What do you think?
Rate this book
Arzamas
Dobitnica Ninove nagrade za 2016. godinu.
Drama i priča. Stvarno i magično. Ljubav nasuprot smrti.
Knjiga potresne iskrenosti, i vedre bodrosti, satkana od dramskog koje se magično preobražava u romaneskno. Razgovori koji se čine komički, a nisu – razmišljanja koja se čine tužna, a nisu. Pripada retkom, i zanimljivom žanru dance macabre, i jeste ono bodlerovsko da se – smrt smeje našim ludostima, i nije to. Nije igra nego nadigravanje. I pisac to mudro dokazuje: suprotstavlja se smrti – moć ljubavi, jedini njen dostojan protivnik.
Predrag Bajčetić
Ivana Dimić, čini se, priča o sebi, a zapravo priča o čudu povratka iz sna.
Ona uspostavlja svojevrsni ritam koji izlazi iz sudara dve teme, iz nespojivosti dve sfere – stvarnosti i onostranog. I kao kad nas Laza Kostić uvodi u onaj predeo „među javom i med snom“, ovo pripovedanje suprotstavlja se življenju, jer život i jeste neprekidna smena, sve do trenutka večnosti.
Dejan Mijač
Kada sam pročitao ovu knjigu prva reakcija mi je bila da od Ivane Dimić zatražim filmska prava. To je, u stvari, bila sasvim nesmotrena reakcija jer je moje oduševljenje bilo uzrokovano savršenom literaturom koju sam držao u ruci a koja, ako je već savršena, nema šta da traži u drugim umetnostima. Stvarno, ono što je Ivana napisala ne može se meriti ni sa čim drugim, čak ni sa onim što volimo u njenom stvaralaštvu. Sasvim neverovatna, dva potpuno različita literarna toka iznedrili su nešto treće, čarobno i nedokučivo u isto vreme.
Goran Marković
Drama i priča. Stvarno i magično. Ljubav nasuprot smrti.
Knjiga potresne iskrenosti, i vedre bodrosti, satkana od dramskog koje se magično preobražava u romaneskno. Razgovori koji se čine komički, a nisu – razmišljanja koja se čine tužna, a nisu. Pripada retkom, i zanimljivom žanru dance macabre, i jeste ono bodlerovsko da se – smrt smeje našim ludostima, i nije to. Nije igra nego nadigravanje. I pisac to mudro dokazuje: suprotstavlja se smrti – moć ljubavi, jedini njen dostojan protivnik.
Predrag Bajčetić
Ivana Dimić, čini se, priča o sebi, a zapravo priča o čudu povratka iz sna.
Ona uspostavlja svojevrsni ritam koji izlazi iz sudara dve teme, iz nespojivosti dve sfere – stvarnosti i onostranog. I kao kad nas Laza Kostić uvodi u onaj predeo „među javom i med snom“, ovo pripovedanje suprotstavlja se življenju, jer život i jeste neprekidna smena, sve do trenutka večnosti.
Dejan Mijač
Kada sam pročitao ovu knjigu prva reakcija mi je bila da od Ivane Dimić zatražim filmska prava. To je, u stvari, bila sasvim nesmotrena reakcija jer je moje oduševljenje bilo uzrokovano savršenom literaturom koju sam držao u ruci a koja, ako je već savršena, nema šta da traži u drugim umetnostima. Stvarno, ono što je Ivana napisala ne može se meriti ni sa čim drugim, čak ni sa onim što volimo u njenom stvaralaštvu. Sasvim neverovatna, dva potpuno različita literarna toka iznedrili su nešto treće, čarobno i nedokučivo u isto vreme.
Goran Marković
208 pages, Paperback
First published April 1, 2016
3 people are currently reading
109 people want to read
About the author
Ivana Dimić
12 books10 followersIvana Dimić (Beograd, 1957), diplomirani dramaturg, autor je brojnih kratkih priča, drama, dramatizacija i TV scenarija. Osim toga, prevodi sa engleskog i francuskog jezika i radi kao dramaturg u beogradskim pozorištima. Obavljala je funkcije pomoćnika ministra za kulturu, direktora drame Narodnog pozorišta i direktora Ateljea 212. Član je Srpskog književnog društva od 2001, a od 2005. ima status istaknutog umetnika.
Objavljene knjige priča: Crna zelen (1995), Mahorka, mastilo i muž (1998), Uzimanje vremena (2001), Ima li koga? (2006), Popis imovine (2009).
Izvedene drame: Pred ogledalom (Atelje 212, 1986), Pepeljuga (Malo pozorište „Duško Radović“, 1989), Beli ugao (objavljena u časopisu Književnost 1998), Golje (Pozorište na Terazijama, 2001), Zmajovini pangalozi (Pozorište „Boško Buha“, 2007).
Izvedene dramatizacije: Mamac – prema romanima D. Albaharija (Narodno pozorište, 1998), Cigani lete u nebo – prema pripoveci M. Gorkog (Pozorište na Terazijama, 2004), Petar Pan – prema romanu M. Barija (Pozorište „Boško Buha“, 2010).
Prevodi: drame sa engleskog M. Frejna, H. Pintera, N. Kauarda, B. Eltona, R. Munro, M. Džons, Maknelija i T. Stoparda; romani sa engleskog A. Makola Smita Prva damska detektivska agencija i Žirafine suze, kao i Umreti u Čikagu N. Tešić; drame sa francuskog V. Sardua, M. Marivoa, R. Kusa, E. Joneska, J. Reze, V. Lanua.
Nagrade: Nagrada Tiba festivala za najbolji dramski tekst za Zmajovine pangaloze (2010), Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi (2011), godišnja nagrada za predstave Henri Šesti i Ženski orkestar (2012).
Živi i radi u Beogradu.
Objavljene knjige priča: Crna zelen (1995), Mahorka, mastilo i muž (1998), Uzimanje vremena (2001), Ima li koga? (2006), Popis imovine (2009).
Izvedene drame: Pred ogledalom (Atelje 212, 1986), Pepeljuga (Malo pozorište „Duško Radović“, 1989), Beli ugao (objavljena u časopisu Književnost 1998), Golje (Pozorište na Terazijama, 2001), Zmajovini pangalozi (Pozorište „Boško Buha“, 2007).
Izvedene dramatizacije: Mamac – prema romanima D. Albaharija (Narodno pozorište, 1998), Cigani lete u nebo – prema pripoveci M. Gorkog (Pozorište na Terazijama, 2004), Petar Pan – prema romanu M. Barija (Pozorište „Boško Buha“, 2010).
Prevodi: drame sa engleskog M. Frejna, H. Pintera, N. Kauarda, B. Eltona, R. Munro, M. Džons, Maknelija i T. Stoparda; romani sa engleskog A. Makola Smita Prva damska detektivska agencija i Žirafine suze, kao i Umreti u Čikagu N. Tešić; drame sa francuskog V. Sardua, M. Marivoa, R. Kusa, E. Joneska, J. Reze, V. Lanua.
