora -el amor, la sed, la muerte- también aprendo tres maneras de estar espectacularmente presente". Para Nothomb es en estas tres cuestiones cuando la presencia del hombre se revela en su nivel más alto.
Sorprende que un libro aún se atreva a tocar un tema tan trillado como el de las interpretaciones apócrifas de Cristo, que creo que, a estas alturas de la Historia, necesitan ya otro giro dialéctico que el constante martilleo a su figura histórica y religiosa. Estamos frente a una historia en la que lo que hace Dios es absurdo (sacrificar a su hijo), Cristo se enamora de María Magdalena, se arrepiente de su acto de sacrificio al que considera inútil y perverso, que asegura que no es más inteligente que el resto de hombres, que no busca la igualdad, que niega la existencia del infierno y que quienes se condenan son en realidad los insatisfechos crónicos que se quejan de todo. También, contario a la doctrina, asegura que su madre es mejor que él, más buena, más pura (que es lo es, según el dogma católico, María fue concebida sin pecado original, pero Cristo es santo), y el relato de su madre recibiendo su cuerpo inerte es lo más fino y conmovedor de la novela, con un Cristo mirando desde el más allá-sin tiempo al presente y al futuro a la vez: puede ver y comentar las obras de arte que se han hecho sobre esta escena -La pietá, por ejemplo- a las cuales halla hermosas y superiores a las de su crucifixión, las cuales no son de su agrado. Finalmente, deja una puerta abierta al mundo escatológico (refiriéndome a aquello que está más allá de la muerte) en donde desarrolla la poética idea de que los muertos están en un espacio indiferente al de los vivos en el que metafóricamente estarían leyendo un libro cuyas palabras son inventadas por sí mismos, siendo que por esta concentración su presencia no se haría más manifiesta entre los vivos.
En fin. Novela cortísima (o relato largo) recomendable por el estilo de la escritora.
May 14, 2020
Amélie Nothomb scrive della ultime ore della vita di Cristo e lo fa usando la prima persona: è Cristo stesso a parlare di sé, di come ha vissuto quelle ore. Ne viene fuori un Uomo profondamente e pienamente tale, ma anche pienamente Dio: "La mia concezione del tempo non è diversa da quella del mio destino: io sono Tί, ignoro Πώς. I nomi appartengono a Πώς, non conosco quindi il nome dello scrittore che un giorno dirà: 'Quello che c'è di più profondo nell'essere umano è la pelle.' Arriverà a sfiorare la rivelazione, ma ad ogni modo persino coloro che lo glorificheranno non comprenderanno fino in fondo la concretezza di questa frase. Non è esattamente la pelle, è appena più sotto. Lì risiede l'onnipotenza."
La prima parte è molto intensa: una preghiera accorata, tanto che ho faticato a riconoscerla.
Lei sempre così irriverente, cambia registro e mette le parole a servizio del mistero.
Nell’ultima parte la tensione verso il sublime cala e la Nothomb ritorna ad indossare i suoi panni.
L'istante in cui si muore di sete "è un istante di amore assoluto e di meraviglia senza limiti".
Questo libro, questa preghiera incessante di Cristo verso gli uomini e verso Dio, è un inno all'amore, in tutte le sue forme che si racchiude in una sola richiesta, da declinare in tutte le forme: "Ho sete."
La prima parte è molto intensa: una preghiera accorata, tanto che ho faticato a riconoscerla.
Lei sempre così irriverente, cambia registro e mette le parole a servizio del mistero.
Nell’ultima parte la tensione verso il sublime cala e la Nothomb ritorna ad indossare i suoi panni.
L'istante in cui si muore di sete "è un istante di amore assoluto e di meraviglia senza limiti".
Questo libro, questa preghiera incessante di Cristo verso gli uomini e verso Dio, è un inno all'amore, in tutte le sue forme che si racchiude in una sola richiesta, da declinare in tutte le forme: "Ho sete."
March 15, 2020
Per provare la sete, occorre essere vivi. Io ho vissuto così intensamente da morire assetato. Forse è proprio questa la vita eterna
Il figlio di Dio si è incarnato per predicare l’amore tra gli uomini, quelle creature imperfette create dal Padre che le osserva senza comprenderle. Si sforza, ma non può. Gli manca il corpo, veicolo essenziale per provare sentimenti come l’amore.
Gesù racconta in poche pagine intense la sua ultima notte sulla terra, ore che i Vangeli non raccontano, trascorsa in una cella in cui avverte con forza la paura per il supplizio che lo attende. Ripercorre la propria esistenza, dal primo miracolo al processo. La consapevolezza di una scelta incosciente che lo ha portato sulla terra a morire per gli uomini. La comprensione dell’essere uomo fatto di carne e passione, l’amore per Maddalena, il rapporto con gli apostoli. Giuda, il traditore designato, uomo che vive nella “cupezza”, quasi incapace di accettare l’amore incondizionato, incredulo anche di fronte a ciò che vede. Pietro, uomo che mangia con gusto e che Gesù ama proprio per questo, per il suo essere carne. Giovanni, amato perché sa ascoltare.
Simone e Veronica, gli ultimi incontri sulla via del Golgota, due sconosciuti che lo aiutano senza alcun motivo. Un’umanità che esplode nella scrittura della Nothomb, insieme a quella di Gesù che, tra le sofferenze atroci della crocifissione, trova la forza di perdonare se stesso per aver acconsentito al piano del Padre. Sete, amore e morte sono i tre elementi che rendono un uomo vivo, tre elementi che hanno un senso solo in presenza di un corpo. È la vita cui Gesù è legato, che fatica ad abbandonare, per poi scoprire la bellezza del dopo. I morti sono sempre presenti, anche se non nel modo egoistico in cui li vorremmo. Non facciamo loro del bene quando invochiamo di avvertirne la prossimità. Amarli è lasciarli nella beata solitudine della morte, da cui contemplano con amore la vita, come farebbero un lettore o uno scrittore con un libro.
Il figlio di Dio si è incarnato per predicare l’amore tra gli uomini, quelle creature imperfette create dal Padre che le osserva senza comprenderle. Si sforza, ma non può. Gli manca il corpo, veicolo essenziale per provare sentimenti come l’amore.
Gesù racconta in poche pagine intense la sua ultima notte sulla terra, ore che i Vangeli non raccontano, trascorsa in una cella in cui avverte con forza la paura per il supplizio che lo attende. Ripercorre la propria esistenza, dal primo miracolo al processo. La consapevolezza di una scelta incosciente che lo ha portato sulla terra a morire per gli uomini. La comprensione dell’essere uomo fatto di carne e passione, l’amore per Maddalena, il rapporto con gli apostoli. Giuda, il traditore designato, uomo che vive nella “cupezza”, quasi incapace di accettare l’amore incondizionato, incredulo anche di fronte a ciò che vede. Pietro, uomo che mangia con gusto e che Gesù ama proprio per questo, per il suo essere carne. Giovanni, amato perché sa ascoltare.
Simone e Veronica, gli ultimi incontri sulla via del Golgota, due sconosciuti che lo aiutano senza alcun motivo. Un’umanità che esplode nella scrittura della Nothomb, insieme a quella di Gesù che, tra le sofferenze atroci della crocifissione, trova la forza di perdonare se stesso per aver acconsentito al piano del Padre. Sete, amore e morte sono i tre elementi che rendono un uomo vivo, tre elementi che hanno un senso solo in presenza di un corpo. È la vita cui Gesù è legato, che fatica ad abbandonare, per poi scoprire la bellezza del dopo. I morti sono sempre presenti, anche se non nel modo egoistico in cui li vorremmo. Non facciamo loro del bene quando invochiamo di avvertirne la prossimità. Amarli è lasciarli nella beata solitudine della morte, da cui contemplano con amore la vita, come farebbero un lettore o uno scrittore con un libro.
