Saputnici

by Isidora Sekulić

Genres: Short Stories

135 pages, Paperback

Published January 1, 1994

About the author

Isidora Sekulić was a famous Serbian prose writer, novelist, essayist, adventurer, polyglot and art critic. Sekulić's lyrical, meditative, introspective and analytical writings come at the dawn of Serbian prose writing. Sekulić is concerned with the human condition of man in his new, thoroughly modern sensibility. In her main novel, The Chronicle of a Small Town Cemetery (Кроника паланачког гробља), she writes in opposition to the usual chronological development of events. Instead, each part of the book begins in the cemetery, eventually returning to the time of bustling life, with all its joys and tragedies. Characters such as Gospa Nola, are the first strong female characters in Serbian literature, painted in detail in all their courage, pride and determination.


http://ubsm.bg.ac.rs/engleski/zbirka/...

Reviews

[Uroš Đurković · Rating 5 out of 5]

Isidora me je pozitivno iznenadila.
Posebno upečatljiva je svojevrsna poetska temperatura kojoj je u pripovedanju i te kako sklona - lirska raspoloženja uparuju se iznova sa klimom. Tu su i zvukovi kao markeri osetljivosti - jedna posebna disciplina uma i osetljivost duha. Briljantna razmišljanja, slivena esejizacija, još uvek opstojavajući i smisleni patos.

Motivi za povezivanje: BURE (→ Nušić u Autobiografiji - pegava Persa i bure, ili brat kao ubica lutkica iz Hajduka), SATANA/USAMLJENOST (→ Lalić, Njegoš (govorka se da je Isidora bila zaljubljena u Petra Petrovića)), SNEG (→ Prokleta avlija + prepručena Isidorina muzička pratnja Grig, Elegie, Op. 47 https://www.youtube.com/watch?v=UdJpV...), DOSADA (≠ UMOR), PRIRODNONAUČNA METAFORIKA (→ Rastko, Vinaver).

Za Isidoru mrak je osveta svetlosti za ljude koji su još živi.
Prolaznost je pobeda svih pobeda.
Na Isidoru spušta se "zlatna mreža kao prijatna nemoć".

"Omalokrvila me neka jeza kao da se sav dažd u moje žile sliva."

Divne "skandinavičeske" note u srpskoj književnosti.
Šarmantnoj bitangi Skerliću je elokventno odgovorila na nedžentlmenske prozivke - pročitati uvod za Pisma iz Norveške.
Skerlićevi promašaji su dragulji.

[Marko Vasić · Rating 5 out of 5]

„Saputnici“ su izišli u početku jula 1913. godine, u najgrozovitijim danima srpsko-bugarskoga rata. Utisak koji su prvi radovi Isidore Sekulić učinili bio je čuđenje. Jedna savršeno nepoznata početnica javlja se kao potpuno izgrađen pisac koji piše sasvim književnim stilom; jedna devojka počinje pisati o najtežim problemima duha i duše; najzad, jedna Srpkinja iz stare Vojvodine, gde se, sa malim i časnim izuzecima, gubi tradicija dobrog srpskog jezika i stila, piše pravilnim, gotovo besprekornim ”beogradskim stilom”, kao da je ceo svoj život provela u beogradskim književnim sredinama.“ Tako je Jovan Skerlić u svojoj kritici iskazao utiske o Isidorinoj zbirci priča, a onda čašu meda pomešao sa čašom žuči: „Ja se bojim da ne budem nepravedan prema Isidori Sekulić, i stalno tražim što bi joj moglo ići u prilog – najzad, njena egotična knjiga dolazi u tako nezgodan čas, najmanje pogodan za knjige te vrste. Kome je 1913. godine, – u jednoj od najsudbonosnijih godina cele naše istorije, u trenutku kada se, otkako nas ima na svetu, najviše prolilo srpske krvi, u ovom strahovitom vrtlogu događaja, – kome sada može biti do neurasteničarskih kriza, obrtanja i prevrtanja jednog malog ja, i artističkog raspređivanja paučine fraza?“ Skerlić je, međutim, prenebregao (namerno, jer su se oni poznavali od ranije i sarađivali u „Glasniku“) činjenicu da „Saputnici“ nisu bili posve nova zbirka priča, već je 14 od 16 priča ranije obavljeno u različitim književnim časopisima u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj od 1910. do 1913. godine. Sram, dakle, Isidoru bilo egotizma, i što se bavila transcedentalnim nerealnostima u priči „Krug“ koje Jovan nije razumeo, a poslednju priču „Pitanje“ verovatno nije pročitao, te je propustio njene rodoljubive misli i stavove tamo izrečene.