Nagrade: Nagrada Tiba festivala za najbolji dramski tekst za Zmajovine pangaloze (2010), Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi (2011), godišnja nagrada za predstave Henri Šesti i Ženski orkestar (2012).
Živi i radi u Beogradu.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 54 reviews
February 6, 2017
Postoji više problema vezanih za ovaj "roman". Pišem ovo pod znacima navoda jer ovo nije klasičan roman već roman-esej-drama, pri čemu imamo glavni - dramski tekst, koji je upotpunjen različitim skicama, filozofiranjem, priči o Emili Dikinson,... Možda bi sve ovo funkcionisalo ok (kao kod Velikića) da postoji malo više spona između segmenata. Na nekoliko mesta se čini kako je na silu ubačen tekst.
U nekom intervjuu, autorka je rekla kako je ovo delo napisala radi sopstvenog samoisceljenja, što se najviše vidi iz dramskog dela teksta. Nažalost, autorka je nekako uspela da svede tu psihičku i životnu torturu kroz koju prolazi na Pinteresknu dramu (i to jednu od osrednjih Pinterovih drama) u kojoj likovi na momente postaju previše jednodimenzionalni, a život samo privid ili farsa koja se otegla.
Postoji tu i problem sličnosti sa Velikićevim "Islednikom" - posebno u ispitivanju odnosa dete/majka i izvitoperenosti sećanja pod bremenom bolesti/starosti, kao i odnosa deteta (pisca) prema istini u delu koje piše. Međutim, Velikićevo delo je kompaktno i zaokruženo, dok Arzamas deluje poput rogova u vreći - neki delovi konstantno štrče...
Moja očekivanja pre početka čitanja su bila velika, pa je samim tim i razočarenje bilo veće. Dovoljan, dva!
U nekom intervjuu, autorka je rekla kako je ovo delo napisala radi sopstvenog samoisceljenja, što se najviše vidi iz dramskog dela teksta. Nažalost, autorka je nekako uspela da svede tu psihičku i životnu torturu kroz koju prolazi na Pinteresknu dramu (i to jednu od osrednjih Pinterovih drama) u kojoj likovi na momente postaju previše jednodimenzionalni, a život samo privid ili farsa koja se otegla.
Postoji tu i problem sličnosti sa Velikićevim "Islednikom" - posebno u ispitivanju odnosa dete/majka i izvitoperenosti sećanja pod bremenom bolesti/starosti, kao i odnosa deteta (pisca) prema istini u delu koje piše. Međutim, Velikićevo delo je kompaktno i zaokruženo, dok Arzamas deluje poput rogova u vreći - neki delovi konstantno štrče...
Moja očekivanja pre početka čitanja su bila velika, pa je samim tim i razočarenje bilo veće. Dovoljan, dva!
February 16, 2017
Postoji nešto bizarno otrežnjujuće u iščekivanju trenutka kada će ovaj „roman“ napraviti obrt za trista šezdeset stepeni i potpuno nas oboriti sa nogu, shvatajući da broj stranica u našoj desnoj ruci postaje sve tanji i da taj trenutak nikada neće doći. Ova polu drama se čita dosta brzo, ali što vreme sve više odmiče, svaki sekund postaje večan i kraj kao da nikada ne dolazi. Teško je zalaziti u književnu analizu sakupljenih parčića, ali kao čitalac ne mogu da se otmem utisku da ovo nije bila ni drama, ni zbirka vinjeta, ali da je nasilno iz pravu dozu srpske ubitačne misterije, ovaj materijal brutalno utisnut u kalup romana u kome čegrće i zveči prazno.
Kao čitaoci mi moramo da budemo isključivo iskreni prema sebi. Da li delo ispred nas odgovara na makar jedno od pitanja koja nas muče, a za koje nauka nema odgovor, pitanja same naše biti, postojanja, odnosa, ljubavi… Da li nas vodi na put koji nismo ustanju da iskusimo u stvarnom životu. Da li nas čini boljim ljudima, posle sklopljenih korica. Ovo delo ne ispunjava ni one najosnovnije. Ipak, svakako da bi surovo realističan roman o nastanku ovog „romana“ bio pravi hit i metaforički odgovorio na mnoga pitanja srpske svakodnevnice. Retko komentarišem knjige domaćih pisaca, što iz poštovanja i razumevanja za vanserijski trud, što zbog razloga da sebe ne smatram poznavaocem literature zemlje u kojoj sam se rodio, ali u ovom slučaju moram biti jedan od prvih koji će uzviknuti „Car je go, i ne samo go, nego mlati malešnim udom pretvarajući se da je slonova surla.“
Kao čitaoci mi moramo da budemo isključivo iskreni prema sebi. Da li delo ispred nas odgovara na makar jedno od pitanja koja nas muče, a za koje nauka nema odgovor, pitanja same naše biti, postojanja, odnosa, ljubavi… Da li nas vodi na put koji nismo ustanju da iskusimo u stvarnom životu. Da li nas čini boljim ljudima, posle sklopljenih korica. Ovo delo ne ispunjava ni one najosnovnije. Ipak, svakako da bi surovo realističan roman o nastanku ovog „romana“ bio pravi hit i metaforički odgovorio na mnoga pitanja srpske svakodnevnice. Retko komentarišem knjige domaćih pisaca, što iz poštovanja i razumevanja za vanserijski trud, što zbog razloga da sebe ne smatram poznavaocem literature zemlje u kojoj sam se rodio, ali u ovom slučaju moram biti jedan od prvih koji će uzviknuti „Car je go, i ne samo go, nego mlati malešnim udom pretvarajući se da je slonova surla.“
Read
February 16, 2017Pročitan Arzamas, dobitnik Ninove nagrade za najbolji roman 2016. Utisci se slegli. Mislim odabir ovog dela predstavlja krupan presedan kada je NIN-ova nagrada u pitanju. Ovo je prvi put da nagradu za najbolji roman dobije književno delo koje nije roman. Šta je onda Arzamas? Dramsko delo ispresecano kraćim proznim tekstovim o svemu i svačemu. Ti tekstići od stranice-dve su i najslabiji deo knjige. Opšta mesta i jedan kovilac motiva, kao neki tok svesti, tek pri kraju do izvesne mere uklopljeno sa dominantnim dramskim razmenama majke i ćerke. Pri kraju, ti prozni segmenti se fokusiraju na poslednje dane pesnikinje Emili Dikinson, što do izvesne mere korespondira sa onim što se dešava u glavnom, dramskom delu ovog dela. Moglo se na tome poraditi, ali to nije urađeno, pa Arzamas ostavlja utisak skice, nečega nedovršenog. Na zadnjim koricama Goran Marković kaže kako mu je nakon pročitanog teksta prvi impuls bio da zatraži prava za film. Pametan čovek! Arzamas bi zaista mogao da, uz ozbiljnu doradu, posluži kao predložak za dirljiv film o odnosu ćerke i ostarele majke koja je sve dementnija i bliža smrti. Ali, u ovom obliku... Ako je ovo ono najbolje što su članovi žirija mogli da izabru među 100 i kusur romana što je pristiglo na konkurs... Onda smo u ozbiljnom problemu. Ako nagradu treba da dobije delo koje nije roman, kakva se poruka šalje onima koji su zaista seli i napisali romane?
