Ова књига је савршенство. Заправо, дупло савршенство. Али је истовремено и једна трећина савршенства. Из чега би неко могао да закључи да је ова књига заправо 2/3 савршенства, али то не би било тачно, јер она је двоструко савршенство. Као и 1/3 савршенства. Али назирем да сад већ почињемо да се вртимо укруг, па ћемо да брејкнемо ову петљу и скочимо на сљедећи пасус.
Дакле, зашто је ова књига савршенство? Уопште нема потребе да се бавимо утицајем Елемената на развој свеколике данашње науке. Такође нема потребе да наглашавамо, мада ћемо ипак нагласити, да је ово уз Библију вјероватно најважнија књига коју је човјечанство написало. То је све лијепо, али није пресудно. Оно што јесте пресудно јесте управо сама чињеница је ово оригинално излагање еуклидске геометрије, која је једна од најљепших ствари на свијету. Постоје многе лијепе ствари на свијету, а међу њима свакако најљепша је лијепа жена. Лијепа жена је љепша чак и од лијепе сарме од раштике са павлаком. Али ако постоји нешто што по љепоти може да се приближи лијепој жени, то је ван сваке сумње еуклидска геометрија.
Нажалост, као што сте примијетили, овде сам приморан да наводим ову квалификацију "еуклидска", а разлог томе је што су у посљедњих неколико стотина година (а нарочито почевши од почетка 20. вијека, кад су открили ону некакву теорију релативности) тзв. нееуклидске геометрије постале много популарне, што је заиста несрећан сплет околности, јер је то обично глупирање и пресипање из шупљег у празно. Тј., да будем прецизан, све то лијепо може да се сведе на ствари које већ постоје у еуклидској геометрији, али је формулисано тако да буде ружно, одбојно и да се сваком иоле пристојном човјеку диже коса на глави. Не кажем да су нееуклидске геометрије ружне као нпр. теорија мјере и интеграције или функционална анализа, али нису ни далеко од тога. "Кроз сваку тачку ван праве пролази бесконачно много различитих правих које се не сијеку са том правом" и гомилу сличних неподопштина чућете од заговорника нееуклидских геометрија, нарочито од теоретских физичара и других који се баве практичним примјенама те несретне теорије (тј. теорија, пошто их, авај, има више), а то све се једноставно објашњава тиме што под правом они не подразумијевају праву праву већ нешто сасвим десето. Прц.
У сваком случају, дакле, еуклидска геометрија (тј. ако мене питате једино што има право уопште да се зове геометријом, мада ме вјероватно не питате) је лијепа сама по себи, а нарочито лијепо је то изложено у овој књизи. Кад кренете од дефиниција и оних неколико основних аксиома и постулата и онда гледате како вам из пропозиције у пропозицију пред очима ничу разноразни троуглови, квадрати и други паралелограми, па затим кругови и сл., како се развијају и објашњавају њихови односи и особине, па то је буквално као да посматрате рађање и развој неког комплетног организма. Има тога наравно и у другим дисциплинама, али ова књига је све то започела, а осим тога друге дисциплине су много ружније од еуклидске геометрије (изузимајући донекле апстрактну алгебру).
Најочигледнији примјер савршенства и љепоте ове књиге смјештен је на сами крај прве књиге, у маестралном доказу Питагорине теореме у коме је некако кликнуло и посложило се свих претходних 46 пропозиција те књиге. Нажалост, ову мисао не могу да развијем, јер то излази из оквира једног обичног ривјуа књиге.
Други разлог зашто је ова књига савршенство не односи се на саму књигу већ на издање (што ће рећи да сам починио гријех еквивокације или како ли се већ зове оно кад исту ријеч користите за двије различите ствари). Наиме, Томас Хит, енглески лорд и мастер старогрчке математике, тако је ревносно приступио свом послу да се то ријетко виђа било гдје. Књига садржи обиман предговор (150 страна!) са разноразним детаљима што о самом Еуклиду, што о његовим сљедбеницима и преводиоцима, разноразним различитим преводима књиге, уметањима, избацивањима и сл., а онда и обимну (прилично филозофску) расправу о значењима појмова који се користе у књизи, као што су "дефиниција", "аксиома", "постулат" и сл. А то је тек почетак. Буквално свака дефиниција, аксиом, пропозиција и остало детаљно су искоментарисани (при чему коментари некад иду и на по неколико страна), на многим мјестима наведени алтернативни докази и сл., најкраће речено - по мојој слободној процјени, Еуклидовог текста овде има неких 20%, док је остало дјело Томаса Хита. Књига је опскрбљена свиме што је потребно да би се Елементи разумјели и смјестили у данашњи контекст (иако је стара преко сто година!). Наравно, у свакој књизи мора да буде понеки недостатак или грешка, па тако и у Елементима (што не умањује чињеницу да је у питању савршенство, а ако мислите да је то контрадикција, можете да скочите у језеро) и све је то лијепо објашњено овде, али уз дужно поштовање према генијалном аутору књиге, а не као неке тамо модерне будале (као нпр. Леонард Млодинов) које се усуђују да критикују дјело и човјека коме нису достојни обућу да понесу.
Једна малецка илустрација Еуклидове генијалности, коју математичари могу да прескоче пошто већ знају (наиме, пети постулат). Дакле, међу постулатима у првој књизи налази се инфамозни Пети Постулат, који каже отприлике сљедеће: Ако права линија сијече друге двије праве линије тако да је збир унутрашњих углова са једне њене стране мањи од два права угла (тј. од 180 степени), онда се двије праве линије, ако се продуже довољно, сијеку на тој страни на којој је збир унутрашњих углова мањи од два права угла. Ово звучи много компликовано, али значајно губи на компликованости ако се нацрта на папиру. У сваком случају, математичари који су услиједи послије Еуклида сматрали су да нема теорије да ово може да се сматра постулатом (јер постулат је нешто што се узима без доказа као полазна претпоставка, слично аксиоми), већ да може да се докаже уз помоћ осталих постулата. Те су то и покушали. И нису успјели. Па су онда покушали опет. И опет нису успјели. Па су покушали опет. И тако је то трајало цирка двије хиљаде година док коначно нису сконтали да им је посао узалудан, тј. да је пети постулат стварно постулат а не теорема. Нажалост, о истом трошку су креирали нееуклидску геометрију :-(
Коначно, разлог зашто је ово само једна трећина савршенства је што је у питању тек први од три тома комплетног издања. У овом првом тому налазе се само двије Еуклидове књиге, због обимног предговора који сам раније споменуо.
Иако сам иначе врло задовољан својим студијем, сматрам да је велики недостатак наших професора што не само да нас нису тјерали да читамо класичне књиге које су писали сами велики математичари (не мислим за оцјену, већ онако нешто као лектира или сл.), већ нам нису ни скренули пажњу на њих или препоручили да их прочитамо. Али ако погледате биографије великих математичара (а исто вјероватно важи и за велике научнике у било којој науци), видјећете да су се они служили углавном оригиналним дјелима. Један од њих (убијте ме, али не могу да се сјетим ко, можда Галоа или Абел) је рекао, отприлике, "не желим да учим од ученика већ од учитеља". Све у свему, било који математичар једноставно нема апсолутно никакво оправдање за непосједовање ове књиге у својој библиотеци, осим наравно ако је љубитељ геометрије Лобачевског или функционалне анализе или тако некакве абоминације. Без увреде.