Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana - Odbrana i poslednji dani

by Borislav Pekić

Serbo-Croation

Genres: Serbian Literature

228 pages, Hardcover

First published January 1, 1977

About the author

Borislav Pekić was a Serbian/Montenegrin political activist and writer. He was born in 1930, to a prominent family in Montenegro, at that time part of the Kingdom of Yugoslavia. From 1945 until his immigration to London in 1971, he lived in Belgrade. A staunch anti-communist throughout his life, he was the founding member of the Democratic Party during the post-Tito era and is considered one of the greats of 20th century literature.

Reviews

[Marko Vasić]

Ova novela-minijatura, Pekićeva je metaforička oda taštini. Poznata je njegova upotreba fragmenata i inspiracija (uglavnom) iz grčke mitologije, te je i u ovom slučaju kao stožer postavio mit o Dedalu i Ikaru. Sve ostalo njegova je kreacija i ničim se, osim metaforom, ne može povezati sa izvornikom. On ovde ispituje i promišlja koliko daleko čovek može ići u svojoj mahnitoj, neutemeljenoj i neodmerenoj ambiciji (ambicija je, dakako, potrebna čoveku, kao pokretačka sila, ali preterana ambicija vodi u konstantno nezadovoljstvo onoga koji od nje „pati“), i koliko mu treba da na putu ostvarivanja tih neutemeljenih, megalomanskih težnji pogubi duh, sopstvo i razum. Razmatra koji su to pražni i potpražni stimulusi koji će biti okidač da se neki lagerovani kompleks iščupa iz nesvesnog i prenese u svesno, praveći pri tom nepovratnu reakciju, okidajući ego i posledični nastanak neukrotive ambicije. Pekićev Ikar je umetnički klizač na ledu – još jedna odlična metafora – klizanje na tankom ledu između kontrolisane i nekontrolisane ambicije u čoveku. Njegov Ikar je polu-Jevrejin, čiji je otac skončao u Dunavu a majku su mu nacisti ugušili Ciklonom-B. On smatra da je predodređen za silan uspeh na polju za koje se sprema od detinjstva, budući da mu se i otac bavio time. Neskromno bira jednu od najtežih očevih kreacija da se njome predstavi po prvi put na ledu. I doživljava dvostruki neuspeh (pad), te biva podvrgnut ruglu od strane gledališta. Kao kontra-teg njegovom sopstvu, Pekić uvodi lik naciste general-majora Arnima fon Saksendorfa koji je sedeo u publici, gledao njegov neuspeh, i nakon toga bio slobodan da mu u svlačionici dodatno sruši ono što je ostalo od njegove kule snova: „Jer, Vi niste pajac, gospodine Gubelkijane, niste komedijaš. Vi ste običan čovek, koji ne odmerava svoje moći, i koji, trpeći usled toga zaslužene poraze, izaziva blagonaklon osmeh. Dakle – naš odlivak.“ No, Gubelkijan se nije pokolebao te noći. Naprotiv, taj je razgovor, upravo, bio okidač da njegovi kompleksi iz nesvesnog pređu u svesno i na taj način ekscitiraju ego. Koji polako postaje gargantuovski. Gubelkijan guta ponos i naredne dve godine čini sve, kako bi na sledećoj predstavi uspeo da od publike umesto podsmeha dobije aplauz. I na tom putu gubi sopstvo i biva proždran nesnosnom, neutemeljenom ambicijom, željan da dokaže svetu nešto za šta svet, praktično, ne mari. Ne uviđajući da je on pred tim svetom samo jedna bezlična lutka iz turskih pozorišta senki koju gledalište posmatra da bi se zabavilo, i jedva čeka da se neka omaška desi. Često to isto gledalište ni ne primećuje, usled svoje neupućenosti, te finese koje se stavljaju pred njega – slično kao u još jednoj Pekićevoj noveli „Megalos Mastoras i njegovo delo“ iz zbirke Novi Jerusalim: Gotska hronika. On je „Ikarov let“ preinačio u „Ikarov pad“ i dao potonjem preimućstvo. I pao je u najdublji ponor zbog toga. Ta ga je taština koštala zdravlja i taj ga pad nikad nije oporavio. Fenomenalna studija ljudske taštine koja stimuliše introspekciju.