Read
June 18, 2017„Arzamas“ je, čini mi se, tipičan primer za to kako Ivana Dimić piše barem od devedesetih: često intimističke teme, diskretan humor, jednako diskretno poigravanje sa postmodernim elementima tipa dijalozi s Gogoljem ili s kim već, uopšte skromno i nepretenciozno. Tome treba dodati da je ovaj konkretan roman i klasično terapijsko pisanje o proživljenoj muci i nevolji; kao i npr. „Sabo je stao“ pre nekoliko godina, „Arzamas“ se autobiografski bavi gubitkom bliske osobe.
I… to je to. Roman nije ni naročito dobar ni posebno loš. Dramski segmenti su zanimljiviji jer su meditativno-lirski fragmenti koji ih presecaju, i koji bi zapravo trebalo da „izvuku“ knjigu kao neka vrsta protivteže namerno banalno prikazanoj svakodnevnici, nedovoljno uspeli do sasvim neuspeli. Možda bi veći vremenski odmak pomogao u nastajanju boljeg teksta, ali to ostaje u sferi nagađanja.
Ono što je, međutim, vrlo upadljivo jeste dramatično negativna reakcija dela čitalaštva na ovu knjigu. Potrefilo se pa je „Arzamas“ dobio NIN-ovu nagradu. Budimo iskreni, ovo nije prva prosečna do loša knjiga kojoj se to desilo, kad čovek pogleda spisak dobitnika u poslednjih, šta, dvadesetak i više godina, može samo turobno da uzdahne. Ali negativne kritike se ne kače samo za osrednjost teksta već za činjenicu da je dobrim delom u dramskoj formi (jer nije kao da je Fatalista Žak radio to isto pre dvesta i kusur godina) ili za fakat da je autorka odabrala da piše o odnosu s majkom a o tome su zaboga već pisali toliki bolji pisci (jer daleko bilo da se neko bavi opštepoznatom temom zato što ga lično dotiče) ili za to što se ne bavi 'velikim' temama tipa Prvi svetski, Drugi svetski ili raspad Jugoslavije (može i bilo koji drugi rat po izboru), a počesto i samo za činjenicu za koju autorka zaista nije kriva – što je uopšte dobila prokletu nagradu. I tu meni već počinju da prosevaju neki drugi momenti, npr. činjenica da se malo ko bavio, recimo, književnim nekvalitetima nekih nedavnih dobitnika NIN-ove nagrade ili piscima koji su ušli u uži izbor a koji su pisali (i pišu) jednako osrednju ili čak dramatično lošu prozu i čiji su romani patili (i patiće do kraja vremena) od problema sa strukturom, stilom i karakterizacijom i da se slabo tematizuje to što je odnos pojedinih dosadašnjih dobitnika (gle čuda, muškaraca) prema temama kojima se bave i ženskim likovima koje oblikuju izrazito problematičan, i da se srazmerno retko pominje kako je za ovih šezdeset i kusur godina tu nagradu dobilo ukupno pet žena, ali je zato bar jedan od autora iz užeg izbora na proglašenje odluke žirija reagovao sa „dali su joj nagradu jer je žena“. Ostavlja gorak ukus u ustima uverenje da bi Ivanu Dimić i njen roman mnogo manje drndali da a) nije dobila „prestižnu književnu nagradu“ (tm) i b) da ona nije žensko.
I… to je to. Roman nije ni naročito dobar ni posebno loš. Dramski segmenti su zanimljiviji jer su meditativno-lirski fragmenti koji ih presecaju, i koji bi zapravo trebalo da „izvuku“ knjigu kao neka vrsta protivteže namerno banalno prikazanoj svakodnevnici, nedovoljno uspeli do sasvim neuspeli. Možda bi veći vremenski odmak pomogao u nastajanju boljeg teksta, ali to ostaje u sferi nagađanja.
Ono što je, međutim, vrlo upadljivo jeste dramatično negativna reakcija dela čitalaštva na ovu knjigu. Potrefilo se pa je „Arzamas“ dobio NIN-ovu nagradu. Budimo iskreni, ovo nije prva prosečna do loša knjiga kojoj se to desilo, kad čovek pogleda spisak dobitnika u poslednjih, šta, dvadesetak i više godina, može samo turobno da uzdahne. Ali negativne kritike se ne kače samo za osrednjost teksta već za činjenicu da je dobrim delom u dramskoj formi (jer nije kao da je Fatalista Žak radio to isto pre dvesta i kusur godina) ili za fakat da je autorka odabrala da piše o odnosu s majkom a o tome su zaboga već pisali toliki bolji pisci (jer daleko bilo da se neko bavi opštepoznatom temom zato što ga lično dotiče) ili za to što se ne bavi 'velikim' temama tipa Prvi svetski, Drugi svetski ili raspad Jugoslavije (može i bilo koji drugi rat po izboru), a počesto i samo za činjenicu za koju autorka zaista nije kriva – što je uopšte dobila prokletu nagradu. I tu meni već počinju da prosevaju neki drugi momenti, npr. činjenica da se malo ko bavio, recimo, književnim nekvalitetima nekih nedavnih dobitnika NIN-ove nagrade ili piscima koji su ušli u uži izbor a koji su pisali (i pišu) jednako osrednju ili čak dramatično lošu prozu i čiji su romani patili (i patiće do kraja vremena) od problema sa strukturom, stilom i karakterizacijom i da se slabo tematizuje to što je odnos pojedinih dosadašnjih dobitnika (gle čuda, muškaraca) prema temama kojima se bave i ženskim likovima koje oblikuju izrazito problematičan, i da se srazmerno retko pominje kako je za ovih šezdeset i kusur godina tu nagradu dobilo ukupno pet žena, ali je zato bar jedan od autora iz užeg izbora na proglašenje odluke žirija reagovao sa „dali su joj nagradu jer je žena“. Ostavlja gorak ukus u ustima uverenje da bi Ivanu Dimić i njen roman mnogo manje drndali da a) nije dobila „prestižnu književnu nagradu“ (tm) i b) da ona nije žensko.
