Lisabonske priče

by Dejan Tiago-Stanković

Do sada znan javnosti kao prevodilac nobelovaca Žozea Saramaga na srpski jezik i Ive Andrića na portugalski jezik, Dejan Tiago Stanković oprobao se i u sopstvenom pisanju.

Ova knjiga neće biti više objavljivana,

Pred nama je knjiga priča nastala kao zbir dvodecenijskog iskustva provedenog u Lisabonu. (Od dvadeset ovde objavljenih priča, šest je prvobitno napisano na portugalskom pa prevedeno, kako autor kaže, na „maternji jezik“). Stanković je, za prvu autorsku knjigu, iznenađujuće sigurnom rukom i šarmantnom literarnom oslobođenošću ispisao storije iz viševekovne istorije kao i sadašnjeg doba prestonice ove nekada svetske sile. I upravo taj skok iz imperijalne prošlosti u građansku realnost jeste virtuoznost ovih priča. Dejan Stanković je vešt posmatrač sa smislom za humor, pomoću kojeg zdušno širi svoju tematsku raznovrsnost i dublje svedoči o ovoj sredini i njenoj kulturi.

Ovo je knjiga koja vas nepogrešivo podseća na ponekad potisnutu istinu da je zadatak književnosti i uživanje u čitanju.

„Da li je deda ili je baba? Znakovi su kontradiktorni. Po kvrgavim kolenima i velikim patikama reklo bi se da je deda... Po depiliranim nogama i razmazanoj šminci, baba je. Po izrasloj bradi misliš deda, po očupanim obrvama čini ti se baba. Po glasu deda, po gestikulaciji manikiranih ruku baba... Ima Adamovu jabučicu! Deda je! Doduše, zbabljen.“

„Znate li da je ovde jednom bio dvoboj između nosoroga i slona, verovatno jedini ikada priređen?! Borbe ljudi i bikova, vojne parade, povorke grešnika i osuđenika na putu ka lomači bile su redovan prizor. Tu se trgovalo začinima, dragocenostima, crnim robljem. Odmah dole, na reci, pristajali su brodovi iz Afrike, Indije i Amerikâ. Sa zapadne strane trga stajao je kraljevski dvor iz koga se vladalo bliskim i dalekim krajevima, s ove i one strane mora, carstvom u kome sunce nije zalazilo. Od svega toga opstalo je samo ime Terreiro do Paço.“

Genres: Short Stories

204 pages, Paperback

First published January 1, 2011

About the author

Dejan Tiago Stanković, author and literary translator.

Born in Belgrade, Yugoslavia 1965. In 1989 graduates from architecture in Belgrade, Yugoslavia and moves to London. Since 1996 lives in Lisbon. Translates between his native Serbo-Croatian and Portuguese and writes in both those languages.

Reviews

[Miroslav Maričić · Rating 5 out of 5]

Један град ће живети поносан на своје зидине и своју историју, заљубљен у сопствени сјај, онолико колико се међу људима крећу приче о њему, митови и легенде и препричавају анегдоте о његовим владарима, обичном свету који га насељава и који га је насељавао. А ово је управо једна књига прича чији је главни јунак славни град који са поносом носи своју историју и сјај својих зидина, Лисабон.
Књига прича Одакле сам била, више нисам представља прву књигу коју је издао Дејан Тијаго Станковић, писац и преводилац чији је стваралачки рад у великој мери повезан са славним Сарамагом.
Кратке приче, драме, синопсис лимунада и краткометражног филма, цртани филм, ембрион романа, прича из женског магазина, комедија у два чина и још занимљивих кратких литерарних вежби насталих из забаве и уживања, које се читају и доживљавају као есенција хедонизма.

"Издалека помислиш: да ли је град или је Пепељуга? Има све: набељено лице, нарумењено лице и перику од локни, барокну балску хаљину, лепезе од чипке, ципеле од стакла и чарапе од свиле. Све то у пастелним бојама... Што јој се више приближаваш то више примећујеш да јој је шминка размазана, да јој се пудер круни, да су јој кринолине офуцане, флекаве и аљкаво окрпљене и да украси што вијоре на ветру нису перушке ни машне, него се то нечије опране гаће и чаршави суше по прозорима... Таква је. И опет је лепотица."