[Miroslav Maričić]

Суноврат једног човека не наступа онда када падне, пад може бити преобраћен у величанствен лет, напротив суноврат човека настаје онда када пад постане мерило вредности, када постане жеља и свакодневица, опште прихваћени стандард. Икар Губелкијан син величанствених родитеља, онај који је предодређен да у уметничком клизању достигне бар најближу звезду, да не буде вечито други попут тате, већ заувек први, најбољи, онај коме теже, коме завиде, а уједно се и диве. Ипак погрешно време на клизалиште довело је погрешну публику, а порекло и име у пасошу довело је до жеље да се у плесу на леду оживи митска прича о Икаровом лету. Онај чији је величанствен лет претворен у пад био је мотив да се „рајском“ надчовеку искаже пркос, покаже инат, по сваку цену, по цену живота и зарад мајчиног и очевог имена. Али Икар преблизу Сунца може доживети само пад, а пад величанствен не постоји. Страх од пада прерастао је у навику, а навика да се пада доводи до стања ума у коме је поражени заувек поражен па би он у том поразу и величанственом и осмишљеном паду обожаван и вољен. Сваки лет доводи до пада, а сваки покушај да се индивидуа издигне изнад масе и настави својом божанском судбином доводи до хиљаде покушаја да се тај исти лет спречи и уједно претвори у пад, па био он и митски попут Икаровог. Одустани од узвишених мисли мали човече, одустани од борбе и уклопи се у масе, буди један од њих. Не лети! Већ величанствено падни.

„...а да сам само могао заобићи проклету ограниченост уметности, да сам тада, као што ми је касније пошло за руком, имао начина да је излечим од урођене неметафизичности, био бих указао и на чињеницу да је тај лавиринт за Миноја пројектовао сам Дедалус, чињеницу која је читаву ову замршену ситуацију бојила неким ироничним светлом, као да смо сви ми, окупљени у овој паклу сличној арени, сами криви за своју судбину, да смо тај лавиринт срама и страха сами за себе изградили, да у његовом мраку трунемо и узалуд са слободом вапимо...“

Андрија А. Гавриловић лежи у немачком затвору под оптужбом да је убио тајног саветника, свог храниоца, добротвора и газду Ериха Грубера. Последња жеља Андрије Гавриловића је да се пре смрти врати у домовину у којој је етикетиран под ознаком Колаборант чиме је трајно обележио судбину сина и супруге. А ко је у ствари Андрија и која је сличност са његовом и Сократовом одбраном? Има ли кривице тамо где је у жељи за признањем околине спашен погрешан живот, а тиме уједно и започет један злочин и стављена мета на тело недужних чланова породице. У мајчици означен као колаборант у Швабији као комуниста, Андрија представља човека који је двоструко оптужен због исте ствари, покушаја да се спаси од утапања живот немачког држављанина. У једном случају мраком ограничени видици допринели су да као спасилац на плажи на којој се нико не дави из воде извуче нацистичког Herr Standartenfuhrera Ericha von Ruchtera, зато што је очајнички желео дављеника, малог, небитног, не оног који ће се удавити већ оног који ће указати на потребу за његово запослење и тако умањити узалудност људског делања Андрије Гавриловића. Мало дављење довело је до тога да се из воде извуче велика и опасна риба, она која је требала остати у мраку врбака удављена и заборављена јер она је са собом носила смрт и ознаку колаборације, а сину етикету сина једног издајника. Жеља за признањем довела је до бежања, а бежање је довело до страха. Entschuldigung sie bitte! Квислинг који то није, онај који је тражио признање, желео име веће звучности бежао је са онима са којима није имао никакве везе. Сребрни крст и ордење виђао је само на слици и тражио је само своје у жељи великим очима и таштини малога човека, а добио је у жељи за спасењем ознаку комунизма, протеривање и смрт под сјајем кућног базена. Неприхваћен и непризнат и у својој домовини за којом жуди и у Швабији у којој је принудом, осуђен на обе стране због покушаја да спаси оно што за спас није било одређено, Андрија пише своју одбрану пре него што Сократов отров не испуни капиларну течност његовог организма.
У једној књизи две фантастичне новеле, проткане људском слабошћу, потребом за признање и прихватање и жељом да се мали људски живот уздигне до нивоа мита и божанских висина. Пекић је ипак успео да својим писањем досегне висине које његови јунаци у овој књизи нису успели.