August 9, 2019
Grosse déception, aucun réel intérêt, je garde une nostalgie pour les dix premières années de travail d'Amélie Nothomb. Mais là, plus de magie... Et il faut aimer l'histoire du catholicisme, de Jésus et son chemin de croix.
December 12, 2022
Roman ili, bolje rečeno, novela „Žeđ” zasniva se na jednoj vrlo jednostavnoj, subverzivnoj premisi baziranoj na tome da, premda je već svima poznato šta se desilo sa Isusom Hristom, niko ne zna kakve su ga misli morile tokom izricanja presude, raspeća i vaskrsenja. Istinu govoreći, ne može se reći da je ta ideja posebno inventivna, da nije rabljena, iskorišćena kako bi se ponudila drugačija, alternativna priča koja bi preispitala postojeću religijsku dogmu. Ono što spaja ovo i dela poput Izlaska od Konstantinovića i Saramagovog Jevanđelja po Isusu Hristu, jeste činjenica da u svojoj osnovi daju glas onima koji ga nemaju, odnosno onima o kojima se priča, ali je njihova perspektiva zanemarena. Inherentna potentnost i sloboda takvih narativa sažima se u samoj činjenici da su priče opštepoznate, ali isto tako postoji i praznina, nedovoljan uvid u misaoni i psihički proces aktera tih događaja, što je idealna postavka za rekontekstualizaciju, dopunjenu rekonstrukciju onoga što se po jevanđelistima dogodilo.
Sličnosti koje ovaj roman deli sa pomenutim Jevanđeljem po Isusu Hristu, tiče se pre svega ideje da se centralnoj figuri hrišćanstva daju ljudske odlike — da se humanizuje. Verovatno bi se komparativnom analizom moglo doći do nekolicine sličnosti, ali se isto tako vrlo lako mogu mapirati i idejne i formalne odlike koje čine distinktivnu odliku dveju pomenutih romana. Između ostalog, ova ovo nije roman satire, što ne znači da humor nije prisutan u delu — ima ga, ali ovu novelu više karakterišu disonantni tonovi, fluidni registar koji oscilira od patosa do retkih humorističkih izliva, zbog čega isti deluju kao da se radi o naknadno napisanim rečenicama preko onih koje su tu prvobitno bile. Preciznije govoreći, dok je u Saramagovom delu — premda se i njegov narativ zasniva na ideji da se Isus prikaže pre svega kao čovek — satirični ton dominantan i konstantan, Ameli se fokusira na njegov emotivni dijapazon i, ništa manje od toga, telesni.
Žeđ Ameli Notomb je, ukratko, jedno mestimično veoma uspešno, ali ne i kompaktno delo u kojem su nepotrebna skliznuća u drugačije tonove — na šta se nadovezuju i fraze, stilski osiromašene rečenice — dovele do utiska jednog potencijalno odličnog teksta kojem je autorka mogla da posveti veću pažnju. Osim toga, stiče se utisak su pomenuta telesnost kao tematskomotivski okvir i emocije koje lik doživljava poređani po principu ček liste koja do kraja mora biti ispunjena: protagonista u roku od dva dana doživljava gotovo svaku emociju, fiziološku potrebu i senzaciju, zbog čega većina pomenutih ne deluje dovoljno uverljivo. U tom kontekstu, psihološka konverzija koja se dešava junaku ponekad ne odaje utisak prirodnosti, kauzalno izgrađenog narativnog toka, već se čini da je ideja u pojedinim trenucima pojela taj narativ — događaj se mora odigrati kako bi se tematskomotivski okvir dodatno naglasio. Sa druge strane, najveći kvalitet ovog dela leži u većem delu unutrašnjeg monologa koji postiže snažan, upečatljiv efekat koji nam otkriva onu najbolju Ameli Notomb, autorku koja precizno odmerava tempo, koncizno sastavlja misaoni sklad junaka ove novele.
U ovom delu susrećemo se sa junakom, Isusom Hristom, koji odmah na početku sugeriše da je, rezigniran, oduvek bio upoznat sa svojom sudbinom, zbog čega je u prednosti zbog toga što pažnju može da posveti „onome što pažnju i zaslužuje: detaljima”. Upravo su ti detalji na koje narator/lik upućuje, meso, srž ovog fragmentarno sastavljenog dela u kojem pratimo misaoni tok prožet analepsama, retrospektivnim prisećanjima na detalje, formativne događaje iz njegovog života. Prisećanja preseca širok spektar emotivnih stanja, razmišljanja, odnosno nedoumice koje pogađaju junaka. Takav sabijeni vremenski plan — vreme priče od suđenja pa do vaskrsenja, sa pomenutim analepsma — ukazuje nam kako na strahotu iščekivanja neminovnog smrtnog ishoda koji je na pragu, tako i na junakovu ljudsku stranu. „čovek sam, ništa ljudsko nije mi strano”, rečenica je koju izgovara junak, a koja ujedno sažima praktično celokupni idejni tok dela. Ono što čoveku svakako nije strano jeste i osuda, besramna nezahvalnost, licemerje prisutnih u sceni suđenja. Nije slučajno što se navedena rečenica nadovezuje, uklapa u pomenuti događaj. Tu se susrećemo sa Isusom koji oseća prezir, a to osećanje je, kako junak tvrdi, „demon koji vreba u potaji”. Premda se može reći da je sam manir ironijskog poigravanja sa jezikom, konotativnim značenjem opštepoznatih simbola na ovom, kao i na drugim mestima u tekstu, efektno i vešto sproveden, to ne umanjuje simplifikovanu, vrlo očitu, gotovo pamfletsku retoriku prisutnu u pomenutoj sceni suđenja: „Dok su svedočili, osećao sam koliko uživaju u tome. Godilo im je da se preda mnom ponašaju kao poslednji jadnici”. Prikaz paušalnog i besramnog suđenja kroz koje je prošao junak ovog romana, ne održava subverzivni potencijal ovog dela, već se samo naslanja na opštepoznatu priču o grehu koji su načinili oni koji su Isusa tako olako osudili. Osim toga, nepotrebno, neubedljivo insistiranje na banalnosti zla prisutno u onima koji mu sude, deluje kao da ima funkciju motivacione opravdanosti negativne emocije koju junak oseća. U tom delu novele, na samom njenom početku, zapravo se otkrivaju dva problema koji će pratiti čitavo delo: insistiranje na prikazivanju emotivnih reakcija kako bi junak u što većoj meri bio predstavljen kao „običan” čovek, te nedosledni ekskursi u drugačije tonove. Preciznije govoreći, tekst odaje utisak kao da je autorka, na osnovu liste svih mogućih emocija koje postoje, redom prikazala svaku pojedinačno, odnosno kao da su mnoge od njih prikazane sebe radi, ideje koja stoji iza svega, a ne zato što to priča prirodno zahteva. Drugi navedeni problem disonantnih tonova očitava se u činjenici da je humor, koji kvalitetnom definitvno zaslužuje da se nađe u tekstu, sveden na ekskurs, izlet iz teksta koji je dominanto pripovedan u drugačijem. Isto važi i za povremene iskaze, pasuse koji izlaze iz leksičkog registra u nekakav jeftin patos, nepotrebni kliše: „Toliko je lepa da ni žalost ne može da da naruži crte njenog lica”.