Ovom je zbirkom pripovesti, možda najizražajnije neko u ikojoj drugoj njenoj knjizi, Isidora razgrnula one hladne glečere u svom izrazu i posegnula za lirskim, te donekle obojila melanholijom opervažene, teške redove njenih zapisa. Pored lirskog presedana, „Saputnici“ su značajni i po vrlo ličnim Isidorinim ispovestima koje je čitaocu priložila na uvid, što je čini i svojevrsnom autobiografijom. Koliko god lirsko provejavalo među redovima, glečerska distanca u izrazu je i dalje prisutna i poprilično sepulhralna atmosfera, što su sve činioci koji me oduševe u stilu nekog pisca, zbog čega mi postane omiljen. Među uglačanim se redovima prepoznaju refleksije Isidorine senke sa kojom se njena persona poprilično stopila i nestala još u detinjstvu, postavši „siroče, koje komšijske matere ljubi“, te je, čini se, senka bila čitavog njenog bolešljivog života dominantna, a ona bila samo „jedna ružna devojka koja je već u najmlađoj mladosti svojoj stara“. Ti njeni najintimniji trenuci i zapažanja izneseni su, ponajviše, u pripovetkama: „Bȕre“, „Čežnja“, „Glavobolja“, „Mučenje“ i „Rastanak“. „Glavobolja“ mi je posebno bila interesantna, jer je to kob koja je Isidoru pratila od najranije mladosti (što ona pripisuje nasleđem od majke) i sa kojom je na samrtničkoj postelji napustila ovaj svet. Umešnost da onako minuciozno razloži to mučno stanje i da ga toliko detaljno, po etapama, opiše – od nagoveštaja do iktusa, osvrćući se i na anatomiju lobanje i trigeminalnog nerva, porpuno me razoružala i držala zgrčenim, jer sam, maltene, počeo da uobražavam da, dok čitam, i moj trigeminus, počinje da pulsira i da mi supraoptički region bridi.

Ništa manje ni ostale pripovesti iz zbirke nisu intimne, samo što je u njima iznosila svoja razmišljanja, ubeđenja, snoviđenja i analize u vezi sa nekim od stanja koje je odabrala da o njemu obrazlaže – samoći, tuzi, umoru ili nostalgiji. U „Umoru“ je kroz metaforički prikaz dvojice svojih profesora opisala razlike između onih obesnih, kojima je sve dato, i onih drugih koji su morali da se izbore sami, i čija se psiha na tom putu borbe umara, te kada s mukom stignu na cilj, on im više nema onu draž koju su mislili da ima kad su u naboju krenuli u borbu: „kad čovek pobije u duši sve što se daje pobiti, a sve što se ne da ubiti to živo sahrani, to je rezignacija. A kad čovek izmiruje, oprašta i pobeđuje, to je umor. Rezignirano srce upija suze da ne kaplju, umorno srce ih nema. Ono se zatvori i zapečati, i sve što je u njemu, sigurno je sačuvano, ali ništa više u sebe ne prima.”

Možda najkompleksnija pripovest u čitavoj zbirci jeste „Krug“, u kojoj se Isidora bavila intospektivnim deontološkim i metafizičkim pitanjima egzistencije duše u materijalnom svetu gde se sve odvija u ciklusima i gde je telo tek grobnica duši, koja se zarobljena vrti u tim krugovima i pokušava da se oslobodi i dematerijalizuje. Ako se uzme u obzir njen, može se reći, asketski način života i da je bila svojevrsni apostol samoće koga je od svega na svetu zanimao rad, ali i koja je itekako bila prijemčiva za mlade i volela da se sa njima druži i diskutuje (što je poprilično detaljno izneseno u knjizi Apostol samoće), bez obzira na svoje unutrašnje borbe sa emocijama koje je konstantno gušila i sa duboko ličnim shvatanjima kritike, koji su poprilično pogubno delovali na tu njenu „u najmlađoj mladosti staru“ dušu, Isidora je bila poprilično prisutna i upoznata sa javnim životom doba u kojem je živela.

„Saputnicima“ se treba vraćati često. Razmišljati o njihovim rečenicama i pokušati da se među tim melanholičnim, literarno izbrušenim redovima, uhvate zraci sunca koje je Isidora itekako umela da utka među svoje opskurne misli.