„Али зашто, зашто сам крив? Зар што сам спасио човека? Тај човек је Немац, непријатељ, окупатор. Па онда? У води је престао да буде непријатељ и окупатор, и опет постао човек. Вода га очистила. Крстила. Постао је дављеник, сад су њега окупирали, вода га свег окупирала. Ни Немац више није био. Није ништа. Дављеник. Трска у води. (...) О дирек ћеш бити обешен. Јер је тај пуковник чим се сувог дохватио опет постао Немац, непријатељ и окупатор. Није га вода ни очистила ни крстила. Само га је горим учинила. О дирек, дакле! О дирек! Само мене? Кога другог, ти си издајник!“

[Spasa Vidljinović]

Dugačka, zmijolika rečenica vodi čitaoca kroz novelu Uspenje i pad Ikara Gubelkijana povezujući uzorna mesta mitova, Biblije i istorijskog konteksta Drugog svetskog rata. Takva sentenca zahteva pomno praćenje reči, opisa, ironijskih upadica i jednog zajedljivog humora kojim Pekić vlada. Taština, kao najgori smrtni greh i kao lajtmotiv cele priče izvrće čoveka naopačke, čoveka kao biće. Ikar Gubelkijan gubi nit sa težnjom ka savršenom i okreće se u suprotnom smeru. Mit o Ikaru i Knjiga propovjednika su intertekstualni vodiči sujetnog uspona (hibrisa) i katastrofalnog pada (nemeze) koji pogađaju obesne smrtnike.

Pekić se na sledećem nivou priče bavi i ljudima koji se nađu između čekića i nakovnja mračnih ideologija. Kako zadržati ljudskost, a da ne izgubiš život i slične vratolomije... Zato su Andrija i Gubelkijan odrazi u ogledalu istorije sveta, kao i njihovi intertekstualni prethodnici, Ikar i Sokrat, martiri ljudske nesavršenosti vođenja društava u različitim periodima i situacijama.

[Nikola Jankovic]

Ikar Gubelkijan je umetnički klizač, koji svoj uspeh ostvaruje za vreme 2. svetskog rata, na jedan čudan način doduše. Slučajan pad (zapravo, dva pada u jednom nastupu) od njega pravi jednog od najpopularnijih umetnika svog vremena, iz pogrešnog razloga. Ljudi očekuju dalje padove, žele klovna umesto umetnika, a Ikar iz svoje taštine to prihvata... uprkos tome što je svoje klizanje doveo do savršenstva i što bi mogao mnogo bolje.

Za mene, u centru ove novele je razumevanje umetnosti. Koliko toga razumemo od onog što umetnik želi da prenese? I koliko je umetnik spreman da prilagođava svoje delo ukusu širokih masa, po cenu da proda dušu i udalji se od vlastitih ideala od kojih ne može pobeći.

Novela je i o posvećenju perfekciji. Ima u filmu Whiplash odlična rečenica profesora Flečera, koji kaže nešto kao "fraza 'nije loše', jedna je od najlošijih fraza za umetnost, a i za život generalno". Gubelkijan bi odmah potpisao takav citat.

A mogu i ja da ga potpišem što se tiče mog mišljenja o ovoj noveli.

[Zoltán]

Két egybefonódó, mégis egymástól teljességgel független, ál-dokumentarista ízű kisregényt rejt ez a vékonyka kötet. Közös vonásuk, hogy a szerző mindkét esetben a klasszikus görög antikvitás mitológiai és filozófiai toposzait használja fel mintaként, inspirációs forrásként, hogy az egyén, a hozzánk hasonló átlagpolgár hányattatásait és súlyos morális dilemmáit ábrázolja az emberiesség és az emberietlenség vég nélküli harca közepette, mely ezekben a történetekben a náci német megszállás alatt vergődő keleti népek keretei között jelenik meg.
Az alábbi néhány sorban semmi olyasmit nem fedek fel, mely a fülszövegből ne lenne megismerhető. Az Ikarosz Gubelkijan szárnyalása és bukása az Ikarosz-mítosz konstellációjára alapozva a lázadó ember küzdelmének sikerességét vagy eleve elrendelt sikertelenségét latolgatja. Egy, a mondabeli ifjú bőrébe bújt örmény korcsolyabajnok a megszálló csapatok vezérének jelenlétében előadott kűrjében kísérli meg túlszárnyalni a Napot, hogy a maga rebellis, ám mégis művészi eszköztárával egy első látásra kilátástalannak tűnő küzdelem megvívására buzdítsa honfitársait. A kritikus ugrásban vétett apró hiba azonban merőben más helyzetet teremt: vállalja-e a bajnok a seggre üléssel együtt járó szégyenletes bukást (és váljon ezáltal a szabadságért folytatott küzdelem menthetetlen elbukásának szimbólumává), vagy mímelje azt, hogy az esés a produkció szándékos, tervezett eleme volt, és a pillanatnyi taps kedvéért alacsonyítsa le magát a jégpálya bohócának s egyszersmind a náci propaganda szócsövének szerepébe? A dilemma megoldásánál jóval fontosabb maga a dilemma megélésének módja, mely az olvasót úgyszintén az önmagával (illetve korával és környezetével) való, néha igencsak kellemetlen szembenézésre sarkallja.
Jellegében és eredetében hasonló kételyek között leli magát a második kisregény, a Védőbeszéd és utolsó napok hőse is. Egy Belgrád-közeli kisváros szerencsétlen, lúzer vízimentője élete egyetlen, régen várt esete alkalmával kihúzza a vízből a helyi SS főnököt, s ezáltal hazaárulóvá, kollaboránssá válik a többiek szemében. Történetét visszaemlékezéseiből ismerhetjük meg, melyeket Szókratész védőbeszédét olvasván vet papírra a müncheni börtönben, ahová már mint szerb emigráns, német jótevőjének állítólagos gyilkosa került. Hol húzódik az a határ, mely az elnyomó hatalommal való együttműködést a hivatali kötelezettségteljesítéstől vagy éppen az egzisztenciális biztonság megteremtésének vágyától elválasztja? Ez egyike csupán (még csak nem is a legmélyebb) azon kérdéseknek, melyeken érdemes elgondolkodni. Minden kornak, minden társadalmi berendezkedésnek megvannak a maga fásyádámjai, hajdúpéterei, bencsikjei és bayerjai. De ki ítélkezhet és milyen alapon a másik felett? És ha már magunkat vétkesnek találjuk, vajon semmissé tehet-e egy bűn elkövetése egy másik korábbit? Néhány mutatóba azon felvetések közül, melyek miatt a szerző két írását ma is frissnek és aktuálisnak érezhetjük. Szórakoztató és elgondolkodtató egyben: aki eme két erényt sikerrel képes ötvözni, az valóban mestere a tollnak. Pekic az.