Ukratko, Iznevereni horizont očekivanja u oba slučaja ne stvara nikakvu neočekivanu vrednost, već samo nedosledni postupak čiji je potencijal nedovoljno iskorišćen. Još jedan primer nedoslednosti tiče se povremenih meta intruzija poput: „... Tako da ne mogu znati ime tog budućeg pisca koji će reći: „Koža je ono najdublje što čovek ima. Taj će makar okrznuti srž otkrivenja, ali smisao te rečenice, svakako, neće razumeti ni oni koji tog pisca budu veličali””. Takvi i slični momenti češće narušavaju suspenziju neverice, nego što doprinose subverzivnom potencijalu teksta kao u slučaju: “Luka će napisati da sam rekao: “oče, oprosti im, ne znaju šta rade.” Potpuno suprotno. Ja sam taj kome bi trebalo da praštam.”
Metaforički tematskomotivski tok oličen u samom naslovu i u mnogim pasusima poput „Ne govorim: „oče, zašto si me ostavio?” Pomislio sam to mnogo ranije, ali sad to više ne mislim, ni o čemu ne razmišljam, imam pametnija posla. Moje poslednje reči biće: „žedan sam” pojavljuje se kao svojevrsni lajtmotiv, slično kao i izreka „ništa što je ljudsko nije mi strano”. U oba slučaja radi se o subverzivnim elementima teksta, koji su ujedno i najveći kvalitet istog. Preciznije govoreći, dok se u hrišćanskoj filozofiji naglašava značaj duše naspram tela, ovde sam protagonista naglašava značaj telesnog, pritom nipodaštavajući duhovno: „koren zla uvek je u duhu. Bez zaštite koju pruža telo, duh bi mogao da krene u štetu”. Upravo u tim momentima nam se otkriva najbolja Ameli, ona koja je sposobna da jedan motiv konstanto nadograđuje, proširuje i dopunjava značenjem, te da vešto izokreće postojeći značaj dihotomije u hrišćanstvu. Pored toga, umereno i dosledno rasprostranjen kroz čitav roman, pomenuti motiv žeđi ostavlja utisak refreničnog poentiranja na ključnim mestima u priči, te se može reći da je autorka ujedno uspela da izbegne zamku preteranog ponavljanja, gušenja teksta jednoličnom repeticijom.
Pored navedenog, tema žrtve se, sasvim očekivano, takođe provlači kroz ovu, sveukupno gledano, solidnu novelu koja bi bila uspešnija da je autorka bila koherentnija u svojoj nameri, intenciji da preispita, ponudi novi uvid u poslednje dane Isusa Hrista. Pomenuta tema žrtve dobija na značaju i većem prostoru tek pri kraju romana, zbog čega dopunska analepsa autorki služi kao svojevrsno lako rešenje da ubedi čitaoce u ideju koja stoji iza svega. Ukratko rečeno, Ameli na nekim mestima deluje kao da ne veruje svojoj publici, ljubavnoj dinamici koju je izgradila između junaka i Magdalene, te posledično i nevoljnom prihvatanju da bude razapet, zbog čega tekst mestimično utone u neubedljiv patos, rečenice koje nikako ne pristaju ovom delu. Upravo to nedovoljno poverenje da je ideja dovoljno naglašena i razumljiva čini ovo delo slabijim nego što Ameli Notmb zapravo može da postigne.
P.S. Koliko je ovo tačno: „... Jer reč za ono što je suprotno žeđi ne postoji ni u jednom jeziku" ili „Kad utolite glad, to se zove sitost. Kad više niste umorni, kaže se da ste se odmorili. Kad prestanete da patite, to se zove smirenje. A kad ugasite žeđ, za to nikakva reč ne postoji."
Sličnosti koje ovaj roman deli sa pomenutim Jevanđeljem po Isusu Hristu, tiče se pre svega ideje da se centralnoj figuri hrišćanstva daju ljudske odlike — da se humanizuje. Verovatno bi se komparativnom analizom moglo doći do nekolicine sličnosti, ali se isto tako vrlo lako mogu mapirati i idejne i formalne odlike koje čine distinktivnu odliku dveju pomenutih romana. Između ostalog, ova ovo nije roman satire, što ne znači da humor nije prisutan u delu — ima ga, ali ovu novelu više karakterišu disonantni tonovi, fluidni registar koji oscilira od patosa do retkih humorističkih izliva, zbog čega isti deluju kao da se radi o naknadno napisanim rečenicama preko onih koje su tu prvobitno bile. Preciznije govoreći, dok je u Saramagovom delu — premda se i njegov narativ zasniva na ideji da se Isus prikaže pre svega kao čovek — satirični ton dominantan i konstantan, Ameli se fokusira na njegov emotivni dijapazon i, ništa manje od toga, telesni.
Žeđ Ameli Notomb je, ukratko, jedno mestimično veoma uspešno, ali ne i kompaktno delo u kojem su nepotrebna skliznuća u drugačije tonove — na šta se nadovezuju i fraze, stilski osiromašene rečenice — dovele do utiska jednog potencijalno odličnog teksta kojem je autorka mogla da posveti veću pažnju. Osim toga, stiče se utisak su pomenuta telesnost kao tematskomotivski okvir i emocije koje lik doživljava poređani po principu ček liste koja do kraja mora biti ispunjena: protagonista u roku od dva dana doživljava gotovo svaku emociju, fiziološku potrebu i senzaciju, zbog čega većina pomenutih ne deluje dovoljno uverljivo. U tom kontekstu, psihološka konverzija koja se dešava junaku ponekad ne odaje utisak prirodnosti, kauzalno izgrađenog narativnog toka, već se čini da je ideja u pojedinim trenucima pojela taj narativ — događaj se mora odigrati kako bi se tematskomotivski okvir dodatno naglasio. Sa druge strane, najveći kvalitet ovog dela leži u većem delu unutrašnjeg monologa koji postiže snažan, upečatljiv efekat koji nam otkriva onu najbolju Ameli Notomb, autorku koja precizno odmerava tempo, koncizno sastavlja misaoni sklad junaka ove novele.
U ovom delu susrećemo se sa junakom, Isusom Hristom, koji odmah na početku sugeriše da je, rezigniran, oduvek bio upoznat sa svojom sudbinom, zbog čega je u prednosti zbog toga što pažnju može da posveti „onome što pažnju i zaslužuje: detaljima”. Upravo su ti detalji na koje narator/lik upućuje, meso, srž ovog fragmentarno sastavljenog dela u kojem pratimo misaoni tok prožet analepsama, retrospektivnim prisećanjima na detalje, formativne događaje iz njegovog života. Prisećanja preseca širok spektar emotivnih stanja, razmišljanja, odnosno nedoumice koje pogađaju junaka. Takav sabijeni vremenski plan — vreme priče od suđenja pa do vaskrsenja, sa pomenutim analepsma — ukazuje nam kako na strahotu iščekivanja neminovnog smrtnog ishoda koji je na pragu, tako i na junakovu ljudsku stranu. „čovek sam, ništa ljudsko nije mi strano”, rečenica je koju izgovara junak, a koja ujedno sažima praktično celokupni idejni tok dela. Ono što čoveku svakako nije strano jeste i osuda, besramna nezahvalnost, licemerje prisutnih u sceni suđenja. Nije slučajno što se navedena rečenica nadovezuje, uklapa u pomenuti događaj. Tu se susrećemo sa Isusom koji oseća prezir, a to osećanje je, kako junak tvrdi, „demon koji vreba u potaji”. Premda se može reći da je sam manir ironijskog poigravanja sa jezikom, konotativnim značenjem opštepoznatih simbola na ovom, kao i na drugim mestima u tekstu, efektno i vešto sproveden, to ne umanjuje simplifikovanu, vrlo očitu, gotovo pamfletsku retoriku prisutnu u pomenutoj sceni suđenja: „Dok su svedočili, osećao sam koliko uživaju u tome. Godilo im je da se preda mnom ponašaju kao poslednji jadnici”. Prikaz paušalnog i besramnog suđenja kroz koje je prošao junak ovog romana, ne održava subverzivni potencijal ovog dela, već se samo naslanja na opštepoznatu priču o grehu koji su načinili oni koji su Isusa tako olako osudili. Osim toga, nepotrebno, neubedljivo insistiranje na banalnosti zla prisutno u onima koji mu sude, deluje kao da ima funkciju motivacione opravdanosti negativne emocije koju junak oseća. U tom delu novele, na samom njenom početku, zapravo se otkrivaju dva problema koji će pratiti čitavo delo: insistiranje na prikazivanju emotivnih reakcija kako bi junak u što većoj meri bio predstavljen kao „običan” čovek, te nedosledni ekskursi u drugačije tonove. Preciznije govoreći, tekst odaje utisak kao da je autorka, na osnovu liste svih mogućih emocija koje postoje, redom prikazala svaku pojedinačno, odnosno kao da su mnoge od njih prikazane sebe radi, ideje koja stoji iza svega, a ne zato što to priča prirodno zahteva. Drugi navedeni problem disonantnih tonova očitava se u činjenici da je humor, koji kvalitetnom definitvno zaslužuje da se nađe u tekstu, sveden na ekskurs, izlet iz teksta koji je dominanto pripovedan u drugačijem. Isto važi i za povremene iskaze, pasuse koji izlaze iz leksičkog registra u nekakav jeftin patos, nepotrebni kliše: „Toliko je lepa da ni žalost ne može da da naruži crte njenog lica”.