February 13, 2017
Da li zbog ekstatičnične sreće što konačno mogu da čitam random umesto redom ili iz nekih objektivnih razloga, na koje se ipak ne bih kladila, od ovog romana sam čini mi se dobila više nego što sam se nadala da ću dobiti. Istina je da je forma u kojoj je napisan roman labava i ne naročito svrhovita; istina je i da je roman jednostavan i pre svega životan, pa iako ne pronalazim nikakvu genijalnost u ovom delu, sasvim mi je jasan značaj jednog potpuno nepretencioznog dela napisanog u Srbiji 2016. godine, koje pritom nije ni glupo ni banalno,već samo pristupačno.
Verujem da je vrednost Arzamasa upravo u prepoznavanju, u onome što će ljudi koji imaju iskustva sa brigom o starijim članovima porodice i svime što ta briga donosi i odnosi osetiti dok budu čitali, a to je, ako mene pitate, više nego dovoljno za 3 i po zvezdice.
Verujem da je vrednost Arzamasa upravo u prepoznavanju, u onome što će ljudi koji imaju iskustva sa brigom o starijim članovima porodice i svime što ta briga donosi i odnosi osetiti dok budu čitali, a to je, ako mene pitate, više nego dovoljno za 3 i po zvezdice.
Read
July 14, 2025Asocijacija je krajnje neposredna - svako ko je izgubio blisku osobu od demencije, gledao kako sve brže nestaje i postaje sve bleđa slika nekadašnje ljudske gromade veće od života, u "Arzamasu" će naći emocionalno prepoznatljivo štivo.
Najjači adut dela Ivane Dimić leži u sitno brušenim intimnim momentima, iznenadnim trenjima i "prskalicama", iracionalnom besu i zamerkama negovatelja prema obolelom čije stanje, iako njega ili nju briše sa prostora svesti i savesti, prvenstvo ubija one u okolini koji ostaju, potpuno svesni, da svedoče silasku u kraj.
Ali "Arzamas", divna i čulna knjiga na mnogo načina, najverovatnije neće ostati upamćena baš tako. Te davne 2016. godine pozdravljen je iskorak "NIN - ovog" žirija. Danas, nakon drugog čitanja, skoro deset godina kasnije, sve priče o "romanesknosti" strukture deluju kao fatamorgana a ova odluka početak sekvence i jedan od eksera u kovčegu kredibiliteta nekada pouzdanog vetrokaza domaće proze.
Koliko (samo)ubeđivanja je potrebno kako bi se drama ispresecana tekstualnim segmentima na po pola stranice shvatila kao roman? Da li iskorak, iako plemenit kao koncepcija, može biti u potpuno pogrešnu stranu? Pitam za druga.
Najjači adut dela Ivane Dimić leži u sitno brušenim intimnim momentima, iznenadnim trenjima i "prskalicama", iracionalnom besu i zamerkama negovatelja prema obolelom čije stanje, iako njega ili nju briše sa prostora svesti i savesti, prvenstvo ubija one u okolini koji ostaju, potpuno svesni, da svedoče silasku u kraj.
Ali "Arzamas", divna i čulna knjiga na mnogo načina, najverovatnije neće ostati upamćena baš tako. Te davne 2016. godine pozdravljen je iskorak "NIN - ovog" žirija. Danas, nakon drugog čitanja, skoro deset godina kasnije, sve priče o "romanesknosti" strukture deluju kao fatamorgana a ova odluka početak sekvence i jedan od eksera u kovčegu kredibiliteta nekada pouzdanog vetrokaza domaće proze.
Koliko (samo)ubeđivanja je potrebno kako bi se drama ispresecana tekstualnim segmentima na po pola stranice shvatila kao roman? Da li iskorak, iako plemenit kao koncepcija, može biti u potpuno pogrešnu stranu? Pitam za druga.
March 10, 2017
ARZAMAS Ivane Dimić je dobitnik NINove nagrade za roman godine uprkos tome što bez iikakve dileme nije reč o romanu. Ovo je spoj pozorišne drame i to vrlo simplifikovane, za tri glumca i tezgarenje po Domovima kulture. U tom dramskom tekstu nema ničega što bi je kvalikifovalo kao "leze dramu" odnosno dramu za čitanje koja je pozorišno neupotrebljivo. Naprotiv, ako je ova drama pozorišno neupotrebljiva, to je zbog toga što je vrlo oskudna, što ima jako kratke scene koje bi morale da se dodatno razrade. Ali ni u jednom pogledu ovde nema apsolutno ništa "za čitanje".
Između slika u ovoj konvencionalnoj drami čiji je jedini kvalitet sakupljanje nekih opštih mesta iz života sa starim ljudima koje napada demencija, uneti su neki proizvoljni prozni parčići koji u jednom trenutku počinju da govore o Emili Dikinson. Nisam uspeo da shvatim šta Emili traži u ovoj knjizi ali sam kvalitet tih proznih delova koji su vrlo kratki dobacuju do nekog blogerskog nivoa, čak ne ni novinskog.
NINovu nagradu često nisu dobijali najbolji romani, ponekad nije ni dodeljivana, dobijala su je izazovna dela poput SEMOLJ ZEMLJE Mira Vuksanovića, ali to sve nije ni približan eksces kao ARZAMAS. Ovo ne samo da je ponižavanje književne scene i romana kao književne forme već je i podvala čitaocima koji će platiti za roman a neće ga dobiti. Knjiga nije nastala nikakvim revolucionarnim postupkom. Naprotiv, ovde je postupak zapravo "pražnjenje foldera" i to je nekim spletom okolnosti prvo izdato kao roman a potom i nagrađeno.
Umetničke nagrade se vrlo retko poništavaju ali mislim da je ovo jedan od takvih slučajeva.
Između slika u ovoj konvencionalnoj drami čiji je jedini kvalitet sakupljanje nekih opštih mesta iz života sa starim ljudima koje napada demencija, uneti su neki proizvoljni prozni parčići koji u jednom trenutku počinju da govore o Emili Dikinson. Nisam uspeo da shvatim šta Emili traži u ovoj knjizi ali sam kvalitet tih proznih delova koji su vrlo kratki dobacuju do nekog blogerskog nivoa, čak ne ni novinskog.
NINovu nagradu često nisu dobijali najbolji romani, ponekad nije ni dodeljivana, dobijala su je izazovna dela poput SEMOLJ ZEMLJE Mira Vuksanovića, ali to sve nije ni približan eksces kao ARZAMAS. Ovo ne samo da je ponižavanje književne scene i romana kao književne forme već je i podvala čitaocima koji će platiti za roman a neće ga dobiti. Knjiga nije nastala nikakvim revolucionarnim postupkom. Naprotiv, ovde je postupak zapravo "pražnjenje foldera" i to je nekim spletom okolnosti prvo izdato kao roman a potom i nagrađeno.
Umetničke nagrade se vrlo retko poništavaju ali mislim da je ovo jedan od takvih slučajeva.