[Александра · Rating 4 out of 5]

Самоћа, пролазност, смрт.

Рекла бих да је ова књига један врло сликовит пејзаж њене душе и њеног света. Хвала јој што нам је допустила да завиримо у њега. Многе пасусе читала сам више пута, јер ми се свидело како лагано теку речи и несвакидашњи описи. Све је написано изузетно лирски, па чак и у деловима у којима очигледно није намревала да тако буде. ,,Буре", ,,Самоћа", ,,Главобоља", ,,Глечер", ,,Растанак" и ,,Иронија" ми не излазе из главе данима, само праве смену, а мислила сам да је то то од Исидоре, да не може ништа више да ме запањи и дотакне као претходна њена дела која сам читала. Ово поигравање са жанровима дефинитивно није за свакога, те то стоји као упозорење за оне који више воле нешто са крупним дешавањима и јасном радњом.

[Nevena Nevena · Rating 5 out of 5]

Може се рећи да је ово књига која ми је открила шта је читање и подстакла ме да окрњим свијет књига тако што ћу да, пошто смо у школи читали "Буре", украдем исто једно такво из библиотеке само за себе. Разлог зашто сам јој се препустила већ послије прве реченице јесте свемоћна стихија идентификације:

["Одмах се познају она несрећна мала деца која из школе долазе у празну кућу, која знају Робинзона напамет, и у деветој години читају "Живот и патње у Сибиру" и "Пут у земљу Вашукулумба"." ]

И тај њен "свијет у маломе" био сам по себи довољан, јер постоји могућност да се он домашта, измисли, прочита. То рано сазнање о смрти и пролазности сасвим мијења стварност, усађује дубоко саосјећање, милост и повезаност са природом, а самим тим и претензију да се открије шта је вјечно у свијету који се "осипа као зиданица од пијеска". Измјештена подаље од бучног свијета, у пуноћи и свечаности тишине, замишљала је и вољела оно што нема, оно што јој је далеко и незнано. Ослушкивање и осјет микро дијелова природе касније се могло манифестовати кроз хроничне мигрене - знам из искуства. Такво ухо чује сваки шум и дамар који допире споља, и потресају дубоко биће - тужна јадиковка птица, шушањ сухог лишћа, пјевање цврчка о капима есенције које види у роси, падање пепела, обамро лептир које се осуо у њеним рукама.

["И када се буре склопило и легло, над дрвеним његовом лешином јецало је дете, и мртва ствар је нашла свога малог песника."]

Интересантно је размислити о употреби мушког рода, умјесто олуја, рећи ће да је њено буре уништио "олуј".
Исидори је изузетно вољела природу, према томе она и у свом стваралаштву природу представља као недокучив систем, који носи мудрост, обнову и утјеху за човјека, мада му остаје концептуално неразјашњен појам. Зато дјелатност човјека у есеју "О култури" прије свега окреће алгоритмима природе.
Она није жељела да се инкорпорира ни у један већ постојећи и властодржећи систем, већ је узимала оно што је за њу било значајно из религије, филозофије, науке и умјетности, који су били њени животни постулати. Њена личност их је синкретички објединила. На свом ноћном ормарићу држала је "Никомахову етику".

Зато су "Сапутници" метафизичка
загонетка живота, која га лично, дубоко, сатанистички потреса, транспонована у општељудско искуство. Претендује као ономе што је неизрециво у људском осјећању и схватању. Садржај на крају ове књиге је човјек разложен на компоненте по закону опште механике. Ова књига умије да нам свима расклопи душу.

["Знам да имаш религију у срцу, и поезију у души, и мач у руци, и круну на глави. Знам да си свештеник и песник и јунак и краљ.
Ипак, ја те питам ко си, куда идеш и шта радиш?"]

Очи за продирање међу зидове херојске мистике, растањују кожу, виде њежност и чују шум пјесме. И то су двије контрастне амплитуде које се боре у свима нама, да останемо Стон(ер) иако у нама има "и болести и гробова и змија и дражи".
["Заборавио је само да каже да тај дивни човек, и у дубини и у висини, удара главом и разбија се о периферију оног средишта коме је роб, и које га вуче и у границама својим држи."]

Човјек центрипетално пада у понор ако је његово биће "стегнуто у кругове и лопте које једна једита изгубљена и померена тачка доводи до ништавности и расула." Ватра, бој, судар, катастрофа - то је раст.

["Бог је круг, магла је круг, живот је круг, организам је круг, друштво је круг."]