Ukratko, Iznevereni horizont očekivanja u oba slučaja ne stvara nikakvu neočekivanu vrednost, već samo nedosledni postupak čiji je potencijal nedovoljno iskorišćen. Još jedan primer nedoslednosti tiče se povremenih meta intruzija poput: „... Tako da ne mogu znati ime tog budućeg pisca koji će reći: „Koža je ono najdublje što čovek ima. Taj će makar okrznuti srž otkrivenja, ali smisao te rečenice, svakako, neće razumeti ni oni koji tog pisca budu veličali””. Takvi i slični momenti češće narušavaju suspenziju neverice, nego što doprinose subverzivnom potencijalu teksta kao u slučaju: “Luka će napisati da sam rekao: “oče, oprosti im, ne znaju šta rade.” Potpuno suprotno. Ja sam taj kome bi trebalo da praštam.”
Metaforički tematskomotivski tok oličen u samom naslovu i u mnogim pasusima poput „Ne govorim: „oče, zašto si me ostavio?” Pomislio sam to mnogo ranije, ali sad to više ne mislim, ni o čemu ne razmišljam, imam pametnija posla. Moje poslednje reči biće: „žedan sam” pojavljuje se kao svojevrsni lajtmotiv, slično kao i izreka „ništa što je ljudsko nije mi strano”. U oba slučaja radi se o subverzivnim elementima teksta, koji su ujedno i najveći kvalitet istog. Preciznije govoreći, dok se u hrišćanskoj filozofiji naglašava značaj duše naspram tela, ovde sam protagonista naglašava značaj telesnog, pritom nipodaštavajući duhovno: „koren zla uvek je u duhu. Bez zaštite koju pruža telo, duh bi mogao da krene u štetu”. Upravo u tim momentima nam se otkriva najbolja Ameli, ona koja je sposobna da jedan motiv konstanto nadograđuje, proširuje i dopunjava značenjem, te da vešto izokreće postojeći značaj dihotomije u hrišćanstvu. Pored toga, umereno i dosledno rasprostranjen kroz čitav roman, pomenuti motiv žeđi ostavlja utisak refreničnog poentiranja na ključnim mestima u priči, te se može reći da je autorka ujedno uspela da izbegne zamku preteranog ponavljanja, gušenja teksta jednoličnom repeticijom.
Pored navedenog, tema žrtve se, sasvim očekivano, takođe provlači kroz ovu, sveukupno gledano, solidnu novelu koja bi bila uspešnija da je autorka bila koherentnija u svojoj nameri, intenciji da preispita, ponudi novi uvid u poslednje dane Isusa Hrista. Pomenuta tema žrtve dobija na značaju i većem prostoru tek pri kraju romana, zbog čega dopunska analepsa autorki služi kao svojevrsno lako rešenje da ubedi čitaoce u ideju koja stoji iza svega. Ukratko rečeno, Ameli na nekim mestima deluje kao da ne veruje svojoj publici, ljubavnoj dinamici koju je izgradila između junaka i Magdalene, te posledično i nevoljnom prihvatanju da bude razapet, zbog čega tekst mestimično utone u neubedljiv patos, rečenice koje nikako ne pristaju ovom delu. Upravo to nedovoljno poverenje da je ideja dovoljno naglašena i razumljiva čini ovo delo slabijim nego što Ameli Notmb zapravo može da postigne.
P.S. Koliko je ovo tačno: „... Jer reč za ono što je suprotno žeđi ne postoji ni u jednom jeziku" ili „Kad utolite glad, to se zove sitost. Kad više niste umorni, kaže se da ste se odmorili. Kad prestanete da patite, to se zove smirenje. A kad ugasite žeđ, za to nikakva reč ne postoji."
Read
April 22, 2025Algunas notas:
— Conociendo los intereses de Nothomb por humanizar deidades, este libro no me extraña nada. Amélie consigue que Jesús me resulte interesante, que me termine un libro que no me llamaba la atención sin darme cuenta. Aquí, un Jesús cínico, inadaptado, irónico, humano, un Jesús que blasfema, se percata de que Dios es imperfecto. Esta historia tiene más sentido que la Bíblia, porque es la historia que todxs conocemos: la de bajar del pedestal a nuestros padres.
— Hubiese disfrutado más del libro si antes hubiese leído el libro al que hace referencia aka la Bíblia. Que no me haya gustado más, quizá, es culpa de mi agnosticismo.
— Qué bien me cae Nothomb, otra vez más.
— Tener un cuerpo es lo mejor y lo peor que nos puede pasar (lo que más me ha interesado de la novela son aquellos apuntes que giran alrededor de esto).
— Igual que en Metafísica de los tubos, la autora en esta novela vuelve a hablarnos del agua. Aquí justifica su fe por ella: Dios, para Nothomb, es la sed (para leer este libro absteneos de beber cualquier otro líquido que no sea agua).
— Tanto los súbditos de Dios (p. ej Jesús) como las súbditas del Demonio (p. ej las brujas) acaban atadas a un poste de madera. ¿Será que no hay que ser súbdito de nadie?
— Conociendo los intereses de Nothomb por humanizar deidades, este libro no me extraña nada. Amélie consigue que Jesús me resulte interesante, que me termine un libro que no me llamaba la atención sin darme cuenta. Aquí, un Jesús cínico, inadaptado, irónico, humano, un Jesús que blasfema, se percata de que Dios es imperfecto. Esta historia tiene más sentido que la Bíblia, porque es la historia que todxs conocemos: la de bajar del pedestal a nuestros padres.
— Hubiese disfrutado más del libro si antes hubiese leído el libro al que hace referencia aka la Bíblia. Que no me haya gustado más, quizá, es culpa de mi agnosticismo.
— Qué bien me cae Nothomb, otra vez más.
— Tener un cuerpo es lo mejor y lo peor que nos puede pasar (lo que más me ha interesado de la novela son aquellos apuntes que giran alrededor de esto).
— Igual que en Metafísica de los tubos, la autora en esta novela vuelve a hablarnos del agua. Aquí justifica su fe por ella: Dios, para Nothomb, es la sed (para leer este libro absteneos de beber cualquier otro líquido que no sea agua).
— Tanto los súbditos de Dios (p. ej Jesús) como las súbditas del Demonio (p. ej las brujas) acaban atadas a un poste de madera. ¿Será que no hay que ser súbdito de nadie?