December 3, 2019
Nije lako gledati dragu osobu kako se polako "gasi" i kako demencija uzima svoj danas. Govorim to iz ličnog iskustva, pa mi je zato ova knjiga, na neki način, bila svojevrsno putovanje i prisećanje.
Smrt se nametala kao epilog ove priče, a sve između toga je bio prikaz borbe i prikaz ljudske prirode u kojoj su se smenjivale težnja da se nešto popravi i nastavi i težnja da se nešto ugasi, potone u očaj i odustane od svega.
Deo sa ubačenim esejima i mini pričama koji prate dramski deo knjige mi je delovao kao nepovezan i nekompaktibilan sa pričom.
Smrt se nametala kao epilog ove priče, a sve između toga je bio prikaz borbe i prikaz ljudske prirode u kojoj su se smenjivale težnja da se nešto popravi i nastavi i težnja da se nešto ugasi, potone u očaj i odustane od svega.
Deo sa ubačenim esejima i mini pričama koji prate dramski deo knjige mi je delovao kao nepovezan i nekompaktibilan sa pričom.
February 7, 2017
Očekivano osrednje ostvarenje. Tri reči koje bi za mene bile dovoljno da posle čitanja više i ne mislim o žanrivskoj ili inoj karakterizaciji.
Dva i po, samo jer dramski momenti poseduju određenu snagu.
Dva i po, samo jer dramski momenti poseduju određenu snagu.
September 21, 2025
Celokupno čitalačko iskustvo ove knjige mogu da podvedem pod dve tačke:
1. Nisam videla poentu onih strana i celina koje razdvajaju dijaloška poglavlja. Vezu između njih i radnje nisam uspela da uhvatim, a tek poneke su me temom dovoljno zainteresovale da im posvetim pažnju. Na njih se data ocena dela ne odnosi.
2. Dijalozi su fenomenalni, puni trigera za prosečno balkansko dete.
„Ne znaš kako je meni.“ – naravno, od osobe koja veze sa empatijom nema...
„Šta se dereš? Ne može čovek nikad da ti se obrati, a da ti ne počneš odmah da urlaš.“ – pritom, ono što je dovelo do te emotivne eksplozije kao da se momentalno briše iz kolektivnog sećanja...
„Šta ćete, svako je za nešto, a neko nije ni za šta.“ – replika rezervisana samo za najtoksičnije roditelje...
Dodala bih da ove i mnoge druge replike izgovara osoba kojoj je bolest uništila centar za kritičko mišljenje i empatiju, osoba koju demencija odnosi u nepovat i ostavlja za sobom karikaturu deteta. Ipak, prepoznatljivost tih rečenica navodi me na razmišljanje o tome šta se zapravo dešava u glavama zdravih (?) ljudi kada ovako govore svojoj deci...
1. Nisam videla poentu onih strana i celina koje razdvajaju dijaloška poglavlja. Vezu između njih i radnje nisam uspela da uhvatim, a tek poneke su me temom dovoljno zainteresovale da im posvetim pažnju. Na njih se data ocena dela ne odnosi.
2. Dijalozi su fenomenalni, puni trigera za prosečno balkansko dete.
„Ne znaš kako je meni.“ – naravno, od osobe koja veze sa empatijom nema...
„Šta se dereš? Ne može čovek nikad da ti se obrati, a da ti ne počneš odmah da urlaš.“ – pritom, ono što je dovelo do te emotivne eksplozije kao da se momentalno briše iz kolektivnog sećanja...
„Šta ćete, svako je za nešto, a neko nije ni za šta.“ – replika rezervisana samo za najtoksičnije roditelje...
Dodala bih da ove i mnoge druge replike izgovara osoba kojoj je bolest uništila centar za kritičko mišljenje i empatiju, osoba koju demencija odnosi u nepovat i ostavlja za sobom karikaturu deteta. Ipak, prepoznatljivost tih rečenica navodi me na razmišljanje o tome šta se zapravo dešava u glavama zdravih (?) ljudi kada ovako govore svojoj deci...
February 6, 2017
Niti je roman, niti su "znakovi pored puta", niti je drama, a po malo jeste od svega. Dramaturškim delovima nedostaje dubina, esejističkim nedostaje veza sa dramaturškim, a celom ovom, kažu kritičari, romanu, nedostaju jači šavovi koji drže pačvork. Nije to knjiga koja se teško čita, ali nije ni ona koja se dugo pamti. Sve je negde na sredini, ni da kudim, ni da hvalim, nego "onako", što mi je i najgore.
Ako kažem, kao pohvalu, da su dramaturški delovi na momente zabavni, to je u suštini, pogrda. Ili nije?
Ako kažem, kao pohvalu, da su dramaturški delovi na momente zabavni, to je u suštini, pogrda. Ili nije?
May 2, 2024
Ako očekujete radnju i zaplet - nema ih. Ovo je zbirka pričica koje su duhovite, iako pričaju o užasno teškoj stvari: gledanju najbliže osobe kako je bolest guta i odvodi u nepovrat. Ipak, mnogo komičnih scena i dopala mi se. Nije idealna, ali jako mi se dopala.
December 22, 2020
Кроз животно путовање нико не прође без оштећења, улубљености, без патње, осећаја празнине и потребе да се на неколико дана примири, среди мисли, покупи своје кости и настави тако оштећен даље. Поглед патње носи поглед усмерен ка њима који су нас подигли, направили личностима, испратили у свет са пуно бриге и у свој тој борби за нас изгубили себе. Временом су тињали, изгубили своје обрисе, увенули и заборавили да и они уствари још увек постоје.
„Сва је прилика да ће живот протећи од неправде до неприлике, и човек може да га проживи а да се не запита је ли некоме нешто дужан, може ли штогод сам да учини и колико је и због чега срећан, а да никада није био ни гори ни бољи од других. Тако никада неће успети да види како несрећа може да помогне срећи да се појави и како оном коме је нанела највећи бол, смрт може да дарује мудрост и мир.“
Комбинујући драмски текст, углавном са улогама мајке и ћерке, са кратким есејима и филозофским текстовима о животу, Ивана је на један претежно духовит начин представила однос ћерке и дементне мајке. Различите промене расположења, губици речи, непрепознавање особа, краја у коме живи, времена у коме се живот одвија, године производње, као и доба дана када се одмара и када се живот одвија, отежавају живот и мајке, али пре свега ћерке. Оне која релативно покушава да настави својим устаљеним животом, али и да брине за њу на пропорционално једнак начин. Две жене, два света, одрасле у различито доба, животе и животне вредности формирале у различито доба, стежу зидови у којима су смештене заједно. Једна посвећена породици и животу у оквиру породице, друга посвећена позоришту и сопственој слободи, без жеље да буде нечија, да брине о некоме и да се безгранично посвећује некоме. Питања у сред ноћи изазивају бес, одласци из куће у непознатом правцу, призивање мртвих на сцену живота, промене расположења, указивање на разлоге због којих је остала уседелица и отровни ујед у речи Свекрво. У стилу комедије исплетена је прича која вам доноси осмех на лице, али тај осмех временом постаје кисео и горак, јер патња расте са бригама ћерке, са бесмисленим разлозима дечјег понашања драге особе, са појавом празнине на маминим листовима свеске.
