Pa kao

by Vladimir Tabašević

Emil, mladi pisac i umišljeni genije, dobija priliku da iskoristi svoj književni talenat i za novčanu nadoknadu napiše knjigu o životu jednog pukovnika u penziji. Dok sluša starčeva sećanja koja treba da uobliči u književno uspelu formu, Emil upoznaje njegovu negovateljicu Anu, prelepu mladu devojku sa kojom ulazi u strastvenu ljubavnu vezu. Figura starca samo je povod za brojne nesporazume koje će proživeti mladi zaljubljeni par postavši žrtva sveopšteg haosa: kako društvenog, tako i onog ličnog, porodičnog.

Pakao generacijskih razlika, porodičnih relacija, nerazumevanja i nemogućnosti istinskog ljubavnog susreta ispisuje se u jednom naizgled običnom ljubavnom odnosu. Iz tog pakla izrasta glavni junak romana koji nije u stanju da razluči stvarnost od svojih fantazija. Pakao ljubavi ili „pa kao“ ljubav, pakao ljudskih odnosa ili „pa kao“ ljudski odnosi, pakao pisanja ili „pa kao“ pisanje – konstantne su klackalice ovog romana koji ne računa na bilo koju drugu stvarnost osim one koju sam proizvodi.

Genres: Fiction, Novels

189 pages, Paperback

Published January 1, 2016

About the author

Vladimir Tabašević (1986) rođen je u Mostaru pod punim imenom Bošnjak-Tabašević Vladimir, od oca Hrvata i majke Srpkinje. Uoči građanskog rata na prostorima bivše Jugoslavije, sa majkom prelazi u Beograd. Učiteljica mu u prvim razredima osnovne škole samoinicijativno iz imena briše očevo prezime Bošnjak. Autor je knjiga poezije Koagulum (2010), Tragus (2011), Kundak (2012) i Hrvatski kundak (2014) i romana Tiho teče Misisipi (2015). Osnivač je i jedan od urednika internet časopisa Prezupč (prezupc.com). Živi na periferiji Beograda.

Reviews

[Dajana]

Huh. Neverovatno mi je koliko jedno delo može da bude neujednačeno, i stilski i prema kvalitetu, potpuno sam u enigmi.
Pretpostavila bih da je različite stilske ispade moguće opravdati odabirom višeglasja, ali i to je nedosledno izvedeno: pisma koja šalju žene zaljubljene u pukovnika napisana su kao da su u pitanju pesnikinje, a ne obične žene, a pritom su sva pisma, uprkos različitim ženama, napisana po ugledu na ono što volim da zovem 'Vasko Popa metafore'.
Ovo mi je nekako iznenađujuće uzevši u obzir da je zaista inovativan stil (malo podseća na Stanišićev, moram dodati, čak i tematski) i postoje sjajne ideje (od žene koja se zove Zlatica i krompiruša je do Emila čiji je tata rudar), ali nekako mi u oba romana podbacuje sa odabirom teme. Jako je to čudno jer je književnost o svemu, jelte, ali mi intenzitet njegovog jezika koji favorizuje mnogo zareza i dugu rečenicu, ali ne tromu i sporu rečenicu, već više nekakvu besnu rečenicu, ne odgovara tome da već dva puta uzima za obradu sličnu temu.
Po jednom pitanju nisam saglasna sama sa sobom - ne znam šta da mislim o ženskim likovima. Razumem da u oba romana nastoji da se igra sa stereotipima, ali meni se i dalje u podtekstu čini da je kod nje žena objekat bila samo figura u patrijarhalnom poretku ili ne. Sad je opet opravdana zamerka to što on usvaja glas lika, a u prvom romanu je sveznajući pripovedač i on takođe ima nekakav izvitoperen odnos prema ženskosti (da samo napomenem pantalone koje treba ispeglati tako dobro da se muvin polni organ rascepa kad sleti). Pritom, upotreba psovki kod naših pisaca sve manje postaje funkcionalna a sve više postaje ono što treba da proda roman, a Tabašević nikako da se odluči kako će zvati polne organe i seks (tu komplimentiram kreativnosti da smisli bezbroj ogavnih izraza).
Kraj je jako neubedljiv, kvari utisak koji ostavlja čitav roman - prelazi u apsolutnu patetiku Emilovog oca pre no što se baci u Dunav. Razumem funkcionalnu neophodnost ove epizode, ali ne razumem zašto na kraj nešto što je toliko neubedljivo, i to ne samo stilski. Poslednje poglavlje me je baš razočaralo, malo i iznerviralo.