Поред Лисабона јунаци ове књиге су и емигранти који су се обрели на улицама Лисабона и са собом донели и велики део своје традиције, родног краја и језика. Емигранти југословенских народа или досељеници који долазе из старих португалских колонија попут Бразила, често бивају скрајнути у неку своју малу заједницу са елементима домовине у којима са носталгијом причају о земљи одакле долазе присећајући се детињства, љубави и неких давних безброј пута испричаних прича. Са ритмовима родног краја мешају се ритмови фада кроз стару песму избрисану у маглама деменције, чека се повратак дединог Гунгуњана из Мозамбика уз боцу пива, опрашта се без суза уз бол у срцу и лажна обећања, лудује се моделом агента 007 и Флемингом у зачетку идеје за будући Есторил, брину се бриге краљева колонијалног Португала, бриге огрезле у злату, преживљавају апокалиптичне молбе црквених великодостојника због у грех огрезлог света и тугује због самоубилачког дела љубљеног пса Лајке. Кроз смех и сузе исприповедани су доживљаји обичног света смештеног или накалемљеног у неки други свет који сада представља дом који то никада неће бити у потпуности, као ни место одакле су дошли, одакле су некада били.
Дејаново ремек дело, разиграно и искрено, са елементима дечје безбрижности и неспутаности, приче за понети, за путовање, за седење на тераси док се испија омиљено пиће, за тренутке доколице, за тренутак слободе од свакодневних напора, приче за уживање и тренутке чисте фантазије.

"А онда сасвим ненадано, почетни акорди песме су некако допрли до старичине душе. Тргла се, полагано се дигла на ноге и запевала. Певала је тихо, сетну песму једну од оних које ју је још мајка научила. Сви су слушали без речи, са пажњом као никад пре. Отпевала ју је до последњег стиха без грешке у речима или колебања у мелодији. Када је завршила, без најлона се стопоштала натраг у столицу и наставила да блене упразно несвесна уплаканих лица око себе, громког аплауза и пољубаца којима су је засули."

[Marko Veljković · Rating 4 out of 5]

"Pretvarati se da si neko ko nisi i živeti život koji nije tvoj neizdrživa je muka i sramota s kojom se teško miri."

Ovo je zbirka priča o Lisabonu, naizgled nepovezanih, ali ih zapravo čvrsto objedinjuje taj veličanstveni grad, koji svojim prisustvom na skoro svakoj strani jasno pokazuje koliko ima bitnu ulogu u životima mnogih likova koje ćete upoznati na ovom putovanju. Upravo je ta njihova ljubav prema Lisabonu, prikazana kroz nostalgiju emigranata i kroz raskošne opise opčinjenih kraljeva, ono što ovaj grad čini "glavnim junakom" ovog dela. Iako su neke priče lepše i zanimljivije od drugih, nema sumnje da ćete sve vreme podjednako uživati u viševekovnoj šetnji kroz ovaj grad i da će vam prijati bajkovit način pripovedanja u kome se može primetiti autorova erudicija, poznavanje svakog ćoška Lisabona, ali i velika ljubav koju Dejan oseća prema njemu.

[Bezimena knjizevna zadruga · Rating 5 out of 5]

Kao neko kome je Lisabon dugo bio na vrhu zamišljenog spiska zvanog gradovi koje moram posetiti, ovo je sjajna knjiga. Zato što, ako se može pisati poput godišnjih doba, ova je knjiga pisana na tako letnji način, kako se o njemu i ljudima koji ga posećuju, žive, maštaju, samo i može pisati. Zato što je neobavezna, nepovezana, vesela i lepa. A neke su mi knjige, samo to, ni manje ni više no lepe. Za čitanje.

https://bezimenaknjizevnazadruga.word...