July 19, 2022
Este libro bien podía haberse llamado el “Testamento según Jesucristo” y estaría correcto. Con un relato en primera persona la autora nos trae al Jesús histórico revisando su vida y sus sentimientos.
Una lectura interesante, pero se queda ahí. Toca, con cierta dosis de humor ácido todos los lugares comunes de la vida del mesías de la religión cristiana. La narración es muy reflexiva, le falta cuerpo, justo lo que Jesús menciona varias veces.
Destaco como interesante el tríptico de reflexiones: sed-amor-muerte. Allí están las expresiones más interesantes.
Una lectura interesante, pero se queda ahí. Toca, con cierta dosis de humor ácido todos los lugares comunes de la vida del mesías de la religión cristiana. La narración es muy reflexiva, le falta cuerpo, justo lo que Jesús menciona varias veces.
Destaco como interesante el tríptico de reflexiones: sed-amor-muerte. Allí están las expresiones más interesantes.
April 19, 2023
A história segue Jesus Cristo durante as últimas horas da sua vida, enquanto ele reflecte sobre a sua vida e as escolhas que fez. O romance é escrito na primeira pessoa da perspectiva de Jesus, proporcionando um retrato único e íntimo desta figura icónica. Através das suas reflexões, Jesus revela as suas dúvidas, medos e arrependimentos, dando aos leitores um vislumbre da humanidade por detrás do divino.
Esta pequena maravilha mostra a perspetiva única sobre a vida de Jesus Cristo, bem como a prosa cativante e poética de da autora. O livro mistura muito bem precisão histórica com narrativa imaginativa, criando uma leitura estimulante e emocional.
Esta pequena maravilha mostra a perspetiva única sobre a vida de Jesus Cristo, bem como a prosa cativante e poética de da autora. O livro mistura muito bem precisão histórica com narrativa imaginativa, criando uma leitura estimulante e emocional.
February 16, 2022
Diría que este libro sigue de cerca la línea de la Metafísica de los tubos, sinceramente me ha gustado mucho mucho mucho
El punto de vista, la lógica y la naturalidad y cómo siempre la forma de contar las cosas a otro nivel
El punto de vista, la lógica y la naturalidad y cómo siempre la forma de contar las cosas a otro nivel
December 5, 2020
Mein erstes Buch von Amelie Nothomb. Diese Frau schreibt unfassbar dicht. Sie schafft es in wenigen Sätzen mich zum Nachdenken zu bringen über Themen, die tief gehen und Substanz haben. In „die Passion“ begleiten wir Jesus Christus in seiner fiktiven letzten Nacht im Gefängnis vor seiner Kreuzigung. Seine Sorgen, seinen Groll, seine Ängste, aber auch seine Liebe zu den Menschen im Allgemeinen und zu seinen Freunden und Familie wird thematisiert. Er wirkt dabei sehr menschlich und fühlt auch entsprechend. Manche Gedanken bezüglich seines Vaters konnte ich als gläubige Christin nicht teilen, z.B. dass Gott nichts von Liebe versteht. Dieses ist sicher gewollt polarisierend gemeint. In anderen Gedankengängen kam mir Jesus sehr nah. Heftig fand ich auch die Vorstellung der Menschen, an deren Leben Jesu Wunder sichtbar wurden und die ihm diese nun zum Vorwurf machen. Die Idee von Amelie Nothomb das innere Gefühl Jesu zu beschreiben während er Wunder gewirkt hat, war sehr innovativ und kreativ! Insgesamt ein gutes Buch, auch wenn ich den Preis fürs Hardcover mit knapp 130 Seiten etwas zu hoch finde.
April 3, 2023
Aquí les dejo mi opinión más amplia de la novela:
https://www.youtube.com/watch?v=qyqEV...
El evangélio del miedo desde la visión de esta autora que jamás me decepciona. Una narrativa en donde la voz narrativa te muestra su filosofía del amor, la muerte y la sed. Y como el transitar de la vida está inmersa en esas 3 palabras. Lo fuerte del libro es que todo esto te lo explica Jesús el día de su crucifixión.
https://www.youtube.com/watch?v=qyqEV...
El evangélio del miedo desde la visión de esta autora que jamás me decepciona. Una narrativa en donde la voz narrativa te muestra su filosofía del amor, la muerte y la sed. Y como el transitar de la vida está inmersa en esas 3 palabras. Lo fuerte del libro es que todo esto te lo explica Jesús el día de su crucifixión.
August 25, 2025
Ha sido mi primera novela de la autora, iba con las expectativas bajas y me ha fascinado este relato tan humano de Jesucristo el día de su crucifixión. Ha sido corto pero intenso. Ahora me quedo con ganas de leer más de Amelie Nothomb.
March 23, 2022
Eines gleich vorweg, dieser Roman ist derart untypisch eine Nothomb, von der ich schon sechs Romane gelesen habe, dass es schon sehr viel Liebe zum Gesamtoeuvre der Autorin bedarf, um nicht ein bisschen irritiert zu sein oder eben einiges an Involvement zum religiösen Thema der Geschichte. Die gewohnten bissigen Analysen der Schriftstellerin sind kaum vorhanden, so gut wie kein Funken Humor, nur Jesus und seine wirklich furchtbare Leidens- und Foltergeschichte, werden ausführlich ausgewalzt. Handelt eben wirklich nur von Passion im Sinne von Leidensweg Christi und nicht im Sinne von Leidenschaft.
Ich durfte ja sieben Jahre in der katholischen Klosterschule und im Halbinternat Kasernierung und tägliche religiöse Gehirnwäsche genießen, insofern dachte ich, dass dieser Roman sehr relevant für mich sei.
Am Anfang stimmte das sogar, denn Nothomb erzählt die Geschichte von Jesus nur etwas anders als in den Evangelien, sie schmückt sie aus, erfindet eine Fiktion dazu, die aber durchaus so passiert sein könnte und realistisch in das Gesamtbild der handelnden Figuren und der historischen Überlieferung passt.
Pontius Pilatus benötigt neben den politischen Motiven, um Jesus in der Gerichtsverhandlung zu verurteilen, unbedingt auch irgendwelche Straftatbestände, beziehungsweise Signale aus der Bevölkerung, dass der bisher umjubelte Heiland in Ungnade gefallen ist, damit dieser Schauprozess den Touch eines ordentlichen Verfahrens bekommt. Das ist ganz leicht, denn die Begünstigten der Wunder denunzieren Jesus in vorauseilendem Gehorsam. Der lahme Bettler beschwert sich beispielsweise, dass ihm Christus durch die Heilung seine Lebensgrundlage entzogen hat, das Ehepaar der Hochzeit von Kanaan kritisiert, dass Jesus viel zu lange gewartet hat, das Wasser in Wein zu verwandeln. Dadurch, dass der Wein vorher schon ausgegangen war, hat er die Gastgeber düpiert.
Auch die tiefe und umfassende Charakteranalyse des Messias von Judas, Johannes, Maria Magdalena und Petrus aus persönlicher intimer Sicht fand ich sehr spannend.