Исидора Секулић никада се није јавно декларисала као феминисткиња, здраворазумски је нагињала сличним размишљањима, а уопште није вољела да се инкорпорира у конвенционалне системе који сатиру јединку. У благом изласку из интроспекције на лицу јој се појавио "осмех нелепих паметних девојака када почињу зазиђивање."
Посљедње поглавље "Питање" јесте једино мјесто у збирци у којем се појављује ратна тема. Осим што "Сапутници" представљају филозофско-метафизички драгуљ српске књижевности, у њима се по први пут појављује запитаност над смислом рата(Ко сам? Шта сам? Куда идем?) без трунке идеализма, величања трагедије људског рода. Својим животом показала је да се може бити и патриота и припадник човјечанства.

["Али ви сте болесни, ви сте богаљи, ви сте мртви. Сахраните нас! Ми љубимо отаџбину. Ми мрзимо подли мир. Поносите се и волите нас."]

Када је ријеч о "Сапутницима", незаобилазна је Скерлићева "критика", нашироко позната у својој тривијалности, показује величину Исидориног дјела и личности, а у недостатку теоријског знања и методичности најнижи критичарски аргумент: увреде. Након похвале београдском стилу, Скерлић наглашава да је ово једна "женска књига", настављајући о типологији два антипода: мушкарац- писац и жена-писац. У својој затвореничкој конзервативности мишљења, жену у књижевности проглашава анационалном, аморалном и асоцијалном. Скерлић замјера Исидори на егоизму, на извјештачености књишког стила(читај: ништа нисам разумио па ћу једноставно да нападнем писца и још прогласим дјело безвриједним!) и наравно на историјском тренутку у којем је дјело изашло. Ослањајући се на чисто реалистички поглед на рат, без дубљег промишљања, Скерлић разврстава и проглашава ко је родољуб ко није! Па чак и експлицитно на једном мјесту наглашава да он не разумије поглавље "Мучење", а да је "Круг" с ону страну разума(ју, ју). Дакле, он није сасвим разумио дјело, те је одмах јасан разлог његове увријеђености, а може се рећи и инфантилности. Наравно, познато је да је Исидору ова "критика" веома потресла, послије чега је отишла на лијечење. Неколико година касније, 1919. г. објављује "Из прошлости", збирку приповједака које демантују све оно што је Скерлић навео као мањкавости њеног претходног дјела.

"Апстрактни интелектуалац и филозофско-метафизички мислилац, писац за Скерлића проблематичних "Сапутника", овде се показао као савршени посматрач живота и као писац способан да од свакодневне животне опсервације карактера и ситуација обликује изванредне књижевне портрете, судбине, призоре."¹
Услиједила је и збирка "Кроника паланачког гробља"(1940) као доказ Исидорине комплетне стваралачке могућности.

"Скерлић и иначе није био јак у књижевној теорији и теорији стварања, али овдје је превидео једну очигледну ствар која баца сенку и на његову књижевну обавештеност: оно што је највредније у "Сапутницима" не дугује никаквом гомилању књига у свести Исидоре Секулић него метафизичком и филозофском склопу њене личности, гдје су Кјеркегор, Ибзен или Ниче само аналогни мисаони партнери у њеном особеном матефизичко-егзистенцијалистичком исказу."²

Закључак је да је Скерлић признао немоћ пред појавом модерне српске прозе, ваљда је нелогично начелима прошле епохе разматрати вриједности нове и надолазеће. Нимало хиперболична не дјелује њена реченица коју је пред смрт изговорила Миодрагу Павловићу: "Читаво моје дело је шака шодера бачена у црне рупе наше некултуре."
И то је њен тријумф.





¹"Скерлић о Исидори", Зоран Глушчевић
² Исто.

[Branislav · Rating 5 out of 5]

Јединствена Исидора - спој песничке душе, интелектуалне оштрине и префињености. Она је у стању да о најдубљим и најтананијим осећањима пише готово научно прецизно, да их разложи на атоме, а ипак да од свега створи поезију.

Њена мисао лебди кроз она осећања која нас походе у тренуцима ноћи и тишине: меланхолија, носталгија, страхови, пролазност; читање њеног описа главобоље је као посматрање флипер машине по којој неурон-лоптица кружи, одбија се од окидача и на крају излеће као бол. Мисли о пролазности и самоћи, тим универзалним темама које свуда срећемо, Исидора успева да прикаже на јединствено сугестиван начин; процес њеног размишљања делује хладно и уздржано, готово одбојно, а опет сликовито и пријемчиво.