[Olivera Vukašinović · Rating 5 out of 5]

"Zbirku priča “Odakle sam bila više nisam” pročitala sam u maju 2017. I potpuno me je razbila. Svaka priča je govorila o iseljeničkom iskustvu, onih koji odlaze. Bili su to najrazličitiji pripovedni glasovi. Iz različitih epoha, svi povezani motivom seoba, čak i sam lik Crnjanskog kao krunski simbol. Mene su najdublje pogodile priče sa savremenom tematikom. Sa njima sam se dubiski poistovećivala. Nekako baš u vreme čitanja knjige, ispraćali smo u Berlin prijatelje koji su se upravo venčali. Nisu nam oni bili ni bliži ni draži od mnogih drugih koje smo već ispratili, ali me je njihov odlazak najdublje potresao."

... "Tako da su me Stankovićeve priče sekle, samo su dosipale so u te, već postojeće, otvorene rane. Preplakala sam svaku priču. Ta previranja, ta izmeštenost, ta nemogućnost jedinstva i pluralitet glasova koji su pričali priču i iskustvo generacija. Ti očevi i majke koji ostaju i čekaju, koji zovu telefonima, čekaju na aerodromima i govore aksiome poput onog da postaješ stranac u svojoj zemlji kada nema ko da te sačeka na aerodromu i primoran si da uzmeš taksi. Saosećala sam se sa bolom onih koji ostaju, koji odbrojavaju dane do raspusta i odmora i onda jure da ugrabe svoj termin, svojih par sati u kojima se guše od svega što žele da kažu, sa ovima koji dolaze."

... "Ovu knjigu, zajedno sa još njih 950, selim sa sobom u Amsterdam, najzahvalnija što sam imala priliku da ponesem deo svog identiteta, što nisam i od njih morala da se odvojim. Tiagova knjiga Ima posebno mesto u mom iseljeničkom iskustvu. Na polici je sa Dašom Drndić, Dubravkom Ugrešić, Bekimom Sejranovićem, Lanom Bastašić, Rumenom Bužarovskom, Albaharijem, Kišem, Pekićem, Crnjanskim, Dučićem, Andrićem… Svim tim mojim piscima, koji vrlo dobro znaju kako je to biti (n)i ovde (n)i tamo. Različitih senzibiliteta i životnih iskustava i okolnosti, ali duboko ukorenjeni u maternjem jeziku. Nešto što postaje i moj imperativ. Svi oni mi daju korene, drže mi leđa, a ja sebi posle toliko godina dopuštam da raširim krila i pokrenem svoj blog i upustim se u svoju avanturu s rečima.

O zbirci “Odakle sam bila više nisam” ne mogu i ne želim da pišem i govorim objektivno, ostavljam svoje književno obrazovanje potpuno sa strane. Ova knjiga me se tiče, pisac govori meni, junaci su ja, oni su moji prijatelji, moji rođaci. Potresa me do srži, ježi mi kožu na vratu, stiska grlo i greje lice. Ova knjiga je most između dve generacije iseljenika. Onog talasa devedesetih i nas sada. Ona nas povezuje i ukazuje nam na sličnosti u doživljaju, uprkos mnogobrojnim razlikama u motivaciji i načinu odlaska. Da ne pominjem kako sam je pozajmljivala čak i prijateljici koja živi u Monpeljeu i kumi koja danas živi u Tiagovom Lisabonu."


O ovoj zbirci sam morala da napišem ceo članak na svom blogu. Upravo ste pročitali par odlomaka, a ceo članak čitajte na linku: https://pohodnavetrenjace.com/odakle-...

[Sladjana Djordjevic · Rating 5 out of 5]

Kada je neko geografski, generacijski i talentom bezgraničan, treba da bude pisac. Jer on će moći da nađe neisrpnu inspiraciju u onome što je drugima obezbojena svakodnevnica. Biti strancem i tamo gde si rođen i tamo gde živiš daje ti širinu da se, ma gde bio, osećaš kao kod kuće. Iz lagodnosti domaćeg terena i izoštrene percepcije večnog dođoša, proizilazi širina poimanja, osećaj za detalj i nepresušni humor.
Tada, za rezultat imamo šarenoliku, duhovitu, filigranski nanizanu zbirku priča koja zabavlja, širi vidike i ispunjava prohteve i najzahtevnijih čitalaca.
Odakle god da sam bila pre čitanja ove knjige, više nisam samo odatle.