Dann liegt der Fokus der Autorin aber relativ bald auf der Gefangenahme, der Folter, dem Kreuzweg und der Kreuzigung und das ist leider tatsächlich nur eine extrem detaillierte Schilderung von Folter, Schmerz, Leid und Tod aus der Innensicht und mit Gedanken des Opfers. Das war mir dann doch etwas zu viel grausame und zu genaue Beschreibung beziehungsweise Ausschmückung der ohnehin schon sehr gewalttätigen historischen Überlieferung. Irgendwann wollte ich nichts mehr davon lesen, und wünschte nur noch, dass es vorbei sei. Ich höre ja auch nicht gerne gefolterten Leuten beim Schreien zu und finde Snuff-Videos entsetzlich. Das, was Nothomb hier darbietet, ist einfach nahezu eine Analogie in Buchform. Mir war das wirklich ausnahmsweise viel zu viel, obwohl ich gewöhnlich nicht so zart besaitet bin. Irgendwie erinnerte mich diese minutiöse Darlegung der Tortour und der Gedanken des Opfers an Edgar Hilsenraths in Märchenform erzählter Leidensweg der Armenier in den Foltergefängnissen der Osmanen: Das Märchen vom letzten Gedanken. Hilsenraths realistische Schilderung von Leid und Folter konnte ich auch schwer ertragen.
Fazit: Dieser Roman hat sicher zu Recht seine begeisterte Fangemeinde, denn er ist sehr eindrücklich erzählt, plottechnisch und sprachlich gibt es auch gar nichts zu kritisieren. Ich gehöre auf jeden Fall nicht zu dieser Zielgruppe, das kann ich nun definitiv bestätigen. So ein unangenehmes Leseerlebnis hatte ich schon lange nicht mehr, aber es hat mich aus der Fassung gebracht und das ist eben auch eine Qualität. Deshalb diesmal nicht nur eine normale Triggerwarnung sondern eine solche, die sogar mich getriggert hat.
Ich durfte ja sieben Jahre in der katholischen Klosterschule und im Halbinternat Kasernierung und tägliche religiöse Gehirnwäsche genießen, insofern dachte ich, dass dieser Roman sehr relevant für mich sei.
Am Anfang stimmte das sogar, denn Nothomb erzählt die Geschichte von Jesus nur etwas anders als in den Evangelien, sie schmückt sie aus, erfindet eine Fiktion dazu, die aber durchaus so passiert sein könnte und realistisch in das Gesamtbild der handelnden Figuren und der historischen Überlieferung passt.
Pontius Pilatus benötigt neben den politischen Motiven, um Jesus in der Gerichtsverhandlung zu verurteilen, unbedingt auch irgendwelche Straftatbestände, beziehungsweise Signale aus der Bevölkerung, dass der bisher umjubelte Heiland in Ungnade gefallen ist, damit dieser Schauprozess den Touch eines ordentlichen Verfahrens bekommt. Das ist ganz leicht, denn die Begünstigten der Wunder denunzieren Jesus in vorauseilendem Gehorsam. Der lahme Bettler beschwert sich beispielsweise, dass ihm Christus durch die Heilung seine Lebensgrundlage entzogen hat, das Ehepaar der Hochzeit von Kanaan kritisiert, dass Jesus viel zu lange gewartet hat, das Wasser in Wein zu verwandeln. Dadurch, dass der Wein vorher schon ausgegangen war, hat er die Gastgeber düpiert.
Auch die tiefe und umfassende Charakteranalyse des Messias von Judas, Johannes, Maria Magdalena und Petrus aus persönlicher intimer Sicht fand ich sehr spannend.
Dann liegt der Fokus der Autorin aber relativ bald auf der Gefangenahme, der Folter, dem Kreuzweg und der Kreuzigung und das ist leider tatsächlich nur eine extrem detaillierte Schilderung von Folter, Schmerz, Leid und Tod aus der Innensicht und mit Gedanken des Opfers. Das war mir dann doch etwas zu viel grausame und zu genaue Beschreibung beziehungsweise Ausschmückung der ohnehin schon sehr gewalttätigen historischen Überlieferung. Irgendwann wollte ich nichts mehr davon lesen, und wünschte nur noch, dass es vorbei sei. Ich höre ja auch nicht gerne gefolterten Leuten beim Schreien zu und finde Snuff-Videos entsetzlich. Das, was Nothomb hier darbietet, ist einfach nahezu eine Analogie in Buchform. Mir war das wirklich ausnahmsweise viel zu viel, obwohl ich gewöhnlich nicht so zart besaitet bin. Irgendwie erinnerte mich diese minutiöse Darlegung der Tortour und der Gedanken des Opfers an Edgar Hilsenraths in Märchenform erzählter Leidensweg der Armenier in den Foltergefängnissen der Osmanen: Das Märchen vom letzten Gedanken. Hilsenraths realistische Schilderung von Leid und Folter konnte ich auch schwer ertragen.
Fazit: Dieser Roman hat sicher zu Recht seine begeisterte Fangemeinde, denn er ist sehr eindrücklich erzählt, plottechnisch und sprachlich gibt es auch gar nichts zu kritisieren. Ich gehöre auf jeden Fall nicht zu dieser Zielgruppe, das kann ich nun definitiv bestätigen. So ein unangenehmes Leseerlebnis hatte ich schon lange nicht mehr, aber es hat mich aus der Fassung gebracht und das ist eben auch eine Qualität. Deshalb diesmal nicht nur eine normale Triggerwarnung sondern eine solche, die sogar mich getriggert hat.
Read
June 30, 2020Всеки път, когато започвам нова творба на Амели Нотомб, се чудя какво самочувствие трябва да има един писател, за да нарича сам себе си „графоман“? Амели Нотомб закача този етикет, от който дори най-признатите и обичани автори се страхуват, на ревера си като орден или особено пищна бутониера и година след година ни поднася тънки, но дълбоки книги. А ние, като верни последователи (смея ли да кажа – култисти?), четем предано всяко следващо евангелие от Амели и колекционираме фините томчета с религиозна отдаденост.
Що за писател трябва да си, за да напишеш книга за последните дни на Христос, при това такава, в която историята ни разказва самият той?
„Жажда“ (изд. „Colibri“, превод Светла Лекарска) не е исторически роман, не е и религиозна трактовка. Това е книга за човешкото, плътското, телесното. За жаждата и за жадуването да живееш и да изживяваш. Амели Нотомб поглежда към човека Исус. За разлика от хората, той има пълното съзнание за радостите на тяхното съществуване и знае, че времето, за което трябва да ги изживее, е по-кратко от един човешки живот. Човешкото у него се сблъсква с божественото предопределение, с мисията му на месия, и в този сблъсък се ражда ненаситна жажда за живот.
Разбира се, „Жажда“ е книга и за любовта. Но не просто за възвишената, божествена любов, която канонът твърди, че бог изпитва към всичките си творения. Това е книга за плътската любов, за любовта към храната и водата, за любовта към приятелите, към вятъра и към усмивката на любимата.
За разлика от библейския си образ, нотомбският Исус вярва, че за да обичаш, трябва да познаваш злото – поредно доказателство за неговата човечност.
Нищо човешко не му е чуждо, помните ли?
Силата на Амели Нотомб е в кратките форми. Образите, думите и впечатленията при нея са толкова наситени, че повече от 100-120 страници биха докарали свръхдоза на читателя. Не мога да си представя епичен петстотинстраничен роман от Нотомб.
И все пак „Жажда“ ми се стори твърде кратка, чувствително по-кратка от останалите книги на Амели. Все пак тя проследява само един ден – от произнасянето на присъдата до разпъването на кръста. Възкресението три дни по-късно е по-скоро допълнение, но не и основен фокус на книгата.
„Блаженство“ – такава хубава дума! Струва ми се, че на фона на всичко, което имаме, всичко, което искаме и ни залива всеки ден, сме забравили, че сме способни да изпитваме блаженство. „Жажда“ е урок по това забравено изкуство – наслаждението. Въпреки цялата фикционалност на Библията и християнските митове (самият герой на книгата се закача със склонността на апостолите си да изопачават и пренаписват битието му), ни трябваше историята на един полубог, за да оценим предимствата на това да си човек.
Що за писател трябва да си, за да напишеш книга за последните дни на Христос, при това такава, в която историята ни разказва самият той?