Stoga, ne znam šta mislim, da zaključim. Preporučujem čitanje, svakako, mislim da vredi barem zbog nekih zanimljivih slika i činjenice da pukovniku Frojdu kuću čisti Ana, kao i zbog potencijala za raspravu o tome da li je ovo sjajan roman ili samo verzija prethodnog. Lošija verzija.

[Weltschmerz · Rating 2 out of 5]

Možda je OVO, dakle OVO, jer ne znam kako bih nazvala papzjaniju svega i svačega u šta je autor pretvorio svoj roman, imalo potencijala na početku. Do kraja se pretvorilo u sveopšte ništa, i to uglavnom iz očigledne autorove želje da nam svima pokaže šta zna. Svaku smislenu i dopadljivu rečenicu čitalac će morati da plati čitajući tiradu sladostrasnog trućanja koje autor stavlja u usta svojim likovima, ali je vrlo teško oteti se utisku da je Emil to jest pripovedač autor sam, a da je i glas drugih muških likova na momente njegov glas. Postoje retki momenti romana iz kojih je moguće zaključiti da je Tabašević umeo i mogao da napiše delo vrednije pažnje od ovoga što je napisao, ali se, eto, malo zaneo. Na sve to dodajte skandalozno lošu lekturu i shvatićete zašto sam doslovno jedva završila romančić od 190 strana. Na kraju, iako sam inicijalno dala 3 zvezdice, još jednom sam se iznervirala dok sam ovo pisala, tako da dvojka. I da, verovatno preterujem, ali i bez preterivanja, ovo je vrlo, vrlo aljkavo napisano delo, kakvo neko ko se busa zbog svoje učenosti i talenta ne bi trebalo da dozvoli sebi.

[Vladimir Ćeha · Rating 2 out of 5]

Dakle, ovo je roman čoveka koji je protestovao zato što je Ivana Dimić dobila NIN-ovu nagradu, a on baš nije? Nisam pročitao Arzamas, ali sumnjam da može gore od ovoga. Roman koji je od samog početka izazvao kod mene osećaj nelagodnosti, ali ne zbog toga što je hrabar i subverzivan, već nezreo i banalan, pun infantilnih igri reči i seksualnih aluzija.

[Amorfna · Rating 2 out of 5]

Pakao indeed...

Ono što je ovom romanu treba je da ga neko lepo prekroji, isecira, ostavi 3 -4 maestralne celine a ostalo da spali.
Kad je dobar odličan je, kad nije dobar, očajan je.

On što ima, ima potencijala. Ima snagu, ima jezički zanos koji grabi pažnju ( Tabaševićev stil , ne ova brljotina od knjige).

Tabašević se moli da svoj intenzitet i umešnost ubuduće ne troši na gluposti , beskorisnu vulgarnost i 1001 izraz za semene tečnosti i polne organe, vatanje i isfosirano silovanje jezika.
To već rade i gori od njega.

Meni svakako ostaje na radaru za ubuduće

[Puella Sole · Rating 2 out of 5]