[Aleksa · Rating 5 out of 5]

Pročitao sam Geo poetikino i Lagunino izdanje ove knjige, jer ima priča koje se razlikuju. Tiago je zaista bio majstor pričanja, toliko lepote na svakoj stranici njegovih knjiga. Pojedine priče su iste u oba izdanja, a čini mi se da su dve objavljene pod različitim naslovima. Ne znam da li ima i drugih priča u Kontrastovom izdanju, ali ako je tako voleo bih i njih da pročitam.

Priče koje su mi se dopale iz ovog izdanja su:
- Tihi ljudi
- Jedno pivo napola
- A u priči moskovski suton
- Ma nije blam, šta ti je
- Nula-nula-sedam u Tužnom kraju (embrion roman)
- A zašto ovo dete smrdi (sinopsis za limunada-film)
- Oproštajno pismo (priča iz ženskog magazina)
- Odakle sam bila, više nisam

[Ivana Tomić · Rating 4 out of 5]

"- Izvini, lagala sam te... Nije mi stan u haosu. Duša mi je u haosu... Skroz... Kuća mi je čak skroz ok. Veći je blam kad si neuredan nego kad si nesrećan, zar ne? "

[DraganB · Rating 5 out of 5]

Gde je dobro, tamo je domovina


Pretvarati se da si neko ko nisi i živeti život koji nije tvoj neizdrživa je muka i sramota sa kojom se teško miri.
„Prozori Alfame“

Velelepan je Lisabon. Već dugo vremena ovo je jedna od najbogatijih luka Evrope, prestonica imperije gde sunce ne zalazi. Neizmerno je bogatstvo lisabonsko, kao što je neizmerna i njegova beda.
„Greh i kazna“


Prve informacije koje čitaoci saznaju o ovoj zbirci sa njenih korica jesu da je autor Beograđanin koji živi u Lisabonu, da prevodi Saramaga i Andrića, te da su pred njegovom prvom knjigom. Iz toga je jasno da ovom posredniku između dve književnosti figura prevodioca dozvoljava da deluje iz drugog plana, nenametljivo, a ipak primetno. Ali kako činjenica da je on emigrant u Portugalu utiče na njegovu zbirku priča Odakle sam bila, više nisam i druge lisabonske priče?

