Vladimir Tasić

“Eksperiment iz alhemije jezika. Pomešati sirće sa amil-alkoholom, dodati malo sumporne kiseline. Dobijena smesa ima ukus identičan ukusu banane. To jeste ukus banane, ali nije banana. Jeziku se ne može verovati. A ipak mu verujemo.”
― Vladimir Tasić

“Doseljenici su, otkrio je to posmatrajući tetku i teču, a docnije je to primetio i kod sebe, razapeti između svojih maštarija. Budućnost uvek dolazi i stoga nikada nije tu, prošlost uvek odlazi. Vreme je dvostruko, razdvojeno u sebi. Prostor, takođe. Ovde smo ali nismo odavde; odande smo, ali nismo tamo. Život je neprestano premošćavanje, ukrštenica na dva jezika; svet je volja i predstava koja se odigrava, simultano, na dve pozornice postavljenje jedna do druge. Predstave su složene, bogatih kostima, šminka je operska, scena je prepuna realističnih detalja, mehanička pomagala konstruisana su sa preciznošću časovničara. Možda baš zbog te složenosti, ponekad se dogodi da se namah dotaknu, da se na jednoj od pozornica odigra nešto što predstavlja drugu predstavu i ukazuje na nju. Kanapi skriveni u tami iza kulisa međusobno se zapliću, neobjašnjivo, bog iz mašine iznenada aterira na pogrešnu binu i progovara drugim jezikom, privlači pažnju glumca koji vidi drugog glumca kako na susednoj bini igra osobu istog imena, i zastaje, muca, čuje šaptača ali ne reaguje, zbunjen slikom koja, budući da je on glumac, nije ništa manje stvarna od njega”
― Vladimir Tasić, Kiša i hartija