За да изпитваш жажда, трябва да си жив.
„Жажда“ (изд. „Colibri“, превод Светла Лекарска) не е исторически роман, не е и религиозна трактовка. Това е книга за човешкото, плътското, телесното. За жаждата и за жадуването да живееш и да изживяваш. Амели Нотомб поглежда към човека Исус. За разлика от хората, той има пълното съзнание за радостите на тяхното съществуване и знае, че времето, за което трябва да ги изживее, е по-кратко от един човешки живот. Човешкото у него се сблъсква с божественото предопределение, с мисията му на месия, и в този сблъсък се ражда ненаситна жажда за живот.
Човек разбира такива големи истини само когато е жаден, когато изпитва любов и когато умира – и за трите е нужно тяло.
Разбира се, „Жажда“ е книга и за любовта. Но не просто за възвишената, божествена любов, която канонът твърди, че бог изпитва към всичките си творения. Това е книга за плътската любов, за любовта към храната и водата, за любовта към приятелите, към вятъра и към усмивката на любимата.
Голямата разлика между баща ми и мен е, че той е любов, а аз обичам.
За разлика от библейския си образ, нотомбският Исус вярва, че за да обичаш, трябва да познаваш злото – поредно доказателство за неговата човечност.
Ако нямах тази тъмна страна, никога нямаше да мога да се влюбя. Любовното състояние е неприсъщо на хората, които не познават злото. За да изпиташ това главозамайващо чувство, трябва да се наведеш над бездните, които криеш в себе си.
Нищо човешко не му е чуждо, помните ли?
Силата на Амели Нотомб е в кратките форми. Образите, думите и впечатленията при нея са толкова наситени, че повече от 100-120 страници биха докарали свръхдоза на читателя. Не мога да си представя епичен петстотинстраничен роман от Нотомб.
И все пак „Жажда“ ми се стори твърде кратка, чувствително по-кратка от останалите книги на Амели. Все пак тя проследява само един ден – от произнасянето на присъдата до разпъването на кръста. Възкресението три дни по-късно е по-скоро допълнение, но не и основен фокус на книгата.
Когато умрем, се намираме в луксозното положение да бъдем едновременно автор и читател – тоест писател, който твори за собствено удоволствие. Нямаме нужда от писалка или клавиатура, когато пишем по тъканта на своето блаженство.
„Блаженство“ – такава хубава дума! Струва ми се, че на фона на всичко, което имаме, всичко, което искаме и ни залива всеки ден, сме забравили, че сме способни да изпитваме блаженство. „Жажда“ е урок по това забравено изкуство – наслаждението. Въпреки цялата фикционалност на Библията и християнските митове (самият герой на книгата се закача със склонността на апостолите си да изопачават и пренаписват битието му), ни трябваше историята на един полубог, за да оценим предимствата на това да си човек.
За да изпитваш жажда, трябва да си жив.
December 3, 2020
Nisam se nadala da će Ameli ovde biti mnogo drugačija nego inače, ali, sudeći po temi koju je odabrala, očekivala sam zreliju izvedbu.
Žeđ joj, međutim, ponajviše liči na pobednički rad gimnazijskog konkursa, literarni bunt perspektivne maturantkinje koja će se, suprotno predviđanjima, izmetnuti u ženu koja baš ne i zna šta hoće.
Nije sasvim bezidejno, nego samo skoro, pa neka bude dvojče.
Mrzelo je, izgleda.
Žeđ joj, međutim, ponajviše liči na pobednički rad gimnazijskog konkursa, literarni bunt perspektivne maturantkinje koja će se, suprotno predviđanjima, izmetnuti u ženu koja baš ne i zna šta hoće.
Nije sasvim bezidejno, nego samo skoro, pa neka bude dvojče.
Mrzelo je, izgleda.
June 4, 2022
Y pensar que un día a un ser humano se le ocurrió inventar la crucifixión, menuda idea, el fracaso de mi padre se resume en esta constatación: su criatura es la inventora de todos estos suplicios.
March 15, 2020
Sete di Amélie Nothomb (Voland) è un libro folle, ricco, originale.
Se un paio di anni fa mi avessero detto: “Ti innamorerai di una bizzarra scrittrice che scrive un libro l’anno”, avrei pensato: “Chissà che porcherie”. Se mi avessero detto: “Adorerai una scrittrice che racconta e capovolge il mondo in un centinaio di pagine”, avrei risposto: “Impossibile, io amo i libri lunghi”. Oggi so che quando si parla di Amèlie Nothomb nulla è impossibile e oggi so che lei è in grado di diventare anche Gesù, un Gesù che non ho mai sentito così vicino come oggi. Amèlie può tutto, non so come ma può e questo è il più bello dei suoi libri (tra quelli che ho letto io, is intede).
Gesù ci parla in prima persona, sta per diventare Cristo e non è come quello dipinto dai Vangeli. Nothomb ci racconta la storia di un uomo innamorato di Maria Maddalena, protettivo nei confronte della madre Maria, che diventa la guida di discepoli diversi dall'immaginario comune, narra in prima persona la storia dell'amico che vorremmo avere.
RECENSIONE: www.lalettricecontrocorrente.it
Se un paio di anni fa mi avessero detto: “Ti innamorerai di una bizzarra scrittrice che scrive un libro l’anno”, avrei pensato: “Chissà che porcherie”. Se mi avessero detto: “Adorerai una scrittrice che racconta e capovolge il mondo in un centinaio di pagine”, avrei risposto: “Impossibile, io amo i libri lunghi”. Oggi so che quando si parla di Amèlie Nothomb nulla è impossibile e oggi so che lei è in grado di diventare anche Gesù, un Gesù che non ho mai sentito così vicino come oggi. Amèlie può tutto, non so come ma può e questo è il più bello dei suoi libri (tra quelli che ho letto io, is intede).
Gesù ci parla in prima persona, sta per diventare Cristo e non è come quello dipinto dai Vangeli. Nothomb ci racconta la storia di un uomo innamorato di Maria Maddalena, protettivo nei confronte della madre Maria, che diventa la guida di discepoli diversi dall'immaginario comune, narra in prima persona la storia dell'amico che vorremmo avere.
RECENSIONE: www.lalettricecontrocorrente.it
January 1, 2021
ne baš uspjeli pokušaj da napravi ono što je nikos kazantzakis savršeno napravio s "isusovim zadnjim iskušenjem" - prikazati isusovu ljudskost, ranjivost i emocionalnost. dok je kazantzakis to odradio na najvišoj mogućoj razini, ovo djelo amélie nothomb doima se zbrčkanim, površnim, nedorečenim i nestručnim. nothombin prepoznatljivi stil pun sarkazma u ovom je slučaju potisnut, vjerojatno se uljudila, između ostalog, i iz strahopoštovanja prema ovoj škakljivoj temi. dakle, niti je "žeđ" reprezentativni primjerak nothombinog opusa niti ove tematike.
sori, amélie, znaš da si mi draga, ali ovo si mogla i bolje napraviti.
sori, amélie, znaš da si mi draga, ali ovo si mogla i bolje napraviti.
June 8, 2021
Страшно ми е неприятно да пиша отрицателни отзиви и обикновено избягвам. Но когато съм силно разочарована, какъвто е случаят, изпитвам нужда да споделя.
Никога не съм разбирала потребността на автори с категорично светска нагласа, без мистични тежнения или някакви прозрения в духовната сфера да пишат точно за Исус. В случая с “Жажда” от Амели Нотомб разочарованието и недоумението е още по-голямо, защото книгата е номинирана за “Гонкур” през 2019 г. Благодаря на “Колибри” за чудесния превод (Светла Лекарска) и за възможността да прочета текста, защото на френски чета бавно!