Čitaoci se pre priča, a imajući u vidu upravo navedene dve strane autorove ličnosti, susreću sa napomenom da su šest od dvadeset celina ovog izdanja zapravo priče originalno napisane na portugalskom jeziku, pa onda prevedene na srpski. Stanković, dakle, uspešno koristi oba, ali i pokreće veliku temu sukoba kulture i jezika kod emigranta. Noseći svoju tradiciju, govor, običaje i identitet iz matice, iseljenici dolaze do kulturoloških sukoba koji ih određuju: tim borbama se definiše nova individua koja može da bude ili potpuno adaptirana u stranu sredinu, ili jednako posvećena domovini za kojom čezne, ili, najčešće, u nekom čudnom limbu između ustaljenih stavova i novonastale situacije. Zbog toga su emigranti obično osuđeni na izolaciju i život u određenim krugovima. Stankovićevi junaci su, međutim, retko takvi. Jugoslovenski i drugi emigranti pripovedaju skoro svaku priču zbirke, a one blisko prate njihove živote, posmatraju ih i porede sa okolinom. Ti iseljenici nisu beznadežno nesrećni u Lisabonu, već često puni optimizma koji crpu iz tog grada i želje za boljim životom. Oni obavljaju različite poslove kojima autor potvrđuje da nisu ograničeni na isključivo jednu profesiju u kojoj bi bili sluge ili građani drugog reda: jesu čistači, prodavci, kafedžije, ali i sudski tumači, advokati, umetnici itd. Neki od njih su se toliko adaptirali u Portugalu da čitaoci katkad teško otkriju odakle su zapravo – autor informacije o poreklu iznosi suptilnim, jedva primetnim detaljima o nekom karakterističnom običaju iz domovine, izreci i slučajno ubačenom rečju njihovog maternjeg jezika ili gradom za kojim čeznu. Ipak, oni uvek jesu negde „između“, uvek pate, što za domovinom, što za ljubavlju koja se nekad ostvaruje („Prilozi studiji o kultu svetaca I“), a nekad ne („Ma nije blam, šta ti je“). Čitaoci dobijaju porodične priče iz života kako mladih (slaganje i sukob prve i druge generacije emigranata), tako i starih iseljenika. Uz to upoznaju i stariji narod Portugala koji priča priče, poznaje anegdote, podučava i decu oko sebe i čitaoce, te su kao čuvari lokalne tradicije izvor tema za pripovedanje (u, recimo, pričama „Prozori Alfame“, „Oproštajna pesma“ i „Jedno pivo napola“), ali i sa njegovim življim, mlađim pripadnicima. Junaci variraju, te su tako u zbirci susreću kraljevi Portugala i njihove porodice („Jedan dan u životu kralja-piljara“ i „Tihi ljudi“) i istorijske ličnosti („Nula-Nula-Sedam u Tužnom raju“) i običan svet (jedan od upečatljivih i efektivnih sažetih opisa pojedinca se možda može naći u priči „Nebo nad našom ulicom“: „Niz ulicu se spušta dvadesetosmica, poslednja današnja. U njoj sedi samo jedan čovek: sedi uz prozor, kiseo i usamljen, kao poslednji krastavac u tegli“). Vreme odigravanja radnje ahronično skače i varira između 1515, 1908, 1755. i 1941. godine u, na primer, četiri susedne priče, a upravo poslednja od njih, „Nula-Nula-Sedam u Tužnom raju“, jeste zanimljiv eksperiment i jedan od najsvetlijih momenata zbirke Odakle sam bila, više nisam i druge lisabonske priče. Ona je, naime, primer istoriografske metafikcije u kojoj autor opisuje susrete Dušana Popova sa Ijanom Flemingom, Zazom Gabor, Antoanom de Sent-Egziperijem i Milošem Crnjanskim tokom Drugog svetskog rata i objašnjava nastanak Džejmsa Bonda idejom da je ovaj junak „rođen“ baš u Portugalu, skoro jedinoj tački okupirane Evrope koju je rat zaobišao, i da ga je Fleming zasnovao upravo na Popovu.

Iako ponekad deluje anahrono, mešanje junaka prošlih vekova i modernih vremena povezuje dva lica portugalske prestonice: imperijalističku prošlost i ne uvek svetlu sadašnjost. Oslanjajući se na snažne ispovesti junaka, Stanković opisuje grad u kojem žive i on i oni. Lisabon je za njega verovatno nešto nalik onome što je London bio Pekiću ili Berlin (kasnije Francuska, Amerika, Švajcarska – sve zemlje, gradovi i hoteli van i nakon Rusije) Nabokovu, dakle, između „kuće“ i „tuđine“. Česti detaljni opisi grada se ipak ne svode na glorifikovanje, već ubedljivost kojom on uspeva da grad približi i onima koji ga nikad nisu posetili („S visine Lisabon izgleda kao da ga je priroda sama napravila. Kao da su krovovi izrasli iz zemlje i pokrili je kao mahovina. Ima ih ravnih, kosih, špicastih i izlomljenih, pravilnih i još više nepravilnih. Fragmentarni krovovi stare varoši, novi i derutni, gusto su zbijeni i naslanjaju se jedni na druge kao crepani bogalji. Pomisliš: kada bi se jedna ćeramida izvadila iz mozaika, ostali bi izgubili ravnotežu i urušili se. Sasvim neosnovana bojazan. Takav kakav je, Lisabon traje vekovima“). Grad je, očigledno, okruženje priča, njihove kulise, i neka sila koja oblikuje ljude, bili oni starosedeoci ili doseljenici. Ta fiksna tačka može da navede na dalje razmišljanje da ovo delo, žanrovski gledano, jeste skup zasebnih priča, ali se na mnogo načina može povezati, toliko da prelazi iz obične zbirke u tzv. short story cycle – znatno koherentniji skup u kojem čitaoci sami povezuju celinu. Elementi koji se pojavljuju u više priča i to omogućavaju su: grad, atmosfera, razvoj određenih tema (kolonijalni problemi, rodni identiteti, shvatanje religije, emigracija, početak novog života, samohrano roditeljstvo i dr.), junaci (na primer, Ljubov u „Gde prođe Ljubov, tu s poda mož’ da jedeš“, „Ausländer raus!“ i „Miš zvani Života“ i Bezdomi u „Nebo nad našom ulicom“ i