Ова збирка прича можда је и најбољи улаз у Исидорин свет: она нас суочава са вечитим сапутницима душе - тугом, љубављу, растанком - онима од којих се никада, ни онда ни данас, не можемо одвојити.

4.25/5

[Невенка · Rating 5 out of 5]

,,Стојим на жалу и осећам како део моје енергије изгара, како се крњим, гурим и смањујем, и како ми се опет брише и узима дан, дан мога трајања, који није био и дан мога живота.
Ја и данашњи дан. Срели смо се, али се нисмо спријатељили ни заволели. Нити ми је у срцу преданио, нити у души омркнуо. Видим да одлази и пролази, а не жалим њега него себе. Подмукло је сисао из мене снагу живота, а сада ми носи део младости, далеко, у сиву прошлост, тамо где станују богови који узимају све што су дали."

[jecka]

omiljena žena muškarac

[Martaa · Rating 4 out of 5]

Čita se kao poezija u prozi. Toliko misli o prolaznosti i ograničenosti da mi dođe da je zagrlim.

Poduža selekcija citata:

Malo srce deteta koje još nije znalo ni šta je sadašnjost, slutilo je da ima prolaznost i prošlost, da ima tren kad se vene i pada i hladi, da dolazi čas kad su gordi vilinski konjici što lepršaju tamo visoko pod suncem isto što i tupe slepe gliste što gmižu pod zemljom. Razvijala se u detetu tuga onih što nikad ne veruju da ce se vratiti na mesto koje ostavljaju, i sumnjaju da može opet doći ono što je prošlo.

Zašto je ta stolica prekoputa mene prazna? Zašto nema nikog da mu pokažem da sam jača, ili da ga mrzim što me tuče, ili da ga volim što me se ne boji. Dosadna mi je i misao i pobeda u samoći!
Ali zašto ja imam potrebu da sadržinu svoje svesti saopštavam, prenosim i podređujem?

Dok nas drže na lancu, mi ne opažamo kako se naši ukrotitelji plaše da nam kakogod brnjica ne prsne. A kad nas gurnu u kavez, tada besomučno skačemo i ujedamo gvozdene šipke ograde, dok se ne srušimo od umora od koga se više ne odmara.

I šta je za mene važnije: ono što je propušteno ili ono što je ostalo? Ili je i jedno i drugo glupost? A šta je onda važno? Ništa. Bez važnosti, smisla i svetlosti valja se život, pust i spor, i svi smo mi u njemu bolesni, nesnosni i dosadni...

Idem stazicom, i osećam kako je na svakom koraku bilo nešto veliko i lepo što je sada prošlo, kako je na svakoj stopi bila neka istorijia prirode ili istorija čoveka koja je sada prošla.

Muči me umor jer idem za onim što ne mogu stići, i luda sam od straha da ne izgubim ideju o tebi, i ljubomorna sam na vatru i ponos od kojih bih i ja htela da živim.

Izgubiću onu sitnu belu tačkicu koja je bila prva i počela nešto novo, i početak i svršetak biće jedno, biće sve ravno i isto i jednako, prazno i spolja i iznutra.

Zašto se nikad ne može reći prava reč među ljudima? Zašto je uvek sve mutno? Uvek je nešto teško i stidno. Eto, priroda je jasna, kamenje je jasno, bilje i zveri su jasne, a čovek je mutan. Prljavim prstom piše laž o vrlini i grehu. A toga nema. Ima samo trenutaka, ima čula, ima kretanja i mirovanja, i ima lepote. Našto taj uvrnuti, posredni život? Našto krivudavi pogledi koji uvek oči traže? Ravno treba gledati. U čelo bi trebalo Ijudima gledati, a ne u zenicu.

Volela ga je onom velikom, prisebnom ljubavlju, koja je puna straha, koja otkida sebi od usta i očiju da što duže traje.

[Nadja · Rating 5 out of 5]

Isidora Sekulic spasiteljica neizmernog talenta ostavila je neizbrisiv trag. Prelepe, intimne, dubokoumne recenice krase ovo delo. Ne bih se slozila sa kriticarima da je ona akcenat stavila samo na sebe i da se ne saoseca sa mukama svog naroda. Ona govori o svojoj dusi, osecanjima i razmisljanjima kako o sebi tako i o svetu u kome zivi… o ljubavi, nepravdi, veri, otadzbini… “Samoca”, “Ceznja”, “Nostalgija”, “Glavobolja”, “Ironija”, “Pitanje”, “Krug” zivotni su saputnici spasiteljice sa kojima se svakodnevno bori.
Ona voli ono sto ne vidi, ono sto nema i ono sto mora da prodje. Ona voli svet koji ljubi, ubija i umire u otmenoj tisini.