„Зачула се музика и љубав је ступила на подијум за плес. Изникла је из напрслине у свемиру и заузела сав расположиви озон. Међутим, љубав није била сама. Испоставило се да постоји њена идеална половина. У видљивост је уронило затегнуто заводљиво лице смрти. Обзнанила се тајна скривана еонима и Платон се збуњен скаменио у бесконачности.
Онда је започео плес. Заљубљени и самозадовољни, не обазирући се на срушене митове, изгубљену будућност и несталу прошлост, на ивици бескраја, у савршеном складу, љубав и смрт заиграли су танго.“
„Сва је прилика да ће живот протећи од неправде до неприлике, и човек може да га проживи а да се не запита је ли некоме нешто дужан, може ли штогод сам да учини и колико је и због чега срећан, а да никада није био ни гори ни бољи од других. Тако никада неће успети да види како несрећа може да помогне срећи да се појави и како оном коме је нанела највећи бол, смрт може да дарује мудрост и мир.“
Комбинујући драмски текст, углавном са улогама мајке и ћерке, са кратким есејима и филозофским текстовима о животу, Ивана је на један претежно духовит начин представила однос ћерке и дементне мајке. Различите промене расположења, губици речи, непрепознавање особа, краја у коме живи, времена у коме се живот одвија, године производње, као и доба дана када се одмара и када се живот одвија, отежавају живот и мајке, али пре свега ћерке. Оне која релативно покушава да настави својим устаљеним животом, али и да брине за њу на пропорционално једнак начин. Две жене, два света, одрасле у различито доба, животе и животне вредности формирале у различито доба, стежу зидови у којима су смештене заједно. Једна посвећена породици и животу у оквиру породице, друга посвећена позоришту и сопственој слободи, без жеље да буде нечија, да брине о некоме и да се безгранично посвећује некоме. Питања у сред ноћи изазивају бес, одласци из куће у непознатом правцу, призивање мртвих на сцену живота, промене расположења, указивање на разлоге због којих је остала уседелица и отровни ујед у речи Свекрво. У стилу комедије исплетена је прича која вам доноси осмех на лице, али тај осмех временом постаје кисео и горак, јер патња расте са бригама ћерке, са бесмисленим разлозима дечјег понашања драге особе, са појавом празнине на маминим листовима свеске.
„Зачула се музика и љубав је ступила на подијум за плес. Изникла је из напрслине у свемиру и заузела сав расположиви озон. Међутим, љубав није била сама. Испоставило се да постоји њена идеална половина. У видљивост је уронило затегнуто заводљиво лице смрти. Обзнанила се тајна скривана еонима и Платон се збуњен скаменио у бесконачности.
Онда је започео плес. Заљубљени и самозадовољни, не обазирући се на срушене митове, изгубљену будућност и несталу прошлост, на ивици бескраја, у савршеном складу, љубав и смрт заиграли су танго.“
February 5, 2021
Kod Dimićeve porodica je rudimentarna – kćer i majka u ne baš dobrim odnosima. Banalni dijalozi koji nerviraju i jednu i drugu (a i čitaoca!) su tu da bi svedočili o ljubavi. Rešenje zagonetke kako ih izdržati, te beskrajno iritantne dijaloge, je ljubav i samo ljubav. To kaže i Ivana, da je to knjiga o ljubavi. Budući dramska spisateljica, obratila je posebnu pažnju na dijaloge. Dijalozi jesu, kao što već rekoh, banalni do krajnosti ali ona baš tu pokazuje svoju veštinu. Ako ste ikad došli u kontakt sa Alchajmerovom bolešću znate za postepeno, jedva primetno pogoršanje. Razgovor izgleda sasvim normalan i samo onaj ko dobro zna situaciju vidi promene nagore. Gledate iz dana u dan kako vaša majka, otac, baba ili deda gube deo svoje ličnosti, depersonalizuju se. Kao da neko gumicom briše sve njihove osobine, sećanja, iskustva i to od današnjeg dana prema nazad. Gledate iz dana u dan kako regresiraju ka mlađim godinama da bi na kraju došli u stadijum tek rođene bebe, sa ponovo uspostavljenim refleksom sisanja. Naravno, ako požive dovoljno dugo. U procesu, sve vas teže prepoznaju, brkaju vas, koji se brinete o njima, sa nekim beznačajnim likovima iz njihove davne prošlosti za koje često uopšte ne znate ko su. To vas povređuje – toliko se trudim oko nje/njega a ona/on tako... Sve teže i vi prepoznajete njih, nisu to oni vaši mama ili tata, baba ili deda koje ste znali i voleli. E, tu je kvaka. U tim trenucima, kada treba da imate najviše ljubavi u sebi da je date svojim bližnjima, niti oni prepoznaju vas niti vi njih. Jedini pravi pristup je usmeriti ljubav ka projekciji te drage osobe kojoj je potrebna vaša pomoć. Jer vama sećanje nije nestalo, vi znate kakva je ta osoba bila i šta vam je značila i treba da volite to što je bilo tada. I da u ime tog tada, date sve od sebe sada. To je Ivana svojim autobiografskim romanom htela i uspela da kaže. Čini mi se da sam na kraju skapirao i šta predstavljaju ona gustim proredom pisana poglavlja. To vam je ono kad zamorite oči napornim radom za kompjuterom pa vam oftalmolog savetuje da odete u prirodu i gledate zelenilo. Zelena boja odmara oči. A šta odmara dušu, šta može da ispuni ispražnjene emotivne baterije. Te dnevničke beleške, beg u poetske reminiscencije slobodnih asocijacija, poistovećivanje sa Emily Dickinson, koja je takođe bila usamljenica, svojom voljom zatvorena u četiri zida, među kojima je pisala pesme koje će svetlo dana ugledati tek kad nje više ne bude. Ta gusto pisana poglavlja bila su Ivanin odušak za vreme tog dugog, teškog perioda. Način da izdrži sve to.
April 25, 2017
Veliko razočaranje!
April 8, 2018
4, 5
Iako djeluje da su u prvom planu dementna majka i ćerka, akcenat u ovom romanu je, ipak, na introspekciji glavne junakinje, koju pronalazimu u svakom drugom poglavlju.