„Miš zvani Života“), lajt-motivi koji se pojavljuju iz priče u priču (sporedni junak priče „Prozori Alfame“ je i protagonista sledeće, „Jedan dan u životu kralja-piljara“, koja se završava idejom o borbi nosoroga i slona – a pomenom tog prizora počinje naredna priča, „Tihi ljudi“, u kojoj se usputno spominje Veliki zemljotres detaljno prikazan u priči koja sledi, „Greh i kazna“) i, konačno, veza prološke i epiloške celine (obe okvirne priče pripovedaju o večitim emigrantima i nomadima bez zemlje i domovine: prva o Jevrejima, poslednja o Romima).

Stanković podnaslovima nekih priča postavlja njihovo žanrovsko određenje i čitaocima predaje smernice i zanimljiva uputstva za čitanje. Ukoliko se one prate, dolazi se do dvostrukog užitka otkrivanja primarnog i sekundarnog teksta – onog koji je žanrovski određen u podnaslovu. Tim postupkom priče postaju nešto drugo, a čitaju se, i zamišljaju, kao „kratkometražni igrani film“, „embrion romana“, „crtani film“ ili „komedija u dva čina“. Ovaj poslednji, dramski iskorak je prisutan u nekoliko celina koje su potpuno ili delimično napisane u formi drame, nalik, recimo, odličnim pričama Ernesta Hemingveja „Danas je petak“ ili „Komarci“ Srđana Srdića, a u jednoj od njih, „Prilozi studiji o kultu svetaca I“ je uključen i poseban deo, dramatis personae, tj. navođenje lica i komentara koji čitaoca upućuju u postavku priče. Prisutno, ali ne uvek preterano jasno iskazano, autobiografsko uplitanje možda može da se nagovesti u nekim pričama (posebno u „A u priči moskovski suton“ u kojoj Stanković navodi citat iz Čehovljeve priče „Tuga“ i kao da poredi dve vrste sete – onu za mrtvim sinom i onu za roditeljima i domovinom) koje govore o snalaženju u novoj sredini, odnosu sa drugim emigrantima i portugalskim stanovništvom, i o povratku u domovinu i poseti roditeljima. Sa druge strane, opisi nekih junaka i predela su jednako ostvarivi i u Beogradu i u Lisabonu, a oni govore o osećanjima prema gradu ili ljudima koji ga naseljavaju. Jedan od tih primera se nalazi u prvoj priči, „Prozori Alfame“, prilikom opisa starijih žena iz tog grada koje, namerno ili ne, neodoljivo podsećaju na svoje vršnjakinje iz autorove domovine: „Babe lep pogled na reku slabo zanima. Više vole da znaju šta se radi po komšiluku, da nadziru ko prolazi ulicom i šta se događa dole na kaldrmi ispod veša što se suši po konopcima. Zbog toga prozori sa strateški povoljnijim položajem ovde služe kao osmatračnice: starija osoba se nalakti na okvir, pa nepomična, kao uljani portret izložen na fasadi, ćuti i kibicuje.“ Ovakvi pasaži dovode do univerzalnosti priča i mogućnost odigravanja radnje nekih delova zbirke ne samo u Portugalu ili Srbiji, već i na drugim lokacijama.

