Many works, including Siddhartha (1922) and Steppenwolf (1927), of German-born Swiss writer Hermann Hesse concern the struggle of the individual to find wholeness and meaning in life; he won the Nobel Prize for literature in 1946.
Other best-known works of this poet, novelist, and painter include The Glass Bead Game, which, also known as Magister Ludi, explore a search of an individual for spirituality outside society.
In his time, Hesse was a popular and influential author in the German-speaking world; worldwide fame only came later. Young Germans desiring a different and more "natural" way of life at the time of great economic and technological progress in the country, received enthusiastically Peter Camenzind, first great novel of Hesse.
Throughout Germany, people named many schools. In 1964, people founded the Calwer Hermann-Hesse-Preis, awarded biennially, alternately to a German-language literary journal or to the translator of work of Hesse to a foreign language. The city of Karlsruhe, Germany, also associates a Hermann Hesse prize.
Толкова искрени, пълни, докосващи, красиви са всички разкази, събрани в тази малка книжка - сякаш нарисувани с думи и без нищо излишно в тях. Истории, на пръв поглед вдъхновени от обикновени моменти и случки, спомени и впечатления на автора им, но има нещо истински специално в тях, в начина, по който Хесе ги е пресъздал - с една особена лекота и забележително литературно майсторство. Голямо удоволствие бе прочитът им!
"Назад път няма... Човек трябва винаги да върви напред, ако иска да проникне в същината на света."
"...каква фантастична стойност може да придаде душата на малките, всекидневни и нищожни предмети, когато с тях са свързани скъпи спомени."
Zbiór 10 krótkich opowiadań skupionych wokół kłótni pragmatyzmu i mistycznego wynaturzenia myślenia, mikrosatyr społecznych i bycia człowiekiem popełniającym ludzkie błędy. Można podzielić je na dwie kategorie: humorystyczną, o ironicznej narracji i tę, już typową dla autora, moralizatorsko-duchową. Jako, że w powieściach i poezji znany jest z tego drugiego oblicza, to też właśnie było mi bliższe i odbijało się w lustrze znacznie wyraźniej niż pierwsze. Każde z nich rządzi się swoimi ideologizmami, szyfrując i rozszyfrowując na przemian komsumpcjonizm społeczny, problem bycia poetą (problem w byciu poetą), a nawet syndromy odpowiadające za tworzenie się fantazyjnych utopii. Dobre - trochę po hessemu, a trochę właśnie wychodzące poza strefę własnego stepu. Tytułowe opowiadanie najulubieńsze z ulubionych.
И аз не знам какво очаквах от това тънко книжле на Хесе. Може би след „Сидхарта“ трябваше да се насоча към някоя от другите му големи творби, за да избегна разочарованието. Сборникът ми се стори повече като упражнение по писане, отколкото като завършена и изпълнена с дълбок смисъл творба, достойна за именития си автор. Сякаш, навлизайки в последните години на своя жизнен и творчески път, авторът е искал просто да продължи да пише, за да не губи форма. Да, стилът и уменията на Хесе са неоспорими, но идеята ми се губи. Някои разкази са просто спомени за конкретни хора и събития, други са философски рефлексии, есета, но в крайна сметка нищо, което кой знае колко да провокира ума, да му поднесе нещо, с което до момента не се е срещал, да го очарова или озадачи. Някои описания, колкото и красиво да бяха изпълнени, определено натежаваха с провлачеността си, със сякаш безкрайното отлагане авторът най-после да се насочи към най-важното, за което многократно е намеквал, но всеки път отклонявайки се в странични и в крайна сметка не толкова съществени за историята странични пътеки. Колкото и да не ни се иска да го признаем, възрастта оставя своя отпечатък върху всичко, което човек представлява и върши и творчеството не прави изключение.
Разказите на Херман Хесе от "Откраднатият куфар" са истинско литературно пиршество, късове проза от най-висока проба. Красив език, великолепни описания на пейзажи и емоционални състояния. За това допринася изключителният превод на Венцеслав Константинов, прецизен както винаги. Рядко откривам в съвременното писане такъв поетичен, образен и детайлен език, който предполагам на много читатели ще се стори архаичен и твърде подробен. За мен обаче тук е красотата и смисълът на добрата проза - в детайла, в бавното и търпеливо писане, което изисква, разбира се, и такова четене. Тези разкази са до голяма степен автобиографични. В тях същината не е самата разказана история, а мислите и спомените, които тя поражда у Хесе. Повечето разкази имат солидна есеистична част с философски размисли за младостта, красотата, изкуството, природата на нетрайното, съзерцанието. Както във всички свои произведения, и тук Хесе, повлиян от източната философия, търси единството, хармонията, вътрешния духовен мир в борбата срещу разяждащата сила на войната и духовното опошляване. Едни от най-силните думи за бащата прочетох в разказа "Просякът", но всъщност няма разказ, който да не е бил изключително въздействащ.
"Излишен е въпросът способни ли са изкуството и прекрасното да направят човека по-добър и по-силен; те непрекъснато, подобно на звездното небе, ни напомнят за светлината, порядъка, хармонията, "смисъла" в хаоса."
"Защото съхраняването и запазването, както и протестът срещу преходността и забравата спадат, наред с другото, към задачите на писателя."
Това е сборник, включващ предимно писанията на един остарял Хесе. Историите са банални, скучни ежедневни случки. На пръв поглед. Но загледа ли се човек по-дълбоко, открива мъдростта на напредналата възраст. Изненадата от смъртта на дървото в "Прасковата" след години наред живот с мисълта, че дърветата са символ на безсмъртието както в "Преображенията на Пиктор". Равносметката на един привидно лишен от смисъл живот, но всъщност съвършен посвоему във "Враната". Приемането на еднопосочността на житейския път в "Сън с флейта". И още много. Това е учебник по писане, но още по-важно - по съзерцание.
Няколко разказа, събрани в едно малко книжле и носещи специфични чувства. Съчетанието между носталгичната тъга и щастието от факта, че имаш едни определени спомени, е приятна и се прокрадва в съзнанието неочаквано и бавно. Една книжка, която може да потупа "пенсионера" у всеки човек, също както и да побутне "младежа" в нас, за да тръгне наново да трупа спомени и заряд за "носталгичната" тъга. Като обобщение и точка на кръговрата, като начало и утринна песен в ленива сутрин, Хесе някак смирено води монолог с читателя.
Przyjemna książeczka, zbiór klasycznych opowiadań od Hessego. Jak zwykle ujęła mnie cudownie prosta metsforyczność. 'O wilku stepowym' przypomniało o wspaniałym 'Steppenwolfie', 'Kawka' dostarczyła dawki przyrodniczego zachwytu, a 'K.E.E.' dało do zrozumienia, że zdobywanie wiedzy to nie wszystko. Reszta opowiadań fajna na wieczór, ale daleka od sedna geniuszu Hessego.