Stil pisanja tih poglavlja, same konsktukcije rečenica, meni su se jako dopale, kao i njena razmišljanja. U jednom poglavlju pronalazimo, čak, i Pavićev stil pisanja. Autorka je u svoj roman ubacila i reference na Hajdegera, Kjerkegora, Vitgenštajna, Čehova, Emili Dikinson, (Pavića) i druge, kao i nastanak Gojine slike Streljanje te meduze irukandži, sa kojima se prvi put srećem.
......
I moj će osvrt sada ostati nedorečen, kao što djeluje i roman nakon što se pročita poslednji redak. Međutim, u drugom dijelu romana dolazi do supstitucije između ćerke i Emili Dikinson, iz razloga što se ćerka poistovjećuje sa Emili te nam kroz njen lik i život govori o sebi i svojoj sudbini. :)
Iako djeluje da su u prvom planu dementna majka i ćerka, akcenat u ovom romanu je, ipak, na introspekciji glavne junakinje, koju pronalazimu u svakom drugom poglavlju.
Stil pisanja tih poglavlja, same konsktukcije rečenica, meni su se jako dopale, kao i njena razmišljanja. U jednom poglavlju pronalazimo, čak, i Pavićev stil pisanja. Autorka je u svoj roman ubacila i reference na Hajdegera, Kjerkegora, Vitgenštajna, Čehova, Emili Dikinson, (Pavića) i druge, kao i nastanak Gojine slike Streljanje te meduze irukandži, sa kojima se prvi put srećem.
......
I moj će osvrt sada ostati nedorečen, kao što djeluje i roman nakon što se pročita poslednji redak. Međutim, u drugom dijelu romana dolazi do supstitucije između ćerke i Emili Dikinson, iz razloga što se ćerka poistovjećuje sa Emili te nam kroz njen lik i život govori o sebi i svojoj sudbini. :)
January 25, 2017
Dobih više nego što sam očekivala. Prijatno iznenađenje i preporuka!
July 3, 2022
Citiraću poznanicu "svašta se danas naziva knjigom". Baš nije moja šoljica čaja 😏
February 6, 2017
Mislim da ovu knjigu najbolje opisuju dva sinonimna atributa - prosečna i osrednja. Da nije nagrađena NIN-ovom nagradom, uveren sam da bi prošla potpuno nezapaženo. Nema u njoj dubine i višeslojnosti u idejnom i tematskom smislu, ni svežine i blistavosti u stilskom i jezičkom. Sve je potpuno jasno i prozirno. Žanrovska hibridnost, o kojoj se najviše govori kada je reč o "Arzamasu", ne može predstavljati samu vrednost po sebi. Potrebno je da hibridna forma bude opravdana tekstom, što u ovoj knjizi nije slučaj. Prozni delovi u velikoj meri odstupaju od dramskih i kao da nisu ni u kakvoj vezi. Prevelika želja da se od knjige napravi roman uništila je možda jednu dobru dramu. Šteta!
February 7, 2017
dramska polovina je primamljiva. druga polovina ne toliko.
March 20, 2017
Tesko i mucno, kao sam zivot... Ali zivot traje, umiruje i tesi...
April 6, 2021
Za Arzamas je potrebna određena doza strpljenja. Dijelo je napisano kao polu dramski komad gdje glavne uloge nose majka i ćerka, dok drugi dio liči na dnevničke zapise same autorice, takođe jedne od glavnih junakinja. Mada kratki dijelovi dijaloga uspjevaju na realističan način prenjeti stresnu i traumatičnu svakodnevicu života nekoga ko živi sa roditeljem kojeg polako "odnosi" demencija, osjećam kao da tek donekle virim kroz prozor kuće u kojoj se dešava priča. Za pozorišni komad - sjajno djelo, ali kada se to pretopi u knjigu - kao čitalac sam ostala uskraćena. Dijelove knjige koji su pisani kao zapisi iz dnevnika, iako kratki, bilo mi je teško da ih razumijem. Autorica se često koristi filozofskom intelektualizacijom, pa samim tim kao da ponovo maskira onu pravu srž situacije o kojoj je sama odlučila pisati.
"Neka niko ništa ne radi, neka više nikada niko ništa ne kaže, neka sve stane, neka prestanu kretnje i događaji i odnosi, neka nastupi muk. Postoje teskobne pukotine u vremenu kada čovek nije u stanju da podnese ni nečujni zvuk opalog maslačka, kada ne može više ništa da izdrži. Nema strpljenja nikom da oprosti, ni da razume, ni da uvidi, nema snage da voli ni sebe, ni svoje bližnje. Ne može ni da diše, ni da postoji, hoće da ga nema. Dok se ne vrati mir."
"Neka niko ništa ne radi, neka više nikada niko ništa ne kaže, neka sve stane, neka prestanu kretnje i događaji i odnosi, neka nastupi muk. Postoje teskobne pukotine u vremenu kada čovek nije u stanju da podnese ni nečujni zvuk opalog maslačka, kada ne može više ništa da izdrži. Nema strpljenja nikom da oprosti, ni da razume, ni da uvidi, nema snage da voli ni sebe, ni svoje bližnje. Ne može ni da diše, ni da postoji, hoće da ga nema. Dok se ne vrati mir."
January 2, 2021
ćerka sam
Read
November 20, 2021Dnf at 56%
Mislim da nisam razumela knjigu, i da je do kraja necu ni razumeti.
Mislim da nisam razumela knjigu, i da je do kraja necu ni razumeti.
July 24, 2025
Ovakvu knjigu mogao je da napiše samo neko ko ima mnogo ljubavi u srcu! To je Ivana! Šta ostaje sem ljubavi za bližnje, drage, naše kojima je ona i potrebna? Ne prepoznaju svi taj osećaj! Knjigu sam pročitao ,,sa zakšnjenjem" od devet godina.. u jednom danu!
Read
June 14, 2025Još uvek je velika vrućina. Svuda su roletne spuštene, pa su stanovi u polumraku. Grad je prilično pust, obavija ga prijatna tišina. Jedino klime energetično rade proizvodeći veštačku hladnoću i ispuštaju vodu kao robovi znoj. Barice brzo isparavaju i asfalt se od njih u daljini leluja. Na pijaci se pojavilo grožđe.
U Beogradu, 2009-2016.
U Beogradu, 2009-2016.
January 4, 2018
Vrlo dobra!
Veoma mi se dopala ova knjiga, i gledavši druge kritike vidim da ću biti među retkima koji se pohvalno izražava o njoj, ali ne marim ja.
Prvi deo ima te fenomenalne dijaloge majke i ćerke, i kada sam počeo da čitam nisam mogao da verujem koliko je to dobro i fantastično smešno. Osmeh zadovoljstva mi nije silazio dok sam gutao stranice ove knjige. Takve vrlo slične rečenice slušao sam u odnosu svoje majke i bake, i oduševilo me je što je Ivana Dimić uspela da to sve uhvati i pretoči u književnost.