Autor u maniru istinskog poštovaoca kratke priče istražuje fragmente života junaka, isečke iz njihovih biografija i delove svakodnevice koji ih menjaju i stoga junaci čine ove lisabonske priče zanimljivim, ostvarivim i ubedljivim. Uz to, on postmoderno preispituje granice žanra i forme, ali oblikuje svoju istoriju, iskustva ljudi sličnih sebi i one priče koje su ga u Lisabonu „dočekale“ kao deo postojeće tradicije. Ove teme nisu retke u savremenoj svetskoj književnosti, već ih, štaviše, sve veći broj autora istražuje usled povećanih migrativnih tendencija poslednjih decenija. Emigracija kao pojava svakako nije strana ni u srpskoj književnosti (dovoljno je setiti se Pekića i Crnjanskog ili Albaharija i Tasića, između ostalih), a kvalitet rezultata koje ona donosi su katkad zapanjujući uzimajući u obzir okolnosti pod kojima su određeni autori postali tuđini. No, šta god da je Dejana Tiaga Stankovića navelo na emigraciju, jasno je da je zbirka Odakle sam bila, više nisam i druge lisabonske priče vrlo zanimljiv produkt tog poteza i da je kao takva mogla nastati oblikovana jedino iseljeništvom i jedino Portugalom.

Dragan Babić, „Gde je dobro, tamo je domovina“. Polja, god. 57, broj 477, septembar-oktobar, 2012, 166–168.
http://polja.rs/wp-content/uploads/20...

[Mira Stantić · Rating 5 out of 5]

Autor me je zainteresovao pošto sam pratila njegov dnevnik na facebooku tokom pandemije i karantina zbog covida 19.
Njegov stil pisanja, reči (koje znam čitav život ali ih niko ne koristi u pisanju) sve mi je to veliko osveženje a čitav najrađe savremene ,,domaće- bez prevoda" autore.
Radujem se i jedva čekam da pročitam i ostala dela autora.

[Slobodan · Rating 4 out of 5]

Kolekcija lepih priča ali čija je jedina povezujuća nit sam grad Lisabon. Fali veća povezanost među pričama. Ipak lagana i lepa knjiga za čitanje :)

[isidora · Rating 3 out of 5]

Možda bih odmah trebalo da kažem da kratke priče baš i nisu moj fazon. U najboljem slučaju iz jedne kolekcije jedna ili dve ostave utisak, a ostale uglavnom ne. Tiago-Stanković lepo piše. Par priča me je nasmejalo, jedna ili dve su me dirnule, iz nekoliko sam i naučila nešto. Ostale, pak, su mi delovale nedorečeno. Takođe, povezanost priča mi nije do kraja jasna; prvo sam mislila da je zajedničko Lisabon, potom emigranti, onda porodica... Na kraju je, izgleda, sve to i još dosta toga, i nekako mi je ostao utisak nekog eklektičnog spoja koji mi nije baš legao. U jednom trenutku sam pomislila da sam (konačno) razumela ko je ko i ko su likovi koji se spominju, a onda sam shvatila da ipak nisam. Priče su dosta i stilski različite.
Neko će reći da ništa od toga nije bitno za knjigu priča, ali meni je iz nekog razloga bilo važno da razumem šta se tačno dešava. Ništa od ovoga nije realna zamerka, ali je činjenica da su mi priče dosta "izmicale" dok sam ih čitala i da se većine ne sećam svega par dana nakon čitanja.

[Aňa · Rating 3 out of 5]

As a lover of all things Portugese I should have liked this one much more than I did. Not that the stories were not interesting; the author explored some truly amazing ideas and, for the most part, painted a vivid picture of Lisbon past and present. BUT: good lord, was the English translation not good - full of errors, weird turns of phrase, even the punctuation was off in many places. I guess one should not get this annoyed about such things in a book transladed by the author himself into his second or third language, but the truth is he (by all accounts a perfectly adequate writer) did himself dirty by not employing a translator or a more diligent proofreader.
Ergo, 3 stars, and that only thanks to the inclusion of evocative, moody, if a bit souvenir-y illustrations by Branislav Mihajlović. If this had not been a library book, I would have ripped it up for the pictures.

[Ivana · Rating 5 out of 5]

Priče iz svakodnevice ljudi koje spaja čarobni Lisabon. Pitko, toplo, ljudski... kao ispričane uz laganu popodnevnu kafu.