Nisam ništa posebno očekivala od ove knjige, a ništa nisam ni dobila, iskreni da budemo. Jedna od prvih stvari koja mi je zasmetala jeste taj izvještačeni, usiljeni način pisanja (namjerno izbjegavam riječ stil), uticanje na red riječi sa željom da se postigne nekakva originalnost (ili šta već). Dalje, svakome ko je iole upućen u sintaksička i pravopisna pravila ovog jezika upašće u oči upotreba zapeta, tj. njihovo izostavljanje na mjestima gdje to i te kako utiče na značenjski aspekt rečenice (pa tako dobijemo relativnu restriktivnu umjesto relativne nerestriktivne rečenice, što će reći da nam pisac kaže da postoji više likova koji se zovu Frojd ili više njegovih na određenom mjestu ukopanih supruga, što nije slučaj), ali i odnos između zapeta i enklitika (pa, miša mu). Idemo dalje. Kad neko pokušava da se poigrava jezikom, mora imati neku mjeru u tome, u smilu da izabere pravi trenutak kada će tu nekakvu jezičku inovaciju upotrijebiti u samom tesktu. Kad na svakoj strani dobijete poigravanje tog tipa, nakon nekog trenutka postaće dosadno, naporno i svakako nedovoljno snažno da istakne nešto što je autor možda zamislio da bi trebalo da se istakne. A onda i sve to sa imenovanjem junaka i eksplicitnim povezivanjem sa junakom druge knjige (mislim na Žerminal i Emila), bilo bi i zanimljivo da nije toliko naglašeno i potureno pod nos. Sadržajno je ovo mogla da bude vrlo zanimljiva knjiga, više nego korektna, ali način na koji je pisana nekako je svu tu zanimljivost i potencijalno uspješnu složenost gotovo potpuno ugušio. Šteta.

[Đorđe Bajić]

Da, istina je. Tabašević je nova snaga srpske književnosti i ako ovako nastavi, na dobrom smo putu da dobijemo jednog vrsnog pisca. Istina je i da Pa kao nije za sve ukuse. Nekima jednostavno neće odgovarati stil romana, biće previše zahtevan za njih. To mogu da razumem. Opet, oni verziraniji, zahtevniji, skloni igrama reči i prelivima jezika biće zadovoljni. A oni su i publika ovog romana, zbog njih je i nastao. U odnosu na Misisipi, ovo je napredak. Ovo je nadogradnja. Jedva čekam sledeći roman i držim fige da se uzlazna linija nastavi.

[Dejan Vojnovic · Rating 2 out of 5]

Dao sam šansu, imao veliku želju da pročitam, i pročitao bukvalno na silu, ali je ovo veoma loše, nečitljivo i pretenciozno napisano. Čisto gubljenje vremena.

[Nikola Jankovic · Rating 3 out of 5]

Tiho teče Misisipi u Beogradskom dramskom pozorištu je jedna od boljih novijih domaćih predstava koje sam gledao. Rađena je prema romanu Vladimira Tabaševića (plus on u predstavi i glumi sebe, što je ispalo odlično) i dovoljno me motivisala da otvorim roman koji mi godinama nepročitan stoji na polici.

Pa kao... I nije nešto. Postoje trenuci kad ti se učini da struktura rečenice ili pasusa čine roman nebanalnim, a ima i delova koji ti pomalo iskrive usne ("Na pitanje odakle su moji morao sam da se prisećam nekih planina. Uvek kada se radi o poreklu, čovek mora da se priseti neke planine. Moraš se setiti još i nekih bukagija iz kojih se oslobodio neko tvoj i nekih zamki koje su tvoji postavili a u koje je upao neko njihov.")

Češće, ovo je jedna velika zbrka. Na kraju, iako nema ni 200 strana, dovede to do pitanja zašto si izgubio vreme na nešto ovako.

[Ivan · Rating 5 out of 5]

Tabašević dobro piše, uprkos mojim predrasudama okovanim mržnjom prema ovoj pojavi V.T, ova me knjiga lepo vozala. Emotivna je i ima sjajnih poigravanja jezikom, što najviše i volim. Nekada pretera, jer je to on, ali sam baš prijatno pomeren.

[Miroslav Maričić · Rating 5 out of 5]