Teodor Manojlovic je za ovo delo rekao da je “duhovni pejzaz samog autora”.

“Muci me umor, jer idem za onim sto ne mogu stici i luda sam od straha da je izgubim ideju o tebi, i ljubomorna sam na vatru i ponos od kojih bih i ja htela da zivim.

[Ana · Rating 4 out of 5]

kako genijalna žena bože

[Maja · Rating 5 out of 5]

Kroz ,,Pisma iz Norveške", ,,Kroniku", a sada i ,,Saputnike", upoznala sam Isidoru Sekulić.
Isidoru, tu životnu mučenicu, borca koji ostaje borac čak i kada nema borbe. Jer Isidora se večito bori protiv onog čemu ljudi teže (što se da primetiti ponajviše u njenoj priči ,,Krug"). Iz toga proizilazi i ta težnja ka severu, ka hladnoj Norveškoj, gde je ljudima dato manje od minimuma, gde su noći svetle a dani tamni, i gde ljudi ipak uspevaju da opstanu. U toj patnji i nepotpunoj sreći, ili pre u nezadovoljavanju baš svih životnih potreba, leži, po Isidori, život kakav je trebao biti. Nesavršen, neizvestan, da te uvek drži na ivici. A šteta je, šteta je za nju kao osobu i njenu sreću, što je bila takvog karaktera da nikada nije mogla biti mirna i potpuno sretna, ali zbog toga je iza sebe ostavila pravo književno blago.

Isidora se čita polako. Pomalo svaki dan, i veoma strpljivo, da bi se upila svaka nit njene duše, da bi se zaista razumelo sve što je htela da kaže. Svaki dan sam čitala pomalo, i onda bih čitav dan bila zamišljenija ali i budnija, i njena pitanja bi mi se ponavljala u glavi kad god bi uspela da izbiju na površinu.

Nema sličnog Isidori u srpskoj književnosti. Ne mislim boljeg ili goreg, jer ima i jednog i drugog, ali Isidora mudro istražuje teme egzistencije i pakuje ih u rečenice koji su poput stihova koji čekaju da budu otpevani. Svaka reč kao da je izašla iz njene duše, jer nije mogla tamo više da čeka, da vene i truli, već je izašla kad je bila najzrelija. Svaki stih te uvlači sve dublje i dublje, iako ona retko odgovori na svoja pitanja, ali te uvuče, uvuče, podstakne te da zaista razmisliš i pronađeš svoj odgovor - a to je, možda, i najveći izazov književnika.

[Olivera Vukašinović · Rating 5 out of 5]

Univerzalna i kosmopolitska, nadnacionalna i intelektualna-Isidora. Ostaje žal što je pisala i stvarala u okvirima jedne male književnosti i jezika. Da je pisala na engleskom, stajala bi rame uz rame sa Virdžinijom Vulf. Slične su im atmosfera, liričnost proze, kao i doživljaj smrti i prolaznosti života.

"Stojim na žalu i osećam kako deo moje energije izgara, kako se krnjim, gurim i smanjujem, i kako mi se opet briše i uzima dan, dan moga trajanja, koji nije bio i dan moga života."

[Рашка · Rating 5 out of 5]

Sjajna!

(Mada i verovatno jer mi se našla u adekvatnom periodu života, pa su mi i ton i senzibilitet zbirke legli)

[Izzie · Rating 5 out of 5]

Немам довољно речи којима бих могла да дочарам своје одушевљење овом књигом. Многа поглавља су ми цела исподвлачена, мисли, проузроковане њеним изванредним реченицама, исписане на сваком празном месту око текста. Поглавље чежња ме је до сржи погодило, осећала сам је дуж целог тела до самог краја поглавља. Ову књигу ћу изнова и изнова читати.

[neda ᵕ̈ · Rating 4 out of 5]

"i kao da me tvoja čvrsta ruka za srce uhvatila i stegla, ja se sećam odakle sam došla, i bolna sam i malaksala od sećanja na tebe"
divno napisano, kao da čitaš poeziju u prozi, prosto se izgubiš u njenim rečenicama. mrzim jovana ristića.

[una · Rating 3 out of 5]

Појма немам шта сам управо прочитала