"Izdaleka pomisliš: da li je grad ili je Pepeljuga? Ima sve: nabeljeno lice, narumenjene obraze i periku od lokni, baroknu balsku haljinu, lepeze od čipke, cipele od stakla i čarape od svile. Sve to u pastelnim bojama... Što joj se više približavaš, to više primećuješ da joj je šminka razmazana, da joj se puder kruni, da su joj krinoline ofucane, flekave i aljkavo okrpljene i da ukrasi što vijore na vetru nisu peruške i mašne, nego se to nečije oprane gaće i čaršavi suše po prozorima... Takva je. I opet je lepotica."

[ČitamČitaj · Rating 4 out of 5]

Uz ove storije ćete se malo rastužiti, pa nasmijati, razgaliti, ili uzdahnuti i pomisliti da su ljudi svugdje isti, ma šta im pisalo u pasošu (ili kakvom već pratećem dokumentu o dokazivanju identiteta). Iako su nezavisne, desiće vam se da neke od likova iz jedne pronađete – jednako nasmijane – i u nekoj drugoj priči. Dešava se to kada boravite neko vrijeme u bilo kojem mjestu, pa polako postanete i onaj „komšija“!

A možda vam se desi i da čujete korake na lisabonskoj staroj kaldrmi, koji odjekuju upravo kao vaši sopstveni…

[Afonso Loureiro · Rating 5 out of 5]

It’s a wonderful little book. The most surprising part is that the author, born in Belgrade, seems to have drank from the same fountain of Lisbon-lore as I have.

Dejan Tiago-Stankovic retells some of the stories I’ve heard, sometimes adding or missing little details.

He distilled the essence of the city.

[Hristina Zivkovic · Rating 5 out of 5]

Nisu mi sve priče za 5, ali one koje jesu to su baš snažno tako da su obojile utisak cele knjige i odredile finalnu ocenu. Pitko, slikovito, osećate kao da možete da vidite aktere, da čujete dijaloge, da osetite i bol i radost. Naizgled obične priče naizgled običnih ljudi na mene uvek ostave najdublji utisak.

[Gorica · Rating 3 out of 5]

Some of the stories are pretty interesting, but most of them are kind of boring .

[Štefica · Rating 3 out of 5]

nikad nisam duže čitala kraću knjigu! neke priče nisu bile loše, ali uglavnom sam se morala tjerati sa čitam dalje, jer nije bilo lika kojeg bih pratila, nije bilo ništa zanimljivo... tako da sam dala trojku, ali opšta ocjena je više 2,5.

[Jovana Goblin · Rating 5 out of 5]

4.5 ⭐

[Aleksandra Krnetić-Aksentić · Rating 5 out of 5]

Divne su ove lisabonske priče. I nasmejale me, i rasplakale. I poželela da ga upoznam, baš ovakvog, kakvog ga je Dejan oslikao.

[Zvončica · Rating 5 out of 5]

Lijepa knjiga, kroz nju malo naučiš o Lisabonu, malo o pečalbi, malo osjetiš život. Priče na početki i pri kraju su veoma dobre, u sredini prosječne no sve u svemu knjiga koja mi se veoma svidjela jer je veoma topla i emotivna!

[Arna De mendonca ferreira · Rating 5 out of 5]

fenomenalna knjiga, super napisano, super zanimljivo, za svakog se nešto nađe...toplo preporučam!

[Branko · Rating 5 out of 5]

Odlična zbirka koja nam kroz širok spektar priča dočarava Lisabon, istoriju Portugala i život stranaca na privremenom radu u pomenutoj zemlji.

[Milan Trpkovic · Rating 4 out of 5]

Da je cela knjiga kao priče sa početka i kraja, bila bi to čista petica. Ovako je četvorka, i to zbog omiljenog grada, prelepog i nezaboravnog Lisabona koji je centralna tema priča u ovoj knjizi.

[D.H · Rating 4 out of 5]

=

[Isidora · Rating 5 out of 5]

http://www.stadacitam.rs/preporuke/kn...