Након што сам ушао у прави трезор речи који тече, чини ми се типично табашевићевском, стилском бујицом у књизи Тихо тече Мисисипи, суочио сам се и са друга два Табашевићева романа Па као и Заблуда светог Себастијана, можда и касно, мада за књиге никада није касно, али жал остаје зашто сада ово нису прикази на друго или треће читање, и то посебно овог Па као паклено фантастичног књижевног дела. А за то су криве, морам себе покудити, предрасуде услед неколико препорука за нечитање. Дела сам читао хронолошки, а за ово дело ми је био потребан и период таложења мисли и утисака, тако да га представљам на концу, као мени омиљено и по мени најквалитетније ауторово дело.
„Живео сам тако што сам се опраштао од живота и што сам писао то једно опроштајно писмо. Само тако сам умео да живим. Човек и страх, два су најрођенија створа. Пакао је то. Такав живот. Ја, међутим, за други живот нисам способан. Ја, међутим, нисам способан за живот. Ја нисам особа. Нико и ништа сам. Не постојим, осим у томе да желим да недостајем некоме.“
Млади писац Емил, ангажован да слуша животну причу пензионисаног пуковника Фројда и уобличи је у једну смислену биографију, прича нам о животу и то онаквом какав он заиста зна да буде суровом и превртљивом, са хиљаду препрека, неодлучних и мислима варљивих људи, нестабилним, агресивним и предајама склоним очевима, одбаченим мајкама и у вртлог живота прерано убаченим ћеркама, као и оним маленим искреним дечацима са очима пуним живота који без подршке незрело гасну, заувек пате и уклапају се у окружење тако што газе и варају све што им дође под руку. Код пуковника затиче Ану, једнако животно згажену девојку, која је, бежећи од учмалости провинцијског васпитања и стега једног оца, поче��а да брине о пуковнику, оном онемоћалом старкељи који је док није онемоћао уништавао животе истих таквих у провинцији затворених девојака и женам и убијао их непосредно, својом пасивношћу, нечињењем, као што је и у рату чинио, односно нечинио и био нем на оно о чему се мора дићи глас. Љубав оних чије су судбине згасле убачене у вртлог живота, оних који љубав желе, а нису способни да је дају, као код оних који скоком у вртлог великих река дарују својој деци угашене плаве очи, пуне суза, које друге мамине чике не виде и не препознају, јер их није брига, јер не разумеју, јер им није стало. Попут велике рибе коју поплаве однесу и вртлози недаћа бришу неки, можда, велики животни пут, повезујући у један несрећан сплет судбина више људи без сјаја у очима, остављајући их да се копрцају без наде док изнад њих у својој сили стоје разни Фројдови, пуковници, чике и неки други очеви и оне пасивне мајке које не виде неке плаве очи које желе, које траже, које моле. Ватром речи, фантазијом синонима, попут правог градитеља новог језика, савременог и поетичног аутор нас увлачи у свој Па као живот, на само њему својствен начин и никада вас не остављајући равнодушним због лексичког богатства, стилске оригиналности и дечака угашеног погледа и сломљених крила.
„Чувао је кавез. Буде мрак и он опет, тихо покуша да се успава, али узалуд. Никад више није могао да спава Емил, а да не чује или птичице или бар нешто што на њих подсећа. Мама ми је говорила да је то дар, да се то дар тако чује, као махање крила. Он јој је веровао. Даровит си, Емиле, говорила ми је мама, и мораш то у себи чувати, има нешто у теби, Емиле мој мили, негуј то.
Емил јој се пожали да је очух превише трајао. Мама каже да све има свој рок трајања и да је главни одлазак, главно напуштање, одлазак Иванов, који се десио док се он још копрцао као глиста по њеној утроби, увијен и соло.“

[Milica Cvetković - Cvećka · Rating 2 out of 5]

Ideja nije loša, ali realizacija nikako nije po mom ukusu. Previše reči koje pljušte i ponavljaju se i pljušte reči i ponavljaju se, ponavljaju se pa pljušte i onda se ponavljaju. Eto, tako je, otprilike, napisana ova knjiga. Ima povremenih izliva genijalnosti, ali padaju u drugi plan zbog samog stila pisanja. Sigurna sam da ima ljudi kojima taj stil odgovara, ali ja nisam među njima. Zbog toga ovako loša ocena.

[Snežana Radojičić · Rating 4 out of 5]

Veliki, baš-baš veliki talenat, ali je knjiga dosta neujednačena, pre svega stilski.

[Naopako dete]

Roman Pa kao jeste mnogo ozbiljnije, složenije i stabilnije književno ostvarenje od romana Tiho teče Misisipi. Radnja je ovde mnogo konkretnija i gotovo da uopšte nije u senci jezika, kao što je to slučaj sa prethodnim Tabaševićevim romanom.