Između tih dijaloga postoje neke zanimljive refleksije i pozivanje na neke vrlo fine citate mudrih ljudi.
U drugom delu knjige stvari postaju sve manje smešne i sve više tragične, ali je i to ova spisateljica izvela na jedan fantastičan način koji me je, moram da priznam duboko dirnuo.
Delovi o Emili Dikinson mi isto tako dopadaju, sada znam malo više o bogatom i hermetičnom svetu ove pesnikinje.
Sve u svemu, ovo je jeste torta sa dva fila, oba su veoma slatka na početku, a što se duže jede postaje gorča, ali na jedan suptilan način, a meni se baš tako dopala i oduševila me. Nije za svačiji ukus, zaista. Istina je da se ne radi o vrhunskoj, visokoparnoj književnosti i meni je zbog toga još više prijala. A ako želite da se penjete na malo više vrhove književnosti (pogotovu ako ste mladi i potrebne su vam smernice) možda vam baš Arzamas posluži kao putokaz, jer se ovde spominje dosta dobrih pisaca i njihovih dela.
P.S. Dosta toga sam podvukao u knjizi, a ovaj mi je citat ipak omiljen:
"Smirenje mi je potrebno, pojednostavljenje i unutrašnji sklad. Kad to postignem, onda mi više ništa neće nedostajati."
Veoma mi se dopala ova knjiga, i gledavši druge kritike vidim da ću biti među retkima koji se pohvalno izražava o njoj, ali ne marim ja.
Prvi deo ima te fenomenalne dijaloge majke i ćerke, i kada sam počeo da čitam nisam mogao da verujem koliko je to dobro i fantastično smešno. Osmeh zadovoljstva mi nije silazio dok sam gutao stranice ove knjige. Takve vrlo slične rečenice slušao sam u odnosu svoje majke i bake, i oduševilo me je što je Ivana Dimić uspela da to sve uhvati i pretoči u književnost.
Između tih dijaloga postoje neke zanimljive refleksije i pozivanje na neke vrlo fine citate mudrih ljudi.
U drugom delu knjige stvari postaju sve manje smešne i sve više tragične, ali je i to ova spisateljica izvela na jedan fantastičan način koji me je, moram da priznam duboko dirnuo.
Delovi o Emili Dikinson mi isto tako dopadaju, sada znam malo više o bogatom i hermetičnom svetu ove pesnikinje.
Sve u svemu, ovo je jeste torta sa dva fila, oba su veoma slatka na početku, a što se duže jede postaje gorča, ali na jedan suptilan način, a meni se baš tako dopala i oduševila me. Nije za svačiji ukus, zaista. Istina je da se ne radi o vrhunskoj, visokoparnoj književnosti i meni je zbog toga još više prijala. A ako želite da se penjete na malo više vrhove književnosti (pogotovu ako ste mladi i potrebne su vam smernice) možda vam baš Arzamas posluži kao putokaz, jer se ovde spominje dosta dobrih pisaca i njihovih dela.
P.S. Dosta toga sam podvukao u knjizi, a ovaj mi je citat ipak omiljen:
"Smirenje mi je potrebno, pojednostavljenje i unutrašnji sklad. Kad to postignem, onda mi više ništa neće nedostajati."
December 2, 2020
Drama je prvi zanr koji sam ja zavolela jos kao dete, tako da mu se uvek rado vracam. Mozda cu zato biti subjektivna, ali ova knjiga nije samo drama, ona je protkana kratkim tekstovima na temu zivota i smrti, ljubavi i sve sto ona sa sobom nosi.
Mene je knjiga kupila vec prvom recenicom koja je citat iz knjige Energija zablude Viktora Sklovskog:
"Grof Tolstoj je dosao je da kupi veliko trgovacko imanje kod Arzamasa i gotovo postigao dogovor. Prenocio je u trgovcevoj kuci i iznenada osetio uzas. Smrt mu je na uvo rekla: to se ti mene bojis; sreca i smrt- eto to je arzamski uzas."
Ivana je rekla da je povod za knjigu bilo to sto je brinula o svojoj bolesnoj majci cak devet godina i da je to za nju predstavljalo arzamski uzas. Otuda naziv knjige, a to je ono sto je ovoj knjizi dalo dusu, jer su motivi uzeti iz stvarnog zivota. Odnos majke i cerke je predstavljen na komican nacin, ali cete osetiti i sazaljenje, a ja verujem da ce se svako pronaci bar u jednom njihovom dijalogu. Mene je naterala na plac i smeh, ali sam i u svakoj recenici uzivala. Posebno su mi se svideli delovi gde govori o zivotu Emili Dikinson, tako da sam sigurna da ce ljubitelji ove pesnikinje, medju kojima sam i ja, voleti ovu knjigu. Od mene topla preporuka.
Mene je knjiga kupila vec prvom recenicom koja je citat iz knjige Energija zablude Viktora Sklovskog:
"Grof Tolstoj je dosao je da kupi veliko trgovacko imanje kod Arzamasa i gotovo postigao dogovor. Prenocio je u trgovcevoj kuci i iznenada osetio uzas. Smrt mu je na uvo rekla: to se ti mene bojis; sreca i smrt- eto to je arzamski uzas."
Ivana je rekla da je povod za knjigu bilo to sto je brinula o svojoj bolesnoj majci cak devet godina i da je to za nju predstavljalo arzamski uzas. Otuda naziv knjige, a to je ono sto je ovoj knjizi dalo dusu, jer su motivi uzeti iz stvarnog zivota. Odnos majke i cerke je predstavljen na komican nacin, ali cete osetiti i sazaljenje, a ja verujem da ce se svako pronaci bar u jednom njihovom dijalogu. Mene je naterala na plac i smeh, ali sam i u svakoj recenici uzivala. Posebno su mi se svideli delovi gde govori o zivotu Emili Dikinson, tako da sam sigurna da ce ljubitelji ove pesnikinje, medju kojima sam i ja, voleti ovu knjigu. Od mene topla preporuka.
December 10, 2022
Tema knjige je teška i strašna, ali uspeva da nam prenese poruku da dobrota opstaje u svim uslovima.
Vešto ispričana priča koja u mučnu zbilju, kada ostareli roditelj boluje od Alchajmerove bolesti, unosi povremeno i po malo smeha, koji onda obasja i okrepi i junake i čitaoce. Jer samo tako može da se nastavi dalje i sa čitanjem i sa životom.
Vredi pročitati
Vešto ispričana priča koja u mučnu zbilju, kada ostareli roditelj boluje od Alchajmerove bolesti, unosi povremeno i po malo smeha, koji onda obasja i okrepi i junake i čitaoce. Jer samo tako može da se nastavi dalje i sa čitanjem i sa životom.
Vredi pročitati
Displaying 1 - 30 of 54 reviews