Након што сам ушао у прави трезор речи који тече, чини ми се типично табашевићевском, стилском бујицом у књизи Тихо тече Мисисипи, суочио сам се и са друга два Табашевићева романа Па као и Заблуда светог Себастијана, можда и касно, мада за књиге никада није касно, али жал остаје зашто сада ово нису прикази на друго или треће читање, и то посебно овог Па као паклено фантастичног књижевног дела. А за то су криве, морам себе покудити, предрасуде услед неколико препорука за нечитање. Дела сам читао хронолошки, а за ово дело ми је био потребан и период таложења мисли и утисака, тако да га представљам на концу, као мени омиљено и по мени најквалитетније ауторово дело.
„Живео сам тако што сам се опраштао од живота и што сам писао то једно опроштајно писмо. Само тако сам умео да живим. Човек и страх, два су најрођенија створа. Пакао је то. Такав живот. Ја, међутим, за други живот нисам способан. Ја, међутим, нисам способан за живот. Ја нисам особа. Нико и ништа сам. Не постојим, осим у томе да желим да недостајем некоме.“
Млади писац Емил, ангажован да слуша животну причу пензионисаног пуковника Фројда и уобличи је у једну смислену биографију, прича нам о животу и то онаквом какав он заиста зна да буде суровом и превртљивом, са хиљаду препрека, неодлучних и мислима варљивих људи, нестабилним, агресивним и предајама склоним очевима, одбаченим мајкама и у вртлог живота прерано убаченим ћеркама, као и оним маленим искреним дечацима са очима пуним живота који без подршке незрело гасну, заувек пате и уклапају се у окружење тако што газе и варају све што им дође под руку. Код пуковника затиче Ану, једнако животно згажену девојку, која је, бежећи од учмалости провинцијског васпитања и стега једног оца, поче��а да брине о пуковнику, оном онемоћалом старкељи који је док није онемоћао уништавао животе истих таквих у провинцији затворених девојака и женам и убијао их непосредно, својом пасивношћу, нечињењем, као што је и у рату чинио, односно нечинио и био нем на оно о чему се мора дићи глас. Љубав оних чије су судбине згасле убачене у вртлог живота, оних који љубав желе, а нису способни да је дају, као код оних који скоком у вртлог великих река дарују својој деци угашене плаве очи, пуне суза, које друге мамине чике не виде и не препознају, јер их није брига, јер не разумеју, јер им није стало. Попут велике рибе коју поплаве однесу и вртлози недаћа бришу неки, можда, велики животни пут, повезујући у један несрећан сплет судбина више људи без сјаја у очима, остављајући их да се копрцају без наде док изнад њих у својој сили стоје разни Фројдови, пуковници, чике и неки други очеви и оне пасивне мајке које не виде неке плаве очи које желе, које траже, које моле. Ватром речи, фантазијом синонима, попут правог градитеља новог језика, савременог и поетичног аутор нас увлачи у свој Па као живот, на само њему својствен начин и никада вас не остављајући равнодушним због лексичког богатства, стилске оригиналности и дечака угашеног погледа и сломљених крила.
„Чувао је кавез. Буде мрак и он опет, тихо покуша да се успава, али узалуд. Никад више није могао да спава Емил, а да не чује или птичице или бар нешто што на њих подсећа. Мама ми је говорила да је то дар, да се то дар тако чује, као махање крила. Он јој је веровао. Даровит си, Емиле, говорила ми је мама, и мораш то у себи чувати, има нешто у теби, Емиле мој мили, негуј то.
Емил јој се пожали да је очух превише трајао. Мама каже да све има свој рок трајања и да је главни одлазак, главно напуштање, одлазак Иванов, који се десио док се он још копрцао као глиста по њеној утроби, увијен и соло.“