Pa kao je podeljen na tri dela i ispisan u prvom licu i to kroz glas Emila (u par navrata dolazi do promene naratora) koji je pristao da zapiše doživljaje pukovnika Frojda, ali ga je ljubav prema Ani, devojci koju upoznaje u stanu pukovnika i koja radi kod ovog maltene kao služavka, sprečila u toj nameri, ali istovremeno ga je i navela da napiše roman "Ofsajd zvani ljubav" koji čini deo romana Pa kao, tako da na neki način čitamo roman u romanu.

Iako tehnički uspešniji, Pa kao, urpkos ogromnom napetosti koja je u njega utkan, čini se da ipak ne sadrži onu emotivnu dubinu kakvu nalazimo u Misisipiju, mada nije sasvim lišen iste.

I u ovoj knjizi glavni kvalitet je jezik koji bljesne kao neko svetlo u mraku, da bi se potom ugasilo, pa onda opet bljesnulo i opet ugasilo, ali meni je to talasanje često bilo zanimljivo, jer sam uvek iznova očekivao da se pojavi.

[Nataša · Rating 2 out of 5]

Recimo da mi nije baš legla. Neću se upuštati u neku dublju analizu, jer za to nisam kompetentna, samo ću reći da je, za moj ukus, previše mračna.

[Stevo Stiv · Rating 5 out of 5]

Tabašević je jedno od onih prijatnih "iznenađenja", "novi glas", zovite to kako hoćete. Mene je, iskreno, u početku knjiga nervirala, sve je izgledalo nekako "previše opšte", s tim izuzetkom da je riječnik i stil koji Tabašević koristi fantastičan. A onda...u nekom trenutku sve je dobilo smisao, knjiga se reflektovala na sasvim drugi način. Dakle, nije "na prvu", ovo je knjiga koja zahtijeva vaše strpljenje, nije to jedan od onih romana koji se "samo pročita" (mada nemam ništa ni protiv takvih) već se radi o višeslojnom štivu koje na mnogim nivoima traži vašu saradnju. I na kraju moram priznati da sam bio oduševljen.

[Nymeria · Rating 1 out of 5]

Gubljenje vremena.

[kvazimodla · Rating 1 out of 5]

A možda je car ipak go...

[Strasna Mera · Rating 5 out of 5]

Tabašević je majstor oneobličavanja. Stil i izraz su, kao kod najvećih znalaca, u funkciji karakterizacije likova. Groteska, ironija, lascivnosti, larpurlartizam, reminescencije... ovo delo je prepuno svega, i pravo da vam kažem ničeg tu meni nema previše, sve je u funkciji ovo žestokog romana koji udara gde god stigne, ne bira.
Ova knjiga je kao centripetalna sila koja vas vuče svom žestinom ka jednoj tački, koja je uvek i u književnosti i u životu, iako na kraju, ipak na početku.

[Lazarminator · Rating 2 out of 5]

Ne znam šta bih rekao. Možda me je pregazilo vreme, pa ne razumem ovakvu književnost. Opet, autor je mojih godina, pa bi čovek mogao da kaže: ako ga ti ne shvataš kako će tek stariji. Lično, bilo mi je vrlo teško za čitanje, ne samo zbog kompozicije rečenica koje, neretko, idu preko cele strane sa istumbanim redom reči, što bi trebalo da predstavja, pretpostavljam, slobodu piščevog izražavanja, već i zbog stila koji najlakše mogu da opišem rečju "nervozan".
Čini mi se da je autor izuzetno nezadovoljan čovek. To naravno nije kritika, ali način na koji piše navodi na pomisao da bi mu bio potreban topli ljudski zagrljaj, koji bi on verovatno odbio, i to ne zbog ega, već od nagomilanog nepoverenja.
Ne vidim toliko izreklamiranu vrednost ovog romana. Opet, laik sam i ništa više od toga, pa moguće da nisam u stanju da razumem. A kako kažu: to što ne razumeš nije izgovor za neznanje.

[Dejan Vukmirovic · Rating 2 out of 5]

Not really my cup of tea.
It has some really good moments but overall...

I started reading this because 1) it's very popular in Serbia at the moment 2) my wife says it is great book 3) I didn't have time to pack for vacation something I actually had on my to-read list.

It's a fast tempo book, and reading is quick, if nothing else.