Става дума за последните часове от живота на Исус Христос и известно време след това, когато Исус пребивава навярно във вечността.
Амели Нотомб не е вложила душа в тази книга. Нейният Исус е човек доста ограничен, дълбоко противоречив, невярващ в мисията си, скептичен към Отца си и към творението му. Ако книгата беше поне скандална, провокативна, би събудила интереса ми, но на мен ми беше категорично скучна, клише след клише. Любовта към Мария Магдалена, човешката неблагодарност, неразбирането как хората интерпретират стореното от него, някои Ню Ейдж моменти като “Обичай себе си!” и “Прости си!”, всичко това ми е до болка познато и не може вэобще да ме развълнува или да ме наведе към размисъл. Жалко, защото темата е голяма! Смятам, че е висока топка за Амели Нотомб. Нейният Исус е създаден по неин аршин, а той ми се струва много нисък. Поне някакви проучвания да беше направила по въпроса! Цитирала е Паскал и още двама философи и по-далеч не е отишла. Няма я и епохата, тоест не става дума нито за философски или психологически роман, нито за опит за проникване в светоусещането на онзи народ и онези времена, родили Исус.
Когато газиш много плитко в дълбоки води, ето това се получава.
Никога не съм разбирала потребността на автори с категорично светска нагласа, без мистични тежнения или някакви прозрения в духовната сфера да пишат точно за Исус. В случая с “Жажда” от Амели Нотомб разочарованието и недоумението е още по-голямо, защото книгата е номинирана за “Гонкур” през 2019 г. Благодаря на “Колибри” за чудесния превод (Светла Лекарска) и за възможността да прочета текста, защото на френски чета бавно!
Става дума за последните часове от живота на Исус Христос и известно време след това, когато Исус пребивава навярно във вечността.
Амели Нотомб не е вложила душа в тази книга. Нейният Исус е човек доста ограничен, дълбоко противоречив, невярващ в мисията си, скептичен към Отца си и към творението му. Ако книгата беше поне скандална, провокативна, би събудила интереса ми, но на мен ми беше категорично скучна, клише след клише. Любовта към Мария Магдалена, човешката неблагодарност, неразбирането как хората интерпретират стореното от него, някои Ню Ейдж моменти като “Обичай себе си!” и “Прости си!”, всичко това ми е до болка познато и не може вэобще да ме развълнува или да ме наведе към размисъл. Жалко, защото темата е голяма! Смятам, че е висока топка за Амели Нотомб. Нейният Исус е създаден по неин аршин, а той ми се струва много нисък. Поне някакви проучвания да беше направила по въпроса! Цитирала е Паскал и още двама философи и по-далеч не е отишла. Няма я и епохата, тоест не става дума нито за философски или психологически роман, нито за опит за проникване в светоусещането на онзи народ и онези времена, родили Исус.
Когато газиш много плитко в дълбоки води, ето това се получава.
March 20, 2022
Si pudiéramos haber estado dentro de la cabeza de Jesucristo durante sus 33 años de vida, lo más probable es que tuviéramos una idea muy distinta de su persona y su pensamiento. Posiblemente veríamos a un Jesús como nos lo presenta Nothomb, o por lo menos algo muy parecido a lo que encontramos en este libro.
Es curioso como la religión (la gran mayoría, pero me centraré en el cristianismo por que es la que alimenta esta novela) ha construido la figura de Jesucristo como un ser divino, por encima del resto de los mortales, obviando lo más evidente: que era un ser humano, como tú, como yo y como cualquiera.
Si bien este libro muestra una versión un poco radical (aunque muy coherente) de Jesús, Nothomb consigue mostrarnos que era una persona con sus preocupaciones, consciente de lo que él significaba para el resto de personas pero sin dejar de sentirse angustiado, perdido, y sin entender muchas cosas de las que le pasaban. Evidentemente no es un relato cien por cien fiable ni riguroso de su comportamiento, pero atendiendo a la época y su posición como mesías, la historia que nos presenta Nothomb es muy acorde y coherente a los hechos.
En apenas 125 páginas la autora construye, o mejor dicho reconstruye la vida de Jesucristo, mostrándonos un mesías más humano, que no reniega de su divinidad, pero que es consciente de su humanidad.
Si bien este libro no tienen ningún rigor histórico más allá de los hechos que suceden y sus localizaciones, invita a una reflexión muy interesante sobre la figura de Jesucristo y su papel a lo largo de los siglos. De cómo se ha transformado (o han transformado, mejor dicho) su figura en un símbolo, olvidando que fue un ser humano como nosotros, y que su destino estuvo fijado desde antes de que naciera.
Es curioso como la religión (la gran mayoría, pero me centraré en el cristianismo por que es la que alimenta esta novela) ha construido la figura de Jesucristo como un ser divino, por encima del resto de los mortales, obviando lo más evidente: que era un ser humano, como tú, como yo y como cualquiera.
Si bien este libro muestra una versión un poco radical (aunque muy coherente) de Jesús, Nothomb consigue mostrarnos que era una persona con sus preocupaciones, consciente de lo que él significaba para el resto de personas pero sin dejar de sentirse angustiado, perdido, y sin entender muchas cosas de las que le pasaban. Evidentemente no es un relato cien por cien fiable ni riguroso de su comportamiento, pero atendiendo a la época y su posición como mesías, la historia que nos presenta Nothomb es muy acorde y coherente a los hechos.
En apenas 125 páginas la autora construye, o mejor dicho reconstruye la vida de Jesucristo, mostrándonos un mesías más humano, que no reniega de su divinidad, pero que es consciente de su humanidad.
Si bien este libro no tienen ningún rigor histórico más allá de los hechos que suceden y sus localizaciones, invita a una reflexión muy interesante sobre la figura de Jesucristo y su papel a lo largo de los siglos. De cómo se ha transformado (o han transformado, mejor dicho) su figura en un símbolo, olvidando que fue un ser humano como nosotros, y que su destino estuvo fijado desde antes de que naciera.
February 10, 2022
Yo ya sabía que me iba a sorprender porque con esta autora las cosas funcionan así.
Esta mujer es especial, tiene una pluma fantástica y no sé de dónde saca las ideas. Es tremenda.
En cuanto al tema reconozco que en un principio pensé... Menudo tostonazo ...
Pero como es Amélie luego cambié de idea y decidí leerlo a ver de qué manera me sorprendía.
Desgarra leer la historia de Jesús desde el punto de vista de él mismo. Estoy segura de que habrá personas a las que les ofenda leer este libro para mí es algo fuera de serie, algo que jamás habría imaginado que un autor escribiría y por lo tanto, inimaginable de leer.
No es un libro demasiado agradable la verdad, sin ser creyente de dios reconozco que lo he pasado verdaderamente mal.
Me alegra leer de nuevo a la Amelie de los primeros libros - los mejores para mí - volveré a ella prontito.
Esta mujer es especial, tiene una pluma fantástica y no sé de dónde saca las ideas. Es tremenda.
En cuanto al tema reconozco que en un principio pensé... Menudo tostonazo ...
Pero como es Amélie luego cambié de idea y decidí leerlo a ver de qué manera me sorprendía.
Desgarra leer la historia de Jesús desde el punto de vista de él mismo. Estoy segura de que habrá personas a las que les ofenda leer este libro para mí es algo fuera de serie, algo que jamás habría imaginado que un autor escribiría y por lo tanto, inimaginable de leer.
No es un libro demasiado agradable la verdad, sin ser creyente de dios reconozco que lo he pasado verdaderamente mal.
Me alegra leer de nuevo a la Amelie de los primeros libros - los mejores para mí - volveré a ella prontito.
Displaying 1 - 30 of 1,287 reviews