[Nataša]

O Ikaru sam se već izjasnila, sada je Andrija došao na red :)
Dopala mi se priča, prostodušnost i naivnost glavnog junaka...njegovo pripovedanje..

Iako je "Odbrana" na mene ostavila nešto slabiji utisak nego "Uspenje", knjiga kao celina, po mom mišljenju, definitivno zaslužuje 5*... Sa jedne strane Ikar Gubelkijan, prvak u klizanju, oličenje umetnosti, prefinjenosti i lepote, sa druge prostodušni seljak Andrija, zakleti spasilac davljenika... Dve totalno različite ličnosti, sa različitim pričama...a opet na neki način iste kobne sudbine...
Definitivno preporučujem!

[Krisz]

A Gubelkijan állítólag kiforrottabb mű, de nekem a Védőbeszéd sokkal jobban tetszett. Ez a lúzer fürdőmester, aki sosem mentett ki senkit, és kirúgták, akkora firma, ilyet kitalálni sem lehet, ez tuti élő emberről lett mintázva. És hogy a vége...!

[Aleksandar Obradović]

Teško je u bilo kojoj literaturi izdvojiti jednog autora i reći da je najveći, ali Pekić je definitivno jedan od najvećih u našoj literaturi. Motivi iz kojih crpi priču i način na koji povezuje svoje junake sa sudbinom prostora jedinstveni su.

[Tpe za ške]

Dobar je Gubelkijan.
Nije najbolji Pekić, ali nije ni najgori (ako može ta reč uz njega uopšte da ide)

[Nikolina]

"...ja sam živeo u hladnoj senci leda, na nekoj otkinutoj santi koja se mučno probija kroz plamene krugove rata."

[KuvaniKukuruz]

U što grčki mitovi u pm

[Bogoljub Marić]

Odbrana i poslednji dani mi je dosta interesantnija od Ikara, jako pitko i čitljivo. Pekić poznaje Srbe u dušu i to se vidi u njegovim delima.

[Mladenka Orlić]

"Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana" moje je omiljeno Pekićevo delo, jer govori o taštini umetnika na izvanredan način. Može li se leteti po ledu? Mitskom Ikaru Sunčeva svetlost spržila je krila, a Pekićevom je kičmu slomio led pri pokušaju pobune protiv svetogrđa umetnosti što se izvrnula u sopstvenu parodiju.

"Odbrana i poslednji dani" ne čini se kao njegovo najjače ostvarenje jer progovara Andrija Gavrilović koji nije pripadnik građanskog sloja, pa se gubi mogućnost da poteče barokna, pekićevska rečenica iz njegovih ustiju, međutim sama ideja je izvanredna.

[Ivana]

Jer što biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva; kako gine ona tako ginu i oni, i svi imaju isti duh; i čovjek ništa nije bolji od stoke, jer sve je taština.
("Knjiga Propovjednikova" 319)