[Elvir Karabašić · Rating 5 out of 5]

Jebeno dobre mu recenice. Knjiga sa stotinu i jednim one liner-om.

[Marko · Rating 2 out of 5]

Ova knjiga bio je moj lični odaberi na akciji 5 za 999 u Laguni, tako da je i moja, lična odgovornost što nisam odabrao bila što drugo, osim ovog.

Priča kreće interesantno, to priznajem, a potom postaje nekakva svaštara svega i svačega, bez ikakvog smisla, bezveze, glupo napumpano...

Šta me je najviše izbacilo iz takta, je loša manipulacija pisca sa likovima - Emil na primer (koji je zasigurno i sam pisac) i njegovo nametanje nekakvih zahteva, shvatanja i delovanja koje nemaji veze sa vezom, a da ne kažem kako je sve to nekako na kraju ispalo banalno...

Šteta, ne znam, eto... Jako loše.
Korice su vrh!

[Uros De selbi · Rating 4 out of 5]

Svakako da bih preporučio čitanje ove knjige, ali isto tako ne bih je proporučio bilo kome ko očekuje jeftinu zabavu i "nešto za pred spavanje". Ovo nije zabavna knjiga, mada ima zabavnih momenata. Prilično se teško čita, sem ako nemate IQ 215 i a već ste čitali Uliksa i na srpskom i na engleskom.

Videćete da su rečenice duge, idu sve dalje i dalje, pa ko preživi pisaće review za goodreads. Tabašević dosta eksperimentiše, i kao što i sam kaže "voli da se igra rečima".

Isprva, činilo mi se da je za te njegove dugačke sklopove, potreban mazohistički duh, koji će uživati u tom mučenju. Ali tako nije shvatih posle svega, mučio sam se jer nisam bio spreman za tu težinu, težina koja ipak nosi i kvalitet. U stvari, sada mislim da se u "Pa kao" može uživati tek u drugom čitanju.

P.S. Mislim da je Tabašević pomogao i meni kao piscu da pronađem svoj glas, a to nije mala stvar. Valjda je probudio želju meni da se igram sa rečima. Naterao me da se skinem go i zaplivam hladnim Dunavom (gde već pliva leš Emilovog mrtvoga oca)... i 'ladan Dunav majku mu, ali mora čovek od nekuda da krene, a pošto gledam Dunav se terase, bio je red baš odatle da krenem. Tabašević puca odmah na dubinu, pusti obalu i zaplivaj hrabro. Neka te nosi Dunav u novo i nepoznato.

P.P.S. A možda i nije to Tabašević uradio, možda bi svakako zaplivao, pa tu mi je Dunav sve vreme, ispod nosa.

[Vuk Tadić · Rating 2 out of 5]

Puno sam očekivao od knjige, ali od starta mi je bila nekako bezidejna. Veoma zanimljiv stil pisanja, koji se meni lično ne sviđa.
Jednostavno mi nije privukla pažnju i posle 120e strane sam odustao, ne očekujući ništa.

[Knjiska Sredina · Rating 3 out of 5]

Pa kao se zavrti u obiju besmisla, cik pronadji smisao? Dok se roje paranojevi u glavi, erotske fantazije bujaju u krilima, ti odluči čemu je mesto u knjževnosti. Baš Ti. A književnost će se sama za sebe snaći..

[Јелена Спарић · Rating 5 out of 5]

Роман је написан архаичним епским стилом скоро као песма. Структура је необична и могло би се рећи да се састоји од једног романа, једне песме и једног недовршеног романа на исту тему али из другог угла.

[dino redzepagic · Rating 3 out of 5]

Interesantno, neobično, nesvakidašnje, možda i uznemirujuće na trenutke. Ja bih rekao hrabar i moderan pisac!

[Tamara Maksimović · Rating 1 out of 5]

Najgora i najprimitivnija knjiga koju sam ikad pročitala.

[Jelena]

DNF.

[Lejla Ahmetagic · Rating 3 out of 5]

Ovo nece biti pisceva najbolja knjiga, iz svih razloga koji su spomenuti u ostalim komentarima, ali daje nadu da se mozda ipak radi o buducem velikom piscu generacije u tranziciji. Sigurno cu procitati i Zablude Svetog Sebastijana.